STOKA

Svaki stari stan miriše isto. Svaki stari krevet u svakom starom stanu miriše isto – na mokru zemlju ispod opalog lišća. Miriše stari stan na stare ljude koji su u njemu proživeli svoje. Živeći u nekom drugom vremenu, svakako onom iza nas.
Nadživevši svoje vlasnike, mirišu takvi stanovi na neka daleka i nama nedokučiva detinjstva. Na odrastanja, na prve ljubavi, brakove, sreću. Na prva iskušenja. Na decu. Razvode. Na majčino mleko i špiritus. Miriše na njihov početak i kraj. Dobar somalijer tačno bi mogao razaznati svaki ključni trenutak u životu bivših, čiji potomci ustupaju njihov prostor i intimu zarad povećanja količine raspoloživih novčanih sredstava na tekućem računu. Baš nekako otužno. Ceo jedan život, ceo vek tih nekada im (možda) dragih ljudi dati u zamenu za deseti deo miliona.
Međutim, ono što je izistinski grozno je što poslednjih par reči gotovo svakome od nas zvuči sasvim razumno. I primamljivo. U tom pogledu – ista nas misao zorom probudi koja nas na san isprati. Eto, kad smo stoka. Ohola, pohlepna, požudna, besna, proždrljiva, zavidna i lenja stoka. Svaki nam se od sedam prinčeva tame ponaosob raduje.

YUGO

Prolećno veče, ponedeljak. Sedimo za stolom i raspredamo laganu, neozbiljnu priču. Onu lekovitu, tako neophodnu završnici prvog radnog dana u nedelji. Uštirkane japije koji sede u bašti ćemo izuzeti iz ove konstatacije. Oni vole ponedeljak. Baš vole. Kao i priče o  inovacijama u poslovanju. Mi smo, s druge strane, poveli staru dobru naklapaču o polovnjacima. U nekom trenutku Altina istupa sa ponudom…

-Dirlija tebra, imam za tebe vrh jugića za osam glava!
-Šta imaš?
-Imam juga, ali vrh brate, za osam glava, šta?!

Stiže tura, zveckaju čaše. Zuri se u telefone, proveravaju se cene na netu. Svi provaljuju da ima isto, al’ za osetno manje love. Nastaje kratka dramska pauza.

-Tebra! Dal’ si lud jebote! Ti k’o da si na Bubanj potoku! – potvrdi Mitko Dirlijinu sumnju navodeći upravo otkriven oglas.

-Gle ovo, jebote: Koral In, dvehiljadeosmo, pet stotina i pedeset evra. Imaš na oglasima. K’o časa!
– Pa dobro, okej… ima, normalno da ima.
Pa dobro, okej… jel može onda taj tvoj za šesto?
– Ma pali, nema šanse!
– U, izvini Altina, e! Ajde bre, beži bre! ‘Oće kupi neko juga za osamsto evra, si lud brate? Jebote imaš Citroena za  sedam glava. Sa katadiotperima.
– Sa čime?
– Katadiopterima.
– Šta je to?
– Mačje oko. Hapteliopter. Tako to Urke zove.
– Ko?
– Uroš.
– Tvoj mali?
– Da.

Kada je postalo izvesno da Altina neće uspeti da zavali Dirliji polovnog juga u pretpostavićemo, očajnom stanju al’ za masne pare, stolu je prišao Vlaja unoseći osveženje jednom od svojih visprenih opaski:

– Brate, divi ovako… Dirlija da dá onaj njegov bajs i pedes’ evra preko i to je to, e! Jeb’o te taj tvoj jugo.

Altinjanin je nakon Vlajkove replike nakratko napustio konferenciju pravdajući se odlaskom u klonju. Znajući ga, povratak je svakako morao da bude pompezan:

– Jesi seo tu, jebem te u usta? obrati se Vlaji, koji je bio iskoristio priliku i zauzeo mu mesto.

Vlaja ga je znalački iskulirao.

