Posts Tagged ‘trash tales’

blue haze

Policijska stanica

West End Police Office

Edinburg

14. Maj

Ime i Prezime: Malkolm Blekvud

Datum i mesto rođenja: 17.10.1980, Edinburg

Zanimanje: Doktor kompjuterskih nauka

Bračni status: Sam, bez dece

Evidencioni broj: HH21/5/1

Nakon davanja osnovnih podataka, kačenja tablice sa evidencionim brojem, obaveznog  „mugshot-a“ snimljenog anfas i iz profila, uveden je u začuđujuće komfornu prostoriju uzevši u obzir činjenicu da se nalazi u ustanovi čija se delatnost i nije baš ogledala u tome da što više ugodi svojim posetiocima.

-„Imaš dvanaest sati da dobro promisliš o svemu, sunašce! Ujutro u sedam dolazi Gari, inspektor koji vodi tvoj slučaj. Na večeru si zakasnio, doručak je u šest. Prijatan boravak.“

„Zašto dvanaest sati, moliću? Kakav je to način?“

 -„Zato, ljubavi, što bi u slučaju da nisi zajebao ništa, prvo pitao samo- „Zašto?”. U smislu: “Zašto sam ja uopšte ovde”. Pošto si ti sunčice pitao, citiraću te:“ Zašto dvanaest sati?“- znači da si nešto zasrao. Šta si zasrao- ne znam, Gari zna. Gari dolazi ujutro.Ti- razmisli i odmori. Fotelju možeš razvući u ležaj. Jastuk i ćebe su u jednoj od fioka stola. Slatko sanjaj! Ta-ta!“

Uniforma nestade iza zvuka koji, pokrenut ključem, proizvodi mehanizam brave.  Malkolm osmotri prostoriju. Podsećala ga je na kabinet dekana fakulteta.  Kožna fotelja iza masivnog drvenog stola ručne izrade, dve ogromne fotelje za posetioce sa druge strane stola i zidovi prepuni polica sa knjigama.

„Problemi u merenju dinamike faktora rizika; Monitoring u oblasti visoko- tehološkog kriminala; Internet kao mesto zločina; Metode pregovaranja“…  bili su samo neki od naslova koji su krasili ovu prostoriju.

„A-ha! Tu smo, dakle“ – pomisli Malkolm kada se uverio da nije ovde zbog prekoračenja brzine, kašnjenja u plaćanju poslednje rate kredita ili pljuvanja po ulici. Nije čak ni zbog povremene duvke u klubu, kada izađe sa društvom.

„Ovo je neko pevao po ulici. Lepo mi onomad reče Mabel  da pre konzumiranja „Borrowed dreams“ ekstenzije treba uraditi profilisanje korisnika. Nije za svakoga. Trebao sam joj verovati… Njoj uvek treba verovati. Nije tek- tako neuropsihijatar. Zna znanje, duša moja. Da mi makar nisu oduzeli telefon, pa da mogu da joj se javim. Ovako brine, jebi ga. A ja do ujutro neću napolje.

Iako ophrvan brigom što je pritvoren, zaspao je iznenađujuće lako. Istrenirao je razum kako da nadvlada paniku. Pre no što je zaspao, porazmislio je o modelu razgovora koji bi ga mogao dočekati ujutro, pripremio koncept kojim će nastupiti pred istražnim organom (Garijem- kako uniforma reče) i razvukao fotelju u krevet. Sledeća stvar koja ga je dočekala budnog bilo je gugutanje mladih golubova, koji su sa tavanice policijske stanice po prvi put širili krila i padali vetru u zagrljaj.

-“Šta je, koji moj, ovo? Pa ovi ljudi imaju pola ”Nat Geo Wild” kanala na tavanu! Isuse! Koliko je sati uopšte? Uh, petica- odlično!”

Prostorija je iza jednog od zidova imala izvedenu čajnu kuhinju. Lavabo, česma, mikrotalasna pećnica sa ringlom, ormarić za posuđe, escajg, krpe i kutije sa kafom i čajem. Rečju- na površini od jednog kvadratnog metra Malkolm je imao sve što mu je bilo potrebno kako bi mogao započeti dan kao čovek.

Dok je spremao sebi kafu primetio je kako mu se oko pojasa gomila salo. ”Počeo sam da se zapuštam. Ugojiću se i izgledati kao seoske pivopije. Trebalo bi da poradim na sticanju kondicije. A i prijalo bi mi da umestu mozga počnem umarati telo!”- razmišljajući, Malkolm je shvatio da upravo sada ima odličnu priliku da svoju nameru sprovede u delo. Otpio je gutljaj kafe, raspremio improvizovani ležaj, i krenuo da radi trbušnjake. Sto komada u serijama od po dvadeset.

Negde na polovini odrađene vežbe, brojanje mu prekinu rezak zvuk brave. Onaj isti koji ga je juče ispratio u samoću ove prostorije. Međutim sada je taj zvuk značio da Malkolmu stiže društvo.

-”Opa! Gimnastika, a? Bravo mladiću!” na vrata ulete grmalj od dva metra, šaka kao u diva, guste kose i zverskog pogleda. Malkolm se uspravi i nabaci glupavi kez, iznenađen pojavom.

-”Šta je bilo princezo? Iznenađen?  »Nema ni šest sati a on je već u svojoj kancelariji? Ni doručak nije serviran…Trebalo je da dođe u sedam, posle doručka… Taman dok još jednom promislim o svemu!« Jel da? Jel to u glavi, a?” –ispalio je pružajući ruku.

-”Ja sam Gari, drago mi je.”

„Malkolm Blekvud“

-„Vidim, piješ kafu. Radiš trbušnjake. Umiven si. Znaš li šta mi to govori?“

„Da sam ranoranilac, kao i vi?“

-„Ne, seronjo! To mi govori da si pišao u moj jebeni lavabo. Jer da bi se umio, pio kafu i radio trbušnjake- prva stvar koju moraš da uradiš kada ustaneš je- da pišaš. Jer, da si bio pristojan i čekao, već  bi pozeleneo od muke u nekom od ćoškova i obradovao bi mi se kao da ti se devica Marija ukazala. To mi je, priznaću ti i bio plan, jer bih tako pobrao tvoje simpatije čisto pustivši te u klonju. Ovako će stvar ići malo teže. A ja, kao i većina nas, ne volim mnogo da se mučim. Jer kada se mučim- tada sam nervozan. A kada sam nervozan volim što lakšu, iskrenu i direktnu komunikaciju. E, to nas dovodi do tačke na kojoj ti, sunašce, imaš čast da izabereš smer kojim će putem ovo naše druženje nadalje ići. Sad, bez suvišnog okolišanja, izvoli odgovoriti na moje prvo pitanje“:

Priđe svom stolu, sede i pokaza Malkolmu da učini isto. Skrsti ručerde, podiže obrve i učtivim tonom upita privedenog:

-„Da li su, gospodine Malkolme, moje tvrdnje i navodi istiniti?”

”Jesu!” odovori Malkolm, bez mnogo razmišljanja. Shvatio je da ovaj ovde, Gari, nije jedan od onih glupih pandura, prizemnog razmišljanja i jakih pesnica. Ovaj je bio prilično inteligentan, mnogo jačih pesnica. Bio je jebeni prototip modernih inkvizitora. Shvatio je da ne treba da ”čačka mečku”.

-”Odlično!” Gari odahnu, vidno zadovoljan. -”Sada možemo nastaviti dalje. Nadam se da si dobro oribao lavabo!”

”Nisam baš…” reče Malkolm, ”Samo sam pustio vodu da curi. Mislim… iskreno.”

Veliki Gari se osmehnu.

-”Ok, sine. Jednu stvar da razgraničimo. Vidim da si se usrao u gaće, pa da ti objasnim. Ja sam Gari Lords, inspektor Skotland Jarda za visokotehnološki kriminal. Imam Master sa kompjuterskih nauka pored toga što sam i rezervni kapetan kraljevske mornarice. Namerno ti se predstavljam ovim redosledom kako bih ti stavio do znanja da snagu koristim tek nakon razmišljanja. Iako mi je ponekad pakleno teško savladati se. No, nije mi cilj da te izbatinam mokrim novinama po bubrezima, spržim hard disk i pustim na ulicu. Cilj mi je da te preobratim. Cilj mi je da te vidim u mojem timu, u mojoj uniformi, rame uz rame sa mnom. To je tačka koju smatram idealnom. Naravno, svestan sam da se to neće dogoditi, pa ćemo raditi tako da se što više približimo mojim zahtevima. Jer ja sam ovde strana koja zastupa interese društva, države, kraljice i sistema. Jasno? OK! Sa druge strane, ti si klinac čije ime je počelo da tumara ulicama donoseći nam sranja. Niko ne zna ko si. Samo izbezumljeno mumlaju nadimak koji su ti dali. Znaš li svoje ulično ime sinak?”

”Ne! Ne znam čak ni da imam ulično ime!“

-„Mind Rider“ To je tvoj nadimak. Čuo sam da te u Londonu zovu i “Brain Driver”. Meni se Londonski više sviđa.” – reče Gari i obojica se nasmejaše.

”Polaskan sam. Hvala što ste podelili sa mnom”

-”Nema na čemu. Hvala tebi što si mi upravo izrekao priznanje. Ne baš sasvim direktno, ali obojica znamo da sada nema povratka. Vidi sinak, da ti objasnim. U tome što ti radiš nema zapravo ničeg ilegalnog. Ne postoji zakonski okvir koji bi te sprečavao. Takođe je i sva oprema koju koristiš dostupna u slobodnoj prodaji i ja zapravo nemam na osnovu čega da te držim. Sada, moja želja je da me u potpunosti upoznaš sa celom pričom i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje ove situacije. Jer, ljudi su počeli da se gomilaju. Izvrnuti na ulici, izbezumljeni, nevoljni za rad. Izostanci sa posla su u kategoriji korisnika tvojih usluga ubedljivo najveći. Za godinu dana ili više- to ćeš ti da mi ispričaš, tvoje sajber zezalice su postale opasnije od ekstazija, jebo te. Mi ne radimo na tome da iskorenimo zabavu, da je tako nazovem. Mi radimo na tome da zabavu održimo na nivou koji je sistemu optimalan. Sistem treba radnu snagu. Drogiranu ili ne, to nikog nije briga. Korisnu sine, korisnu. To je ono što nama treba, kako bi država rasla i napredovala. A upravo to- je ono što nam ti uskraćuješ. Zato si ovde, zato ćemo da pričamo, zato ćeš da radiš za nas! Jasno?”

”Imam li drugu opciju?”

-”Naravno da imaš drugu opciju. Pa mi smo jedni od pionira moderne demokratije, sinko. Uvek postoji mogućnost izbora. Mogu li biti slobodan izložiti je?“

„Molio bih.“

-„Ovako… U podrumu ove stanice postoji paket koji je presretnut u pošti u ulici Svetog Frederika. Neki ga je međunarodni trgovac- početnik poslao poštom sa Kube i adresirao na osobu koja ne postoji više, Bog da joj dušu prosti. Kako smo od Interpola dobili dojavu o sadržini paketa pustili smo pošiljku da dođe do svoje krajnje destinacije. Međutim pametnjaković koji je trebao preuzeti robu a koji se lažno predstavljao kao blaženopočivši, u međuvremenu je nestao i poslednji put je njegovo ime spomenuto na Rusko- Kineskoj granici. Ostali smo praznih šaka ali smo odlučili zadržati paket. Težak je tačno četiri kilograma. Sa ta četiri kilograma, na ulicu izlaziš sa makar duplo, kada ga krstiš. Sa osam kilograma kokaina imaš dvadest pet do doživotne sa žarkom željom pravosuđa za strožijom varijantom presude. Sve što mi iz Skotland Jarda i policije treba da uradimo je da ispišemo tvoju cenjenu adresu na pošiljku i angažujemo neku od mnogobrojnih kurirskih službi da ti pokuca na vrata. Tamo ćemo, naravno, biti mi. Nasmejani i počešljani za bliceve novinarskih fotoaparata koji će uslediti nekoliko minuta kasnije. Poljubićemo se i poželeti ti ugodan boravak u fijoci, kako tamošnji svet voli da nazove Britanske kazneno- popravne domove. Tebi ćorka, nama povišica i život ide dalje. Sad, lepi moj, izvoli napraviti svoj izbor…”

”Jesam!”- usledio je odgovor iste sekunde.

-„Gospodine Malkolme Blekvud, možete me prosvetliti. Pretvorio sam se u uvo.”

”Hvala lepo… Ovako, sve je- naravno, počelo kao zajebancija. Mojih par prijatelja, ne bih da imenujem ako baš ne moram, i ja sedeli smo na gajbi i razgledali fotke napravljene prošlog leta  na proputovanju Tajlandom. Zapalili smo spravicu i onako naduvani počeli sa zezanjem. Te- kako bi bilo dobro da su nam video snimci sa putovanja odrađeni u visokoj rezoluciji, te da imamo zaobljen ekran i ogromni tv, te da je zvuk profi… Prateći tok misli, došli smo do tačke koja je prelomila stvar. Mabel je…

(„E jebi ga! Upravo sam druknuo biće koje mi je sve na svetu. Kakav sam idiot.“- pomisli i nastavi da priča u nadi da će sajber žandaru promaći ovaj detalj.)

”Mabel nas je pitala šta mislimo o tome da li bi trenutke koji su nam dragi i čine naše lepe uspomene, mogli na neki način da upakujemo u program, tako da nam budu lako dostupni u svakom trenutku. Recimo kada pada kiša- što ovde zna da bude često, jel? Mislim, na jebenom smo ostrvu smeštenom u severnom delu Evrope- hoće to ovde, znaš…“

-„Drži se priče sinak. Seruckanje ostavi za kasnije!“ – opomenu ga Gari.

”U redu. Dakle kada bi to moglo da bude urađeno na taj način da nam, pored zvučnog i vizuelnog prikaza može pružiti i nervnu stimulaciju malo jaču od prisećanja ili gledanja filma, recimo. ”

-”Nešto kao da proživite sve ponovo, samo zavaljeni u dnevnoj sobi, dok se Edinburški pacovi dave u kiši koja ne prestaje. Ako sam dobro razumeo?” nadovezao se inspektor Skotland Jarda.

”Upravo to! Naravno, nije nam trebalo dugo da od ideje dođemo do projekta. Tim je bio sastavljen od programera, neuropsihijatra i dizajn- inženjera medicinske opreme. Radili smo nekoliko nedelja. Trčali smo sa posla kod mene na gajbu sa takvim žarom- kao da smo deca koja posle škole jure na utakmicu sa klincima iz suparničkog bloka. Bilo je fantastično. Divan je osećaj kada gledate kako, stvarano vašim rukama, nastaje nešto što će možda obeležiti jednu epohu. Možda biti osnov za neku napravu sledeće generacije, još bolju i savršeniju. Možda, o koncu, biti prepoznata i priznata kao svakodnevno sredstvo za razonodu i opuštanje?…”

-“Jeste, i poklonjeno kraljici lično, sa pozlaćenom posvetom pionirima ovog izuma. I meni koji sam te uhapsio. Hajde ne kenjaj, već mi daj činjenice. Šta si počeo da mi sanjariš ovde. Ako nastaviš ovako moraću da ti namestim jastuk i ušuškam te. Hajde srećice, nismo ovde da mi se zanosiš…”- usledila je još jedna opomena od strane Garija koji, međutim nije gubio strpljenje. Prosto je želeo što pre doći do kraja.

”Okej, okej! Dakle uživali smo praveći naš izum. Imam osećaj da ne možete da ispratite emocije koje u tim trenucima nastaju. Ipak vi panduri nemate bog-zna- šta novo da smislite, jel?!”

-”Sunčice, vidi ovako. Do sada sam kroz razgovor dobio jedno ime i pored tvojeg, još dva zanimanja. Sad, ako ne bi baš želeo da vidimo šta je ta Mabel po zanimanju i odredimo tačno u kakvoj je vezi sa tobom, molim te, obraćaj mi se kao čoveku i sve će biti u redu!”- Gari se uplete, isprovociran.

 Malkolmu se nije svidelo to što je ovaj upamtio Mabelino ime. Bojao se da će stvarno početi da kopaju te da će se ispostaviti kako ih je odrukao kao poslednja ulična pičkica. Odlučio je da ni po koju cenu neće biti takav prema dvoje ljudi koji su mu jedini pravi prijatelji. Zato je ustuknuo i zauzdavši gnev, pokušao da ispravi tok kojim je razgovor krenuo:

”Izvinite gospodine Gari. To je trebalo da ispadne šaljivo. Malo sam prenaglio, priznajem. Mogu li nastaviti?“

-”Tako vidiš, lutko! Naravno da možeš!”

” Elem, nije bilo potrebno dugo vremena da ”Hellmeth”, kako smo ga krstili, ugleda svetlost dana. Kaciga koja se sastoji od ”Virtual Reality” digitalnih naočara, para slušalica i mikrofona, ugrađenog zbog glasovnih komandi- naše male intervencije u odnosu na standardne verzije koje možete kupiti kao dodatnu opremu uz svaki iole dobar mobilni telefon.  E, sad dolazi stvarno zanimljiv deo… Doktor, zovimo ga tako u svrhu davanja ove izjave, doveo je svoj deo do perfekcije. Pribavio nam je sve neophodne medicinske sitnice koje nam trebaju. Mapirali smo softver i povezali žice, da se laički izrazim. Uradili smo profilisanje moždanih centara za nekoliko osnovnih emotivnih stanja, razvukli struju po površini dela spojnica za slušalice i ekran, koje se ukrštaju na temenu glave. Taman gde nam je bilo potrebno. Ja sam napisao program, odredili smo pravu frekvenciju i napon. Poslali smo električni impuls u mozak. U centre za emotivna stanja.  Stvorili smo novog neonskog boga.”

-“Dozvoli mi sunašce da ti uručim Nobelovu nagradu, za izuzetan doprinos čovečanstvu!” –obrati se Gari. Pun sarkazma i ne baš prijateljski nastrojen.

