Petak, 12:00Burwell, NE, Burwell JR-SR High School; zadnji školski čas
“Deco spremite vaše sveske, proverite da li su olovke zašiljene. Danas imamo diktat. Imate pet minuta da se sredite i budete spremni. Učiteljica će za to vreme otići do toaleta i malo na svež vazduh. Vidimo se za 5!”- katapultirala se iz učionice.
Užurbanim koracima prešla je hodnik i utrčala u školski toalet namenjen nastavnicima i osoblje škole. U klonji je naletela na Martu, dežmekastu spremačicu.
Otkud tolika žurba draga? – upita je Marta.
–Ma pusti me, dobila sam na sred časa…Jel mi se vidi nešto, molim te? –upita je blago zadižući zadnjicu.
–Sve ok mala, ajde pali dok se nisi uflekala. I ti znaš kada da obučeš belo…E, deco, deco…brundala je debela dok je nosila svoj higijeničarski aksesoar put školskog hodnika koji je čekao da ga Marta umije. Da spere smrad dečijih nožica sa njegovog hladnog kamenog lica. Hodnik je voleo samo Martu. Marta nije volela nikoga.
Rezak zvuk brave koja je zaključala vrata između nje i stvarnosti kojom je okružena neobično joj je prijao. Učiteljica Margoth, mlada i jebozovna, u belim lanenim pantalonama koje su savršeno prijanjale uz njenu negovanu guzu nagoveštavajući naznake izvora neslućenog užitka. Sve je bilo tu, sve osim njenog mesečnog ciklusa kojim se maločas pokrila kod Marte, školske spremačice. Marte, koja je bila u tolikoj meri autoritativna da su joj se i stariji zaposleni sa viših nivoa poveravali i odnosili se prema njoj sa poštovanjem. Učiteljicama je pak bila nešto kao surogat majka. Pogotovo mladim. Pogotovo Margoth. Stroga i uvek spremna na kritiku. Zato je Margoth i morala da je laže i smišlja izgovore kad god bi nabasala na nju u trenutku kada napusti čas u žurbi da u sebe unese komad Sunca. Kristal raja…
Ovaj put je po preporuci uzela nešto novo, stvar za koju su tvrdili da je unikatna kombinacija vrhunski balansiranih plodova sa ruba same alhemije. Mešavinu najslađeg ljubavnika i najokrutnijeg tlačitelja- heroina; i žutog, ledenog kristala kojeg su zbog svojih zasluga opravdano nazvali tvrdim ruskim imenom- Dimitri.
Izvadila je opremu i u tišini kabine školskog toaleta krenula na put…
Prislonila je lulu na usne i kresnula upaljač. Lagano je uvlačila dim izmešanih hemikalija. Ukus je bio uvrnut, podsećao je na miris zapaljene plastike kombinovan sa vonjem starih ljudi. Već nakon par dimova osetila je kako joj se mračni eliksir razliva duž moždanih pora. Zatim je osetila kako se talas širi iz krvnih sudova plazeći joj po telu, pružajući do sada nepoznat osećaj.
Ovo je slično pečurkama ali mnogo sočnije i naelektrisanije- pomisli. Ovo mi obuzima um. Ovo je divno. Zastrašujuće. Psihodelično i veoma, veoma moćno. Čula su joj lagano tupela ali su putanje uma koje su do malopre bile samo ravne i u formi šuma postajale izraženije. Sve je najednom bilo svetlo. Postajalo još svetlije. Raslo.
Oh, sada razumem- počinjala je da shvata kako joj Dmitri rastvara fizičke granice, dozvoljavajući česticama univerzuma slobodan protok kroz njeno biće sjedinjavajući je sa sadašnjošću.
“Raslojavanja koja svakodnevno činimo su relativna. Odvajanje od opšteg je potpuno subjektivan koncept. Da li je autonomnost nemoguća ili neophodna?”- buncala je u školskom klozetu Margoth.
Razapeta, čistih misli i mutnog pogleda proživljavala je Margoth sunovrat geometrije, fraktalni ples unutarnjeg oka po obroncima preplitanja svetova. Vizije su vitlale njenim bićem rajskom preciznošću. Gledala je svet očima boga. Telo joj je punio hemijski mesija…
Trapavim, usporenim pokretima izvukla je telefon i teškom mukom udenula slušalice u uši. Predivni psihodelični zvuci Shugo Tokamaru-a proizilazili su iz zvučnika. Zidovi toaleta postali su intenzivnije plavi, bogatiji, svetliji. Neprobojni. Ljuljali su se u ritmu tonova koji su treperili u vazduhu bogato ispunjeni talasima boja. Naelektrisana poput jeguljine, koža joj je jedva uspevala sadržati telo. Toplota je kolala njenim bićem.