Inače, koncepcija stola je takva da postoje četiri sedeća mesta, međutim važi nepisano pravilo da jedan čovek zauzima dva mesta. Na jedno smesti bulju, na drugo ispruži noge, ostavljajući ostatku ekipe na izbor da stoje ili da sednu na neko drugo mesto pa da navrnu do stola kad im se prohte. Altina se tako zavali na susedni sto, na kojem je Mitkova gitara imala stalnu rezervaciju.

– Mitko, aj skloni gitaru i sedi tu kraj mene… Tako brate.
– Jednog dana kada budem apsolutni vladar ove države, ti ćeš da budeš ministar turizma, a Vlaja ministar spoljnih poslova!
– A Dirlija?
– Dirlija prečanin? Taj neće ništa da bude! Nek’ tera ono njegovo biciklo. Kad neće uzme onakvog juga! Osam glava, e! Pa to je polu – džabe jebote…
Počinjao je novi krug večite trke očuvanih polovnjaka. Ja sam za večeras bio u dovoljnoj meri remontovan i bilo mi je vreme da protabanam ulicama. Pozdravio se, izašao. Jato vrana kreštalo mi je iznad glave tražeći u granju mesto na kojem će da zanoće. Bile su glasne i srale unaokolo. Klinci su krenuli u grad, bivajući na momente glasniji od vrana. Frizerka je zatvarala svoj salon. Gotivan je ovaj naš grad, pomislio sam koračajući. Kolikogod bio nesavršen u svakom pogledu. Zapravo, ljudi su ono što u svakom mestu istinski vredi. Ljudi bato… Dobro, ne baš svi.

TRAFIKA

Prilazim trafici u kraju, ušiju zaglunutih od sinoćne svadbe na kojoj sam bio među zvanicama. Mamurluk i pogubno dejstvo promaje na gornju desnu stranu usled spavanja kraj otvorenog prozora ( logično – na levom boku i još logičnije, zarad pokušaja umanjenja dejstva alkohola) ne bih dublje da analiziram. Dovoljno je reći da mi usled svega nije dobro od kako sam ustao i neophodno je da se popravim.
Naravno, svako od nas je vremenom razvio i sada ima omiljeni način kako prečicom da dođe do telesno podnošljivog mentalnog ekvilibrijuma za Sutradan.

Kod mene to izgleda ovako:

Korak prvi- pozvati šefa i zamoliti ga za odsustvo sa posla. (Ukoliko ne bude odobreno, jednostavno se ne pojaviti na isti, bez obzira na posledice).

Korak drugi – slediti svoj instinkt. Što će u mom slučaju reći…

Izašavši iz gajbe, prošetao sam ulicom i prišao trafici. Krenuo ka frižiderima osvrćući se prema unutrašnjosti objekta kako bih video ko od zaposlenih radi… Danas sam imao sreće! Radi moja omiljena njuška. Štrokavi bradonja sa dva i po zuba u glavi. Lik koji večito nešto premeće i pobrojava robu. Kapiram da čovek zapravo run this place.
Ne želeći da ga prekidam, otvorio sam frižider, uzeo tri ledeno hladne konzerve bilo kakvog piva i stavio ih na pult koji se šarenio od posložene, raznorazne dnevne štampe.
Koliko besmisleno uništenih drva, pomislih dok sam na te novine stavljao svoje tri limenke u koje sam polagao svaku nadu da će me izbaviti iz čeličnih kandži mamurluka.

-Dobar dan komšo!
-Dobar dan. Izvoli?
-Već je za pultom…
-A-ha! U redu, samo sekund.

