Morning Dew

Image

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija

Plaha letnja kiša umivala je plave plodove načičkane po krošnjama voćnjaka. Zavučen pod grane, iščekujući prve zrake sunca, razgledao je šljive Milovan. Pipkao ih je i ocenjivao kvalitet poigravajući se sa njihovim sudbinama. –Ti će u pekmez d’ ideš, a ti za rakiju. Vidi kakva si spučena već na grani ‘bem li te! A tebe ću odmah da izedem, gle’ što si mi lepotica! Uživao je Milovan u samonametnutoj ulozi boga. Pipao je šljive puštajući da mu kapljice te plahe letnje kiše klize preko šake u rukav. Radio je to nežno i osećajno, kao da se posvetio dojkama mladih majki…

Novi Beograd, stare zgrade bloka 22

Treskanje po vratima zgrade uznemirilo je penzionisane oficire koji su se načičkali sa svojim boljkama oko Vojno-medicinskog centra, pronalazeći u ovom kraju savršeno stanište. Blizu zelenjak, blizu reka, blizu park. Blizu arena, kada premijer napravi kongres partije da idu da gledaju. Ipak, glavni adut je VMC. Zavide nam čak i generali sa Dedinja, bila je lokalna šala koja je kolala za šahovskim tablama gde su oficiri u penziji odmeravali svoje strateške sposobnosti. Lupao je po ulaznim vratima taj dežmekasti sugrađanin, sav upljuvan i umusavljen krvlju.

Šta je, ko lupa? Znaš li da je kućni red majku mu! –Gunđao je Savić, penzionisani pukovnik pešadije. Gunđao je u bradu, više za sebe. Hrabrio se. Savić je imao najveća muda u ulazu. Ostatak ekipe iz ulaza su bili “ćate for life” i jedino što su voleli da rade ovih dana je da polemišu kako bi oni rešili situaciju u Ukrajini po kratkom postupku. Livingroom heroes. Savić je zato uvek silazio da reši konfliktne situacije. Samoproklamovani redar ulaza, odluka prećutno prihvaćena od strane ostatka vremešnog kolektiva.

–Čuo sam onoliko toga što nisam hteo da slušam, koliko se nisam naslušao onoga što želeh čuti! Ali da neko ovako razvaljuje u tri popodne još nikad! Šta je prijatelju, majka mu stara? Kakva je muka? – pojačavao je ton Savić, pretvarajući gunđanje u razgovetan i jasan govor, kako je silazio do ulaznih vrata.

Ne mogu, ne mogu više ovako Saviću! Sve su mi bliži, prate me bre čoveče! Samo za tebe znam da si pouzdan, nemam više na koga da se oslonim. Video sam na interfonu tvoje prezime, obradovao sam se kao nikad do sada, čoveče! Ti, ti si taj! Jedini koji je preostao! Ovo su sve njihovi! Razumeš li me?- trtljao je okrvavljenog lica neznanac, potpuno stran zapanjenom Saviću.

Znam druže moj! Lako je tuđim kurcem koprive mlatiti! A mi koji smo ostali? Šta sa nama?- hitro se dosetio Savić i krenuo ludaku niz dlaku.

Tako je brate moj, tako je! Mogu par reči da ti kažem i o tome. Znam da im je jedan na krovu preko puta ali povadio sam zube maločas pa ne mogu više da me prate. U plombama su bili GPS lokatori. Trebalo mi je neko vreme da prokljuvim. Ali sam na kraju shvatio. Do tada te nisam ni tražio! Nisam hteo da te kompromitujem brate, molim te ceni to! I znam da ćeš znati da vratiš! Jedan je Simić. Savić! – brzo se ispravi, te zamuca: -Znam, znam, to je bila šala , ometam im tragove razumeš? Oni su tehničari sa izvorom prihoda koji je finansiran od NASA-e, znaš li to? Došao sam do te informacije teškom mukom, ali sam im pobegao živ pa sada znam! Video sam sve, onda kada su me odveli na pregled i kidnapovali iz ordinacije. Odveli me u neku podrumsku salu za intervencije i ubacili sve te žice u moju glavu. Ona poslednja išla je tik iznad ušiju. Bolela je toliko da sam mislio da ću pokleknuti. Ali nisam! Nisam Saviću! Ne znaju ništa o našoj stvari! Ja sam jebeni heroj, razumeš li? Znam da razumeš!- penio je ludak ispod svoje vunene kape, kojom je valjda hteo sakriti “žice” provučene onomad kroz glavu.

