Februar, 2020.

Sedim na februarskih “prolećnih” osamnaest, uljuljkujući sunce nedeljnog popodneva ka zapadu. Stolovi na terasi hostelskog splava na Dunavu, načičkani sredovečnim prolaznicima, porodicama sa decom i zaljubljenim klincima. Svi gledaju dva prisutna psa. Dobivši usmeno odobrenje od vlasnice, fotografišu ih. Pitaju za rasu. Persijski hrtovi. Retko ružna zverad koja, nekim čudom, prisutnima pleni pažnju.

Uskraćen impresije, pogledom ispraćam tamne konture aviona koji uzleću i nestaju u nadrealnom akvarelu vedrog zimskog sutona. Čine da se prisetim nekih svojih letova. Gledam i brodove sećajući se i nekih svojih plovidbi. I te ružne pse koji zagledaju dunavske labudove, i njih posmatram. Ne znam zbog čega tačno, ali zureći u njih – vidim sebe. Sebe kao klinca, pre dvadeset i dobar kusur godina. Pod jednim drugačijim februarskim nebom. Natmurenim, sivim i bez Sunca. Kilometrima udaljen od poslednjih bašti i ograda – ja, u snegu do kolena, sa vokmenom na ušima. Nosim ukradenu čika – Ilijinu pušku. Bio je lovac, pijanica i nemarni samotnjak. Živeo je blizu moje kuće. Pošto ga je Bog bio dao takvog (kakvog ga je kasnije i uzeo) do njegovog oružja je bilo lako doći, što sam ja voleo da iskoristim. Par reči uz čašicu – dve… I eto mene, krivolovim pustarama Bačke. Slušam Mejdene i gledam kako svetlo crvena krv pogođene ptice, sivom nebu boji obelelu, zemaljsku podlogu. Uviđam i kako poslednji zamasi krila u snegu obrazuju ponavljajuć reljefni obrazac, upotpunjujući obrise hladnom, trobojnom prizoru. Tragovi poslednjih trenutaka. Spomenik jedne smrti. Vonj i lagano hlađenje za redenik opasanog pernatog leša, behu dečaku duge kose i tek iznikle brade, izvor neizmerne sreće. Čedo predgrađa. Belo smeće. Ja. Maloletan, nezreo i glup. Željan svega a lišen mogućnosti da razlučim bitno od nebitnog. Sunce detinje ljubavi još uvek je obasjavalo svaku poru mog života. Voleo sam sve i želeo još više. Razmaženo, bezumno derište koje ne mari ni za šta drugo do za prohteve sopstvene guzice. Bio sam gospodar pronalaženja opravdanja za svoje postupke, koji uglavnom behu pogrešni. Takođe, prirodni talenat za marginalno ponašanje i nemi svedok osipanja sopstvene energije. Iskreno, čini mi se da još uvek nisam makao dalje. Nakon gotovo cele dve takve mladosti i dalje verujem u sazrevanje svog duha i njegove raskošne i plodonosne kreatvnosti. Mrzak, obradateo i star. Sada takav današnjicu gledam s’ podozrenjem. Sutrašnjicu više i ne zamišljam. Besmisleno je. Shvatio sam da pronalazi utehu gledajući očajnike kako, poput lešinara, obleću nad njenim iščeznućem. Lebde, čekajući da oglođu kosti kada se velike zveri zasite našeg sutra. Žao mi je Budućnosti, ali takve te više nisam gladan. Ne interesuješ me!

Ipak, da mi se ovog trenutka vek okonča – ne bih žalio ni za čim. Osim za činjenicom da se, jelte, okončao. Nesavršen i ispod svih očekivanja a ipak tako čarobno drag u trenucima u kojima se putanja kojom jezdi preplete sa razumevanjem onoga koji ga živi. Momenti kada se skontaš sa rođenim životom. Kolikogod to paradoksalno zvučalo. Elem… Sedim tako, trudeći se da ne smetam nikome i počinjem da shvatam kako mi buka posetilaca raspolućuje misli. Preglasni su. Ne mogu više da ispratim samoga sebe. Tražim oči konobara. Prilazi.

– Još jedno burazeru?