Okrenula je brada za sobom glavu i zatarabila usta sa dva i po zuba.
Lepo je kada zaćuti, odmah manje smrdi oko trafike.
Premetao je neke pakete sa kiselom vodom i energetskim napicima. Biće da mu to radnim danima najviše prolazi pa je bio rešen da im dodeli ekskluzivan položaj kako bi ih prolaznici podsvesno uočili i pre no što kreiraju smislenu želju izazvanu stvarnom potrebom.
Namazani trgovac na malo.
Kada je rešio da mi odobri ukazivanje njegove pažnje, osmotrio je moje tri konzerve piva i rekao cifru, na šta sam mu ja ispružio novac, sada već pomalo nervozan jer su mi ta tri hladna piva lagano prerastala u rang jutarnjih prioriteta.
Uzeo je kintu, blago se savio kroz ono kiosk prozorče i bez blama pitao:

– Je li! ‘Oćeš vinjak uz ta tri piva? To ti taman dođe vakcina protiv gripa! Među nama – ni masku ne mora’ da turaš – jer ti ova kombinacija rešava i Kovid 19!
Samo, ne dadu Masoni da se pročuje!
Ja ti ovo k’o prijatelju i komšiji kažem, a ti… ti kako ‘oćeš…

-Neću, hvala. Možda uskoro.

Koraci kojima sam se udaljavao od dvozubove trafike uskladiše ritam sa grohotom njegovog smeha:

Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha!

BIROKRATSKI RAJ (ZAKON PO MERI KORISNIKA)

Kako smo sve više svedoci uhlebljenja po partijskoj liniji kao jedinog relevantnog parametra za kompetentnost budućeg profesionalnog angažovanja, prirodnim sledom stvari dolazimo do činjenice da zakone koji postoje prosto moramo menjati u skladu sa potrebama koje trenutno ustrojstvo diktira kako bi izbegli paradoksalnu situaciju da, recimo, ljudi od zakona budu istim kažnjeni usled nedovoljnog poznavanja njega samog. Složićemo se, takva bi slika kvarila puritanski imidž vlastodržačke elite. Stoga, kao skroman doprinos, predlaže se sledeća uredba u vezi sa pravima i obavezama odgovornog lica u pravnom licu i njegovih ovlašćenih lica:

                                                                              -1-

Odgovorno lice u pravnom licu u obavezi je izraditi sopstveni faksimil čijim će otiskom na dokumentima povezanim sa poslovima iz njegove nadležnosti potvrđivati svoje prisustvo u pravno – tehničkom smilu, a za vreme izvršenja radnji.

Odgovorno lice u pravnom licu snosi svu odgovornost za upotrebu izrađenog faksimila.

                                                                                -2-         

 Izuzetno od odredbe iz stava 2 člana 1 ove uredbe, otisak faksimila odgovornog lica u pravnom licu može, uz ovlašćenje (kojim se preuzimanje odgovornosti podrazumeva) na dokument iz njegove nadležnosti aplicirati i lice koje ovlasti odgovorno lice u pravnom licu. Ovlašćeno lice dužno je poštovati odredbe koje slede a kojima je ovaj postupak uređen.

                                                                                -3-

Odgovorno lice u pravnom licu, figurirajući u uređenju ove pravne stvari kao davalac ovlašćenja (u daljem tekstu – ovlastilac), ima pravo svojom dokumentovanom saglasnošću, ovlastiti najviše 2 (slovima: dva) ovlašćena lica (u daljem tekstu – ovlašćenika).

                                                                                -4-         

Oba ovlašćenika imaju jednak nivo ovlašćenja kao i jednak stepen odgovornosti zahvaljujući datom ovlašćenju a za radnje učinjene za vreme odstustva ovlastioca ili za radnje izvršene mimo njegovog znanja.

                                                                                -5-

Troškove izrade sopstvenog faksimila iz stava 1 člana 1 ove uredbe ovlastilac ima pravo da u potpunosti prenese na svoje ovlašćenike.

U slučaju potpunog prenosa prava troškova izrade, ovlašćenici su dužni da ih prihvate i isplate.

Prethodno ovoj radnji i nezavisno od odluke ovlašćenog lica da svoje pravo u vezi prenosa troškova na ovlašćenike iskoristi ili ne, ovlašćenici su u svakom slučaju dužni ovlastiocu bespovratno deponovati na tekući račun iznos koji obezbeđuje troškove za izradu faksimila, kao garant da će svoje eventualne obaveze koje mogu nastati prenosom iz stava 1 ovog člana biti ispoštovane.