Savić, gospodar ulaza 34, našao se pred svojim najvećim izazovom do sada. Zastao je na par trenutaka. Stavio je kažiprst na usta signalizirajući “saborcu” da bude tih. Čučnimo! –prošaputa. Onaj tvoj sa krova susedne zgrade nas je spazio. Lezi tu na otirač i pravi se da spavaš. Savić će da reši ovo, dobro što si me našao. Hitrim korakom pukovnik Savić uzventra se uz stepenište do prvog sprata, ulete u stan i maši se telefona. Okrenuo je 192.

– Policija izvolite! žvakala je slušalicu pandurska službenica. –Ženo, šalji inteventnu i hitnu pomoć imam jebenog ludaka u ulazu, ne znam kako da ga se oparam. Opasan po sebe i okolinu. Izražena manija gonjenja. Moguća šizofrenija!- urodilo je u trenutku plodom svo ono čitanje službenih glasila VMC-a dok se čekalo u redu za pregled.

-U redu gospodine, adresu molim. Budite pribrani, ekipe stižu za par minuta. Ostanite na bezbednoj udaljenosti. Hvala na pozivu! – torokala je kao da je govorni automat, potpuno nesvesna drame koju proživljava Savić u ulazu 34.

Uzeo je najveću kartonsku kutiju koju je imao u stanu i kročio na stepenište. Otvorenu šaku slobodne ruke prisloni ustima kako bi pojačao zvuk svog šaputanja.

-Prijatelju! Jesi još dole? šaptao je.

-Jesam! Na otiraču kako si mi i rekao. Požuri Saviću, mislim da ovaj hoće da me ubije!

-Ne deri se! Dolazim. Zvao sam naše! Rešeno je za sada.

Savić se hitro strča do ulaza.

-Upadaj u kutiju, sedi tu i ćuti, ja ću biti sa tobom dok ne dođe transport. Pitao sam da li mogu da te odvedu u rodni kraj, da budeš miran neko vreme, ali ne može! Boje se da su i tamo, zamisli!

-Ma šta ti je čoveče pa sve znaju Saviću, sve znaju! Eeeej!!! Daj kutiju! Ulazim! Hvala ti brate.

Savić je sačekao dolazak policije i kola hitne pomoći. Pokazao je službenicima na kutiju, dajući im mimikom do znanja da budu tihi jer je već odradio njihov posao. Lekar iz ambulantnih kola samo je upitno klimnuo glavom ka Saviću. Savić je odgovorio karakterističnim vrtenjem otvorene šake kraj glave kojim prikazujemo da nešto nije u redu u glavi onoga o kome govorimo. Spakovali su kutiju. Otišli. “Naši”.

Gunđajući, kako je i počeo svoju popodnevnu avanturu penzionisani pukovnik pešadije Savić, penjao se uz stepenište ka spokoju svoga stana. –“Eee moj ti Milovane, ima ja da prodam ovaj stan pa me eto u Zabojnicu kod tebe, nećeš više da mi se zajebavaš i zoveš celo selo kad pečeš šljivovicu. Da znaš samo!”

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija, 2 sata kasnije

Bio je potpuno nesvestan varoških boljki, sin penzionisanog pukovnika pešadije Savića.  Razvijao je Milovan strategiju za ovu godinu. Da li će prvo da peče ove što dozrevaju ranije, ili će da ostavi sve šljive u buretu pa da ima samo jedno paljenje kazana u godini i da je miran oko pečenja rakije. Oko te dileme će se još pozabaviti, jer valjalo se sada ići iz šljivika pošto je kiša stala. Dodajmo tome da on, Milovan, ima takođe o čemu da brine. Ima i on svojih boljki. Doduše, nisu one nešto preterano zanimljive- kao ove urbane. Ali jesu boljke.