-“Slušaj me ovako mališa! Prezentacija je bila lepa i puna zanosa. Drago mi je što ovo naše ostrvo poseduje glave poput tvoje. Inače bi nam bilo prilično dosadno. Zamisli mene kako sprovodim istragu nad huliganima zbog razbijanja automobila predsednika fudbalskog kluba, recimo. Da li možeš  da me vidiš u toj ulozi!? Ne, sine, ne možeš! Znaš li zašto ne možeš? Zato što bi odmah nakon uviđaja i fotografisanja demoliranog automobila, otišao direktno kod oštećenog, strpao ga u ćorku na dva dana bez i jedne reči. U međuvremenu bih platio po pivo huliganima u pabu i lepo ih zamolio da mu demoliraju i drugi automobil. Glupi, kakvi jesu, zapitali bi se kome li je sve skrivio, jer sam ja drugi za dva dana koji naručuje urnisanje automobila. Naslućuješ šta sledi jel’ tako? Oni mi kažu ko je naručilac za prva kola i iz kojih razloga je rešio poslati tako očigledno upozorenje. Sutradan odem do ćelije i pokažem seronji fotke drugog vozila. Slomljen, kakav postane, raspeva se kao ptičica, gušeći se u soli svojih suza. Pohapsim ostatak i stvar rešena. A meni dosadno. Nadređenima se ne sviđaju moje super efikasne metode. Postajem suvišan. Ostanem bez posla. A? Šta na to kažeš, mali? Ja tebi, na neki čudan način zapravo dugujem zahvalnost. Jer zbog tebe i takvih kao ti, ja imam ovo radno mesto. I ovoliku platu. Kapiraš?

”Hm, da. Zapravo, sad u potpunosti razumem i način na koji vodite ovaj razgovor i tretman koji imam. Kao i vaše interesovanje za celu stvar. Još jedna stvar… Čini mi se da shvatam u čemu je zabrinutost policije zbog naše spravice. Mada nisam sasvim siguran.“

-„Ubrzo ćemo doći i do toga”. Gari okrete ruku kako bi video časovnik. Malo izoštri pogled, primače zglob i pogleda.

-“No, hajde sunčice, prvo da obavimo doručak. Kifle sa puterom i medom, i lipov čaj. Sad mu je sezona. Kažu poznavaoci da se samo tada treba i piti. Odgovara?“

”Zaista mi postaje neprijatno zbog vašeg načina ophođenja prema meni. Uopšte nemam osećaj da sam priveden. Savršeno mi odgovara. Hvala!” – odgovori Malkom.

Gari uze mobilni telefon i napusti prostoriju. Odalji se par koraka od vrata svoje kancelarije, okrenu broj i sačeka na odgovor.

-”Jutro šećeru! Kako si? E, izvini još jednom što sam okasnio jutros na kafu. Uspavao sam se, a imam ovde onog hakera mozgova o kom smo pričali, sećaš se? Hajde mi, molim te, naruči nekoliko kifli sa medom i puterom iz kafeterije. I lipov čaj. Moram da nahranim malu pičku. Hvala ti. Ljubim!”

-”Sad će doručak!” ulete Gari na vrata i obrati se Malkolmu.

-”Moramo da pazimo na ishranu, sinak! Jak organizam je zdrav organizam!  Jesi čitao, molim te, o ovoj novoj bakteriji? Otpornoj na sve vrste antibiotika. I hajde što je ona otporna, nego što, kučka mala, ume da prenese gene za otpornost i na druge vrste, pošto ih, umesto dobro skrivene- kao kod većine poštenih bakterija, ova kučka drži ”na izvol’te”. I kada se nađe u društvu sa ostalim malim mamojebcima svima im, potpuno besplatno podeli gen kojim se mogu zaštiti od čovekovog uticaja na njih. I ukoliko naučnici ne smisle neki nov način, neki antibiotik koji će da ”radi”,  uskoro bi se mogli izvrtati od jebene kijavice. Veoma slično kao kod tebe sinak. Ti nam uskraćuješ moć kontrole! Ti i tvoje zezalice mi po ulici prave jebeni haos.”

”Da, shvatam.”

-”Sisu ti moju shvataš, znaš? Boleo te je kurac do jutros, sad odjednom shvataš. Ne bih ni ja shvatao da nisam morao da shvatim. A morao sam da shvatim onog trenutka, kad se naš dragi premijer obratio Kraljevskoj instituciji za mentalno zdravlje i zatražio stručnu lekarsku pomoć jer mu sin već dva dana iskolačenih očiju zapomaže ”Sandman, Sandman!”

Malkolm prasnu u smeh. Onako iskreno i od srca, da se cela prostorija zaorila. Gari stisnu pesnice, zaškrguta zubima i pozva smrt sebi u pogled. No, odmah zatim zatvori kapke, duboko udahnu, ispusti vazduh glasno, na usta i potom otvori oči. Savršeno mirnim tonom nastavi:

-”Vidim, prijao ti je doručak. Baš si se napunio energijom. Zamoliću te sinak- Uzdrži se! A sad mi reci, šta je, koji kurac, to ”Sandman” sranje?

Malkolm je likovao. Zamišljao je lica Mabel i doktora kada im bude pričao šta je čuo na saslušanju.

Savladao se i skrivajući smešak zadovoljstva počeo je objašnjavati Gariju:

”Sandman je jedan opaki program. Ne znam, zaista, kako je stvar procurela čak dotle, pošto je ona još uvek u test fazi. Kako bilo, Sandman se sastoji iz niza programskih varijacija koje korisniku pružaju doživljaj koji ću vam opisati. Prva stvar: u Sandmana se ubacuju samo najbitniji ljudi u životu uz što više uspomena na trenutke provedene  sa njima. Takođe, ti ljudi moraju biti prisutni u sadašnjosti- da ne kažem još uvek živi. Potrebno je ubaciti što raznovrsniji materijal, koji će program obraditi. Fotke, mailovi, prepiske po društvenim mrežama… Zatim izaberete mesto na koje želite otputovati sa svojim prijateljem, sednete i pustite da vas program vodi. Proćićete kroz sedenje u sobi i tipkanje na usranom fejzbuku. Zatim ćete se videti na kafi u vreme pauze za posao ili između predavanja ili već… Tamo ćete se dogovoriti šta i kako uveče. U klubu ćete se sjajno provesti, đuskati i pijuckati najbolja piva sveta (ovde sa hteo da napravim reklamu i naplaćujem digitalni potpis svakog piva kojem stvorim doživljaj ukusa u elektromagnetnoj formi, ali sam odustao jer nam je dogovor da ne naplaćujemo naše programe). Veče bi se privodilo kraju i onako pripiti, sjajno raspoloženi dogovarali biste izlet za sutradan. Rastanak, taksi, tuširanje, osećaj kada tonete u san. Buđenje, svežina jutra, miris kafe. Osećaj razbuđivanja i jutarnje čilosti. Telefonski poziv od vašeg bića po izboru. Uzbuđenje kombinovano sa blagim mamurlukom. Odlazak na heliodrom, gde ulazite u helikopter koji vas vodi na snegom pokriven vrh planine. Adrenalin. Spuštate se niz konopac, iz grla vam se otimaju krici sreće. Helikopter odlazi, ostajete sa najvažnijom osobom u vašem životu na vrhu planine na kojoj je sneg iako je sredina leta. Pogledate na telefon da vidite imate li signal i shvatate da imate poruku. Otvarate i čitate kako vam se kompanija zahvaljuje za trud i rad koji ste nesibično darovali i da menadžment odlučuje da vas nagradi sa bonusom od sto hiljada funti. Proslavljate uz džoint. Osećaj sreće, izoštrenih čula i blage lucidnosti prožimaju vas u narednih par minuta. I baš na vrhu ove planine, ovako presrećni sa najvoljenijim bićem pored vas, u momentu kada život ne može biti lepši, počinju se ispod vrha planine navlačiti oblaci. Ostajete osunčani i gledate kako prizori grada, prirode, reke, auto-puta nestaju ispod vas. Naduvani ste. Nije baš prijatno. Sledećeg trenutka,  novi sloj oblaka nailazi ovog puta iznad vas i zaklanja vam Sunce. Vetar počinje da besni. Postaje jezivo hladno. Grmljavina. Fijuk vetra. Kiša i led. Vaše odabrano biće biva pogođeno gradom dok tražite sklonište. Glava mu krvari. Strah, panika i jeza koja narasta. Nemate gde da se sklonite. Plačete. Zagrlite se i počinjete se moliti, jer vam ništa drugo ne preostaje. Munja pogađa vaše najbitnije u životu i ono se pred vašim očima, onako uplakano i okrvavljeno, rastače na čestice sitne poput peska. Kraj.”

-”Uh, jebem ti! Mali, baš si dao mašti na volju, a?”

”Pa, ne mogu da kažem da nisam gospodine! Zaista smo se trudili oko ovog programa. Toliko je realan, da nam je neuropsihijatar iz našeg tima dao toplu preporuku da se korisnici profilišu i da se odredi ko je uopšte sposoban podneti vožnju sa Sandmanom. Zato kažem da je program u fazi testiranja, te da je uklonjen sa mreže kako bi doradili eliminacioni softver koji će u skladu sa napravljenim izborima menjati tok radnje. Međutim, danas je sve na mreži! Ceo Holivud je po torentima ili kanalima. Kako onda, neće naše malo, besplatno delo.”

-”I eto nas dvojice, na suprotnim stranama, kako pronalazimo tačku na kojoj počivaju zajednički ciljevi!”

Gari se uspravi u stolici, rukom otvori fioku svog stola i izvadi koverat opečaćen kraljevskim pečatom. Položi ga na sto i vrhovima prstiju gurnu ga ka Malkolmu, na drugu polovinu stola.

-”Njeno Kraljevsko Veličanstvo šalje pozdrave!”

Malkolm se, pomalo zbunjen, nasmeši. Gari se odmače od stola i stade u stav ”mirno”. Potpuno zvaničnim tonom, obrati se ispitaniku:

-“Gospodine Malkolm Blekvud, po odobrenju broj 1/05, Kraljičine kancelarije za odnose sa Ministarstvom Odbrane- ja, kapetan Skotland Jarda, Gari Lords direktno sam ovlašćen uručiti vam koverat sa sadržinom  izuzetne vrednosti. U kovertu se nalazi blanko ček, potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva. Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.”

“Jel mogu da vratim koverat gospodine Lords?” –upita Malkolm.

-“ Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.” – ponovi Gari.

Videvši da mu je izbor sužen na samo jednu stvar koju može da učini, Malkolm prelomi pečat i otvori koverat. Izvuče blanko ček i pokaza ga Gariju.

-“Da li su navodi o sadržini koverte tačni?” – još uvek zvaničan, nastavi Gari.

“Tačni su!”

-“Da li vi, gospodine Malkolme Blekvud u svom posedstvu imate blanko ček potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva?”

“Posedujem!”

Gari pogleda ka kameri koja beše smeštena na plafonu bočno od stola. Načini rukom karakterističan pokret koji simbolizuje rezanje makazama. Sačeka da se zelena svetlost indikatorske lampe na kameri ugasi i  tada sede.

-”Prelazimo na nezvanični deo, sinak. Što je snimljeno, snimljeno je.”

Malkolm proguta knedlu. Gari se nasmeja.

-”Ne boj se, već ti rekoh! Nema batinanja. Sad, kada imaš taj ček, ja sam u obavezi da tebi izložim rešenje do kog smo došli pitajući se šta ćemo i kako sa tobom i tvojom klijentelom. Takođe sam dužan Kraljičinom trezoru uštedeti što više mogu, tako da ću te najtoplije posavetovati da ne budeš pohlepniji više od nekih dva miliona. Imaš tim od troje ljudi jel’ tako beše? ”

„Tako je!“

-„Znači ti i ja, sunašce, imamo ekipu od četiri čoveka! Ako se razumemo? I nas četvoro ćemo dobiti po svoj deo, koji će, gle čuda, biti savršeno jednak u ta dva miliona koje će nam Kraljica pokloniti. To mu dođe po pola milke svakom. Jedino što ti još treba da uradiš, je sledeće:

Kao prvo, imaš rok od dvadesetčetiri časa da sav svoj autorski rad ukloniš sa mreže. O pirateriji ćemo mi iz policije da se pozabavimo.

Drugo, ti i tvoj tim imate rok od tri dana da kreirate jedinstveni softver za koga će sva autorska prava pripasti Fondaciji za razvoj Njenog Kraljevskog Veličanstva. Imaj na umu da sadržina mora biti nadahnjujuća, da podseća na rad, razvoj, obaveze ali i uživanje i  blagostanje, koje dolaze kao nagrada za naporan rad. Ok? Ovoga puta ćemo tvojom spravicom praviti ljude koji će na kraju dana pitati ima li još nešto da se uradi. To će ujedno predstavljati i jedini važeći softver takve vrste na legalnom tržištu. Svaki sličan materijal smatraće se kopijom i krađom od Kraljevske porodice i kažnjavaće se u skladu sa tim. Sada mi predaj taj ček, jer naravno da jedino ja mogu ući u trezor i unovčiti ga. Danas je šta? Utorak, jel’? Vidimo se u petak u podne ovde. Čeka te milion i po za tebe i saradnike. Ja ću biti slobodan da svoj deo uzmem čim unovčim ček. Hajde sad, molim te uzmi olovku među te tvoje slatke ćevapčiće od prstiju i ispiši dvojku ispred šest nula.“

-„Taaako. Odlično! Sve jasno?“

„Potpuno, gospodine Lords! Sve mi je više nego jasno!“

 -„Sjajno! Onda, do petka ljubavi?“

„Da, do petka… Prijatan dan.“

Malkolm napusti prostoriju. Još uvek u neverici, preuze svoje stvari sa prijavnice.

„Vidi ga kako je ispijen! Gari ga je uništio svojim metodama! Šta li radi taj čovek? Ko to zna… Ne znam, znam samo da pričaju da sa njim nema zajebancije…“

Slušao je razgovor koji ga je ispraćao iz policijske stanice WestEnd. Dvojica Garijevih kolega, nižih po činu, nižih po mogućnostima i jeftinijih za tačno pola miliona funti, koje upravo nađoše dom u Garijevom džepu.

Ispred ustanove u kojoj noćas beše odseo, Malkolma je čekalo Sunce. Obasjavalo je dan, čineći ga lepim i toplim. Sa brojnim  osmesima. Kao da su svi stanovnici Edinburga preko noći postali sretniji. Malkolm je neko vreme proveo samo stojeći. Zagledan u dan, navikavao se na prizor. Osećao je kako mu prija ova promena na ljudima i u vremenu. Taman da potisne gorak ukus obmane, koji je, poput suvenira, poneo iz policijske stanice nakon sklopljenog dogovora sa Garijem Lordsom, inspektorom koji ga je pronašao i priveo. Kada  su mu se uši i oči privikli na grad, krenuo je put kuće. Pešaka, kupujući sebi vreme da razmisli šta će i kako saopštiti svojim ljudima.

 Pozvati Mabel ili Gilroja- to je bilo najbitnije u ovom trenutku. Kada se budu videli objasniće im detalje. Uzevši telefon u ruke ugledao je celu jednu dramu satkanu od propuštenih poziva, kratkih poruka, dužih poruka i mejlova. Ne gubeći vreme, okrenu broj. Mabel odgovori na poziv.

”Ej! Ja sam! Ti i Gil, kod mene, što pre možete! OK?”

-”Šta je s‘ tobom celu noć? Kakva je frka? Gde si, jebo te?“

„E, živ sam, priveli me, pustili… Zabranili nam Hellmeth! Hajde krenite, sve ću da vam ispričam!”

-“Daj mi sat vremena!”

“OK!”

Dok je prilazio vratima svoje zgrade, Malkolm prođe kraj policijskog automobila. U njemu je sedeo pozornik u uniformi. Kada ga ugleda i uporedi sa fotografijom koja spajalicom beše zakačena za radnu fasciklu, mahnu rukom u Malkolmovom pravcu. Malkolm mu namignu i učtivo klimnu glavom. Gari je postavio patrolu, čisto kao meru opreza. Uđe u zgradu, prođe hodnikom i kroči u stan. “Pola miliona, čoveče! Plus nas svinje skidaju sa svog radara. Ovo moramo da odradimo!” razmišljao je Malkolm dok se svlačio.  ”Idem pod tuš, da se osvežim dok ovo dvoje ne dođu…”

Čuvši vodu u kupatilu, Mabel izvadi svoj ključ i otvori vrata. Zatim ulete u kupatilo, povuče zastor i zagrli Malkolma, puštajući vodi da joj tu i tamo pokvasi odeću. Mnogo joj je bitniji bio Malkolmov zagrljaj nego par kapljica vode. Ionako će iščeznuti od toplote njenog tela. Gilroj se nasmeši prizoru i produži ka dnevnoj sobi. Kroz par trenutaka svo troje su sedeli sa otvorenim pivom uz koje je Malkolm poslužio svoj sinoćni doživljaj.

-”I kažeš da ti je obećao po pola miliona svakome od nas ako za tri dana kraljici ispišemo program i faktički joj predamo naše intelektualno pravo. Jesam li ja to zaista dobro razumela?”- upita Mabel

”Upravo to!”

-”I? Šta ćemo?”- obrati se obojici.

-”Ja sam protiv!” –reče Gilroj. ”Hoću da stvar ostavimo dostupnu ljudima!”

”Ne može Gil! Znam da si uložio svo svoje umeće u izradi Hellmeth-a, znam da ti je ta naprava kao dete. I znam, naposletku, da si zaista pomerio granice izumevši ovu napravicu, ali uzalud stari, kažem ti, lik je mnogo zamršen, ne preza ni od čega a ima ovlašćenja. Istruleli bi dok ne bi dokazali da su optužbe kojima bi nas ćorkirali lažne. Pa, evo ti, priđi prozoru molim te! Jel vidiš pandurski auto? Gledaj sad!”

Malkolm uze da navlači sve roletne koje behu na prozorima koji su gledali na ulicu. Samo na poslednjem prozoru ostavi roletnu malo otvorenu, kako bi se Mabel i Gilroj mogli uveriti da će svaki pokret i svaka radnja koja se u ovom stanu dešava od sad biti zabeležena.

-”Ladno piše pička u notes vreme kada su se spustile roletne! Ja ne verujem!”- prokometarisala je Mabel.

”Ništa jebi ga, hoćemo li u trojku kad smo već navukli roletne u po’ belog dana?” – predloži Malkolm, u šali, mada je znao da Mabel želi da proba seks u troje. Međutim, znao je i da Gilroj u ovom trenutku misli samo na svoje digitalno čedo i na to kako ne želi da ga preda kraljici u ruke.

-”Hej Mal, hajde nemoj da se zajebavamo! Hajde da promislimo šta nam je činiti, čoveče! Šta si, zagoreo posle pola dana ćorke? Ne kenjaj, molim te!”- naruga mu se Mabel.