                                                                                -6-         

Odgovornost za radnje i posledice izvršene upotrebom faksimila, a za vreme odsustva ovlastioca, shodno stavu 2 ove uredbe, u većinskoj meri imaju ovlašćenici dok ovlastilac u ovoj situaciji a u pravnom smislu figurira kao lice koje je ovlašćenje dalo na osnovu najboljih namera i u smislu dobrog poslovanja, te se njegova stvarna odgovornost ne može dovesti u direktnu vezu sa eventualnim radnjama ovlašćenika koje, u pravnom  pogledu, mogu da trpe krivičnu odgovornost usled svoje prirode.

                                                                                 -7-

Dalje, razumevajući odgovornost ovlastioca kao odgovornog lica u pravnom licu, obavezujuće je da pravno lice kao subjekt kojeg ovlastilac predstavlja, naglasi da je odgovorno za sve pravno – finansijske posledice nastale upotrebom žiga ovlastioca a koje su izvedene posredstvom ovlašćenika. Kao dokaz koji ga u potpunosti izuzima od odgovornosti, ovlastilac je dužan podneti pisanu izjavu kojom će opravdava odsustvo sa radnog mesta u periodu izvršenja protivpravne radnje. Izjava koja potvrđuje odsustvo ovlastioca ne mora biti zavedena od strane nadležnog tela pravnog lica.

                                                                                  -8-         

Takođe, pravno lice se obavezuje i na potpunu pravnu odgovornost za dela počinjena od strane ovlastioca nehotice ili u neznanju.

-9-

Na kraju, sve blagodeti koje pravni subjekt izvršenjem radnji iz oblasti nadležnosti ovlastioca ostvari a koji je to svojim faksimilom, kako lično, tako i putem svojih ovlašćenika potvrdio, ima za obavezu isplatiti odgovornom ovlastiocu bonus u iznosu od 7% transakcijske vrednosti posla, bez obzira na stvaran procenat zarade od zaključenog i izvršenog poslovnog dogovora.

                                                                                  -10-

Zarad stvaranja atmosfere međusobnog poverenja i povezanosti, izuzetno od prethodnog stava, pravni subjekt u kojem je ovlastilac zaposlen ima za obavezu istom isplati bonus u jednakom procentu i za sva ostala poslovna događanja koja rezultiraju profitom a na koje pomenuti nije imao direktnog učinka.

                                                                                  -11-

Moralna je dužnost ovlastioca da u prilikama opisanim u članu 9 ove uredbe omogući svojim ovlaštenicima izvestan prestiž u kolektivu, bilo javnom ili pisanom pohvalom, najmanje jednom članu nadležnih organa pravnog lica, po ličnom izboru.

Završne odredbe:

Punomoć ovlašćenja ogleda se u posedovanju iste od strane ovlašćenika, u bilo kom obliku.

Ovlastilac ne snosi nikakvu pravnu odgovornost za radnje počinjene od strane ovlašćenika a na osnovu njegovog ovlašćenja.

Ovlastilac svoj postupak iz člana 7 ove uredbe u potpunosti opravdava pisanom izjavom, overenom ličnim faksimilom. U ovom slučaju nije moguće koristiti povlašćeni tretman ovlašćenika, već je lična overa ovlastioca neophodna a zloupotreba u ovoj stvari najstrože zabranjena uz pretnju adekvatnog sankcionisanja shodno Uredbi o sankcionisanju odgovornih lica u pravnom licu.

Ovlašćenici su u potpunosti isključeni iz stavova 9 i 10 ove uredbe!

Ova uredba data je radi jednobrazne primene svim relevantnim strukturama pravnog lica i u druge svrhe ne može biti upotrebljena.

Uredba stupa na snagu danom izdavanja.

Februar, 2020.