Kako nije boljka kada ti Rada, ćerka mlinara, mlada kao jutarnja rosa i lepa kao izvor, ne da pičke ni za lek? Rešen je Milovan na tome da poradi.

Advertisements

Vartan Džaparidze (R.I.P.)

Image

Cele je noći dambarala kiša po oluku iznad prozora. Nanosi olujnog vetra šamarali su mu i cepali san bezobrazno i bezobzirno poput čopora gladnih vojnika odbeglih sa linije fronta u obližnje selo u potrazi za skloništem od krvi rata. Željni hrane, željni majke, oca, ljudskih bića. Tako je bar on osećao taj uporni vetar koji ga je celu noć trzao iz sna. Ujedinjen sa kišom, na kraju ga je i pobedio. Pred svitanje. Ovoga puta nije mogao ponovo zaspati…

Dok ga je para nad džezvom mamila svojim zanosnim plesom odlučio je da se počasti sa kašikom- dve mleka u svojoj prvoj jutarnjoj kafi.

-Jutros kafa stiže malo ranije, zbog ovog prokletog vetra, tako da ću ipak sunuti malo mleka. Godine su me ophrvale, moram paziti na želudac i sve to. Kako sam samo nekada to olako shvatao… Sećam se one: „Ne na hladan beton!“ – evocirao je u svom unutrašnjem monologu floskule koje smo svi mi čuli na stotine puta. Tako glupa, neutemeljena a ipak topla i puna ljubavi. Roditelji- zamisli se. Nekada sam ih voleo. Voleo sam nekada mnogo ljudi. Moja cela firma je bila zasuta ljubavlju. Sve što sam radio u životu radio sam iz ljubavi. Ne, ne želim jutros o tome! Hitro prekinu tok misli propali generalni menadžer Litvanske poslovnice Svetske Multikorporacije.

„Dok hladni led

naše sinove bije… „

Zapevao je Vartan Džaparidze prastaru Litvansku pesmu, tonom koji je tresao Karpatski masiv. Bio je spreman na sve kako bi odagnao misli i napustio mentalni klanac kojim su ga vukle. Uzvodno, do same srži- do izvora njegove propasti. Nije želeo znati koja mu je to debela svinja smestila i veštim spletkarenjem ga dovela do kraha svega onoga što je postao. Urušila mu sopstvo. Poništila bitak. Ne! Nikako.

Welcome…piljio je u digitalni pozdrav Bila Gejtsa na monitoru svog lap top računara. Verzija 7. Prati tokove. Sa 60 svojih godina. Zadovoljan, zapravo. “Hajde, iskreno. Moglo je bolje, znam…ali ko ga jebe! Jednom se živi”- kontemplirao je, čekajući da se pretraživač otvori.

File- New private window…

Suviše je rano- pomisli. Ne želim da se zajebavam, pa da ostavim beleg u istoriji traganja internetom. Beleg koji mi kasnije može prouzrokovati neugodne trenutke. Naučio sam što-šta za ovo vreme. Izjeo sam ja svoj džak soli. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek.

Srknuo je malo kafe. Prepustio se čarima tog novog vrlog sveta…Uskoro, vrlo uskoro tu će, pred njegovim očima biti svi ti mladi ljudi. Svi ti mladi ljudi otvorenih pogleda na svet. Pametni. Suprotni onima koji su se u njegov život debelo posrali. Sretni. Lepi. Požudni…

Kucao je svoj tajni pronalazak Vartan Džaparidze… Camturbation.net;  Section: Female; Area: Latvia

Tu je još uvek bio smatran za bogatog matorca. Tu je još uvek macho. Tu se ne vidi da je Rolls Royce-a prodao kako bi vratio kredit banci koji je podigao za World Circumnavigation- Round the Globe Cruise- četvoromesečnoj turi na luksuznom brodu Arcadia, kruzeru koji mu je tokom puta ponudio pregršt sadržaja osmišljenih za vrhunsko opuštanje čineći time jedno nezaboravno iskustvo čoveku koji se bezobrazno klatio na litici vrha sveta, uveren da se nikada neće pomeriti odatle. Ipak, tolika doza hedonizma morala se prikriti kreditom u banci, iako je u to vreme imao novca za nekoliko ovakvih putovanja. Bilo bi suviše očigledno čak i njegovim korumpiranim saradnicima kada bi ovakvo „ jednom u životu“ krstarenje platio kešom.