Ubaciše čepove sledeće ture u pepeljaru i povedoše razgovor u ozbiljnijem tonu. Složiše se oko jednoga- da ne postoji šansa da stvari urade onako kako im je rečeno. Uvreda, jer to je bilo ono što im je predloženo kao rešenje, nije bila opcija. Zato su nagodbu malo preinačili: Gari i Njeno Kraljevsko Visočanstvo zaista će dobiti program kakav su tražili. Sa sve posvetom za koju će se Malkolm pobrinuti.

Programi, koji će zajedno sa šemom za izradu Hellmeth kacige, za tri dana postati nelegalni biće okačeni na mrežu uz obaveštenje da će svi onlajn serveri biti ugašeni. Malkolm će dopisati i oflajn mod za programe, kako bi se cela stvar mogla koristiti u privatnosti doma. Bez mogućnosti nadzora od strane organa reda i gonjenja. Naposletku, čim uzmu lovu, odlaze bez traga iz Škotske.

Nakon još nekoliko flaša i par sati vršljanja po internetu, ova trojka je imala otvorenu firmu u Novoj Kaledoniji, ostrvu pokraj Novog Zelanda. U mestu Kanala Bej. Malkolm, Mabel i Gilroj postali su ponosni vlasnici i jedini zaposleni u novootvorenom preduzeću za menadžment biološkim otpadom na putevima opšine Kanala Bej. ”MMG Co. Ltd.” bio je naziv firme u koju će biti uloženo milion i po britanskih funti, kako bi se kupilo jedno higijeničarsko vozilo, kojim  će biti skupljani leševi pregaženih životinja na putevima  u nadležnosti njihove, uskoro nove opštine. Podatak govori da se ta brojka kreće oko deset  sirotih stvorenja koje tokom godine pregaze malobrojna vozila ovog dela ostrva. Ne baš mnogo posla, zar ne? Stoga će vlasnici kompanije doneti odluku da će velika većina uloženog kapitala biti na raspolaganju kako bi se mogla isplatiti mesečna primanja i bonusi, te godišnje nagrade zaposlenima.

Uzevši u obzir i činjenice da preko godine, na tom mestu, temperatura ne pada ispod dvadeset niti raste iznad, nekih, tridesetdva-tri stepena, kao i da je mesto savršeno za jedrenje i opuštanje na predivnim plažama, lako je pretpostaviti kako je ova odluka bila pun pogodak. Prionuše na posao i do petka je cela stvar bila svršena…

Petak

Malkolm se zahvali pozorniku koji mu je obezbedio vožnju do WestEnd policijske stanice. Istom onom koji je pre tri dana zapisao tačno vreme spuštanja roletni u stanu broj četiri, u vlasništvu Blekvud Tonija, oca Malkolmovog koji, zbog načina na koji mu sin funkcioniše, više nije želeo provoditi vreme trudeći se da ga poduči mudrostima života. Videvši da nema nade, povukao se u prelepu prirodu koju sela nadomak Edinburga svesrdno pružaju. Stan je ostavio Malkolmu na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. Baš kao što će Malkolm za par sati zaboraviti na Škotsku. Čim preda paket koji je nosio u jednoj ruci dok je drugom kucao na vrata broj 34, kancelarije inspektora Garija Lordsa…

-“Izvolite! Mogu li vam pomoći?”

”Pa, zapravo ne možete mnogo, osim da mi date tri iste karte po ovoj ceni”- izusti konačno Mabel, videvši da povoljnijih karti za nju, Gilroja i Malkolma, nema trenutno na Edinburškom aerodromu.

-“Dakle, 3 puta po 1,909 .77, to vam je ukupno 5.729,31 funta, za vaše karte gospođo.”

”Gospođice, još uvek! Izvolite karticu.”

-”Oh, oprostite! Hvala lepo. Izvolite vaše karte i vašu platnu karticu. Ugodan let vam želim!” – reče prodavačica na šalteru FinnAir-a. ”Nećeš ti nikada ni biti prava gospođa! Vidi je- sa dvojicom na let od 43 sata. Koji se završava negde na okeanu, na nekom ostrvu! Pih!” progunđa sebi u bradu, još jednom dokazujući Mabel njenu tvrdnju da je žene ne podnose.

”Nisi trebala plaćati karticom, trebala si podići keš na automatu pa platiti u gotovom.”- reče Gilroj dok su se odaljavali od prodajnog šaltera.

”Gil, dušo! Previše Džejms Bonda tokom puberteta. Nikako da iščili iz tebe! Da platim kešom i predam naša tri prava pasoša? To tek ne bi izazvalo nikakvu sumnju, jel da?”- odgovori Mabel na Gilrojevu opasku.

”Oh, stvarno. Kako sam glup! Izvini Mabel” reče Gil i propusti učtivo Mabel da prva priđe vratima koja vode u čekaonicu. Vrata se otvoriše…

-”Dobar vam dan Malkolme! Drago mi je što vas vidim tačno u podne, kako smo se dogovorili! Vidim, imali ste pune ruke posla. Zapravo, još ih imate” – izusti Gari Lords, nakon što je otvorio vrata Malkolmu.

”Dobar dan i vama gospodine Lords!“ kratko otpozdravi Malkolm.

Pre nego što ponovo zausti, pogleda ka kameri na plafonu.  Indikatorska lampica bila je ugašena. Prokletinja ne snima. Gariju naravno nije promaklo da primeti.

-„Brzo učiš sunčice, to mi se sviđa kod tebe!“

„Moram, časovi su prilično skupi ovih dana!“

-„Oh, da! Čuo sam! Čuo sam da čak ima tako dobrih predavača da uzimaju i po pola miliona za svoje lekcije!“

„Verovatno te lekcije mnogo i vrede. Verujem da, ako predavač uzme pola miliona, da učenik može da se nada makar trostruko većoj sumi…“

-„Upravo tako!“ – zaključi Gari i pozva Malkolma za sto.

Malkolm odmače stolicu i sede. Pogleda ka Garijevom zglobu. Ručni časovnik pokazivao je da je podne prošlo za petnaest minuta. Interesantna stvar je, pomisli, kako časovnik možeš pogledati iz kog god ugla želiš a ipak ćeš kao rezultat uvek prepoznati informaciju. Tačno vreme. Da li je moguće da se čovek ume toliko zarobiti u veštačke tvorevine, da mu prosto život prođe u povlađivanju okvirima koje je sam sebi nametnuo? Potpuna besmilica.

Podiže pogled i pronađe Garijeve lisičje oči. Iskrile su zadovoljno. Ceo je bio ispunjen slatkim iščekivanjem. Rešen slučaj i pola miliona u džepu. Kakva nagodba! Ovo mu je, bez sumnje, bio slučaj koji će mu obeležiti karijeru. Možda ne zvanično, ali njemu lično svakako da hoće. Što se novca tiče, naravno. A sve se tiče novca. Malkolm pređe na stvar:

“Gospodine Lords, kao što smo se dogovorili. Naš mali elektronski Bog, od sada je vama na raspolaganju. U paketu se nalaze kaciga, pisano uputstvo i dva usb memorijska modula. Na plavom USB-u nalaze se svi programi koje smo do sada uradili. Sada su vaši. I to je, od sada, jedini izvor sa kog mogu poteći. Skinuli smo sve sa mreže, kao što ste, pretpostavljam i videli.”

-”Da, jesam!” –potvrdi Gari.

”Nisam ni sumnjao, pogotovo kada sam shvatio da ste mi dodelili ličnog pozornika kao meru zaštite. Zahvalan sam Njenom Višočanstvu, što je brinula o meni.  Skotland Jardu takođe.”

-”Pametnica moja! De, de… Nastavi, ne kenjaj previše!”

”Na crvenom USB-u nalazi se jedan jedini, legalan Kraljevski program za stimulaciju moždanih ćelija putem elektromagnetnih talasa. Program je pisan shodno uputstvima Kraljice, da podstiče na rad i zalaganje korisnika kao i da predoči kako je svaki naporan rad na kraju adekvatno nagrađen. Intelektualnih prava se, kao građani…

(ispruži otvoren dlan ka Gariju, kao znak da je vreme da mu preda koverat)

…koji prema Kraljevskoj porodici gaje posebnu naklonost, u potpunosti odričemo. Sva prava pripadaju Njenom Kraljevskom Visočanstvu.

Malkolm zaviri u koverat i vide overenu potvrdu banke o sredstvima prebačenim na njegov račun . Jedan milion i pet stotina hiljada funti. Malkolm je postao bogat čovek. Obojica klimnuše glavama.

-„Gospodine Malkolme, bilo mi je drago sarađivati sa vama na ovom slučaju. Veoma sam zadovoljan ishodom. Možete ići! Ja ću biti slobodan da prvi probam kako deluje ovaj novi i jedini dozvoljeni program.“

„Hvala na svemu gospodine Lords. Želim vam prijatno opuštanje!”

Rukovaše se i Malkolm krenu iz kancelarije.

-” Samo još jedna stvar…  Kakva je simbolika u bojama USB-ova? Zašto je baš na crvenom novi program?” upita Gari.

Malkolm se, umesto odgovora, zagonetno nasmeši i izađe iz kancelarije.

 »Zato što ste Severna jebena Koreja ti i tvoja kraljica. Gospodari naših snova. Da, baš…« mislio je u sebi prolazeći kraj prijavnice i izlazeći na ulicu.

„Taksi!“  diže ruku i povika u pravcu prvog vozila kog ugleda. „Aerodrom! Brzo.“

Gari Lords se udobno smesti u fotelju u svojoj kancelari, udenu crveni USB u ”Hellmeth” kacigu i natače je na glavu. Momci zaista behu odradili divovski posao. I to veoma, veoma dobro. Jer, pomoću njihove naprave, od sadašnjeg trenutka- pa do neke potpuno nove dimenzije, koja će delovati isto toliko realno kao i ova, delilo ga je jedino postavljanje te stvarčice na glavu i pritiskanje jednog jedinog dugmeta.

”Just press play.”

Gari pritisnu trouglasti znak ispod poruke. Svojim novim, digitalnim, prstom kog beše ugledao čim ga primače vidnom polju. Oduševljeni Gari smeškao se poput dečaka koji prvi put seda u rolerkoster. Nakon električno- plave izmaglice koja je potrajala dok se program učitao, pod Garijevim nogama zaškripao je pesak. Gari je bio na plaži. Odlučio je da godišnji odmor provede na ostrvu Nova Kaledonija. Jer, vredno je radio i zaslužio je ovo! Gari je zverao levo- desno i groktao od smeha u svojoj kancelariji.

-”Ovo je divno! Ovo je jebeno fantastično!“ -još uvek svestan Gari je, znajući da se polako predaje programu u potpunosti, oduševljeno uzvikivao.

Prijava za let gotovo je bila zaključena kada se Malkolm pojavio na šalteru.  Zadihano je naveo svoje podatke i rekao da su mu pasoš i karta kod prijateljice i prijatelja. Prevrćući očima smerna službenica je, pomoću lične karte koju joj beše predao,  proverila Malkolmov indentitet i potvrdila njegove navode. On je bio treća karta u raskalašnom letećem cirkusu od 43 sata koji završava na Novoj Kaledoniji, istom onom ostrvu čije je lepote upravo sada inspektor Gari Lords gledao u svojoj kancelariji veštački stimulisan napravom koja te u tren oka pošalje gde god da želiš biti. Ili gde je Malkolm želeo da te smesti kako bi te napravio glupim za ceo život. Jer Gari pojma neće imati da upravo sada šeta po istom pesku kojim će Mabel, Malkolm i Gilroj za bezmalo dva dana, načiniti prve korake svojih novih života.

Točkovi Boinga odvojili su se od betonskog dlana sa kojeg je i na koji, poput brižnog oca, Edinburški aerodrom ispraćao i prihvatao svoje čelične ptice. Stjuardesa Ana, kako je pločica postavljena iznad grudi govorila da se zove, poslužila je par trenutaka kasnije šampanjac i toplu dobrodošlicu. Vlasnici novootrvorenog preduzeća- MMG Co. Ltd. nazdraviše u čast putovanja na prvi radni dan novog posla. Jer posao je, kako je to Malkolm bio napisao i zadao programu da interpretira kroz sliku i reč kao i telesni i duševni podražaj, ključ svega!

”Čovek je ostvaren kroz radne zadatke koje ispunjava.

Samo ostvaren čovek može biti slobodan!

Moć pojedinca vrednuje se količinom posla koju može izneti na svojim plećima,

čineći tako da tim u kojem se nalazi bude uspešan i nezaustavljiv na putu pobede.

Pobede koja znači nove ideje, nove izazove i nove poslove.

Rad, moć, sloboda!”

Gari Lords je sa oduševljenjem čitao pozdravnu reč sa table na ulasku u najlepšu plažu na ostrvu. Mesto u kom letuju samo odabrani. Pogled je pružao prizor dostojan divljenja. Odmah iza kapije sa lučnim ulazom  nalazile su se prostorije sa tuševima. Kako bi plaža na kojoj letuju samo najvredniji ostala neukaljana, prvo što se mora uraditi je bilo tuširanje. Iza tih prostorija prelepi šatori i baldahini, uređeni kako bi se uklopili u ovo parče raja. Ovaj san vrednih. Sve to ograđeno prelepom živom ogradom. Po uglovima Kraljičina garda u svečanim uniformama motrila je na centralni deo kamp- plaže. Centar je bio popločan ciglom i sa postavljenim tramvajskim šinama, te pravom škotskom rampom za zaustavljanje tramvaja na raskrsnici. Kao kod kuće. Raj!

“Sviđa vam se?”

Gari začu glas iza table. Lep, ženski glas.

-„Oh, ja sam fasciniran! Malo je reći da mi se sviđa! Ovo je upravo ono o čemu sam sanjao!“

„O čemu svi sanjamo, dragi gospodine Lords!“- reče glas i koraci pomilovaše cigle pločnika. Iza pozdravne table Gari je mogao videti par cipela i smernu suknju koja ide ispod kolena, bez obzira na vrućinu. Prođe mu kroz glavu da je u pitanju neka izuzetno otmena osoba. Međutim, kada stade kraj ploče, Gari jedva da je mogao udahnuti od uzbuđenja.

„Dobrodošli gospodine Lords!“- pozdravi Garija gospođa Kraljica lično.

-„B-b-bolje vas našao v-vaše Kraljevsko Visočanstvo!“ zamuckivao je Gari jedva držeći oči na okupu. Toliko se behu iskolačile od uzbuđenja.

„Polako Gari! Nema potrebe da ste toliko uzbuđeni! Vi ste ovde dospeli zahvaljujući svojim zaslugama! Svi koji dođu na ovo mesto- dođu sa razlogom. Naravno, neki od nas da uživaju, neki od nas da rade. Neki  čak ni toliko!” Sve zavisi kako se pokažete na kvalifikacionom ispitu. Recite mi Gari, govorite li neki strani jezik?“

-„Da Vaše Visočanstvo! Govorim ruski i nemački“

“Sjajno Gari. Sjajno!”

-“Hvala, Vaša Visosti!”

“Hajte mi, molim vas pročitajte i prevedite na nemački ovu poslednju rečenicu na pozdravnoj tabli…”

-“Svakako, Vaša Visosti. Odmah!”

Gari se na kratko zagleda u tablu. Pronađe poslednju rečenicu i poče prevoditi:

-„Rad- Arbeit

   Moć- Macht

   Sloboda- Freiheit

Dok je prevodio reč po reč, nebo na plaži postade tmurno, Sunce nestade za oblacima i kraljičino lice se izbora i potamne.

„Zvuči li ti poznato Gari?!”

„Izvoli na tuširanje!” -naredi mu kraljica i poče da se cereka dok je vetar šibao oko nje puneći im uši peskom.

Gari se, izbezumljen od panike i straha, uhvati rukama za glavu. Zašto ja? Šta sam loše učinio? Zašto i ja ne mogu da vladam? Makar da radim! Zašto?  O Bože, zašto! Neću ovo! Neću pod tuš! Ne!”

Uplakan i slomljen Gari pređe rukama preko glave, pozdravljajući se možda po poslednji put sa svojim temenom koje ga je već peklo i bilo vrelo do usijanja.

Najednom, prestade peckanje i vreo talas po temenu i Gari oseti da mu je glava lakša. Oseti kako mu pritisak u očima popušta i kako je odjednom sve puno tišine. Skupljao je hrabrost da otvori oči i kroz suze pogleda gde je i šta ga ovde čeka. Oklevao je. Plašio se. Ipak, otvori oči i ugleda kako ”Hellmeth” kaciga leži ispred njegovih kolena. Unezvereno pogleda oko sebe. Prostorija sa policama na kojima uredno behu složene knjige, svuda oko njega. Njegov sto. Njegova kancelarija…

Otra suze, trže fijoku i uze policijsku “motorolu”. Glasom samog đavola naredi svim jedinicama:

-“Malkolm Blekvud! Državni neprijatelj broj jedan! Nađite mi skota!!!”

….

Razastrt na ležaljki, ubačen u “letnji mod” , srkao je Malkolm svoju ceđenu pomorandžu. Hipnotisan zvukom talasa koji zapljuskuju pesak obale, upijao je toplotu koju mu daruje Sunce. Punio je baterije života. Upražnjavao svoju svakodnevnu potrebu. Mabel i Gilroj behu negde iščezli, ostavivši Malkolma samog na plaži. Samog na svetu, kako bi najviše voleo. Jer pored njega mu je već neko vreme remetila mir zabrinuta majka čije dete beše zaspalo na podnevnom Suncu na sred plaže.

“Budi se, izgorećeš!” vikala je žena pokraj Malkolma, sve glasnije.

“Budi se idiote! Ustaj! Budi se!!!”

Dečak se uspravi, pogleda Malkolma i dreknu na njega:

”Ustaj idiote!”

Malkolm se skameni. Beše to glas Garija Lordsa. Dečak mu priđe, kamenog pogleda i bez reči, raspali mu šamarčinu i Malkolmu se zamrači pred očima.  Uhvati se za glavu. Tišina i mrak ovladaše mu umom.

-“Diži se stoko! Dokle ćeš više? 43 sata si tu u ćošku! Nit’ si jeo, niti pio ništa. Samo mi dišeš ovde i trošiš vazduh! Jebeni nepotrebni stvore. Da ti ne znam matorog, kojeg si svojim ponašanjem oterao na jebeno selo iz Edinburga, davno bih te naučio pameti. Kupi svoje prnje i gubi se! – urlao je Gari Lords, vlasnik kafea za internet zabavu na Malkolma- njegovu redovnu mušteriju. Dečka kojem je, nakon propalog pokušaja da studira kompjuterske nauke, Hellmeth i veštački svet postao nasušna potreba.