Sedim na februarskih “prolećnih” osamnaest, uljuljkujući sunce nedeljnog popodneva ka zapadu. Stolovi na terasi hostelskog splava na Dunavu, načičkani sredovečnim prolaznicima, porodicama sa decom i zaljubljenim klincima. Svi gledaju dva prisutna psa. Dobivši usmeno odobrenje od vlasnice, fotografišu ih. Pitaju za rasu. Persijski hrtovi. Retko ružna zverad koja, nekim čudom, prisutnima pleni pažnju.

Uskraćen impresije, pogledom ispraćam tamne konture aviona koji uzleću i nestaju u nadrealnom akvarelu vedrog zimskog sutona. Čine da se prisetim nekih svojih letova. Gledam i brodove sećajući se i nekih svojih plovidbi. I te ružne pse koji zagledaju dunavske labudove, i njih posmatram. Ne znam zbog čega tačno, ali zureći u njih – vidim sebe. Sebe kao klinca, pre dvadeset i dobar kusur godina. Pod jednim drugačijim februarskim nebom. Natmurenim, sivim i bez Sunca. Kilometrima udaljen od poslednjih bašti i ograda – ja, u snegu do kolena, sa vokmenom na ušima. Nosim ukradenu čika – Ilijinu pušku. Bio je lovac, pijanica i nemarni samotnjak. Živeo je blizu moje kuće. Pošto ga je Bog bio dao takvog (kakvog ga je kasnije i uzeo) do njegovog oružja je bilo lako doći, što sam ja voleo da iskoristim. Par reči uz čašicu – dve… I eto mene, krivolovim pustarama Bačke. Slušam Mejdene i gledam kako svetlo crvena krv pogođene ptice, sivom nebu boji obelelu, zemaljsku podlogu. Uviđam i kako poslednji zamasi krila u snegu obrazuju ponavljajuć reljefni obrazac, upotpunjujući obrise hladnom, trobojnom prizoru. Tragovi poslednjih trenutaka. Privremeni spomenik jedne smrti. Vonj i lagano hlađenje za redenik opasanog pernatog leša, behu dečaku duge kose i tek iznikle brade, izvor neizmerne sreće. Čedo predgrađa. Belo smeće. Ja. Maloletan, nezreo i glup. Željan svega a lišen mogućnosti da razlučim bitno od nebitnog. Sunce detinje ljubavi još uvek je obasjavalo svaku poru mog života. Voleo sam sve i želeo još više. Razmaženo, bezumno derište koje ne mari ni za šta drugo do za prohteve sopstvene guzice. Prirodno sam bio nadaren da uprskam stvar. Posledično, bejah i gospodar pronalaženja opravdanja za svoje postupke. Nije me doticala činjenica da na marginama osipam sopstvenu energiju. Iskreno, čini mi se da odatle još uvek nisam dovoljno odmakao. Nakon gotovo cele dve takve mladosti. Ipak, i dalje verujem u sazrevanje svog duha i njegove raskošne i plodonosne kreatvnosti. Činim manje no koliko verujem.

Mrzak, obradateo i star. Sada takav današnjicu gledam s’ podozrenjem. Sutrašnjicu više i ne zamišljam. Besmisleno je. Shvatio sam da pronalazi utehu gledajući očajnike kako, poput lešinara, obleću nad njenim iščeznućem. Lebde, čekajući da oglođu kosti kada se velike zveri zasite našeg sutra. Žao mi je Budućnosti, ali takve te više nisam gladan. Ne interesuješ me! Ipak, da mi se ovog trenutka vek okonča – ne bih žalio ni za čim. Osim za činjenicom da se, jelte, okončao. Nesavršen i ispod svih očekivanja a ipak tako čarobno drag u trenucima u kojima se putanja kojom jezdi preplete sa razumevanjem onoga koji ga živi. Momenti kada se skontaš sa rođenim životom. Kolikogod to paradoksalno zvučalo. Elem… Sedim tako, trudeći se da ne smetam nikome i počinjem da shvatam kako mi buka posetilaca raspolućuje misli. Preglasni su. Ne mogu više da ispratim samoga sebe. Tražim oči konobara. Prilazi.