No, to je bila stvar prošlosti i Vartan ju je kao takvu smatrao manje bitnom. Pogotovo u ovom trenutku. Trenutku u kojem mu se privatnom porukom obratila Vita. Rekla je da ima 18 godina, da živi u predgrađu Rige te da je večeras ostala sama kod kuće jer je „u kazni“ pa moli za malo zabave.

-Vartane, jel možeš da upališ kameru, molim te? Hoću da te vidim. I molim te izvini unapred, moji su mi odneli tablet- zbog kazne, tako da nemam kameru, ali bih ti zato slala svoje sličice sa XXXtagrama dok pričamo. Mislim da je to ok, šta kažeš?

-Sve u redu malena. Reci mi zašto kazna?

-Popustila sam u školi…Ali za tebe frajeru evo link da vidiš šta još Vita ume da otpusti.

Kliknuo je. Magija je počela. Jednu za drugom slala je tek punoletna Vita svoje raskalašne, bezobrazne fotkice. Mnogo njih. Vartan je bio zajapuren poput vepra i taman kada je planirao da se oslobodi napetosti Vita ga prekinu sa molbom:

Stani! Nemoj ovako…Hajde da se vidimo! Šta misliš? Daj mi broj telefona ili ti pozovi mene, da se dogovorimo i da ti objasnim gde sam. Hipnotisan, Vartan okrenu broj, ispriča se sa devojčicom, utrča u kupatilo i povuče jednu dobru liniju koke. Spakovao je u celofan još nešto belog, da ima back up ukoliko ga snaga počne izdavati. Starkelja sede u svoj drugi, manje popularan automobil i odlete put Vitine adrese.

Pritisnu taster za zvono na vratima i oseti trnce kako mu se penju uz kičmu. Za koji trenutak će uživati u mladosti Vitinog tela. Trgaće kurvaste krpice sa devojčicine sedefaste kože. Zažmurio je. Osetio kako raste. Vrata se otvoriše i Vartan kroči u predsoblje stana. Osmehnu se Viti koja je, preko prsta koji je sisala ustima, razvukla osmeh. Vartan žurno skide kaput. Vita se okrenu pokazavši prelepu kosu koja se spuštala niz leđa. Dupe, but, listovi. Izvajana. Vartan je gubio razum. Prišao je Viti s leđa i uhvatio je za bokove.

-Hvala ti! Šapnu joj na uvo dok je svojim starim jezikom kružio po ušnoj školjki.

-Ne, hvala tebi! -odgovori Vita i odgurnu se od starca. Okrete mu se licem i zadovoljno namignu.

Strahovit udarac oborio je Vartana na pod. Gruzijski trgovac organima izbroja Viti dve stotine dolara. Slobodna si!- reče pružajući joj novčanice i cedulju sa adresom sledećeg stana. -Ključevi u sredu. Preuzimanje u parku kod Latifa na štandu sa kokicama.

Vladimir! Matori ima oko šest banki. Samo srce i bubrege, od ostalog nema vajde. Momci! Opremu! Hitro!

I Vladimir. Molim te mu prekrsti ruke kada ga budete spaljivali!

Zašto gazda? Zar mu nije svejedno?

Nije. Mrtvi tako vole.

Yvette II

Image

 

Časovnik je razvlačio sekunde u nedogled dok je Yvette sa strepnjom čekala ispred kancelarije.

Jacqes Benoit- Founder and CEO of Bordeaux Aquafarms S.A.S.