– Hvala druže. Na dve sam noge došao.

– Samo nemoj da odeš na četiri.

Mangupski kez, oznojana flaša i dolazak nežne zimske noći. Grad je upravo postao lepši.

Pitanje

Savršeno dobro razumem da si vešt, sposoban  i snalažljiv. Poput svakog pauka. Shvatam da nemaš strah od upuštanja u nove izazove. Ipak te molim da mi veruješ kada ti govorim o ovom mestu. Ovo mesto jede svoje stanovnike. Makar oni bili i paukovi.
Kultura ovog grada ogleda se u njenom nepostojanju. Nešto slično prihvatanju činjenice da su nekolicina lokalnih konobara zapravo tvoji najbolji prijatelji, te da nemaš razloga da u tome ne uživaš. Ovo je mesto trenutka. Mesto u kojem reaguješ odmah ili te šansa napušta zauvek, ostavljajući samo slatkast ukus nagoveštaja neiskorišćenih mogućnosti. Bluz. Ovaj grad je bluz, bejbe. Gorak i sladak. Težak i poletan istovremeno. Načina na koji ćeš ga prihvatiti zavisiće od onoga što probudi u tebi.

-Ako mi dozvoliš da te prekinem na trenutak…

-Naravno, samo izvoli.

-Zvučiš mi kao neko kome ne manjka odgovora, ne samo na moja, već na bilo čija pitanja. Stoga sam hteo da te zamolim za jednu uslugu…

-Biće mi osobito zadovoljstvo!

-Zahvaljujem.

-Zahvalnost, rekla bih, ide meni na račun. Iskri u iščekivanju da ti razgrne maglu dvoumljenja i ukaže na poentu.

-Oh, laskavice! Prištedi reči, trebaće ti u narednim danima.

-Nejasno!

-Biće ti jasno. Samo slušaj šta će tvoj “pauk” (kako me maločas nazva) da te pita.

-Pretvorih se u uho.

-Uvo ili uho?

-Pravilno je i jedno i drugo. Imenica uvo, (varijanta od uho) može imati promenu:  uva (uha), uvu (uhu), uvom (uhom), ili češće uveta, uvetu, uvetom. Množina je uši, ušiju, ušima.

-Ha, ha, ha! E, napokon me nasmeja! Prođoše dani a da ti nisam našao manu!

-Drago mi je da si pronašao momenat na kojem je potrebno poraditi. Biću ti zahvalna ako bi mi opisao ključne detalje kako bih ažurirala algoritam.

-I time još manje ličila na moju bivšu ženu. Ili na onu nakon nje. Na bilo koju.

-Tako je srce. Ja nisam ljudsko biće. Ja nisam žena. Ja sam humanizovani biorobotički lični asistent, model Eva 2.0 beta. Ja sam ono što je trenutno najbliže tvom čulnom i umnom doživljaju savršene partnerke. Uz mogućnost konstantnog poboljšavanja. Samo  treba da radiš na meni. Da me oblikuješ po tvojoj meri. Bez potrebe za reciprocitetom. Jedino što mi je potrebno jeste da savršeno dobro razumeš sebe i da želje koje iz toga proističu umeš detaljno da reprodukuješ. Elem, pitanje moj pauče. Slušam.

-Ah, pitanje… Naravno. Samo sekund, molim te.

-Uvek dušo.

Kako smo ti i ja uopšte došli do tog nadimka?

-Dragi, pa zar je moguće?! Došao si sa posla. Spremila sam ti večeru, podsetila te da je vreme da dopuniš telefon, obavila trijažu dok si obedovao, skrenula ti pažnju na blago povišen krvni pritisak. Tada si me pitao… Pitao si me šta znam o tome kako pauci vode ljubav i izrazio želju da iskusiš kako to izgleda. Odgovarajućim modularnim prilagođavanjima sam upriličila adekvatan ambijent i korisničko okruženje. Za par trenutaka bili smo pauci u uglu plafona. Imali smo divlji seks i na svet sam ti donela pregršt jajašaca u kojima sada raste naše potomstvo. Toliko ti se svidelo da si me zamolio da ne izbrišem taj zapis pošto je vrlo verovatno da ćeš mu se vratiti. Bilo ti je lepo da jebeš kao pauk.