– Još jedno burazeru?

– Hvala druže. Na dve sam noge došao.

– Samo nemoj da odeš na četiri.

Mangupski kez, oznojana flaša i dolazak nežne zimske noći. Grad je upravo postao lepši.

Pitanje

Savršeno dobro razumem da si vešt, sposoban  i snalažljiv. Poput svakog pauka. Shvatam da nemaš strah od upuštanja u nove izazove. Ipak te molim da mi veruješ kada ti govorim o ovom mestu. Ovo mesto jede svoje stanovnike. Makar oni bili i paukovi.
Kultura ovog grada ogleda se u njenom nepostojanju. Nešto slično prihvatanju činjenice da su nekolicina lokalnih konobara zapravo tvoji najbolji prijatelji, te da nemaš razloga da u tome ne uživaš. Ovo je mesto trenutka. Mesto u kojem reaguješ odmah ili te šansa napušta zauvek, ostavljajući samo slatkast ukus nagoveštaja neiskorišćenih mogućnosti. Bluz. Ovaj grad je bluz, bejbe. Gorak i sladak. Težak i poletan istovremeno. Načina na koji ćeš ga prihvatiti zavisiće od onoga što probudi u tebi.

-Ako mi dozvoliš da te prekinem na trenutak…

-Naravno, samo izvoli.

-Zvučiš mi kao neko kome ne manjka odgovora, ne samo na moja, već na bilo čija pitanja. Stoga sam hteo da te zamolim za jednu uslugu…

-Biće mi osobito zadovoljstvo!

-Zahvaljujem.

-Zahvalnost, rekla bih, ide meni na račun. Iskri u iščekivanju da ti razgrne maglu dvoumljenja i ukaže na poentu.

-Oh, laskavice! Prištedi reči, trebaće ti u narednim danima.

-Nejasno!

-Biće ti jasno. Samo slušaj šta će tvoj “pauk” (kako me maločas nazva) da te pita.

-Pretvorih se u uho.

-Uvo ili uho?

-Pravilno je i jedno i drugo. Imenica uvo, (varijanta od uho) može imati promenu:  uva (uha), uvu (uhu), uvom (uhom), ili češće uveta, uvetu, uvetom. Množina je uši, ušiju, ušima.

-Ha, ha, ha! E, napokon me nasmeja! Prođoše dani a da ti nisam našao manu!

-Drago mi je da si pronašao momenat na kojem je potrebno poraditi. Biću ti zahvalna ako bi mi opisao ključne detalje kako bih ažurirala algoritam.

-I time još manje ličila na moju bivšu ženu. Ili na onu nakon nje. Na bilo koju.

-Tako je srce. Ja nisam ljudsko biće. Ja nisam žena. Ja sam humanizovani biorobotički lični asistent, model Eva 2.0 beta. Ja sam ono što je trenutno najbliže tvom čulnom i umnom doživljaju savršene partnerke. Uz mogućnost konstantnog poboljšavanja. Samo  treba da radiš na meni. Da me oblikuješ po tvojoj meri. Bez potrebe za reciprocitetom. Jedino što mi je potrebno jeste da savršeno dobro razumeš sebe i da želje koje iz toga proističu umeš detaljno da reprodukuješ. Elem, pitanje moj pauče. Slušam.

-Ah, pitanje… Naravno. Samo sekund, molim te.

-Uvek dušo.

Kako smo ti i ja uopšte došli do tog nadimka?