Malkolm se uspravi i nesigurnim korakom, nakon skoro dva dana odsustva iz stvarnog sveta, krenu iz zadimljenog kluba za konzumaciju virtualne realnosti.

”Hej Gari!” reče slabašnim glasom.

“Znaš li kako sam te samo sjebao ovaj put!” zacereka se i teturavo  krenu ka vratima, zaputivši se ka  ulici Svetog Frederika u stan broj četiri. U stan koji mu je otac ostavio na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. I njega.

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?

fankyyyy

Zveket ključeva koje laktom beše oborila na pod, prenuo je iz beskonačnog unošenja podataka. Odgurnula je stolicu od radnog stola i posegla da ih dohvati.

„Bože, koliko mi je samo mučno raditi posao kojim pokrivam šeficinu guzicu!“ – tihim je glasom šapnula sebi u dojke. „A, moram završiti inače će me streljati u ponedeljak. Dolaze joj revizori i sve izdatke moram potkrepiti računima i propratnim izveštajem. Brine me samo kako će u njihovim očima izgledati ovi astronomski troškovi za parkiranje po gradu. Jer, rekla mi je da sve one večere i menadžerska proseravanja sa klijentima, pokrijem kroz dnevne troškove terenskih operatera. Uostalom baš me briga, verovatno će i sa njima na vino i morske plodove. Bože, samo da se već domognem te jebene Kine… Pa, ne da ću da predajem žutaćima engleski jezik, nego će sve da se puši.“

Podigla je ključeve, otpila gutljaj vode iz flašice i vratila se nazad na posao. Sat je nemilosrdno klesao dvadeseti čas na večnu tablu vremena, deleći sa četiri kruga velike kazaljke ovaj petak od prošlosti.

„Jebo te, jel mi je auto još na parkingu?“- prođe joj, nakon izvesnog vremena kroz glavu te ustade od stola, kratko osmotrivši dve hrpe računa. Jednu veću,koju beše privela kraju i zbog koje sa osećajem olakšanja preturi pogled na drugu hrpu. Malu, sa svega desetak neproknjiženih predmeta, još uvek izostavljenih iz izveštaja. Prošeta do prozora, usput povlačeći suknju na dole.Bila joj se zarozala od dugog sedenja za računarom. Prilazeći prozoru pogladi dlanovima zadnjicu i pomisli kako bi joj prijala neka stručna masaža. Sa nekim stručnim maserom. Baci pogled na parking. Njen ljubimac verno je čekao. Presijavao se pod svetlom reflektora koji je, buljeći u tamu, obasjavao još jedan automobil što je Klarinom lepotanu pravio društvo na parkingu. Klara vide da je parkiran na mestu obeleženom za vozila kojima upravljaju osobe sa posebnim potrebama.Kratko se presliša i zaključi da Tom i Timoti, za koje su ta prva dva mesta bila namenjena, dolaze isključivo u prepodnevnim smenama. Pogleda na zid i časovnik joj dade naznaku u kom smeru da potraži rešenje njene male dileme.

Dovršila je izveštaj i u devet sati ugasila svetlo u kancelariji, ostavivši je da počine i odmori se od njenog prisustva. Da se isceli tišinom i tako sveža dočeka ponedeljak. Da se sretnu na novom krugu vodenice života, koja je melje u brašno namenjeno hlebu nekih dalekih ljudi. Onih, koji proživljavaju maštu svojih zaposlenih o kojima tobož brinu i zbog toga bivaju nagrađeni. Od strane onih, još daljih, koji čak i njih skrbe. Zamislite tek njihove nagrade. Ili onih gotovo nevidljivih… Najgore je biti balon kada je cilj naduvati ga što više.

„Još, još, još, želim još!“

Čulo se sa zvučnika iz sobe za nadzor objekta. Čuvši refren hita „Sisters of Mercy“ , stvar oko drugog automobila na parkingu postade joj kristalno jasna. Ljudi iz obezbeđenja smenjuju se na osam časova. Počevši od osam ujutro. Priđe sobi i javi se kolegi.

„Ćao Dilane!“

-„Klaris“- izbulji Dilan oči, glumeći Hanibala Lektora.

-„Dobro veče divna damo! Čemu ovako iscrpljujuć rad na kraju nedelje?“

„Imala sam nešto da završim za ponedeljak ujutro. Neizostavno. Nego… Ono je tvoj auto na parkingu, jel da? Zašto ga,ludaku, parkiraš na mestu za invalide?“

-„Klariiis“ otegnu joj nadimak kojim je samo on zove.

-„Postoje stvari koje bi morala znati draga!“

„Joj Bože, usraću se… Hajde gospodine Tajanstveni, podeli ih sa mnom.“- nadovezala se Klara, naslućujući Dilanovu sprdnju na koju ovaj uvek beše spreman.

-„Ja jesam invalid, draga!“

„Kako, majke ti? Osim, možda, umno“ – začikavala ga je, svidevši joj se što joj poče popravljati raspoloženje.

-„Vidiš, draga Klaris, ja imam tri noge. I to mi zaista ne bi bio problem i nikada se nikome ne bih zbog toga obratio… Ali, greškom prirode, vidiš, ta treća noga izrasla mi je samo do dužine kolena ove dve redovne. Eto, tako sam ja stekao pravo na svoje parking mesto draga!“

Klara se zacereka.

„Lud si! Hvala ti što si mi ulepšao veče. Skloni taj auto odatle, ne treba ti da naiđe onaj orangutan od direktora pa da ti kenja zbog gluposti…“

-„Ne brini draga! Ja sam kopile klovna i balerine i imam srce za svakoga od vas. Hvala ti u svakom slučaju! Lep ti vikend želim“- napravi naklon i osmehom isprati Klaru iz zgrade.

„Laku noć ludače!“- pozdravi ga Klara.

Par dugih, tankih nogu u dubokim kožnim čizmama prenese je preko parkinga. Sede u svoj automobil i krenu put centra grada. Petkom se kući vraćala tek nakon izlaska. A izlazak je počinjao čim zamakne dovoljno daleko od zgrade u kojoj je radila. Dovoljno da bez bojazni može potegnuti iz pljoske koja je uvek spremna čekala u pregradi za rukavice njenog malog automobila. Njenog ličnog prostora, hroničara navika jedne dame.

Sa prvim gutljajima „dvanaestice” kako je volela zvati viski po godinama koje je odležao čuvajući se za njeno žedno grlo, Klara je namicala masku svoje druge stvarnosti. Piće joj je pomagalo da na svoj „dodatni posao” gleda kao na prolazni alat kojim se rešila poslužiti kako bi što pre došla do preko potrebnog novca kojim bi ostvarila svoj krajnji cilj. Odlazak u novi život. Sreću. Ovo je bio samo korak koji se morao napraviti na tom putu. Ovo je bila njena žrtva. Srećom, njen „duh iz boce“, star dvanaest godina celu je stvar činio lepšom, zanimljivijom i napaljivijom. Kraj njega joj je bila potrebna sva ljubav koju može dobiti. Vitka plavuša kratke kose, očiju pozajmljenih od lisice. Kao da je znala da će joj jednom zatrebati kako bi potražila i zavela svoje noćne mušterije. Klara, za korisnike njenog tela- Lukrecija.

 

Nekoliko raskrsnica i nekoliko gutljaja dalje nalazila se adresa njene prve večerašnje posete. Kraj u kojem su ljudi živeli u starim zgradama čije su fasade bile opšivene limom.Cele zgrade bile su uvijene u srebrni limeni oklop, sa prorezima za terase, prozore i vrata. Ovo je šezdesetih godina prošlog veka bio projekat čiji je cilj bio da stanovi visokih plafona lakše sačuvaju toplotu. Grejanje je, zbog starog toplovoda i nemogućnosti njegove zamene bilo oskudno te je ovakav vid fasade bio najprirodnije rešenje nekog genijalnog gradskog arhitekte tadašnjeg vremena. Zgrade su prozvali „limenkama“, stanovi su ostali hladni a sav iole čestit svet potražio je bolje uslove za život. Jer, osim što je stare zgrade izvrgao ruglu, limeni pokrov nije imao nikakav drugi učinak.

Pola veka kasnije, u jednoj od tih limenih zgrada u još uvek hladnom stanu sa visokom tavanicom zarađivala je Lukrecija novac koji je skupljala za odlazak. Rukama, jezikom, ustima. Pogledom i uzdasima.

 

-„Hej, stani malo Lu!“- reče Sem, njena stara mušterija, povlačeći je za za kosu i odvajajući joj usta od njenog prvog plena u ovoj noći.

„Kaži Semi? Nešto nije u redu? Da ga stisnem jače, možda? Reci srećice, šta god poželiš!“

-„Lu, dolaziš mi na gajbu svakog petka, evo skoro će godina! Neću više da mi samo pušiš. Hoću seks! Hoću da sam u tebi! Želim urlik mašine, želim da sijamo jače od Sunca, da između naših svetova više ne bude prepreka, da se oslikamo jedno u drugome…“

„Sem, lutko. Vidi ovako…Sladak si u toj svojoj strasti, ali, zbog mene, hajde samo lezi dole i opusti se. Lu će ti progutati večeras bez doplate, ok? Kasno je za ljubav Sem. Palim odavde. Iz ovog grada, iz ove zemlje, sa ovog kontinenta.„

-„Ah, tako… Znači da ću uskoro morati da ti potražim zamenu. Dovraga, biće to težak posao. Ok lutko, ako tako stoje stvari…” promeškoljio se, podmetnuo jastuk pod leđa i zadovoljno odahnuo.

-„Onda dovrši ono što radiš najbolje u gradu.”

-„Nedostajaćeš mi. Hajde, nastavi. Pedesetka ti je na stolu. Kad završiš, samo me ostavi da zaspim. I da! Nek ti je sa srećom u belom svetu.”

„Važi Sem! I hvala ti. Sada, ako dopustiš…”

Smotala je pedeseticu u džep i pogledala Sema želeći da mu se javi. Već se bio raspuzao preko ležaja kao crkotina i hrkao. Izašla je bez pozdrava. Zatvorila mu je vrata od stana i pripalila cigaretu. Plamen upaljača osvetlio je tamni hodnik. Zgodan način da vidiš prekidač za svetlo. Nikada nije naučila gde se tačno nalazi. Lukrecija nije obraćala pažnju na detalje. Bila je suviše pohlepna i gladna promene. Proganjao je miris sopstvene starosti. Plašila se nemoći i potrebe da budeš vezan za jedno mesto zbog obilja lekova i ambulanti. Bila je rešena da te dane dočeka u nekom drugom, lepšem životu.

„Ah, sad u memljivu rupetinu na seansu sa onim gubitnikom…“- paleći automobil, podsećala se svoje sledeće mušterije koja je željno očekuje. Bob, sredovečni, mršavi muškarac. Ličio je na neuhranjenog pacova. Pitanje je da li to zapravo i jeste pa se odlično prerušava u čoveka, govori i krije rep. Niko to još nije utvrdio. Lu bi možda i mogla- kada bi je zanimalo. Ali sve dok je plaćao dve stotine po „seansi“ Lu nije bilo važno da li je to čovek, pacov, aligator, šta god…

Jedina stvar koja joj je zapravo smetala dok se pravila da sluša pacolikog Boba je bilo je mesto u kojem ovaj obitava. Ipak, evo je i večeras ispod neonskog natpisa koji od osamdesetih stoji tu i greje temena onih koji su na putu da kroče u sanatorijum izgubljenog vremena. Kroz staklena vrata je već videla zdepastog kelnera odevenog kao da je krenuo na sopstveno krštenje vodeći sebe kao kuma. Sa sve prslukom i belom leptir mašnom. Kraj njega šef. Viši, jače vilice i tlačiteljskog pogleda. Teško mu ide sa osmehom. Ipak, dočekuju goste. Svako ko bi ušao, imao je priliku doživeti ovakvu inicijaciju. Dva starca, jedan još uvek nesiguran u sebe i njegov mentor, Šef koji je tu kad god zagusti oko jelovnika. Jer se od trideset pobrojanih specijaliteta zapravo spremaju i služe tri. Ona najgora, koja svojim imenom odbijaju pogled i racio.

Lu prođe kraj tih ljudi i odšeta se do prostorije koja je bila malo uvučena i u kojoj su se nalazila dva stola sa po četiri stolice. U kraju prostorije čiviluk, nasuprot njemu ogledalo. Divan ambijent.

Za stolom sa desne strane, skriven između flaše najjeftinijeg piva na svetu i dima cigarete koja mu je virila iz šape, škiljio je pacoliki Bob. Izrazom lica koji je samo Lu mogla da protumači kao radovanje pozdravi izbaviteljku svoje duše.

-“Lukrecija… Lusi! Hajde sedi! Naručih i tebi jedno, čim sam te video kroz staklo vrata. Sad će ga doneti.”

”Hvala Bobi. Nisi trebao, srećo! Ali ok.” primeti da malo zapliće jezikom dok govori. Podiže obrve kako Bob ne bi provalio da je „obavila pripreme“ za sastanak. Uvek mu je govorila da upravo dolazi sa posla. Bob je mrzeo taj njen posao na kom svakog petka radi do ponoći. Zaista su joj šefovi bili grozni. Gori čak i od strogog šefa odgovornog za sede vlasi i uplašen pogled kelnera koji upravo donese flašu piva za Lu.

-”Uživajte, prijatno!” – skrušeno je izgovorio, povlačeći se. Senka. Duh tog ružnog mesta.

”Bobiii! Pa kako si dušo? Šta se dešava po pitanju onog kredita? Jel si rešio nešto sa tvojima iz kancelarije?” uputila je Lu Bobiju temu za razmišljanje, kupujući sebi vremena da sa prvim gutljajima pokrije povremeno nerazgovetan govor, opravdavajući ga umorom i pivom. Morala je da zaštiti svog ”duha iz boce”. On joj je pomagao da prebrodi sve ovo. Da istraje.

-”E, izgleda da će biti nešto ipak. Bila je ta žena, znaš. Knjigovođa. Ona mi je rekla da mora da mi odradi još neku, administrativno… Nešto, ne znam. I onda ću moći da idem u banku sa tim papirima.“ –mučio se siroti Bob sa birokratskim terminima.

„Administrativnu zabranu, jel to srećo?“ izruči kao iz topa Klara/ Lukrecija, stari kancelarijski lisac.

-„E, to! Bravo Lu! Kako ti to sve znaš, jebote! Totalni si genije čoveče, mora da te baš cene u firmi, jel da? Ja bih se sa takvim poznavanjem pokušao izboriti da me ne drže ovako do kasno na poslu, znaš? Probaj, ozbiljno ti kažem!”

”Ljubavi, to je samo petkom, da ne bih radila subote kao ostali, znaš!”

-”Ma znam draga, ali vidi kako izgledaš. Baš se vidi da si umorna. Jedva govoriš!”

”Moja brižna dušice!”

U prostoriju tada uđe drugi par. Sedoše za sto sa leve strane te se raskomotiše. Lu je volela kada oni dođu. Tada bi Bobu nabacivala teme za razgovor birajući ih tako da ovome zaokupi punu pažnju. Jer, Lu je primetila muškarca iz susednog para. Zgodan, lep i potpuno stran i neprirodno spojen za tu ženu sa kojom dolazi ovde. Starija, negde Bobovih godina, lica napadne polovnjače. On je, međutim bio pogledom zakovan za sto, očiju koje su znale da je pametniji od svog vršnjaka ali je situacija bila takva da je zveket matorkinih zlatnih ogrlica diktirao takt kojim će uskoro zapevati neku lepšu pesmu.

Poltergejst im sa limenog poslužavnika položi na sto skoč i vodu za gospodina, merlo kaberne za damu. Zatim pogleda u Boba i klimnu glavom potvrdivši da je shvatio šta znači Bobovo kruženje šapicom iznad njegove i Lukrecijine flaše. Bob mu namignu i nastavi da priča.

-”Lu, znam da si umorna i da si na kraju snaga. Zapravo se i prilično vidi na tebi posle ovih nekoliko tura. Ipak, voleo bih da me saslušaš na minut.

„Samo reci dragi, znaš da te čujem…“ potvrdi mu Lu svoju odsutnost, znajući da Bob to ne može shvatiti.

-„Vidi Lukrecija, stvar je u sledećem. Ja znam da smo ti i ja počeli naše druženje po ceni koja jeste. I pod uslovima da ćeš samo da mi glumiš pristojnu ženu, sa kojom me neće biti sramota izaći u grad i sesti na ovako neko mesto, biti zadovoljan i srećan što sam viđen u društvu. I ti sve to radiš savršeno i ja sam ti zaista zahvalan. Sad, ono što bih ja želeo je, da ti i ja, kad mi prođe ova stvar sa kreditom, uplovimo u jedan poslovni poduhvat! Ja sam nešto razmišljao i shvatio da bi bilo sjajno kada bi dole, ispod mosta, u onom prostoru gde je bila farbara, otvorio sexy shop. Ja bih uleteo sa kintom a ti bi bila domaćica i vodila bi celu priču? Šta kažeš, a? Nema više rada do kasno za druge ljude, radiš za sebe pa i ako zaglaviš znaćeš zašto si! Ako me razumeš.”- namignu joj šeretski, na kraju izlaganja.

”Bobi, hajde da tu priču ostavimo za sledeći susret. Suviše sam umorna srećo! OK? Nemoj da se ljutiš, sviđa mi se cela stvar, ali ti je Lusi večeras na izmaku snaga. Zaista nemam više mesta u glavi. Morala bih poći, dok sam još u stanju da vozim.“

-„Sve je u redu mala! Priđi sad preko stola, uzmi me za ruku i poljubi me. U šaci mi je tvojih dvesto za večeras! Hvala ti. I razmisli o ovome!”

Lažno se poljubiše. Lu prođe kraj kelnera duha i njegovog šefa koji joj na vratima poželeše laku noć.

-”Može još jedno za mene. I račun. Da joj ne smetam dok sprema večeru” iscerio se pacoliki Bob nad beskrajem mogućnosti sveta svojih laži.

”Stiže”.

Bob se zadovoljno pogleda u onaj zid sa ogledalom. Pogled mu se susrete sa očima zlatne koke od susednog stola. Njegova vršnjakinja mrsila je prste pijanog mladića.

 

Narednog petka na istom mestu…

 

-”Oprostite gospodine Bob! Želite li još jedno?“ upitao je kelner u beloj leptir mašni Boba, nakon što je uslužio damu sa čašom merloa i njenog mladića sa uobičajenim skočem. Upravo su stigli.