Činilo joj se da vekovima zuri u tu luksuzno ukrašenu tablu okačenu na vratima kancelarije njenog sadašnjeg poslodavca.

“Možda mu treba HR menadžer? Možda novi asistent? Koliko god da mi je Klaris drugarica i koliko god da je volim, znam kako ona otaljava i ošljari svaki zadatak koji joj je poveren- setila se par seminara na fakultetu koje su radile zajedno u grupi a koji su se poslovično završavali tako što je Yvette preuzela sav posao na sebe. Klaris je nedugo zatim i napustila školovanje… Možda Benoit ipak ume preopoznati prave vrednosti….Možda hoće da me stipendira?”- rojile su se misli i golicale utrobu mladoj Yvette. Obuzela ju je trema. Kako su trenuci odmicali nada joj je raspirivala ostatke bojažljivosti. Navlačila je osmeh. Maštala je o lepoj plati ili pozamašnoj stipendiji sa dobrim uslovima otplate. Šminka. Cipele. Nov nameštaj. Nov auto. Putovanja…

Hajde polako! –prekorila se. Završićeš na jebenom Mesecu ako nastaviš!

-Bože koja sam ćurka!- pomisli i nasmeja se, onako, za svoj groš.

-Kakav  divan glas! Lepo vam stoji kada se smejete… Uđite! Ispalio je Jacques otvarajući širom vrata kancelarije. Sirota Yvette je samo stigla ispratiti tablu sa natpisom koja se odmicala kako su se vrata otvarala. Pocrvenela je. Blago nakloni glavu i zahvali se.

Ušla je. Kancelarija- prazna. Tišina se lepila po zidovima. Prostor su ispunjavala dva velika stola od punog drveta. Jedan, koji je bio namenjen samo za gospodina Jacquesa i bio je smešten pravo od vrata, ispod prozora. Lepo cveće pored stola. Perfektan sklad. Feng Shui.

Drugi sto, dugačak, sa po šest stolica sa svake strane i jednom u pročelju. Preko stola, ta je stolica gledala na projektno platno okačeno na zid drugog dela kancelarije. Očigledno, sto je bio rezervisan za sastanke menadžmenta kompanije. Jacques odmače prvu stolicu sa leve strane i ponudi Yvette da se smesti. Očekivano, on sede u pročelje.

Sedite Yvette- reče pošto primeti da devojka čeka na odobrenje. “Fini maniri devojčice!”- pomisli. Pogled mu je šarao po telu. Upijao je njenu pojavu. Zarumeneo se. Jacques “Teo” Benoit ugrizao je donju usnu. Ubrzao disanje. Kako ste Yvette?- upita je šireći nozdrve. Ne čekavši odgovor (valjda je podrazumevao da se u njegovoj kompaniji svi dobro osećaju) prešao je na sledeće pitanje. Jedno za drugim, uputio joj je baraž dosadnih, opštih pitanja. Yvette se dobro snalazila i činilo joj se da vlada situacijom te da su odgovori savršeno balansirani. Očekivala je ponudu za posao.

Međutim, gospodin Benoit imao je drugačiju ponudu na umu. Ono što Yvette nije primetila bilo je sve veće odsustvo kontrole ovog čoveka koji je na kraju, rešen da preseče i ubrza stvar, izneo svoju ponudu:

Lepotice, smeši ti se plodna karijera u Aquafarms-u… Ono što ćeš da uradiš pre svakog narednog angažmana a što će ujedno biti i sredstvo plaćanja tvojeg dosadasnjeg rada je sledeće: Za dosad obavljene poslove nadoknadu ćeš dobiti u centimetrima! A današnji intervju ćemo smatrati uspešno obavljenim probnim radom, ako se razumemo- reče i maši se kaiša.

Sablažnjena, Yvette je pokušavala da savlada šok, bes, strah i mržnju koji su pokuljali u njoj.  Zaškripala je zubima, nabrala obrve i ledenim glasom naredila: Da se nisi usudio da izvadiš to što smatraš kurcem! Đubre pokvareno! Odletela je od stola i tresnula vratima. Jacques dobi gnevno “Marš!” umesto pozdrava.