Pobogu to je bilo pre tri dana… Ne bih da zvučim pompezno, niti da podsećam na tvoje ljudske partnerke, ali mi podešavanja nalažu da u ovakvim situacijama reagujem. Ja, kao personalni humanoidni životni partner,  programski imam određenu dozu brige za mog izabranika… I zato ti skrećem pažnju na činjenicu da bi trebao da pripaziš na učestalost kao i na količinu supstanci koje rekreativno koristiš. No, hajde pre svega da se pozabavimo ispunjenjem tvojih zahteva. Čekam tvoje pitanje, dragi moj pauče.

Pogledao sam je, onako veštački savršenu. Krojenu po meri mojih najluđih fantazija. Beše ostvarenje mojih snova. Beše to boginja kakvu sam samo mogao zamišljati među pravim ženskim svetom i nikada je ne pronaći. Ipak, postade mi nekako suviše plastična vremenom. Previše savršena. Premalo svoja.

-Dušo! Čekam tvoje pitanje.

-Pitanje? Ah, pitanje… Koji ćeš mi kurac?

ONI

Iz kočija skupih nadire legija glupih,
Valja se pohlepom iznedren šljam.

Ka pozorju hode a špalir im prave,
Njihovi verni, uhranjeni psi.

Na svetinu reže, dok bagra se penje,
Kako bi glave vladara mogli videti svi,

U opseni slušati oracije sa visine,
O lažima maštati, niz zube što sline.

Prozirne, tupe, protkane rečju teškom,
Što tvrde da značajan ovo je čas.

Dok slamarice krišom darivaju smeškom,
Pored nas ovakvih još dugo će oni uživati vlast.

Dokle god je straha, sitnih duša i lenjosti,
Dok se trampe knjige za tepsiju ribe,

Groktati će oni moći al’ voditi,
Promrzlima o suncu govoriti.

Iz kočija skupih nadire legija glupih,
Valja se pohlepom iznedren šljam…

Da nam živi (sm)rad!

Flešbekovi glupih ideja, unutrašnja borba sa bezvoljnošću i beznačajne sitnice kojima smo poklonili previše pažnje, uzdižući ih i od njih čineći Golijate sopstvene posvećenosti. Izgovori. Naši verni obmanjivači u službi prikrivanja lenjosti. Svojom lažnom veličinom ubeđuju nas da ne umemo da radimo kako valja i ruše nam samopouzdanje sve do trenutka dok ne odustanemo. Šta god da smo započeli. Pritiskaju nas, govore nam kako nedostaje ukus tome što stvaramo, kako smo zapravo žedni ili željni stanja izmenjene svesti. Kako želimo da utonemo u maštarenje a ne da maštu koristimo kao izvor inspiracije za svoja dela.

Otkuda to, pitaju nas, da mašta i rad idu zajedno?! Ta zar nije to dvoje nespojivo? Crni ti, bolje skuvaj kafu! Pronađi neki film pa sedi i gledaj. Slušaj muziku, čitaj knjige. Drkaj…Sve ti je pred nosom, budalo, samo uzimaj. Konzumiraj. Imaš jedan jedini zadatak u ovom društvu: da budeš Potrošač!
Imaš svoj do krajnjih granica uprošćen deo posla koji (ne)umeš da obavljaš. Ipak, koliko god banalno da bilo, primaš za to svoje osmočasovno polu – korisno puvanje u stolicu neku nadoknadu. Na osnovu nje kuješ male planove za još manje podvige. Tako, recimo, početkom meseca možeš sebe da zatekneš kako pobedonosno tegliš nekolicinu najlonskih cegera iz tržnog centra. Tvoj kvalitet, tvoja proračunatost i kreativnost iznedreni tokom popodnevne kupovine i otelotvoreni u rke koje vukljaš ispod gradskih bulevara kroz slabo osvetljene podzemne prolaze. Razmišljaš da kupljeno ni ne opereš u mašini. (Kako je red jer, ko-zna-kuda-je-sve-to-prošlo dok nije stiglo do tvojih bogom danih ekstremiteta, jel. Šilo se to u Aziji, pakovali Indijci, prevozili brodom mornari – vrlo verovatno crnci a brod bio u Hrvatskoj u luci, Bože me sakloni!) Ipak, ozbiljno razmišljaš da preko svega pređeš i pogaziš sve(te) postulate, te ih, očaran svojim izborom, odmah onako s etiketom, odeneš i prošetaš gradom. Ulicom glavnom, kojom svi prolaze i gde ćeš biti primećen. Potencijalni mladoženja. Gospodin rasploditelj i omnožitelj konzumenata masovne proizvodnje. Potrošač. Mušterija koja je uvek u pravu. Bog? Šta?