„Ne, hvala prijatelju. Sačekaću još malo. Očekujem Lukreciju, već je davno trebala biti ovde. Ona i taj njen posao. Mnogo se žrtvuje zbog njega.“

-„U redu gospodine Bob. Za pola sata se svakako vidimo!“

„Mislite?“

-„Znam!“

U tišini svoga stola, koja je večeras nekako unosila zebnju u njegovo srce, Bob je čekao. Slušao je pucketanje cigarete i zveket đinđuva napaljene matorke od preko puta. Krajičkom oka osmotrio joj je usne. Bile su prepune šminke. Pričala je. Cela se bila unela u objašnjavanje:

“Slušaj me mališa… Vreme ti je da kreneš da igraš ozbiljnije, ok? Završio si školu, diplomirao. Posao nemaš. Niti ćeš ikada naći posao za koji si se školovao. Jer ti svoj posao odavno odrađuješ. I savršen si. Hajde lutko, vreme je da to priznaš sebi! Da jebeš za kintu. Nije to nikakvo štekovanje love niti studentski džeparac. Ti si žigolo. Moj žigolo. Stoga, imam predlog za tebe: Dole, ispod mosta, postoji prostor koji grad izdaje. Nekadašnja farbara, ali pošto je na mestu na kom jeste, niko ne želi da ga pogleda. Tu nastupamo ti i ja. Ja ulećem sa novcem, otvaram sexy shop sa kabinama za gospodu i kabinama za dame. Ti si domaćin i vodiš celu priču. Skidaš posao sa kurca!” zasmeja se kad završi.

Mladić bez reči uze čašu, podiže je neobraćajući pažnju na maramicu-podmetač koji se beše zalepio za dno. Ispi svoj skoč u cugu i po prvi put otkako dolazi ovde, tresnu čašom o sto.

-”Mislio sam da ovih poslednjih pola sata našeg viđanja nikada neće proći. Hvala vam na svemu! Hvala na lepim rečima, hvala na poslovnoj ponudi. Nažalost, predlog ću morati da odbijem. Noćas letim za Kinu. Dobio sam posao u struci. Posao profesora Engleskog jezika.“

Ustade, uze joj ruku i poljubi je iznad prstiju.

-„Bilo mi je drago. Neka vam je sa srećom sa tim… poduhvatom“. Žurno napusti prostoriju, ostavljajući za sobom par stolova, dvoja otvorena usta i četiri oka koja su se panično krenula tražiti. Svako iz svojih razloga.

Potragu im omete kelner sa belom leptir mašnom. Nosio je obećano piće gospodinu Bobu.

„Izvolite, gospodine Bob! Ovo je na račun kuće. Ovo mesto zna za tugu. Lu je otišla. Neće se više vraćati.”

-”Hvala, prijatelju. U tom slučaju- donesite i jedan merlo za damu. Na moj račun!”.

teeq

Muka mi je od ovog posla!- govorio je dok se gledao u ogledalo. Sopstveno lice mu beše postalo strano. Znao je da je to on- ali ipak… Ovaj čovek, u čiji odraz se upiljio, sve manje je oslikavao ono što u sebi još uvek nosi. Stario je. Parao se poput rukava starog džempera. Nestajao i kopnio. Lišen priznanja, lišen odlikovanja. Nikad pretočen u uličnu legendu, nikad spominjan kao stub jednog vremena.
Theodor Quantrell, poreklom iz Gane, rođen i odgojen u Los Angelesu. Afro-amerikanac u svojim četrdesetima. Detektiv odeljenja za krvne delikte.
Tee Q- pandur iz kraja, koji je gotivio svoj komšiluk. Ponekad bi primorao svojom značkom nepoverljive dilere iz bloka da mu prodaju nešto trave. „Krvni delikti“- kakav praznični celofan, a? govorio je klincima. „Znaš li šta to znači mali brate?“
„ Ne znaš- odgovarao bi umesto sagovornika, nastavljajući: „Ne znaš, jer si klinac. Zato ću ti reći šta znači…“
Kada bi deci željnoj lakog novca objasnio da je on pandur sa kojim oni nikada neće imati problema, jer će njegov slučaj postati tek nakon što svojom krvlju celivaju asfalt koji ih podiže- prodavali bi mu robu. Sa knedlom u grlu i uz obavezan popust. Tee Q, međutim, nikada nije koristio povlastice. Uvek je plaćao pun iznos, govoreći da je novac sredstvo zbog kojeg se mnogo velike stvari bacaju na kocku. Zato ga treba obilato koristiti i uživati u svemu što može da ti pruži. Jer, na kraju će doći da naplati sebe. Kao klatno koje ti pruži nezaboravnu vožnju do same ivice energije. Do nulte tačke. I tek što iskusiš taj magični trenutak, već te nezaustavljivo vraća u ponor iz kog si potekao…

„Dan će! Opet…Stanište ljudi. Sigurna luka. Dominacija čula vida. Stvarnost na očigled… Mrzim jebenu svetleću stvar!“ govorio bi odvajajući se od računara na kom je celu noć pokušavao uklopiti profil i motiv još uvek nepoznate osobe kojoj treba da nakači odgovornost za jučerašnju naslovnu stranu LA Daily News-a:
„Stripped, raped and strangled“
Otpi gutljaj kafe i okrenu broj.
-„Dobro jutro Sam! Vidi, znam da je pet i da spavaš i ta sranja… ali daj pozovi ove tvoje hrčkove iz noćne smene i najavi me na uviđaj! Nešto mi je palo na pamet, hteo bih da proverim, OK?
-Gospode Tee, pa zašto mi radiš ovakve stvari. Teraj se u kurac idiote jedan! Pet sati, ej! Pet sati sinak! Zvaću ih, idi u pičku materinu…
„Jebeni pandur- narkoman“ čulo se dok je Sam, načelnik odeljenja za skladištenje dokaznog materijala spuštao slušalicu. Tee-Q je nekako bio zavoleo taj pozdrav. Iskreno je uživao prenuti ga iz sna za vreme koga on i gospođa mu puvaju pod čaršav ostatke sinoćne večere. Sklad. Brak. Ljubav…
-Šupak jebeni! Evo ti stiže dan. Ti, gospođa i horde vama sličnih izmileće uskoro, pretvarajući se da su sveži i odmorni. Da nose energiju koja će baš ovaj dan učiniti posebnim. Maske sreće. Ceo jebeni svet počeo je da fura taj osmeh izatkan strahom od samoga sebe. Poprimaju izgled omiljenog TV programa. Prosto možeš zaključiti ko je na koji kanal navučen. Pratiti smer u kojem je pobegao od sebe. I u takvom svetu ja moram da rešavam zločine. Pa svi ste bre pod istragom, mamu vam jebem! – mrmljao je Tee-Q
-Ljubavi, pa ti si ponovo budan celu noć? Pa zašto to sebi radiš srećo? I gde si da me poljubiš, tvoju malu devojčicu koju čuva veliki crnja pandur? – mlela je ulazeći u kuhinju Adelle, takvom snagom i brzinom kao da ni ona nije okom trenula.
-Oooh, dobro jutro i tebi! Samo skuvaj tu kafu i ne ponavljaj mi tu gomilu sranja koje me svaki put pitaš nadajući se drugačijem odgovoru, ok? Ako ti se kenja idi u klonju i kenjaj, nemoj ovako! Ne mogavši slušati zvocanje Tee-Q je zapalio iz gajbe.

-Matori, da je pomeriš na onaj zid do svoda, a?
-Hajde…Jel ovde?
-Da!
-Tu vam je do jaja! Odgovori Tee u nadi da će vlasnik paba i njegov radnik napokon pronaći zajednički jezik i dogovoriti se oko novog mesta na kojem će limena reklama ukrasiti ciglu paba u koji je Tee-Q rado svraćao.
-Ionako niko ne gleda zidove kada vam po stolovima šljašti glamur sa naslovnica novih brojeva Who’s who-a. Jer svi hoće da znaju kako se dospeva do zvezde na Holywood bulevaru.
-Hej Tee! Hvala na savetu čovek! Uvek volim čuti reč svojih gostiju.
-Da sam na tvom mestu, pre bih mi se zahvalio na čitavoj vilici nakon svog onog trubljenja na raskrnici. Video sam te Tome, u onoj tvojoj kanti od audija. Tripuješ se momčino, a?
-Jebi ga matori, kasnio sam na posao… iskrivio je vlasnik paba lice u kez, želeći tako iz Tee-ja izmamiti trunku milosrđa.
– Zajebi me sa tim osmehivanjem. Obojica znamo da sam zaradio svoje besplatno piće za danas, zar ne?- upita Tee, namignuvši.
-Naravno. Kiselo se smešio Tom, strepeći od količine pića koje će Tee-ju kliznuti niz grlo, ne donevši mu pritom ništa osim čistog gubitka. Jer Tee je mogao da potegne. Veoma.
-Ne beri brigu Tome, samo dva tri krateža da me krene inspiracija. Imam neko sjebano ubistvo na kom moram da poradim. Poštedeću ti džep ovoga jutra.
Krenuli su viskiji sa vodom. Jedan, drugi, treći…Tee Q je zamišljeno gledao u prazninu koja beše potisla sav njegov svet. Niti je više ikoga čuo, niti je išta video. Samo mrak i tišina. Zašto? Zašto silovati u parku i obesiti o drvo? Ne uklapa se ni sa jednim od obrazaca ponašanja poznatih Tee-ju.
-Do vraga! Promrmlja sebi u bradu, odgurnu se od šanka i zaputi ka izlazu.
-Hvala Tome. I pazi kako voziš sinak!
-Sve ok Tee!

Zaputio se do stanice. Dan je kuljao sa istoka, bojeći zoru u crveno. Noć je uzmicala tražeći stanište u novom danu, gde će iznova progutati Sunce. Igra svetlosti i senki. Opsena prirode.
– Dobro jutro gospodo!
Jutro Tee! Otkud tebe? Mitchells je zvao da te najavi ovima u jazbinu. Bio je  besan što ga ponovo budiš.
-Znam dečkonja. Uvek mu to radim. Prdonja matori!
Nasmejaše se obojica, pružiše ruku jedan drugom. Razmeniše još par prijateljskih reči na prijavnici osme policijske stanice. Tee se zatim zaputi hodnikom ka liftu. Pritisnu dugme sa oslikanom strelicom na dole.
Idemo dole… Čudne li simbolike, pomisli. Vrata se otvoriše i Tee kroči u prostoriju za odlaganje dokaznog materijala.
-Pozdrav društvo! Šta se radi?
Pozdrav poručniče! Kao i obično… Police pune pečata raznih sudbina, sudije koje ne potpisuju revers i hladna kafa od kuće jer nam je aparat u kvaru. A niko od nas nema želju da se penje do Narkotika na peti sprat zarad kafe. TV radi i to je ok. Večeras je utakmica. Menjao sam smenu, radiću duplu, da bih u miru mogao da gledam. Kući me klinci izludeše. A? Šta kažeš? Mudro, a? To za smene.
-Pravi si detektiv Majki, nema šta! Kako si to samo dobro odigrao. Vrhunski strateg! – kuražio je Tee debelog Majka službenika u arhivu dokaznog materijala. Tip je bio toliko lenj i prizeman da je Tee prosto voleo doći ovde i prozboriti sa njim po koju reč. Prosek Los Anđeleske policije.
-Nego, da te pitam. Treba da pogledam onu od pre mesec dana. Parkić kod škole. Ubodena iglom za štrikanje u srce. Sirotica. Sećaš se?
Da, da…Dokle si stigao sa tim? Ima li pomaka? Jeste uhvatili manijaka već?
-Ništa još Majki ali mislim da sam mu na dobrom tragu. Mislim da su ta dva ubistva povezana! Zato mi i trebaju neke stvarčice. Pokušavam uklopiti nešto…
Uh, nadam se da će tip goreti u paklu! Izvoli Tee, uzmi šta ti treba. Ali kako ćeš do vraga išta pronaći? Zaista se divim. Na kraju uvek rešite slučaj. Ne znam kako to polazi za rukom vama detektivima, ali po tom dokaznom materijalu nema ničega više do naših pandurskih otisaka, prašine i trake sa delovodnim brojem pod kojim je kod mene zaveden.
-Umetnost Majki, umetnost! nasmeja se Tee, uzimajući dugu iglu na čijoj je oštrici pre 30 dana predata njena duša Svevišnjem.
-Šalim se druže, naravno! Potapša Majkija po ramenu.
-Analitika, usmeravanje, konstrukcije, odbacivanje izgrađenih teorija, pravi otisci prstiju, lažni otisci prstiju, nedostatak dokaznog materijala, logički ćorsokaci…pakao druže moj! Tamo se rešavaju slučajevi. Vidiš da je šest ujutro sinak? I? Jel jebem ženu? Ne! Radim na slučaju!
Majki se nasmeja. Tee mu uzvrati osmeh.
-Jel ima novosti sa kamerama oko parka u vezi one mukice od preksinoć? Okačene u parku?
Ništa novo Tee, samo snimak patrole kada je pronađena ujutro i ti što bezbroj puta tumaraš po tom delu parka, tražeći bilo šta…
-Znam! I obilazim okolne zgrade kao jebeni idiot u potrazi za kamerom koja ima opciju noćnog nadzora. Znaš li koliko ih je po kraju?
Ne!?
-Jedna! I to naša, u dvorištu stanice. Koja pokriva vozni park. Ona koja je uhvatila Rodmana kako trsi onu malu iz PR-a u onim patrolnim kolima sa sjebanom haubom, sećaš se?
Hahaha! Kako da se ne sećam! Hahaha!
-Otišao sam dobri moj! Ne daj se!
Ćao Tee! Srećno druže. E, što si me dobro podsetio. Baš se slatko nasmejah! Jel se sećaš ujutro face kad je shvatio da smo jebeno svi pogledali! Ahahaha!
Tee je već bio na vratima. Mahnu rukom u znak pozdrava.
Sačekavši veče, izvukao se Tee iz kuće i krenuo u potragu. Morao je naći nešto. Bilo šta! Zar da čeka svakih trideset dana da se desi novo ubistvo. Nije mogao da dozvoli da se za mesec dana opet pune naslovnice dnevne štampe. Bio je odlučan u nameri da koliko večeras završi sa tim. Razmišljao je: U Velikom parku, mestu zločina od pre mesec dana- postavljen je policijski punkt sa reflektorom u sredini parka. Da je ubica potpuni idiot, to mesto mu više ne bi palo na pamet. Parkić kod škole- mesto zločina od pre tri dana još uvek je pod budnim okom komšiluka željnog nove senzacije. Željnog pažnje novinara i kamera. Poziva rodbine iz daleka, koja na vestima prepozna adresu.
Ne. Ta dva mesta nisu nikako više predmet njegovog interesovanja. Međutim je Tee, iskusni detektiv osme Los Anđeleske policijske stanice, bivao sve snažnije privučen istančanim predosećajem da večeras mora biti napolju. Tumarao je ulicama koje su gubile svoje oštre konture pod plazećom izmaglicom novembarske noći. Žuta gradska svetla su iz trena u tren gubila moć da osvetle prostor oko sebe.
-Do đavola, sad može biti bilo gde. Ako bude…
Noć je odmicala. Mirna, tiha, umotana u maglu. Ne čuju se sirene, radio prijemnik ćuti. Tee se, obilazeći grad približio stanici. Na svega dva bloka od radnog mesta, Tee je shvatio kako je na izmaku snaga.
Otići ću da se pozabavim papirima, kad sam već tu. Obiđem još ovaj kvart i večeras ne hodam više po busenju makar šta da je u pitanju- pomisli.
Bližilo se 10 uveče, magla je bila gusta kao testo. Tek na par metara vidljivosti nedrila je noć retke prolaznike. Uglavnom vernike koji su išli na večernju misu.
Tee se zagleda u časovnik. Vreme je oticalo. Sam na ulici, upadljiv i sablasan u toj magli Tee je gledao na sat. Možda bi to moglo biti i ovako- pomisli Tee i krene bliže crkvi.
-Izvinite mlada damo! Detektiv Quantrell iz osme policijske.
Izvolite detektive! Maria, bibliotekarka iz knjižare preko puta vaše stanice, znam vas iz viđenja. Kako mogu da vam pomognem? upita mlada komšinica kroz osmeh.
-Pretpostavljam da ste krenuli na misu pa vas neću mnogo zadržavati. Stvar je u tome da radim na profilisanju u vezi određenog zločina i trebala bi mi vaša pomoć na trenutak.
Svakako! Imam par minuta.
-Odlično. I hvala vam. Pođite sa mnom iza crkve, molim vas. Pazite samo velika je magla. Znate taj mali šumarak tu iza, sa onim dosadnim vranama što kenjaju po klupi. Tu je osvetljeno, tu ćemo.
Pošli su stazicom punom maramica i iskorištenih kondoma koja je kroz šiblje vodila do crkvenog letljikovca. Sa prvim udarom zvona Tee pogleda oko sebe, sagnu se i pokupi šiljat kamen koji mu se našao usput.
-Improvizacija! – reče tiho.
Molim? – upita bibliotekarka
Tee-u jurnu krv u glavu. Oči mu zakrvaviše. Ubrza disanje i raširi nozdrve. Krenuše mu trnci po telu i jedva odole da ispusti krik. Tupi udarci kamena u glavu i lepetanje rukava Tee-jevog mantila još jednom su tišini noći poverili ko je zapravo i koliko je postao nestrpljiv.
Zvona utihnuše. Sveštenik se obrati sa oltara:
Reč je Gospodnja.