Žurnim koracima zauvek je napuštala prostor Bordeaux Aquafarms kompanije. Pokušavala je da se pribere i shvati kako je uopšte moguće da u drugoj deceniji 21. veka još uvek postoje ljudi kao što je ovaj… Nije mogla da pronađe pravu reč koja bi otelotvorila gnev i tako joj makar malo pomogla da svari ceo događaj.

Kretavši se ka glavnoj kapiji Yvette prođe kraj Jacquesovog novog četvorolitarskog Bentley-a. Flying Spur. Osmostepeni prenos koji ovu moćnu V8 mašinu doveze do stotke za jebenih 5 sekundi. Permanentnim pogonom na sva četiri točka. Točka od 19 inča hormiranih felni sa pozlaćenom “JB” gravurom između šrafova koji su pridržavali točkove za ostatak zveri. Trebalo mi je još davno sve biti jasno! –pomisli i uze telefon. Tražila je broj sms servisa za proveru dolaska autobusa Trans Gironde-a, prevoznika koji drži liniju Bordo- Arkešo. Listajući imenik baci pogled na kontakt iznad traženog broja. Njen nekada diler, sada više prijatelj- Tom. Osmehnula se…Volela je tog lika. Ispunjavao ju je pozitivnom energijom kad god bi se videli. Viđala ga je povremeno kada bi poželela da dune malo dobre trave. Tom je uvek imao pravu stvar. Bio je diler i bio je sasvim svestan toga. Bio je najbolji jebeni diler sa najboljom jebenom travom u celom Bordou. Imao je i najbolji sistem naplate duga. Dvojicu ogromnih imigranata koji nisu prezali ni od čega kako bi u Francuskoj stekli reputaciju opasnih njuški čime bi krčili svoj dalji put u kriminalnoj karijeri.

Yvette istipka poruku i dobi odgovor da je njen prevoz udaljen dve stanice i da pristiže za deset minuta. Zagledana u znak na stanici vratila je malopređašnje misli o Tomu i imigrantima. Vratila je zatim u glavu njen put od Jacquesove kancelarije do stanice. Sklapala je puzlu osvete.

Hitro izvadi telefon iz džepa i okrenu Tomov broj. “Gde si barabo moja najdraža! Šta radiš? Business good?”- podbola ga je.

Je li, šta radiš u narednih dva- tri sata? Jel možemo da se vidimo na kafici?

“Dog and the Duck”, za dva sata- odgovorio je Tom poslovno.

Eeeej može! Menjamo kafu za pivo! Imaju Trooper-a ponovo. Jesi li video da se reklamiraju na Trip Adviser-u? Matori se progurao, a… Od one rupe, jebo te!  Za dva sata onda. Bisous!

Sedeli su u bašti omiljenog im kafea. Yvette je na sto izvadila njen ugovor o privremenom radu koji je potpisala u studentskoj zadruzi prilikom prihvaćenog angažmana u Aquafarmsu.

Vidi Tome…Jel ti beše imaš kraj sebe još onu dvojicu bezvratih mutanata? Tom potvrdno klimnu glavom.

Odlično!- nastavi Yvette. Treba mi vaša usluga. Vidiš ovu adresu?- pokaza prstom na ugovor gde je bila ispisana adresa sedišta Aquafarms-a koja je ujedno bila i adresa prebivališta Jacquesa Benoita.

Na ovoj adresi živi moj poslodavac. Napravio mi je sranje- ne bih o detaljima, dovoljno je da znaš da je vredno odmazde. Gledaj, lik vozi neki nadrkani auto i ono što meni treba je da ti tvoji jurišnici u toku vikenda naprave neku žešću pizdariju sa tim kolima. Način rada neka bude po vašem izboru, moj jedini uslov je da taj automobil postane neupotrebljiv. Jurišnici!- ponovi i zacereka se a Tom prihvati šalu i razvuče kez.