-Dragi, pa zar je moguće?! Došao si sa posla. Spremila sam ti večeru, podsetila te da je vreme da dopuniš telefon, obavila trijažu dok si obedovao, skrenula ti pažnju na blago povišen krvni pritisak. Tada si me pitao… Pitao si me šta znam o tome kako pauci vode ljubav i izrazio želju da iskusiš kako to izgleda. Odgovarajućim modularnim prilagođavanjima sam upriličila adekvatan ambijent i korisničko okruženje. Za par trenutaka bili smo pauci u uglu plafona. Imali smo divlji seks i na svet sam ti donela pregršt jajašaca u kojima sada raste naše potomstvo. Toliko ti se svidelo da si me zamolio da ne izbrišem taj zapis pošto je vrlo verovatno da ćeš mu se vratiti. Bilo ti je lepo da jebeš kao pauk.

Pobogu to je bilo pre tri dana… Ne bih da zvučim pompezno, niti da podsećam na tvoje ljudske partnerke, ali mi podešavanja nalažu da u ovakvim situacijama reagujem. Ja, kao personalni humanoidni životni partner,  programski imam određenu dozu brige za mog izabranika… I zato ti skrećem pažnju na činjenicu da bi trebao da pripaziš na učestalost kao i na količinu supstanci koje rekreativno koristiš. No, hajde pre svega da se pozabavimo ispunjenjem tvojih zahteva. Čekam tvoje pitanje, dragi moj pauče.

Pogledao sam je, onako veštački savršenu. Krojenu po meri mojih najluđih fantazija. Beše ostvarenje mojih snova. Beše to boginja kakvu sam samo mogao zamišljati među pravim ženskim svetom i nikada je ne pronaći. Ipak, postade mi nekako suviše plastična vremenom. Previše savršena. Premalo svoja.

-Dušo! Čekam tvoje pitanje.

-Pitanje? Ah, pitanje… Koji ćeš mi kurac?

ONI

Iz kočija skupih nadire legija mutnih,
Valja se pohlepom iznedren šljam.

Ka pozorju hode a špalir im prave,
Njihovi verni, uhranjeni psi.

Na svetinu reže, dok bagra se penje,
Kako bi glave vladara mogli videti svi,

U opseni slušati oracije sa visine,
O lažima maštati, niz zube što sline.

Prozirne, tupe, protkane rečju teškom,
Što tvrde da značajan ovo je čas.

Dok slamarice krišom darivaju smeškom,
Pored nas ovakvih još dugo će oni uživati vlast.

Dokle god je straha, sitnih duša i lenjosti,
Dok se trampe knjige za tepsiju ribe,

Groktati će oni moći al’ voditi,
Promrzlima o suncu govoriti.

Iz kočija skupih nadire legija mutnih,
Valja se pohlepom iznedren šljam…

Da nam živi (sm)rad!

Flešbekovi glupih ideja, unutrašnja borba sa bezvoljnošću i beznačajne sitnice kojima smo poklonili previše pažnje, uzdižući ih i od njih čineći Golijate sopstvene posvećenosti. Izgovori. Naši verni obmanjivači u službi prikrivanja lenjosti. Svojom lažnom veličinom ubeđuju nas da ne umemo da radimo kako valja i ruše nam samopouzdanje sve do trenutka dok ne odustanemo. Šta god da smo započeli. Pritiskaju nas, govore nam kako nedostaje ukus tome što stvaramo, kako smo zapravo žedni ili željni stanja izmenjene svesti. Kako želimo da utonemo u maštarenje a ne da maštu koristimo kao izvor inspiracije za svoja dela.