Kaylee

Shelley, Idaho

15.05.1985

Poljem preko Linkoln avenije igrao se vetrić. Začikavao je lišće i duguljaste peteljke starih katalpi, posađenih u drvored koji je štitio prolaznike od letnjeg sunca Ajdahoa. Ćarlijao je mameći dečicu na igranje. I kao da je sklopio neki nadljudski pakt sa njima, uvek je to bilo u vreme popodnevnog odmora i uvek bi sve išlo deci u korist. Povetarac je bio njihov pomoćnik. Kroz poluotvorene prozore razmicao bi zavese i pirkao preko pasuljem napunjenih stomaka. Olakšavao im je muku koju podnose pokušavajući da svare svu količinu bezumno unete hrane od strane svojih vlasnika. Ljudi uvek jedu kao da jedu u nekoga drugog. A deca su tu činjenicu umela okrenuti sebi u korist…Jer, onako beznadežno izvrntačeni na trosedima, sa daljinskim upravljačem kao obeliskom sudbine u rukama i povetarcem preko nadutih creva, na dečije pitanje da li mogu napolje- jedini mogući ishod koji su roditelji u tim trenucima imali na raspolaganju bio je potvrdan odgovor…

Kaylee i Travis bili su komšijska deca koja su poput malog plemena hrabro osvajala metar po metar polja kojim su, obilazivši naseljeni deo mesta, dolazili do autoputa za Yellowstone. Taj im je put dugo predstavljao nepremostivu prepreku sačinjenu od priča o pregaženim kućnim ljubimcima koji se vraćaju noću svojim vlasnicima na san moleći ih da vode više brige o njima. Tek kada im je velečasni Nathaniel Jordan- propovednik u Crkvi Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana, jednom od retkih prilika kada su se deca zapravo pojavila na propoved, pojasnio da to ne može biti istina jer je istina da se svi- i ljudi i njihovi ljubimci i sva živuća stvorenja, nakon smrti prigrle u večnom životu Carstva Nebeskog, te da je, s tim u vezi, njihov zadatak da, kao dobri Mormoni (uobičajen naziv za vernike Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana) slušaju roditelje i budu „dobra deca“- što beše i osta odrednica kojoj još niko nije otkrio pravo značenje.

Nakon toga, ubrzo osvojiše i prostore sa druge strane sela. Na obližnjoj reci zvanoj „Snake river“ naučili su da pecaju, love i kampuju. Tu su Kaylee i Travis videli „velike“ kako se ljube i kupaju goli. Tu su Kaylee i Travis odrasli, ljubili se i kupali goli…

Tridesetak godina i jedan ljubavni brodolom kasnije… Los Angeles.

Travis Longbow –Rocky

business consultant

Travis je nakon završenog fakulteta shvatio da, iako sjajan ekonomista sa veoma izraženim sposobnostima prenošenja znanja, ipak ne želi ostati na poziciji asistenta, kasnije profesora na UCLA. Jer, u društvu znan kao „Kameni (Rocky)“ uvek je večernje sate kafea u kojem se sastajao krem poslovnih ljudi severnog dela Los Angelesa, voleo protkati takvim pikanterijama da su, samo slušajući ljubavne avanture ovog poslovnog konsultanta, postajali njegovi klijenti koji su pored briljantno odrađene usluge, imali i moralnu obavezu ka potrebi plaćanja usluga za servis pružen od strane Rocky-ja, vrhunskog ekonomiste, vrhunskog šmekera i pravog prijatelja koji zarađuje tako što pomaže drugima da zarađuju više a troši tako što proživljava ono što slušaoci njegovih „kafanskih predavanja“, u svojim najdivljijim snovima žele osetiti po rođenoj koži. „One of the God’s own prototypes… To weird to live but to rare to die”. Rocky je znao sve najbolje kurve Los Angelesa. Rocky je po ovom gradu jednako dobro hodao i u jesenjim cipelama, zimskim čizmama ili papučama. Kalifornija mu se utkala pod kožu. Pronašao je svoj način za preživeti je.

Jedino, kada sjaj neonskih svetala umine, kada kandelabre zamene sveće na oltaru nedeljne mise, kada se sa svojim mislima uhvati u koštac, po ko zna koji put tražeći opravdanje za ličnu „rukom pisanu“ bol. Kad god se seti Kaylee, kraljice Sunrise osnovne škole, njegove drugarice, saplemenika, ljubavi. Prve žene njegovog života. Prvog kraha ljubavi. Prve nevere.

Jedino tada sebi prizna da bi sve ovo što je sada zamenio za parče neba nad svojom rodnom nedođijom. Da bi sve te nule koje rastu iza prve cifre na tekućem računu rado menjao za roštilj u komšiluku priređen povodom bližnjenja kobile. Tada shvati da su male životne radosti- zapravo radost samog življenja.

„Ali hej, sipaj nam još po jednu, Rocky se zamislio!“ – njištao je kroz brkove moržoliki debeljko. Imao je par sitnih, zajedljivih očiju, kratku labrnju pod kojom je rasadio duge niti mornarnskih brokova čiji su se krajevi spuštali sve do gronika. Ostatak tela pratio je opis a cela pojava uokvirena je prikladnim nadimnkom. Budući da se bavio posredovanjem pri uvozu i distribuciji repromaterijala za štamparije i pečatorezačke radnje, nadenuše mu nadimak „Seal“ (pečat ili foka).

Rocky je, sa svog mesta na kraju šanka vinuo ruku ka plafonu, pucnuo prstima istovremeno čineći naklon glavom, sve u znak zahvalnosti za gest. Rocky se zahvaljivao, nekad ovako, nekada manje teatralno- u zavisnosti od atmosfere i količine unetog alkohola. Takođe je tura koja usledi nakon što neko Rocky-ju plati piće obavezno bila finansirana od njega. I to nikada nikome nije rekao. Naravno barmen je primetio. To je bilo dovoljno i Rocky je to znao. Zahvaljujući barmenovoj laprdavoj prirodi za to je uskoro saznao ceo klub u kojem se ekipa okupljala, donevši tako Rocky-ju bonus poene.Ekipa bogataša Los Angeles-a.

„Hajde Rocky, pričaj nam o onoj što ti je drknula šamarčinu sa vrata i rekla da će za kaznu da te popiša, jer kasniš dva minuta. Hahahaha!“- molio je Seal za reprizu Rockyjeve avanture sa domino kuravom.

„Neka Seal, drugi put… Nešto sam danas više raspoložen za Crystal. Crystal iz Golden Plaza hotela. Crystal- high class escort. Ljudi, ja stvarno imam neku čudnu vibraciju sa tom ribom! Toliko je kapiram i toliko me kapira, da mi ponekad baš bude truba kada treba da joj ostavim keš posle karanja. A zaradi svaki jebeni cent verujte! Seal, jel znaš zašto kod Crystal nema pripremljenih maramica?

Seal hitro izvadi telefon iz džepa i otvorivši You Tube aplikaciju, otkuca par reči i odabra pesmu. Nakon prve strofe, smeh je lomio inventar a čaše u vazduhu pevale su sa lusterima: „I know an old lady who swallowed a fly…“

„Znaš me stara foko! Kao jebeni usisivač je.“

Kroz larmu je Rocky razaznao zvuk SMS poruke sa svog telefona. Pogledao je telefon i pročitao kratak poziv na roštilj u svoj rodni gradić. Roštilj će biti priređen u čast rođendana njegovog oca. Biće piva i priča iz rata. Biće tu i kapetan Jack Barlow, bivši vojskovođa vijetnamskih trupa, cenjeni veteran i poštivani građanin Shelley-a. Kaylee- in otac.

Otići ću- pomisli Rocky, baš me je obradovao poziv. Stvari su ovde pod punom kontrolom i čini mi se da ne bih izgubio ni centa, taman da me nema čitavu godinu. Poklanjam si odlazak u rodni grad.

collection1014

Shelley, Idaho

17.08.2014.

Zamamni miris dima punio je nozdrve Travisovom ocu, slavljeniku i domaćinu ove male seoske fešte priređene njemu u čast. Drhtavim rukama vešto je premetao po mesu koje je dimom kadilo svoje poslednje trenutke svetlosti, pre nego što u tami želuca nestane u nekom od stomaka posađenih ispred televizora, gurajući se o zidove sa kojih se bezuspešno luči kiselina nedovoljno snažna da svari i pošalje u zaborav svu tu gomilu za koju se Gospodu zahvališe pre proždiranja.

-Još uvek ti ide stari, a? Jebo te, bolje da sam ti kupio novog Harley-a za rođendan, umesto tog novog seta opreme za ribolov koji si mi tražio- našali se Travis na račun dobrog zdravlja svog oca.

-A za koji kurac vi mladi uvek morate otkrivati tajne pre nego im vreme dođe? Nikada nemoj biti siguran da zaista želiš saznati neke stvari pre nego što ih vreme samo ne iznedri. Nikad ne kvari rođendansko iznenađenje sinak! – mumlao je prilazeći Rocky-ju u zagrljaj stari Jack Barlow, ratni veteran i Kayleen otac. Mirođija svakog događaja priređenog u Shelley-u od 1975 na dalje.

-Heeej kapetane, osmehnu se Travis i zagrliše se. Sigurno se pitaš imam li ih za tebe? Ha, stara kuko? Nego kako nego imam! Iz torbice izvuče kutiju sa hiljadu komada metaka za Jackov Smith & Weson .38 Special revolver koji je dobio od lokalnog odbora ratnih veterana, kao uspomena na učešće i zasluge za vreme službe.

-Aaaa, obradovao si me sinak! Ima ćale ti i ja da razvalimo streljanu sa ovolikom municijom! Hvala sine! reče Jack i maši se džepa.

-Koliko sam dužan? upita šireći novčanik

-Nemoj da ti je na pamet palo čika Jack, reče Travis i krene rukom da zatvara starkeljin novčanik. Pogled mu privuče njegova vizit karta:

Travis Longbow –Rocky

business consultant

-Hej, odakle tebi stari vojskovođo moja vizit karta? Znam da sam ove uradio tek nedavno i da od tada nisam dolazio u Shelley. Ccc! Koje li ti samo kanale imaš da mi je znati ? -sa smeškom ali i dalje u nedoumici upita Travis starog Jacka.

-A, ova…bila je Kaylee pre dve nedelje…izvrtala je torbe i sređivala stvari. Znaš već…Žene. Imaju više smeća nego potrebnih stvari u torbi. A i one koje smatraju potrebnima, pitanje je da li zaista to jesu. Pa sam sačuvao vizit kartu. Možda će je tražiti. Mada vi mladi, sa tim čudima od telefona i kompjutera i svega toga…Verovatno ste u kontaktu bez obzira na ove komade kartona. Je li tako sinak?

-Zapravo ne čika Jack. Zaista nisam čuo ništa o Kaylee od kako sam otišao u L.A. Zato me i čudi…Ne sećam se da sam širio posao van Los Angelesa a ovde nisam bio otkad imam ove nove….

-Pa Kaylee ti je u Los Angelesu tupane. Ostali ste isti oni klipani i ti i ona, kakve smo vas poslali odavde. Čekaj…evo, evo imam i njenu posetnicu pa stupite u kontakt. Izlapeli starac, simbol prošlog vremena, operisan od današnjih termina, pruži mu posetnicu. Bogato ukrašenu sa skupim printom:

Crystal

Golden Plaza Hotel

High Class escort

Zvuci melodije Travisove i Kayleene omiljene pesme iz vremena kada su gledali „velike“ kako se ljube i kupaju goli, raspirivao je dim po podnevnom suncu Ajdahoa.

“So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we’re gonna be face-to-face
And I’ll lay right down in my favorite place
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Well c’mon”

Zvono sa Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana označilo je podne. Dan je krenuo tami u zagrljaj.

grimm fate

“Cela ova zemlja, ovaj veliki neformirani kontinent nudi šansu novom početku”- Thomas Jefferson, autor Američke Deklaracije o Nezavisnosti i treći predsednik S.A.D.

Pretpostavka je bila veoma jednostavna: da su ljudi, delujući zarad ličnih interesa, u dovoljnoj meri pamenti da urade pravu stvar. Amerika je mogla bili fantastičan spomenik najboljih instinktivnih odgovora ljudske rase. Umesto toga, naselili su to tle i potpuno ga uništili, od obale- do obale; kao puževi baštu…

Vreme koje je provodila jašući na talasima hladne Litvanske mašte, trnući od lošeg dopa i podajući se svim svojim nazovi prijateljima, zarad ispijanja Long Island-a, zapravo njegove nevešte interpretacije od strane barmena Riganskih noćnih klubova beše joj, sada gledajući svet drugačijom vrstom očiju, potpuno strano. Pasé. Njeno se gorivo sada sastojalo od vrhunskih šampanjaca, školjki i trocifrenih novčanica. Dolaskom u Ameriku promenila je gotovo sve osim njene lepote. Lepote koja nosi divlje tonove beskrajnih tajgi kojima vetar mete svaki trun nesavršenosti i kojemu jedino može odoleti šapat iznedren iz samih temelja Zemlje. Jedino takve ostavlja da rađaju i obnavljaju. Jedino takve štedi zavijajuća istina Severa. Ona koja balzamuje u ledu. Okrutno, predano i temeljno poput samih bogova. Stoga takva i ostade prelepa Vita Sergejevič.

Ali šta počivaše iza te lepote? … “What lies behind?” kako je nekom prilikom upita jedan od njenih “prijatelja”. Odgovorila je pitanjem: “Have you ever actually lived what you think you are?” čime mu je zapušila usta. Ne zauvek, do duše- kao što je imala običaj raditi do sada. Uz pomoć svojih prijatelja iz ukrajinskih mračnih podruma sadašnjice, pogano i s’ leđa, kao što to učini počivšem Vartanu Džaparidzeu. Ali dovoljno jasno da poruči kako nije predmet koji je dat na raspolaganje u cilju zadovoljenja poganih potreba pretvaranjem istih u stvarnost, sa njom kao objektom koji tu radnju podnosi. Ćutke, za par izgužvanih stotki, koje se uvek nađu u džepovima markiranih pantalona Njujorških menadžera…

Kada je došla u Veliku Jabuku nije Vita imala na umu trčkarati okolo i, perući posuđe sa Meksikancima, vikendom grabiti mrvice koje ovaj grad pruža. Ne. Došla je po svoj komad jabuke koji će jesti za stolom ravnopravno sa ostalima. Neće u sivim senkama stola čekati mrve pod nogama.

Iznajmila je stan na uglu 85-te i Medison avenije. U srcu srca. Sa Central Parkom na dohvat ruke. Zore je dočekivala uz pesmu razdraganih ptičica. Zore koje su joj otrkivale umorne oči, pocrvenele od svetlosti monitora i par linija koke. Jer to je cena koju je morala platiti kako bi uspešno ćarlijala strmim stazama lagodnog života koje su joj se, kao prečice, nudile od strane njenih novih sunarodnika. Domaćina, čiji jezik tek razaznaje i, kada ga progovore- u svakom od njih vidi svoju učiteljicu kako zblanuto sleže ramenima izvinjavajući joj se jer nije imala odakle da ih poduči pravilnom akcentovanju, pošto od svoje bedne plate i bedne prosvetne politike nikada nije mogla očekivati da će videti ili makar čuti kako jezik za koji se školovala zapravo zvuči izgovaran ustima svojih rodonačelnika. Prokletstvo istoka. Čelične zavese. Černobilske uspavanke.

Uprkos svemu, Vita je u Nju Jorku uspešno vodila svoj “xxx-rated vlog” kako ga nove genarice zovu. Generacije samoživih drkadžija koji poseduju svoje male ili srednje IT kompanije, kojima su otvorili centralne kancelarije u zemljama trećeg sveta, pardon- zemljama u razvoju, kako one same vole sebi ublažiti gorčinu- nevešto poput tinejžerke koja se teši, jer- iako joj sise baš i nisu nešto, makar nema bubuljice na licu.

Koncept Vitinog posla sastojao se u sledećem: postaviti željeni limit za izvršenje određene radnje; zatim, zavodeći klijentelu, nuditi sve više i više- za sve više i više donacija u vidu Bitcoina, novoproklamovanog sredstva plaćanja elektronskog sveta sadašnjice. Pošto su Bitcoini zaživeli kao platežno sredsvo mreže, to je dovelo američko ministarstvo finansija da Bitcoin uvrsti u kursnu listu kao virtuelnu valutu. “Criptocurrency” . O kako je mlada Litvanska devojčica volela sadašnjost.

Međutim, bi izuzetak. Kako zapravo uvek biva…

Ostrvljanin. Englez.

Koji je, čim se ulogovao na Vitin virtuelni životni prostor upitao kako se slaže sa predlogom da biznis prevaziđe ljudske prepreke. Vita ga je pitanjem o tome da li je spreman da mu dokaže da biznis zapravo čine ljudi na trenutak poljuljala iz njegovog sveta koji mu je značio sve i koji ga je opravdavao za svaki njegov postupak.

Hajde probajmo. Složio se sa izazovom ostrvljanin. Dežmekast i pirgav ne beše baš prilika koja bi joj maštu zavrtela poput ringišpila. Pritom nadobudan, jer se po statističkoj skali kotirao prilično dobro u odnosu na besmislenost usluge koju je njegova kompanija nudila… Ali hajde… Zašto ne, pomisli Vita i pozva ga na “private session” uz potpuno blokiranje ostalih korisnika njenog kanala.

Ali ne! Ne beše pohlepnom Englezu dovoljna činjenica da mu je Vita odobrila prostor i vreme kojim, neupitno šiljeći glaviće, plazi i slini gomila pratilaca Vitinog kanala. Ne! U svojoj samoljubivosti predloži joj nešto van svih okvira dosadašnjeg Vitinog bistva u zemlji koja garantuje da ima san i da je taj san ostvarljiv. Predložio joj je kontakt uživo. Zamislite šok na Vitinom licu kada je posle treće linije Kolumbijski belog videla na monitoru ispisane reči koje su joj, nekada davno- u rodnoj Litvaniji značile priliv od celih pedesetak američkih dolara??? Koje je, koristeći priliku za prilikom, štekala i odricala ih se zarad dolaska ovde.

Napokon! Prilika. Prilika da, po prvi put ona prigrli sumrak, umesto da joj sumrak grleći je, šapuće o nesreći i stradajućoj sudbini koja je bezupitno satkana nad njom i njenim svetom. Bez obzira. Bez ikakvog obzira…

Nekoliko je dana kasnije na zvaničnom sajtu bivšeg CEO-a kompanije, šeretski nazvane Hidemyass, raspisan konkurs za generalnog menadžera…

Interesantna je stvar kako, vođena pretpostavkama i neznanjem, istina poprima sasvim druge dimenzije od svoje izvorne verzije, koja je poslovično skromna i ni malo teatralna. Vitina istina ima potpuno obrnut redosled. Nekada hladnokrvni asistent u procesu nabavke organa na crnom tržištu, sada je zvezda internet prostitucije. Sa klijentelom koja ceni žrtvu koju podnosi za njih. Pristojni i prosvećeni. Današnji svet. Sve dok joj se ne približite previše.

crusaers

I

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine

Putovahu ćutke, dlanova bolnih od držanja mača. Hipnotički ritam umornog hoda njihovih konja odavno je bio usahao svaku želju za razgovorom. Mada, o čemu razgovarati posle tolike krvi, umirućih pogleda i molećivog jecanja? Čime su nagrađeni ova dvojica okrvavljenih jahača? Životom? –Žive i oni koji nisu, niti će ikada znati kako je teška i gorka ratnička rabota. Krvaviti svoje odore zarad ugleda na dvoru krojača sudbine. Onih što žele ostvariti svoju viziju u kojoj uspeše sagledati bolji svet i lepše sutra. Udarcima mača razmicati kosti u pesnici. Lizati rane poput pasa. Sa glavom u torbi krčiti svoj put. Nikada svoji, nikad među svojima- prava na slobodu oduzetog zauvek.