-Yvette draga, budi bez brige. Imaćeš vatromet u ponedeljak ujutru. Cena: 20 evra po šrafu za pavijane plus mojih 100. Ukupno 420.

420 draga, kapiraš? Sve u dim baby! – aludirao je na urbanu legendu koja govori o grupi gimnazijalaca iz San Rafael gimnazije u severnoj Kaliforniji koji su izraz koristili za susret na određenom mestu gde bi rivali gandžu.  Svaki dan u 16:20. Toliko su dosledno to radili da je među članovima grupe  pojam ” 420″ postao generalni  eufemizam za   „vreme da se upali“.

-Jebeni  džanki! Smeškala se Yvette dok je brojala novčanice. Poljubi ga i krenu put kuće u potrazi za preko potrebnim  mirom.

 

Ponedeljak, 07:15

Yvette je sipala kafu, lenjo se osvrnula i spustila pogled na novine presavijene na stolu. Pomislila je kako bi mogla pospremiti gajbu. Prošetala je do dnevne sobe nosivši u jednoj ruci šolju. Zavalila se u udobnu fotelju i posmatrala lišće kroz prozor.  Guzicu joj je žuljao daljinski upravljač. Pomerila se, izvukla ga i upalila televizor. Prebacila je na lokalnu TV7. Imala je naviku da pogleda jutarnje vesti iz grada.

“…Idemo uživo do regionalnog puta za Arkešo, tamo je naša reprterka  Danielle. Kažite nam koleginice šta se zapravo dogodilo i kakva je trenutna situacija? Koliko odavde vidim tu su i  kola hitne pomoći i vatrogasci pored policije, jel tako? –Tako je kolega, u pravu ste…Naime, radi se o saobraćajnoj nezgodi u kojoj je teže povređen generalni direktor Bordeaux Aquafarms-a gospodin Jacques Benoit. Međutim za njegovo vozilo marke Bentley malo je reći da je samo “povređeno”. Automobil je pretrpeo potpunu štetu. Ono što smo uspeli da saznamo od očevidaca je to da su u jednom momentu automobilu jednostavno otpali točkovi što je i dovelo do nezgode. Kako nezvanično saznajemo iz izvora bliskih policiji spadanje točkova izazvano je prethodno otpuštenim šrafovima koji fiksiraju točkove što vozač nije primetio na vreme. Dalja istraga svakako će dovesti do novih rezultata o čemu ćemo naše gledaoce blagovremeno izveštavati…”

Yvette završi kafu i zaputi se ka kupatilu. Danas prijavljuje ispit.

 

Yvette I

Yvette

Naježila se kada je prostor zaparalo škripanje automatskih vrata. Za divno čudo, senzori su još uvek dobro radili. Sve ostalo u ovoj prostoriji koju je nadobudni vlasnik kompanije nazivao magacin za prijem robe- doslovno se raspadalo. Smešten u industrijskoj zoni Arcachon-a, varošice nedaleko od Bordoa koja se nalazi na samim vratima istoimenog basena, mesta gde se Atlanski okean bezobrazno razlio po tlu Francuske, ovaj magacin bio je jedan od bezbroj koji je prihvatao robu spremljenu u industrijska pakovanja sa lokalnih brodova- fabrika koji su prerađivali morske plodove i time isplaćivali sebe, svoju posadu i njihove porodice.