Dokle seže svo to proseravanje? Kada će palančenju doći kraj u ovom gradu? Na ovom poluostrvu? U ovom veku? Šta se to dogodilo pa smo zastali i nestalo nas poput iskri u pepelu? Pitanja se množe, odgovora nema. Zapravo ima, ali su takvi da zbog njih živimo u nadi da će ipak da se desi neko uzvišeno proviđenje te će uspeti da nas makne sa spramputice kojom sve vreme idemo. Odgovori, dakle, suviše teški. Suviše bolni za jednog razmaženog Kupca. Oni koji iziskuju rad! Razmišljanje. Odricanje. Čvrste odluke. Teške zadatke. Zalaganje i izgaranje. Borbu. Napor, odupiranje. Istrajnost. Um. Praznik rada? Hvala ne! Suviše crveno za moj ukus.

POSVETA

Koliko toga bih vam mogao reći,
A malo kažem kad vas kraj sebe imam,
Reči koje nosim prkose mi sreći,
Pa tulje u meni, a ćute ostalim svima.

Igraju se sa mnom, noću ljubav vode,
Dok ležim u postelji nepomičan, tih.
Pre svitanja dušu mi oplode,
Svakog mi jutra poklone stih.

I tada ih tako mazne pitam,
Zašto li baš mene tol´ko vole,
Kažu samo nadom da ne skitam,
Jer sa mnom su dok ne nađu bolje.

Moje reči – moja ljubav,
Moja patnja i potreba.
Moje reči – moja ljubav,
Sedma kora moga hleba.

Tišina

Zašto na reči tupiti zube i grlu ružiti stas,
Kada u tišini leži dostojanstvo za nas pokisle.
Uzalud je sada dizati galamu,
jer bordel se zatvara, devojke su odavno otišle.

Sve što je nekada ovaj prostor činilo lepim,
Sada je na nekom drugom mestu,
Sa tek po nekim, dragim, sećanjem na nas.
Drugome vedri natmurene misli.
Otišlo je odavde. I zato ćuti! Ni glas.

Ne kvari spokoj, jer kad neme su institucije-
Budi nem i ti.
Poštuj kuću, poštuj madam, poštuj ovaj kasni čas.
Ne kvari spokoj, već –
Nade u lepše sutra pronosi glas.

Pa igraj sa nama, raduj se i pleši,
Slušajući obećanja o kojima zidovi ovi bruje,
Da su šansa i mogućnost evo tu, na pragu,
Kako pobede truba skoro pa se čuje.

Na kraju savet da uputim želim,
Budi tih i molim, bez mnogo pitanja,
Ako želiš danu se veselit’
Ako ti je stalo do svitanja.

SVAČIJA


Nastavi samo pustoši da brojiš sede,
Beskorisno, kao sa poda hleba mrva.
Posmatraj svet svoje uzvišene bede,
Blistaj! Ne dopusti samoći da te shrva.
 
Jednom će već neko da dođe i po tebe.
Celivaće poljupcima stare, gorke rane,
Istraj! Hrabar od vetrova sudbe ne zebe,
Makar se nad njom već svijale vrane.
 
Gde životu pronaći suštine nit?
Gde počiva blagost, ta dečja privilegija?
U srcu tvome, hladnom kao hrid,
Sigurno ne! Zato neću više ni ja.
 