Do večeras- jahalo ih je osam. “Mi smo samo prašina i senke, mi smo mrtvi i naš jedini život je budućnost”- bila je krilatica koja ih je štitila od uplitanja straha ili čiste pameti u dela u koja su se upuštali. Ta je mantra bila skovana u udobnim stolicama vatikanskih glavešina. Osmorici Krstaša pak, beše mnogo rađi sopstveni ritual gde bi u kasu preko posne zemlje Arabijske isukali svoje mačeve i osluškivali pesmu koju vetar tvori lomeći se o oštrice. Jasnih tonova, zavijajuća i pomamna, mirisala je pesma na krv, strah i sreću. Upravo taj doživljaj sreće koju bi im preko mača vetar šaputao, bio je razlog zbog kojeg bi im se kroz gustu bradu u uglu usana iskrao osmeh koji bi učinio da im se pogledi međusobno pronađu i svima jasno saopšte da će se u smiraj dana smejati onome koji od njih osmorice bude najviše kukao kada mu budu posipali gorke meleme po ranama stečenim u pokolju o kojem im je jutros vetar pojao. Taj im je ritual ulivao više poverenja od bilo kakve poruke koju su dobijali od strane vlastodržaca iz Vatikana. Jer, ko još veruje u papir koji miriše na spermu mladih Franjevaca?

Osmorica su u izvidničkim naletima, kao predhodnica krstaške armije, u krvi gušila neprijatelje svete stolice koji behu postavljeni kao straže oko Jerusalima. Munjevitih naleta vojnicima nisu ostavljali vremena  da se priberu i odbrane, pa ni čestito da svojoj smrti u oči pogledaju. Napadaše poput lavova. I bi tako sve do večeras. Tek- večeras gledamo dvojicu preteklih kako pognute glave tiho jašu ka proplanku ne bi li uhvatili još zrak- dva Sunca koje je krvavo crvenim zracima pokazivalo Zapad. Da ih još jednom ogreje. Još jednom, pre Mraka. Sunce Zapada.

Po svojom delima Osmorica izvidnika Krstaške vojske behu na daleko znani. Raspredale su se o njima priče, preuveličavale i kuražile vojsku koja se gomilala po kampovima. Zahvaljujući njima glasnici su put dvorova slali izveštaje koji su činili da se dupeta papskih glavešina zadovoljno meškolje dok zakrvavljenih očiju gledahu gde se granice oko Jerusalima stežu u odnosu na mapu poslatu po prethodnom glasniku. Stvari su išle na dobro. Ipak, pored sve vojske, namesnika, osmorice najboljih krstaša, sastajanja i većanja, tajnih dogovora i planova, zaboravljaše crkveni moćnici na jednu činjenicu. Širili su veru, poruku mira i stremili vraćanju svetog grada hrišćanima. Ali, dobitkom vere gubiše istinu. Jer, širili su Reč umesto Istine. Krojili su poruku mira, po meri svojih interesa . Poglavare je zanimala vera i granice do kojih ona seže. O veri u istinu nije se mnogo marilo. Da iskroje put i omeđe granice lažne moći imali su Osmoricu koja su šavove ocrtavali i vojske koje će šavove držati. Međutim, raskol sa Istinom bivao je sve veći i tu ništa od svetovnih, vojnih niti sakralnih alata nije moglo biti od pomoći. Jer, čineći tako- otvoriše vrata onome ko na glavne kapije Vatikanske ulazi leđima okrenut. Leđima o koja beše okačio sliku Boga- nekada stvarnog domaćina tih odaja…

II

vatican1_1645931c

Vatikan, prostorije papskog arhiva, 14 dana ranije

Do mladog franjevačkog brata Virdisa dođe određena osoba. Do njega, u memljivim podrumima koji behu ispreplitani policama punim svitaka i spisa, te ukrašeni skulpturama koje su vajale velike sveće topeći bledim plamenom svoja voštana tela. Vosak se slivao niz visoke svećnjake do samog poda popločanog žutom ciglom. Osoba ogrnuta plaštom boje okrvavljene zemlje tiho, preko pločnika obraslog finom mahovinom, pregazi put od vrata do Virdisovog stola. Nije odavala niti miris niti vonj i njeno prisustvo kao da se nije moglo osetiti. Kao da je sena ili vešta obmana igre ogledala. Ipak, prišavši Virdisovom stolu šapatom mu saopšti kako zna da ovo nije prvi svitak na koji krišom, daleko od radoznalih očiju ostale bratije, prevodi zaplenjene knjige čije su strane ispisane mudrošću Grčkih filozofa prošlih vremena.

“Čini mi se, šaptao mu je, da nije vreme niti mesto za ovakve rabote. Znaš i sam da sveta stolica uveliko formira novo namesništvo za neke od tvoje braće. Znaš i da će se ono baviti utvrđivanjem istine. Istine koja će biti merena u odnosu na činjenice na koje vam ukazuje učenje crkve. Čuh takođe, da će se nazvati Inkvizicijom te da će im, preširokih ovlaštenja, izbor kazni i metoda za utvrđivanje istine biti monstruozan.

Bojim se, nastavi,  da ćeš zbog  reči koje ovde ispisuješ završiti na lomači, gledajući kako ti telo gori sve dok ga duša ne napusti. A telo je čovekovo snažna i masivna tvorevina, te bi čekanje trajalo. A peklo bi i bolelo i svaki bi plameni jezik šištao istu, strahovitu pretnju- da se nemaš kako osloboditi no sačekati dok izgoriš. Jer taj je pakleni oganj jedini put koji te vodi do slobode. Tako bi spaljene okončale i misli koje čuvaš od zaborava za neko drugo, umnije vreme.”

Graške znoja obasuše čelo mladog franjevačog redovnika i on se drhtavim glasom obrati nepoznatom posetiocu:

-Šta hoćete od mene?

Kroz kapuljaču kojom je bio prekrio glavu zaiskri osmeh preko kojeg hrapavim šapatom prelete:

– Ištem tvoju pomoć!

-Kako mogu biti od koristi?- upita Virdis

-Već jesi tako preplašen! – kroz podsmeh mu se obrati prikaza…

– Ali gledati tvoje ucveljeno biće kako gubi veru u sve ono čemu je život posvetio, samo zbog malo straha nije mi, shvataš to i sam, bio razlog prevaliti ovoliko vremena, preći preko toliko toga i drznuti se doći u ove prostorije. (mada se iznenadih koliko mi je pitomija ova kuća nego ranije i sve mi se čini da će vremenom ovo zdanje više pristajati nama nego raspetom jevrejinu kojeg još uvek slavite- pomisli u sebi).

Vidiš li, mali čoveče, policu na kojoj su odloženi svitci koji čak ni tebi nisu zagolicali maštu? Koje si čak i ti prepustio zaboravu. Ti- Virdis, mladi Franjevac željan znanja, željan knjige i pisanja. Ti- Virdis, učeni mladić o kome je reč doprla sve do Urbana drugog- vašeg sadašnjeg poglavara. Zna on za tebe sinko, zna i smešta te u redove svoje, koji će se u Novembru otisnuti put Klermonta u Francusku- da mu budeš zapisničar na sastanku koji će sazvati nakon što mu glasnik Aleksijusa Komnenusa Vizantijskog uputi poziv za pomoć u borbi protiv armija Seldžukovih Turaka.

Sad, pitaš se kako znam? …

–Znam!

Mnoge stvari znam- ali tebi posvećujem posetu zbog onoga što ne znam. Dohvati mi sa te police svitak koji ste sačuvali i održali sve ove vekove, na moju veliku sreću. Jer u tom svitku, osporenom i opvrgnutom od strane svete stolice, stoji zapravo jedna divna istina. Zapisana su u njemu prva imena ljudi, prve duše koje su nastanile ovo tle i uobličile se u ljudima. One imaju svoj pisani trag u njemu. A jedna je duša od mog gospodara utekla i nastanila se na tvorevini Božjoj. Na Zemlji. Tu je i dalje, skriva se i među vama obitava. Jedini joj je trag- preka narav i oholost kojom presuđuje. Moj je zadatak da je vratim, jer, svojim neznanjem omogućili ste joj da se oboži i umnoži, raslojavajući svoje zlo na svaku generaciju na koju prenese deo sebe, omogućivši joj tako da obgrli dobrotu, transformiše se i odbegne od svog pravog gospodara. Dragi moj Virdise, mi nismo pisali vaša jevanđelja- nemojte ni vi ribariti naše duše!  Virdis se prope i dohvati svitak koji posetilac zaiska. Ne beše toliko prašnjav i iako osporen izgleda da je mladi Virdis, kao i njegovi prethodnici, u svojoj radoznalosti ipak zavirio u njega. No, odluči da o tome nikako ne zbori.

-Sad, podaj mi svitak kojim ću vratiti ono što pripada meni- ne vama… Jer jedan od osmorice vaših čuvenih jahača nosi dušu koja nije ni ljudska ni Božija. Pod vašim barjakom skida glave i sakati. U vašu slavu ispija pehar.

Mladi Virdis preda svitak spodobi i sede. Za uzvrat, o sto mu tresnu prašnjava vrećica u kojoj zazvečaše dukati. “Veruj u istinu i plaši se istine. Ne govori ništa osim istine! Po svoj prilici, sine- vidimo se u Paklu!” – graknu spodoba i nestade u vazduhu kao da je nikada ni bilo nije.

III

DW XI I Ep5

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine, u smiraj dana…

Dve siluete lagano su nicale iza proplanka poprimajući sve jasnije formu konjanika. Zraci Sunca obasjavali su im čelik kojim behu optočeni radi zaštite svojih tela od oštrica kojima do danas uspešno odolevaše.

-Markuse… Napokon prozbori jahač sa leve strane, stariji, umorniji, zabrinutiji.

-Ovde ćemo stati, ovde ćemo napraviti naše poslednje uporište. Pogleda ga u oči.

-Gotovo je Markuse i praštaj mi brate što mora ovako da skonča. Dao sam zakletvu da ću te čuvati i u dobru i u zlu. Kroz mnoga smo zla prošli nas osam i nikada nas niko nije taći mogao. Pak, danas- šestoro naše braće pade takvom lakoćom i svi od iste ruke behu poslati Bogu na istinu. Markuse jasno je kao dan i tebi i meni da se neće zaustaviti dok nas ne poseče sve i pronađe šta je tražio. Imali smo zasad sreće i pomoći od Gospoda, te ga Seldžukova žgadija provika herojem i ponudi mu device i mladež, kao nagradu što im neznani ratnik priteče u pomoć i savlada nas. Uspeli smo na kratko pobeći. No to neće dugo potrajati, jer spodoba već sprema horde i natiče ih na konje da jurnu za nama dvojicom. Ali nije Markuse smrt ono što mene plaši i što mi lice bora a srce od tuge cepa.

Jer, ustadoh ujutro pre svih vas, kao i obično, i osamih se na jutarnju molitvu. Kad, na drvetu iznad glave ugledah goluba. Lepog i negovanog. Uhranjenog i snažnog. Takvu pticu ovde ne videh do sada. Iz džepova sam nagrabio nekoliko mrva i grumenova starog hleba što mi se okruni u putu i bacio pred noge. Ptica slete i ugledah joj o nogu pričvršćen svežanj. Skinuo sam ga i od kada sam ga pročitao- prestadoh stariti.

Po svežnju beše žurnim rukopisom ispisana kratka poruka:

„Osmorici!

Dolazi po vas, jednog traži. Nečist je i neljudski. Markus Tower ne sme da strada  od ruke njegove“

Virdis.

Nije mi prvi put da bežim od njega! -prozbori na kraju Markus. Skide kacigu i sjaha sa konja. Stariji krstaš sjaha takođe. Zagrliše se.

Oprosti mi brate!- kroz suze mu reče ne puštajući ga iz zagrljaja. Markus ga uhvati za mišice i protrese mu telo.

-Spasi naše duše!

Potom kleknu, podiže pogled i rukom načini krst u pravcu svog dželata.

-Praštam ti. Reče i pognu glavu.

Stariji krstaš isuka mač i čelik zapara noć.

Sede na konja i uz glasnu molitvu krenu u susret hordi jahača koja je jašući sa istoka bakljama prkosila noći.

Petak, 12:00Burwell, NE, Burwell JR-SR High School; zadnji školski čas

“Deco spremite vaše sveske, proverite da li su olovke zašiljene. Danas imamo diktat. Imate pet minuta da se sredite i budete spremni. Učiteljica će za to vreme otići do toaleta i malo na svež vazduh. Vidimo se za 5!”- katapultirala se iz učionice.

Užurbanim koracima prešla je hodnik i utrčala u školski toalet namenjen nastavnicima i osoblje škole. U klonji je naletela na Martu, dežmekastu spremačicu.

Otkud tolika žurba draga? – upita je Marta.

–Ma pusti me, dobila sam na sred časa…Jel mi se vidi nešto, molim te? –upita je blago zadižući zadnjicu.

–Sve ok mala, ajde pali dok se nisi uflekala. I ti znaš kada da obučeš belo…E, deco, deco…brundala je debela dok je nosila svoj higijeničarski aksesoar put školskog hodnika koji je čekao da ga Marta umije. Da spere smrad dečijih nožica sa njegovog hladnog kamenog lica. Hodnik je voleo samo Martu. Marta nije volela nikoga.

Rezak zvuk brave koja je zaključala vrata između nje i stvarnosti kojom je okružena neobično joj je prijao. Učiteljica Margoth, mlada i jebozovna, u belim lanenim pantalonama koje su savršeno prijanjale uz njenu negovanu guzu nagoveštavajući naznake izvora neslućenog užitka. Sve je bilo tu, sve osim njenog mesečnog ciklusa kojim se maločas pokrila kod Marte, školske spremačice. Marte, koja je bila u tolikoj meri autoritativna da su joj se i stariji zaposleni  sa viših nivoa poveravali i odnosili se prema njoj sa poštovanjem. Učiteljicama je pak bila nešto kao surogat majka. Pogotovo mladim. Pogotovo Margoth. Stroga i uvek spremna na kritiku. Zato je Margoth i morala da je laže i smišlja izgovore kad god bi nabasala na nju u trenutku kada napusti čas u žurbi da u sebe unese komad Sunca. Kristal raja…

Ovaj put je po preporuci uzela nešto novo, stvar za koju su tvrdili da je unikatna kombinacija vrhunski balansiranih plodova sa ruba same alhemije. Mešavinu najslađeg ljubavnika i najokrutnijeg tlačitelja- heroina; i žutog, ledenog kristala kojeg su zbog svojih zasluga opravdano nazvali tvrdim ruskim imenom- Dimitri.

Izvadila je opremu i u tišini kabine školskog toaleta krenula na put…

Prislonila je lulu na usne i kresnula upaljač. Lagano je uvlačila dim izmešanih hemikalija. Ukus je bio uvrnut, podsećao je na miris zapaljene plastike kombinovan sa vonjem starih ljudi. Već nakon par dimova osetila je kako joj se mračni eliksir razliva duž moždanih pora. Zatim je osetila kako se talas širi iz krvnih sudova plazeći joj po telu, pružajući do sada nepoznat osećaj.

Ovo je slično pečurkama ali mnogo sočnije i naelektrisanije- pomisli. Ovo mi obuzima um. Ovo je divno. Zastrašujuće. Psihodelično i veoma, veoma moćno. Čula su joj lagano tupela ali su putanje uma koje su do malopre bile samo ravne i u formi šuma postajale izraženije. Sve je najednom bilo svetlo. Postajalo još svetlije. Raslo.

Oh, sada razumem- počinjala je da shvata kako joj  Dmitri rastvara fizičke granice, dozvoljavajući  česticama univerzuma slobodan protok  kroz njeno biće sjedinjavajući je sa sadašnjošću.

“Raslojavanja koja svakodnevno činimo su relativna. Odvajanje od opšteg je potpuno subjektivan koncept. Da li je autonomnost nemoguća ili neophodna?”- buncala je u školskom klozetu Margoth.

Razapeta, čistih misli i mutnog pogleda proživljavala je Margoth sunovrat geometrije, fraktalni ples unutarnjeg oka po obroncima preplitanja svetova. Vizije su vitlale njenim bićem rajskom preciznošću. Gledala je svet očima boga. Telo joj je punio hemijski mesija…

Trapavim, usporenim pokretima izvukla je telefon i teškom mukom udenula slušalice u uši. Predivni psihodelični zvuci Shugo Tokamaru-a proizilazili su iz zvučnika. Zidovi toaleta postali su intenzivnije plavi, bogatiji, svetliji. Neprobojni. Ljuljali  su se u ritmu tonova koji su treperili u vazduhu bogato ispunjeni talasima boja. Naelektrisana poput jeguljine, koža joj je jedva uspevala sadržati telo. Toplota je kolala njenim bićem.

Gledala je kako se ambalaža toalet papira sastavljena od jarkih crvenih, zelenih i žutih poligonalnih oblika rotira pred njenim očima. Čini se da je ovo zapravo istinski oblik ljudskog srca. Ono nije samo komad mišića, ono je sklop miliona svetlosnih iskri, božanske čistote i obrazaca. Srce kakvo nikada do sad nije videla.

Ubrus za ruke rastao je i počinjao da se kreće, tiho komunicirajući sa svetom. Zidovi boje neba produbili su svoj intenzitet toliko da su se pretočili u vodu, kišu te na kraju, stapajući i plafon i pod- u more. Samo se prostor između pločica, nekada beo- sada siv od ožiljaka Martine metle, protezao, cedio i migoljio odolevajući. Plovila je po njemu duž okeana Margoth, plovila sve dok nije ponovo zatvorila oči i poželela dobrodošlicu kaleidoskopskoj vrtešci koja ju je nežno nosila u san…

 

Marta je brisala pod i krajnjim naporima odolevala vrisci dečurlije koja je dopirala iz učionice. “Gospode, kao jebene hijene su! Šta rade ovi današnji prosvetari sa njima? Marta kozo!” Prenula se spremačica Marta kada je shvatila da graja dolazi iz učionice u kojoj predaje Margoth. “Bože, pa to je njena učionica! Šta je sa ženom jebo te? Zar nije ona još na početku časa otišla u toalet da stavi uložak? Da joj se nije nešto desilo? Da nije dobila odliv? Onesvestila se? Joj bože! Sirota devojka!- lomile su Martu misli dok je žurno koračala ka školskom toaletu.