Gledala je kako se ambalaža toalet papira sastavljena od jarkih crvenih, zelenih i žutih poligonalnih oblika rotira pred njenim očima. Čini se da je ovo zapravo istinski oblik ljudskog srca. Ono nije samo komad mišića, ono je sklop miliona svetlosnih iskri, božanske čistote i obrazaca. Srce kakvo nikada do sad nije videla.
Ubrus za ruke rastao je i počinjao da se kreće, tiho komunicirajući sa svetom. Zidovi boje neba produbili su svoj intenzitet toliko da su se pretočili u vodu, kišu te na kraju, stapajući i plafon i pod- u more. Samo se prostor između pločica, nekada beo- sada siv od ožiljaka Martine metle, protezao, cedio i migoljio odolevajući. Plovila je po njemu duž okeana Margoth, plovila sve dok nije ponovo zatvorila oči i poželela dobrodošlicu kaleidoskopskoj vrtešci koja ju je nežno nosila u san…
Marta je brisala pod i krajnjim naporima odolevala vrisci dečurlije koja je dopirala iz učionice. “Gospode, kao jebene hijene su! Šta rade ovi današnji prosvetari sa njima? Marta kozo!” Prenula se spremačica Marta kada je shvatila da graja dolazi iz učionice u kojoj predaje Margoth. “Bože, pa to je njena učionica! Šta je sa ženom jebo te? Zar nije ona još na početku časa otišla u toalet da stavi uložak? Da joj se nije nešto desilo? Da nije dobila odliv? Onesvestila se? Joj bože! Sirota devojka!- lomile su Martu misli dok je žurno koračala ka školskom toaletu.
Kročila je u klonju. Miris Nag champe širio joj se po nozdrvama. Dobro poznat miris. Vraćao joj je slike iz mladosti. Navirale su joj pred oči nad koje je nabrala obrve u ljutit pogled. Jednim oštrim udarcem noge srušila je Marta svet u kojem je Margoth spokojno ležala. Skljokana na pod klozetske kabine, slušalica čvrsto nabijenih u uši, sirotica nije mogla ni čuti kako školski predator reži nad njom.
“Ustaj pička li ti materina balava!” – siktala je. Istrgla joj je slusalice, prihvatila je za ruke i nakačila na grbu. “ Imas sreće što se čas završio i deca otišla kući. Pička li ti materina luda, zar u sred škole? Vuci se za mnom, idemo na zadnji ulaz. Ne smeš da dozvoliš da te vide ovakvu”. Činilo se da je tračak bliskosti zaiskrio u glasu nepokolebljivog moraliste, školske spremačice Marte.
Subota, 08:00
Stropoštana, bleda poput zimske mesečine ležala je poduprta uzglavljima Margoth. Kraj postelje stočić sa šoljom čaja, kriškom limuna i činijom meda. Iz nepoznate joj kuhinje dopire miris barenog krompira na koji su nasečene kriške putera. Kroz indigo podočnjake pomaljao se prvi pogled od juče popodne. Kao da je tek progledala. Mačevi dnevne svetlosti boli su je kroz oči sve do centra mozga. Do mesta odakle svest upravlja bićem. Krčili su svoju pobedu. Ponovo su osvajali Margoth i ona je ponovo postajala ona kakvom je saradnici i deca znaju. Da je ne poznajemo bolje rekli bi i mi “starom Margoth”. Ali mi je poznajemo. Zato ćemo reći samo Margoth. Budila se. Postajala svesna. Živela je život proživljavajući posledice svoje gluposti.
“Draga, uzmi med i limun, zatim popij čaj!”- tiho reče školska spremačica Marta, pre nego je Margoth shvatila gde je i kod koga se nalazi i kome je dužna zahvalnost za ovaj gest spašavanja od lomače školskog kolegijuma zbog stanja u kojem se nalazila kada se poslednji put sećala sebe.
Ali, ali Marta…Ja…ja zista. Htela bih da objasnim!… stavila je Marta prst na usta i naslonila šaku na izmorene grudi mlade Margoth prekinuvši je.
Odmaraj draga, molim te odmaraj, saberi se i obećaj mi jednu stvar! Nikada, ali nikada nemoj više ovo da uradiš u školi, ok?
Veruj mi, da ako neko zna- onda sam to ja, kako izgleda kada ti ukradu lepotu onoga za šta si se borio, školovao, želeo da budeš. Zbog Janis Joplin i par dimova trave…Izvoli, zabavi se…
(Marta joj poturi isečak iz novina, žut i izbledeo, okrnjenih ivica ali nekako suviše težak za jedan običan list izanđale hartije. Kao da je nosio deo Martine gorčine na sebi (klikni da uvećaš članak)) :
charlesoffspring 