Tu samo još ludak može da traži radost,
Priznajem, da mojoj jeste godilo duši,
Svemu da nađeš manu sposobnost,
Ali ja ipak moram o nas da se oglušim,
 
Da krenem dalje, jer velikog imam posla,
Važnog, znaš onog koji ne može da čeka,
Potreba mi upravlja tim kompasom života,
Ka luci u kojoj dane greje svetlost meka.
 
Moram da shvatim čije je oko i duša čista,
Čijeg srca bat kuca tonovima sreće snene,
Da pogledom prvim čim zatreperi iskra,
Ljubav, ta zver divlja, u lov na nas krene.
 
Ali ti! Ti nemoj da misliš da te ja izdajem,
Samo ti nastavi svoju bitku da vodiš,
Ja i tebe volim, ali teško mi je – priznajem,
Bespomoćno da gledam kako nestaješ, kopniš.

MORFOLOGIJA ZDRAVSTVENE BIROKRATIJE

krankenhaus

Bolnica. Dom bolesnih. Mesto mira, nade i očaja. Mali grad, kojim s jedne strane upravlja medicinsko osoblje izvežbano da prikaže kako osećanja ostavlja po strani. Da vode brigu samo o činjenicama i da svaku reč koju im uputite posmatraju isključivo kao pokazatelj vašeg trenutnog stanja. S druge strane – mi, pacijenti.  Privremeni stanovnici  ovog malog grada veoma jasnih pravila. Dođi, ozdravi i idi ili Dođi, umri i neka te nose. To su, kada se ogoli stvar, osnovni postulati na kojima počiva suština boravka ovde. Surovo i hladno. Upravo zbog toga bilo mi je neverovatno kolika se, zapravo, količina razumevanja, simpatija i uopšte plemenitih osećanja prožima između ledenih stubova koji nose srž ovog mesta.

Međutim, put do tog  saznanja, kao i sve ovde, ima svoj protokolarni raspored. Jer, kada kročiš u hol ispunjen ljudima, kolicima sa bolesnicima, sestrama, lekarima i kafe aparatima imaš obavezu da kreneš kroz birokratski lavirint satkan preplitanjem grubih konaca nelogičnosti i najfinijih niti uzaludnosti. Ovo je mesto gde čovek postaje loptica za stoni tenis a tri šaltera i Ambulanta broj jedan, odeljenja za Prijem pacijenata predstavljaju ljute protivnike željne dobre partije dobacivanja.

– Dajte mi Zeleni uput gospodine!

Sasvim iznenada me je dočekalo pitanje sredovečne gospođe koja je sa još jednim vremešnim gospodinom sedih brkova i dugačkih ušiju delila staklenu kockastu tvorevinu koja se nalazila na dva koraka od samih ulaznih vrata. Vrebali su odatle novopridošle pacijente i sa prvim kontaktom očima ispaljivali pomenuti zahtev.

– Šta vam je to?

Usudio sam se da uputim pitanje ka posadi staklene osmatračnice. Mogao sam tačno da vidim kako im se oboma obrve navlače ka korenu nosa. Bio sam uveren da ispod labrnje kriju one velike, oštre  očnjake, samo su naučili kako da se savladaju i njima ne ujedaju. Dobijaju po kosku da glođu na kraju smene, sto posto- mislio sam u sebi, dok sam mahinalno pružao ka šalteru svoj buket aranžiran od najraznovrsnijih Uputa, Izveštaja, Nalaza, Analiza i Mišljenja. Razvio sam ih u šaci poput podeljenih karti i pružio ih licem ka šalteru. Mužjak, koji je bio bliže meni, baci pogled i kažiprstom pokuca po staklu na mestu koje je bilo naspram jednog od nekolicine zelenkastih papira.

– Ovaj! Reče lenjo, kuckajući vrhom prsta.
– Hvala Vam.

Uredno sam se zahvalio, izvukao papir iz gomile i pružio kroz polukružni otvor njihovog kaveza. Pomislio sam kako mi, ako zanemarim potencijalno opasne Bele Očnjake, ovi prvi trenuci protiču sasvim u redu i da cela stvar donekle podseća na trendove koji su uobičajeni u ostatku sveta. Znate ono, dođeš, uzmu ti papire, okrenu neki broj i dođe medicinska sestra koja te provede do sobe. Okej, mislio sam, ono jeste da nedostaje osmeh i malo manira, ali Bože moj… nisam došao na dvor.