Kročila je u klonju. Miris Nag champe širio joj se po nozdrvama. Dobro poznat miris. Vraćao joj je slike iz mladosti. Navirale su joj pred oči nad koje je nabrala obrve u ljutit pogled.  Jednim oštrim udarcem noge srušila je Marta svet u kojem je Margoth spokojno ležala. Skljokana na pod klozetske kabine, slušalica čvrsto nabijenih u uši, sirotica nije mogla ni čuti kako školski predator reži nad njom.

“Ustaj pička li ti materina balava!” – siktala je. Istrgla joj je slusalice, prihvatila je za ruke i nakačila na grbu. “ Imas sreće što se čas završio i deca otišla kući. Pička li ti materina luda, zar u sred škole? Vuci se za mnom, idemo na zadnji ulaz. Ne smeš da dozvoliš da te vide ovakvu”. Činilo se da je tračak bliskosti zaiskrio u glasu nepokolebljivog moraliste, školske spremačice Marte.

 

Subota, 08:00

Stropoštana, bleda poput zimske mesečine ležala je poduprta uzglavljima Margoth. Kraj postelje stočić sa šoljom čaja, kriškom limuna i činijom meda. Iz nepoznate joj kuhinje dopire miris barenog krompira na koji su nasečene kriške putera. Kroz indigo podočnjake pomaljao se prvi pogled od juče popodne. Kao da je tek progledala. Mačevi dnevne svetlosti boli su je kroz oči sve do centra mozga. Do mesta odakle svest upravlja bićem. Krčili su svoju pobedu. Ponovo su osvajali Margoth i ona je ponovo postajala ona kakvom je saradnici i deca znaju. Da je ne poznajemo bolje rekli bi i mi “starom Margoth”. Ali mi je poznajemo. Zato ćemo reći samo Margoth. Budila se. Postajala svesna. Živela je život proživljavajući posledice svoje gluposti.

“Draga, uzmi med i limun, zatim popij čaj!”- tiho reče školska spremačica Marta, pre nego je Margoth shvatila gde je i kod koga se nalazi i kome je dužna zahvalnost za ovaj gest spašavanja od lomače školskog kolegijuma zbog stanja u kojem se nalazila kada se poslednji put sećala sebe.

Ali, ali Marta…Ja…ja zista. Htela bih da objasnim!… stavila je Marta prst na usta i naslonila šaku na izmorene grudi mlade Margoth prekinuvši je.

Odmaraj draga, molim te odmaraj, saberi se i obećaj mi jednu stvar! Nikada, ali nikada nemoj više ovo da uradiš u školi, ok?

Veruj mi, da ako neko zna- onda sam to ja, kako izgleda kada ti ukradu lepotu onoga za šta si se borio, školovao, želeo da budeš. Zbog Janis Joplin i par dimova trave…Izvoli, zabavi se…

(Marta joj poturi isečak iz novina, žut i izbledeo, okrnjenih ivica ali nekako suviše težak za jedan običan list izanđale hartije. Kao da je nosio deo Martine gorčine na sebi (klikni da uvećaš članak)) :

 

martaxxx

Image

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija

Plaha letnja kiša umivala je plave plodove načičkane po krošnjama voćnjaka. Zavučen pod grane, iščekujući prve zrake sunca, razgledao je šljive Milovan. Pipkao ih je i ocenjivao kvalitet poigravajući se sa njihovim sudbinama. –Ti će u pekmez d’ ideš, a ti za rakiju. Vidi kakva si spučena već na grani ‘bem li te! A tebe ću odmah da izedem, gle’ što si mi lepotica! Uživao je Milovan u samonametnutoj ulozi boga. Pipao je šljive puštajući da mu kapljice te plahe letnje kiše klize preko šake u rukav. Radio je to nežno i osećajno, kao da se posvetio dojkama mladih majki…

Novi Beograd, stare zgrade bloka 22

Treskanje po vratima zgrade uznemirilo je penzionisane oficire koji su se načičkali sa svojim boljkama oko Vojno-medicinskog centra, pronalazeći u ovom kraju savršeno stanište. Blizu zelenjak, blizu reka, blizu park. Blizu arena, kada premijer napravi kongres partije da idu da gledaju. Ipak, glavni adut je VMC. Zavide nam čak i generali sa Dedinja, bila je lokalna šala koja je kolala za šahovskim tablama gde su oficiri u penziji odmeravali svoje strateške sposobnosti. Lupao je po ulaznim vratima taj dežmekasti sugrađanin, sav upljuvan i umusavljen krvlju.

Šta je, ko lupa? Znaš li da je kućni red majku mu! –Gunđao je Savić, penzionisani pukovnik pešadije. Gunđao je u bradu, više za sebe. Hrabrio se. Savić je imao najveća muda u ulazu. Ostatak ekipe iz ulaza su bili “ćate for life” i jedino što su voleli da rade ovih dana je da polemišu kako bi oni rešili situaciju u Ukrajini po kratkom postupku. Livingroom heroes. Savić je zato uvek silazio da reši konfliktne situacije. Samoproklamovani redar ulaza, odluka prećutno prihvaćena od strane ostatka vremešnog kolektiva.

–Čuo sam onoliko toga što nisam hteo da slušam, koliko se nisam naslušao onoga što želeh čuti! Ali da neko ovako razvaljuje u tri popodne još nikad! Šta je prijatelju, majka mu stara? Kakva je muka? – pojačavao je ton Savić, pretvarajući gunđanje u razgovetan i jasan govor, kako je silazio do ulaznih vrata.

Ne mogu, ne mogu više ovako Saviću! Sve su mi bliži, prate me bre čoveče! Samo za tebe znam da si pouzdan, nemam više na koga da se oslonim. Video sam na interfonu tvoje prezime, obradovao sam se kao nikad do sada, čoveče! Ti, ti si taj! Jedini koji je preostao! Ovo su sve njihovi! Razumeš li me?- trtljao je okrvavljenog lica neznanac, potpuno stran zapanjenom Saviću.

Znam druže moj! Lako je tuđim kurcem koprive mlatiti! A mi koji smo ostali? Šta sa nama?- hitro se dosetio Savić i krenuo ludaku niz dlaku.

Tako je brate moj, tako je! Mogu par reči da ti kažem i o tome. Znam da im je jedan na krovu preko puta ali povadio sam zube maločas pa ne mogu više da me prate. U plombama su bili GPS lokatori. Trebalo mi je neko vreme da prokljuvim. Ali sam na kraju shvatio. Do tada te nisam ni tražio! Nisam hteo da te kompromitujem brate, molim te ceni to! I znam da ćeš znati da vratiš! Jedan je Simić. Savić! – brzo se ispravi, te zamuca: -Znam, znam, to je bila šala , ometam im tragove razumeš? Oni su tehničari sa izvorom prihoda koji je finansiran od NASA-e, znaš li to? Došao sam do te informacije teškom mukom, ali sam im pobegao živ pa sada znam! Video sam sve, onda kada su me odveli na pregled i kidnapovali iz ordinacije. Odveli me u neku podrumsku salu za intervencije i ubacili sve te žice u moju glavu. Ona poslednja išla je tik iznad ušiju. Bolela je toliko da sam mislio da ću pokleknuti. Ali nisam! Nisam Saviću! Ne znaju ništa o našoj stvari! Ja sam jebeni heroj, razumeš li? Znam da razumeš!- penio je ludak ispod svoje vunene kape, kojom je valjda hteo sakriti “žice” provučene onomad kroz glavu.

Savić, gospodar ulaza 34, našao se pred svojim najvećim izazovom do sada. Zastao je na par trenutaka. Stavio je kažiprst na usta signalizirajući “saborcu” da bude tih. Čučnimo! –prošaputa. Onaj tvoj sa krova susedne zgrade nas je spazio. Lezi tu na otirač i pravi se da spavaš. Savić će da reši ovo, dobro što si me našao. Hitrim korakom pukovnik Savić uzventra se uz stepenište do prvog sprata, ulete u stan i maši se telefona. Okrenuo je 192.

– Policija izvolite! žvakala je slušalicu pandurska službenica. –Ženo, šalji inteventnu i hitnu pomoć imam jebenog ludaka u ulazu, ne znam kako da ga se oparam. Opasan po sebe i okolinu. Izražena manija gonjenja. Moguća šizofrenija!- urodilo je u trenutku plodom svo ono čitanje službenih glasila VMC-a dok se čekalo u redu za pregled.

-U redu gospodine, adresu molim. Budite pribrani, ekipe stižu za par minuta. Ostanite na bezbednoj udaljenosti. Hvala na pozivu! – torokala je kao da je govorni automat, potpuno nesvesna drame koju proživljava Savić u ulazu 34.

Uzeo je najveću kartonsku kutiju koju je imao u stanu i kročio na stepenište. Otvorenu šaku slobodne ruke prisloni ustima kako bi pojačao zvuk svog šaputanja.

-Prijatelju! Jesi još dole? šaptao je.

-Jesam! Na otiraču kako si mi i rekao. Požuri Saviću, mislim da ovaj hoće da me ubije!

-Ne deri se! Dolazim. Zvao sam naše! Rešeno je za sada.

Savić se hitro strča do ulaza.

-Upadaj u kutiju, sedi tu i ćuti, ja ću biti sa tobom dok ne dođe transport. Pitao sam da li mogu da te odvedu u rodni kraj, da budeš miran neko vreme, ali ne može! Boje se da su i tamo, zamisli!

-Ma šta ti je čoveče pa sve znaju Saviću, sve znaju! Eeeej!!! Daj kutiju! Ulazim! Hvala ti brate.

Savić je sačekao dolazak policije i kola hitne pomoći. Pokazao je službenicima na kutiju, dajući im mimikom do znanja da budu tihi jer je već odradio njihov posao. Lekar iz ambulantnih kola samo je upitno klimnuo glavom ka Saviću. Savić je odgovorio karakterističnim vrtenjem otvorene šake kraj glave kojim prikazujemo da nešto nije u redu u glavi onoga o kome govorimo. Spakovali su kutiju. Otišli. “Naši”.

Gunđajući, kako je i počeo svoju popodnevnu avanturu penzionisani pukovnik pešadije Savić, penjao se uz stepenište ka spokoju svoga stana. –“Eee moj ti Milovane, ima ja da prodam ovaj stan pa me eto u Zabojnicu kod tebe, nećeš više da mi se zajebavaš i zoveš celo selo kad pečeš šljivovicu. Da znaš samo!”

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija, 2 sata kasnije

Bio je potpuno nesvestan varoških boljki, sin penzionisanog pukovnika pešadije Savića.  Razvijao je Milovan strategiju za ovu godinu. Da li će prvo da peče ove što dozrevaju ranije, ili će da ostavi sve šljive u buretu pa da ima samo jedno paljenje kazana u godini i da je miran oko pečenja rakije. Oko te dileme će se još pozabaviti, jer valjalo se sada ići iz šljivika pošto je kiša stala. Dodajmo tome da on, Milovan, ima takođe o čemu da brine. Ima i on svojih boljki. Doduše, nisu one nešto preterano zanimljive- kao ove urbane. Ali jesu boljke.

Kako nije boljka kada ti Rada, ćerka mlinara, mlada kao jutarnja rosa i lepa kao izvor, ne da pičke ni za lek? Rešen je Milovan na tome da poradi.

Image

Cele je noći dambarala kiša po oluku iznad prozora. Nanosi olujnog vetra šamarali su mu i cepali san bezobrazno i bezobzirno poput čopora gladnih vojnika odbeglih sa linije fronta u obližnje selo u potrazi za skloništem od krvi rata. Željni hrane, željni majke, oca, ljudskih bića. Tako je bar on osećao taj uporni vetar koji ga je celu noć trzao iz sna. Ujedinjen sa kišom, na kraju ga je i pobedio. Pred svitanje. Ovoga puta nije mogao ponovo zaspati…

Dok ga je para nad džezvom mamila svojim zanosnim plesom odlučio je da se počasti sa kašikom- dve mleka u svojoj prvoj jutarnjoj kafi.

-Jutros kafa stiže malo ranije, zbog ovog prokletog vetra, tako da ću ipak sunuti malo mleka. Godine su me ophrvale, moram paziti na želudac i sve to. Kako sam samo nekada to olako shvatao… Sećam se one: „Ne na hladan beton!“ – evocirao je u svom unutrašnjem monologu floskule koje smo svi mi čuli na stotine puta. Tako glupa, neutemeljena a ipak topla i puna ljubavi. Roditelji- zamisli se. Nekada sam ih voleo. Voleo sam nekada mnogo ljudi. Moja cela firma je bila zasuta ljubavlju. Sve što sam radio u životu radio sam iz ljubavi. Ne, ne želim jutros o tome! Hitro prekinu tok misli propali generalni menadžer Litvanske poslovnice Svetske Multikorporacije.

„Dok hladni led

naše sinove bije… „

Zapevao je Vartan Džaparidze prastaru Litvansku pesmu, tonom koji je tresao Karpatski masiv. Bio je spreman na sve kako bi odagnao misli i napustio mentalni klanac kojim su ga vukle. Uzvodno, do same srži- do izvora njegove propasti. Nije želeo znati koja mu je to debela svinja smestila i veštim spletkarenjem ga dovela do kraha svega onoga što je postao. Urušila mu sopstvo. Poništila bitak. Ne! Nikako.

Welcome…piljio je u digitalni pozdrav Bila Gejtsa na monitoru svog lap top računara. Verzija 7. Prati tokove. Sa 60 svojih godina. Zadovoljan, zapravo. “Hajde, iskreno. Moglo je bolje, znam…ali ko ga jebe! Jednom se živi”- kontemplirao je, čekajući da se pretraživač otvori.

File- New private window…

Suviše je rano- pomisli. Ne želim da se zajebavam, pa da ostavim beleg u istoriji traganja internetom. Beleg koji mi kasnije može prouzrokovati neugodne trenutke. Naučio sam što-šta za ovo vreme. Izjeo sam ja svoj džak soli. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek.

Srknuo je malo kafe. Prepustio se čarima tog novog vrlog sveta…Uskoro, vrlo uskoro tu će, pred njegovim očima biti svi ti mladi ljudi. Svi ti mladi ljudi otvorenih pogleda na svet. Pametni. Suprotni onima koji su se u njegov život debelo posrali. Sretni. Lepi. Požudni…

Kucao je svoj tajni pronalazak Vartan Džaparidze… Camturbation.net;  Section: Female; Area: Latvia

Tu je još uvek bio smatran za bogatog matorca. Tu je još uvek macho. Tu se ne vidi da je Rolls Royce-a prodao kako bi vratio kredit banci koji je podigao za World Circumnavigation- Round the Globe Cruise- četvoromesečnoj turi na luksuznom brodu Arcadia, kruzeru koji mu je tokom puta ponudio pregršt sadržaja osmišljenih za vrhunsko opuštanje čineći time jedno nezaboravno iskustvo čoveku koji se bezobrazno klatio na litici vrha sveta, uveren da se nikada neće pomeriti odatle. Ipak, tolika doza hedonizma morala se prikriti kreditom u banci, iako je u to vreme imao novca za nekoliko ovakvih putovanja. Bilo bi suviše očigledno čak i njegovim korumpiranim saradnicima kada bi ovakvo „ jednom u životu“ krstarenje platio kešom.

No, to je bila stvar prošlosti i Vartan ju je kao takvu smatrao manje bitnom. Pogotovo u ovom trenutku. Trenutku u kojem mu se privatnom porukom obratila Vita. Rekla je da ima 18 godina, da živi u predgrađu Rige te da je večeras ostala sama kod kuće jer je „u kazni“ pa moli za malo zabave.

-Vartane, jel možeš da upališ kameru, molim te? Hoću da te vidim. I molim te izvini unapred, moji su mi odneli tablet- zbog kazne, tako da nemam kameru, ali bih ti zato slala svoje sličice sa XXXtagrama dok pričamo. Mislim da je to ok, šta kažeš?

-Sve u redu malena. Reci mi zašto kazna?

-Popustila sam u školi…Ali za tebe frajeru evo link da vidiš šta još Vita ume da otpusti.

Kliknuo je. Magija je počela. Jednu za drugom slala je tek punoletna Vita svoje raskalašne, bezobrazne fotkice. Mnogo njih. Vartan je bio zajapuren poput vepra i taman kada je planirao da se oslobodi napetosti Vita ga prekinu sa molbom:

Stani! Nemoj ovako…Hajde da se vidimo! Šta misliš? Daj mi broj telefona ili ti pozovi mene, da se dogovorimo i da ti objasnim gde sam. Hipnotisan, Vartan okrenu broj, ispriča se sa devojčicom, utrča u kupatilo i povuče jednu dobru liniju koke. Spakovao je u celofan još nešto belog, da ima back up ukoliko ga snaga počne izdavati. Starkelja sede u svoj drugi, manje popularan automobil i odlete put Vitine adrese.

Pritisnu taster za zvono na vratima i oseti trnce kako mu se penju uz kičmu. Za koji trenutak će uživati u mladosti Vitinog tela. Trgaće kurvaste krpice sa devojčicine sedefaste kože. Zažmurio je. Osetio kako raste. Vrata se otvoriše i Vartan kroči u predsoblje stana. Osmehnu se Viti koja je, preko prsta koji je sisala ustima, razvukla osmeh. Vartan žurno skide kaput. Vita se okrenu pokazavši prelepu kosu koja se spuštala niz leđa. Dupe, but, listovi. Izvajana. Vartan je gubio razum. Prišao je Viti s leđa i uhvatio je za bokove.

-Hvala ti! Šapnu joj na uvo dok je svojim starim jezikom kružio po ušnoj školjki.

-Ne, hvala tebi! -odgovori Vita i odgurnu se od starca. Okrete mu se licem i zadovoljno namignu.

Strahovit udarac oborio je Vartana na pod. Gruzijski trgovac organima izbroja Viti dve stotine dolara. Slobodna si!- reče pružajući joj novčanice i cedulju sa adresom sledećeg stana. -Ključevi u sredu. Preuzimanje u parku kod Latifa na štandu sa kokicama.

Vladimir! Matori ima oko šest banki. Samo srce i bubrege, od ostalog nema vajde. Momci! Opremu! Hitro!

I Vladimir. Molim te mu prekrsti ruke kada ga budete spaljivali!

Zašto gazda? Zar mu nije svejedno?

Nije. Mrtvi tako vole.