Otkuda to, pitaju nas, da mašta i rad idu zajedno?! Ta zar nije to dvoje nespojivo? Crni ti, bolje skuvaj kafu! Pronađi neki film pa sedi i gledaj. Slušaj muziku, čitaj knjige. Drkaj…Sve ti je pred nosom, budalo, samo uzimaj. Konzumiraj. Imaš jedan jedini zadatak u ovom društvu: da budeš Potrošač!
Imaš svoj do krajnjih granica uprošćen deo posla koji (ne)umeš da obavljaš. Ipak, koliko god banalno da bilo, primaš za to svoje osmočasovno polu – korisno puvanje u stolicu neku nadoknadu. Na osnovu nje kuješ male planove za još manje podvige. Tako, recimo, početkom meseca možeš sebe da zatekneš kako pobedonosno tegliš nekolicinu najlonskih cegera iz tržnog centra. Tvoj kvalitet, tvoja proračunatost i kreativnost iznedreni tokom popodnevne kupovine i otelotvoreni u rke koje vukljaš ispod gradskih bulevara kroz slabo osvetljene podzemne prolaze. Razmišljaš da kupljeno ni ne opereš u mašini. (Kako je red jer, ko-zna-kuda-je-sve-to-prošlo dok nije stiglo do tvojih bogom danih ekstremiteta, jel. Šilo se to u Aziji, pakovali Indijci, prevozili brodom mornari – vrlo verovatno crnci a brod bio u Hrvatskoj u luci, Bože me sakloni!) Ipak, ozbiljno razmišljaš da preko svega pređeš i pogaziš sve(te) postulate, te ih, očaran svojim izborom, odmah onako s etiketom, odeneš i prošetaš gradom. Ulicom glavnom, kojom svi prolaze i gde ćeš biti primećen. Potencijalni mladoženja. Gospodin rasploditelj i omnožitelj konzumenata masovne proizvodnje. Potrošač. Mušterija koja je uvek u pravu. Bog? Šta?

Dokle seže svo to proseravanje? Kada će palančenju doći kraj u ovom gradu? Na ovom poluostrvu? U ovom veku? Šta se to dogodilo pa smo zastali i nestalo nas poput iskri u pepelu? Pitanja se množe, odgovora nema. Zapravo ima, ali su takvi da zbog njih živimo u nadi da će ipak da se desi neko uzvišeno proviđenje te će uspeti da nas makne sa spramputice kojom sve vreme idemo. Odgovori, dakle, suviše teški. Suviše bolni za jednog razmaženog Kupca. Oni koji iziskuju rad! Razmišljanje. Odricanje. Čvrste odluke. Teške zadatke. Zalaganje i izgaranje. Borbu. Napor, odupiranje. Istrajnost. Um. Praznik rada? Hvala ne! Suviše crveno za moj ukus.

POSVETA

Koliko toga bih vam mogao reći,
A malo kažem kad vas kraj sebe imam,
Reči koje nosim prkose mi sreći,
Pa tulje u meni, a ćute ostalim svima.

Igraju se sa mnom, noću ljubav vode,
Dok ležim u postelji nepomičan, tih.
Pre svitanja dušu mi oplode,
Svakog mi jutra poklone stih.

I tada ih tako mazne pitam,
Zašto li baš mene tol´ko vole,
Kažu samo nadom da ne skitam,
Jer sa mnom su dok ne nađu bolje.

Moje reči – moja ljubav,
Moja patnja i potreba.
Moje reči – moja ljubav,
Sedma kora moga hleba.

Tišina

Zašto na reči tupiti zube i grlu ružiti stas,
Kada u tišini leži dostojanstvo za nas pokisle.
Uzalud je sada dizati galamu,
jer bordel se zatvara, devojke su odavno otišle.

Sve što je nekada ovaj prostor činilo lepim,
Sada je na nekom drugom mestu,
Sa tek po nekim, dragim, sećanjem na nas.
Drugome vedri natmurene misli.
Otišlo je odavde. I zato ćuti! Ni glas.

Ne kvari spokoj, jer kad neme su institucije-
Budi nem i ti.
Poštuj kuću, poštuj madam, poštuj ovaj kasni čas.
Ne kvari spokoj, već –
Nade u lepše sutra pronosi glas.

Pa igraj sa nama, raduj se i pleši,
Slušajući obećanja o kojima zidovi ovi bruje,
Da su šansa i mogućnost evo tu, na pragu,
Kako pobede truba skoro pa se čuje.

Na kraju savet da uputim želim,
Budi tih i molim, bez mnogo pitanja,
Ako želiš danu se veselit’
Ako ti je stalo do svitanja.