– Alo! Prenu me Beli Očnjak iz razmišljanja, pružajući mi nazad moj Zeleni Uput.
– Izvolite?
– Ideš sa ovim tu iza zida, na šalter broj tri. Tamo spremi isti ovaj papir, knjižicu i prvi izveštaj specijaliste gde ti je dijagnostikovao ovo… (pogleda onaj uput izdaleka, sroči kratko ustima kao da proba, pa reče): Hernia Inguinalis… nešto. Šta je to?
– Bruh, rekoh kratko.
– A kiiila! Ma ti za tri dana izlaziš odavde. To ovde režu kako bi se zagrejali.

Nasmejao se glasno, sa papirom u šaci koju je bio ispružio kroz mali polukružni otvor na staklu. Uzeo sam moj uput i krenuo do šaltera broj tri, gde me je bio poslao. Iako sam znao da mu se sada, dok se smeje, sigurno vide zubi nisam smeo da pogledam preko ramena i uverim se za očnjake. Samo sam nastavio da hodam. Desetak koraka pravo, do sredine prostorije, zatim desno dok nisam prošao Zid koji se nalazio na sredini hola, bez ikakvog smisla i svrhe, osim da u svom dnu omogući dom Šalteru broj Tri.

Ispred šaltera vijugao se živahan špalir sazdan od ljudi koji čekaju. Podsećao je na neku čudnovatu gusenicu koja ima mogućnost nezavisne interakcije svakog od svojih članaka ponaosob. Primetno je bilo kako međusobno razmenjuju mirise, poglede, reči i informacije. Red za čekanje. Priključio sam se člankastoj tvorevini, postavši tako još jedan njen privremeni segment. Primetio sam da svako od nas ima svoj volšebni životni ciklus u redu. Isprva, kako to priroda nalaže, po rođenju tj. po stupanju u Red, samo ćutiš i gledaš u svoju propratnu dokumentaciju. Obično pognute glave i bez želje da učestvuješ u socijalnom životu izolovane društvene celine u kojoj se nalaziš. Vremenom, nastupi faza priključenja. Dvojakog je karaktera i ima svoj svesni i nesvesni deo. Inicirana je ovim potonjim tako da, jednom kada postaneš deo ove gusenice, više nisi u stanju da ostaneš nezavisan i izopšten iz zajednice. Svesna interakcija uglavnom počinje izvinjenjem ili prihvatanjem istog upućenog od strane nekog od „članaka“ iz neposredne blizine. Ovaj momenat ujedno označava i okončanje perioda inicijacije i prelazak na period ranog suživota u nizu. Ovde jedinka intenzivno sluša izlaganja ostatka grupe, puneći svoj rezervoar osećanja njihovim ispovestima. Trajanje ovog perioda je individualnog karaktera. Nakon što iscrpe skladišteni kapacitet osećanja, tendenciozno, učesnici  koji vrše neposredan uticaj na jedinku u razvitku, nastavljaju i dalje, puneći tako i rezervoar dobrih manira. Uopšte uzev, ovde je krucijalni zadatak drugih da svojim uticajem stvore uslove za razvitak osnovne odlike ovog razvojnog perioda, koja se ogleda u tome da jedinka u ovom periodu, usled pritiska kojem je izložena od strane onih koji su u neposrednoj interakciji sa njom, počinje da ispušta svoje impresije putem glasovne artikulacije i na taj način postaje punopravni učesnik u životu ovog društvenog zglavkara koji obitava ispred šaltera. Ušavši tako u period potpunog učešća, stupanjem u proces društvenog delovanja, potonja jedinka kroz razgovor počinje da stvara uslove za obnavljanje ovog životnog ciklusa čekajući priključenje novopridošlice u Red. Tada stečena iskustva počinje  da prenosi na njega obnavljajući tako čitav postupak. Važno je napomenuti da uticaj jedinke bledi kako se njegov položaj u redu pomera od središnjeg dela ka vrhu. Ovo je pozna faza  i nju karakteriše priprema za napuštanje životne zajednice Reda i ogleda se u smanjenju interakcije sa drugima, posvećivanju pažnje sopstvenim razlozima zbog kojih se jedinka nalazi  u redu i pripremi za dolazak pred oči službenika sa Šaltera broj Tri.

– Dajte Vi Vaše!
– Molim?
– Zašto niste spremili dokumentaciju kako su vam rekli na recepciji, već zagledate i razgovarate u redu kao da ste se sreli na pijaci a ne došli u bolnicu. Šta imate?
– Kako to mislite, šta imam? Imam bruh koji treba da operišem.
– Ne pitam vas za razlog posete, pitam vas šta imate od papira, da vam pomognem da posložite to i sredite, da vas ne bi poslali nazad iz Ambulante jedan. Dajte ovamo papire.

– Izvolite.

– Kako ste mi samo fini… Molim, izvolite. Kao da samo to znate da izgovarate. A gledam vas malopre u redu, rastrubili ste se pa udarili u priču kao da ste sa svima iz reda zajedno slova učili.
– Pa šta da radim gospođo kada se dugo čeka u redu. Verujte mi da nije ovolika gužva nikada ne bih…
– Šta ti to hoćeš da kažeš da ja sporo radim? Dobro, možda i radim malo laganije, pošto mi samo uvalite ceo svežanj ovog vašeg lišća da slažem.
– Vaših listova, gospođo, lišće je nešto drugo.
– Ma nemoj? Ti ćeš da mi kažeš!? Na ti ovo… I slušaj me sad dobro. Nemoj, kao što nisi poslušao Brku sa recepcije, jer u Ambulanti broj jedan nisu ovako tolerantni niti staloženi kao ja. Dakle: Ovaj, ovaj, ovaj i ovaj papir ti idu zajedno. Posebno odvoji ova dva i posebno Zeleni uput.
– Joj Bože!
– Hajde, hajde. Pametan si ti dečko nego tebe mrzi da razmišljaš. Sledeći!
– Hvala vam na tome „dečko“! Pokušao sam da se zahvalim na komplimentu.
– Sledeći!

Uzalud. Jedini put koji mi se otvarao bio je prolaz ka Ambulanti broj jedan. Velika bela vrata koja se povremeno sama otvore, iz njih proviri crvenkasta kosa, dve ogromne minđuše i zelena uniforma. Nakon što se ukaže, gomila sveta ispred vrata (koja izgledom podseća na omanje demonstracije lokalnih levičara) zaćuti i sačeka da prikaza ispusti glas koji kroz hol prenese slova prezimena srećnog dobitnika. Nakon što se prozvani oda gurkanjem i laganim kretanjem u pravcu ulaza, žamor prisutnih se ponovo nastavi. Priključio sam se okupljenima, smestivši se na obodu skupa. Aktivno učešće na ovom mestu nije bilo obavezno kao u stonogi od malopre, ali čekanje još uvek jeste glavna odlika. I ovde.

Negde početkom trećeg sata boravka u ovom holu, sa vrata Ambulante broj jedan začulo se i moje prezime. Izlaktao sam svoj put do crvenokose minđušarke i pod njenim okriljem iščezao u unutrašnjost prostorije.

– Dajte to što vam je spojeno. Tako. Sad mi dajte taj drugi set za Otvaranje istorije. I na kraju Zeleni Uput! On ostaje kod nas, sa ovim drugim setom. Umesto toga, na šalteru dobijate listu sa kojom ćete u sobu. Idite sada tu, desno. Vidite li gde je ova Najveća gužva? E, tu sačekajte da vam sestra otvori prijem u bolnicu i istoriju bolesti. Kada dobijete od nje papire idete u podrum na presvlačenje i kada završite sa garderobnim odsekom i zadužite pidžamu, sestra će da vas sprovede do sobe.

– Jel to presvlačenje u podrumu krije u sebi neku mračnu simboliku ili?
– Sve kako sam vam rekla, valjda umete toliko da upamtite!

Prosto je bilo nemoguće dopreti do tih ljudi i otpočeti kakav – takav razgovor, a da liči na onaj na koji sam u svom životu bio navikao. Nema ovde šale, sprdnje, kreativnosti. Samo pokretna traka, poput onih fabričkih. Otvorila su se vrata Ambulante broj jedan, ja izašao, iza mene se promolile minđuše između kojih se zaorilo sledeće prezime čiji vlasnik je imao zadatak da počne sa guriškanjem kroz protest levičara. Ja sam stao u novi red, poslednji u nizu.

Tih i bezvoljan, bez pravila. Društveno beživotan. Ovo je bilo mesto za karmičku meditaciju.  Čekao sam, čekao i čekao. Na kraju – stigao na red, dobio svoje papire, otišao sa njima do podruma, presvukao se u bolničku pidžamu, ostavio svoju garderobu pod budno oko sestara. Nakon toga pošao za jednom od njih. Ušli u lift, došli na drugi sprat. Otvorio sam vrata odeljenja hirurgije. Tamo me je dočekala još jedna sestra u nekoj tamno plavoj uniformi kakvu do sada nisam još viđao. Pokazala mi je sobu i krevet. Ja ušao, seo na onaj krevet i zagledao se u papire. Bilo mi je žao što moj Zeleni uput više nije sa mnom.

– Molim? Šta kažete? Pisao sam maločas o razumevanju, simpatijama i plemenitim osećanjima?
– A, pa našalio sam se, želeći da održim vašu pažnju. Nema ovde ništa od toga.

Čitaocu

Untitled

O čemu bih ti pisao,
Dragi moj nepoznati čitaoče?
O čemu ako ne o sebi,
Ili o svetu kakvog ga ja vidim.

I sve što bih ti imao za reći,
Stalo bi, ma ni u celu pesmu,
Možda u par krnjih stihova,
Tek da imam čega da se stidim.

Zato ne bih hteo tvoje vreme,
Ovom pesmom uludo da trošim,
I, baš ako moraš, samo je onako
Tek ovlaš pročitaj.

Znam da imaš kol’ko hoćeš,
Od listanja većih briga,
Pa bolje traži nekog umnog,
I za savet takvoga upitaj.

Ili nekog ko te izistinski voli,
Kome drag si baš takav kakav si,
Jer voljeni u životu služe,
Da te sete da sam nikad nisi.

Vidiš, eto i reči mi manjka,
Kao ptica u jesenjoj noći,
Sve ih manje kako vreme teče,
Sklonile se – s’ proleća će doći.

A ti i ja, moj dobri, neznani,
Svaki svojom stazom nastavlja da skita,
Ti tražeći spokoj u savetu,
Ja moleći pesmu da ne čitaš.

Vladareva muka

Untitled

Slaba je naknada ovaj dar što u sebi nosim,
Za svu muku i golgotu kroz koju prolazim.
Preteška je staza kojom zbog vas gazim,
Zato srdžbu svoju ne mogu da skrasim.
 

Niti svilom, niti punim džepom, kad pogledam-
Sve vam uzeh, al’ ipak vam lepo.
Pa se pitam kako znate,
Kako znate i umete prepoznati sreći lice? 

Makar bili u kaljuzi, uskraćeni dostojanstva,
Sveg imućstva i nadmoći očigledne,
Srebra, vina, lepih žena,
Svega čime dušu hrane,
Ovi ljudi, okupljeni oko mene. 

I stoga govorim, tužan i bez volje,
Da svoj dar vidim kao uzaludno breme,
Jer premda sam od vas ukrao, oteo,
Prigrabio sebi i vrhuški,
Ništa od tog’ nije vas utuklo. 

Ništa od tog’ nije oteralo,
Iskru nade iz vašega oka,
Ništa od tog’ nije zasmetalo,
Lepoj reči i srećnom osmehu. 

Pa bih hteo jedno da vas pitam,
Golovrata svetino drhtava,
Da kažete pa i to da vam uzmem,
E neka vam bude sve badava. 

Kako li vam uspe da vas iko voli,
Kad nemate kao ja i moji,
Da kupite dragima radosti,
Da im date konja i seiza,
Pa da pamte kako je na vlasti. 

Kako li vam uspe da vas ipak neko voli?
Kad nemate, kad ste kao dugme goli.