Sedela je na improvizovanoj stolici koju su činile dve omanje palete složene jedna na drugu, umotana u vunenu deku, ušuškana do zuba u toplu odeću. Sedela je u svoje dvadeset i tri godine studentkinja ekonomije Yvette. Pored nje čamila je kutija sa etiketama na kojima su bile odštampane deklaracije proizvoda. Veštim pokretima ruke devojka je odlepljivala etikete sa podloge i lepila na konzerve punjene dagnjama. Koliko samo glamurozno izgleda ova konzerva u supermarketu sa svim tim fancy dizajnom i skupim printom koji je, istini za volju, bio jedina kvalitetna stvar u vezi celog tog tračka mora spakovanog u 250 grama školjki u sosu od mirođije i belog luka. Međutim, ovde- gde je cela stvar dobijala svoj konačan oblik, sva radost koju pruža uživanje u proždiranju hrane bila je proterana zauvek. Hladan vazduh magacina parao je nozdrve toj mladoj ženi. Monoton, jeftino plaćen posao koji je dobila preko studentske zadruge opominjao ju je da njena dilema nije čvrsto utemeljena. Dilemu je činilo pitanje da li se uopšte isplati mučiti sa završavanjem fakulteta, radi početka karijere u slabo plaćenoj Bordoškoj gradskoj administraciji kao stručnjak pri socijalnoj službi grada, zatim godinama predano raditi kako bi sagradila imidž koji bi o koncu vodio uspehu i ugledu. Međutim, znala je mlada Yvette da se svakako vredi pomučiti jer, ako nastavi raditi po ovakvim rupetinama, jedino što može očekivati je to da do kraja svog života izdiže glavu iz govnjive kaše, udišući malo vazduha. Tako je volela zamišljati hijerarhijsku lestvicu kompanijskih odnosa. Uvek ta obskurno- komična slika: jezerce napunjeno žitkim izmetom i iznad njega drvo. U ”vodi”- ona sa svojim saradnicima po “staleškoj horizontali” . Na obali jezerceta, sa nogama uronjenim u njihov životni prostor sede njeni nadređeni. Brčkaju nožicama, pogleda uprtog ka granama drveta. Klimaju potvrdno, večno gajeći strah da ih neko iz one kašaste tečnosti ne zgrabi i povuče na mesto iz kog su potekli, koristeći priliku da se uzvere i postavi sebe na mesto sa koga se potvrdno klima glavom očiju uprtih u krošnju.  Lestvicu je okončavao “onaj što sedi na grani”. Njegova jedina funkcija bila je da priprema sebi mekan dušek koji se nalazio sa druge strane drveta, nevidljiv nižim slojevima. Bio je satkan od mekanih, šuškavih novčanica i imao je za cilj ublažiti njegov pad sa grane, kada vreme za to dođe. Jer to vreme će svakako doći, znala je Yvette. Znala je takođe da se tom padu nadaju svi iz njenog jezerceta. Ne, jebeno žive da vide taj pad! Ali pogodite šta? Njeni sapatnici iz govno- kupke nisu shvatali da im taj pad nikako neće doneti očekivanu satisfakciju. Jer, stvari su bile postavljene tako. Zato postoji dušek sa one strane drveta. Samo će moći konstatovati da se nije mnogo udario kada je pao. Rezignirani, zaroniće ponovo. Nadređeni će ih šljapkati nogama, klimajući potvrdno novopostavljenom “onom što sedi na grani”. On će, na drugoj strani drveta, puniti dušek šuškavim novčanicama.

Onoga što sedi trenutno je igrao Jacques “Teo” Benoit, o kome bi pričali malo kasnije kada bi se o njemu imalo šta reći. Ali nema. Jer je idot. Klasično kapitalističko govno koje je spletom srećnih okolnosti došlo do pozicije na kojoj je. Odolevao je pritiscima i održavao se jedino zahvaljujući činjenici da je 40% deonica njegove kompanije prodao visokom činovniku Francuskog parlamenta. Od tog trenutka posao je počeo rasti a posete poreske inspekcije i nadzornih organa se proredile.

-Jesi li za šolju čaja draga? – topao prijateljski glas rastera tišinu kojom su bili okovani ledeni rafovi hale pune zamrznutih konzervi. Tridesetogodišnja brineta Klaris, asistentkinja gospodina direktora i Yvettina prijateljica iz Bordoa. Došla je do magacina da poseti prijateljicu i unese joj malo vedrine u glup i dosadan dan.

-Izvoli draga, okrepi se! – pruži joj šolju toplog čaja.

Yvette prihvati tečnost i otpi gutljaj. Obavila je obe ruke oko šolje kako bi upila što više toplote koju je odavala. Moramo da razgovaramo- reče Klaris pomalo besno, sa trunkom tajnovitosti u glasu. Oslobodivši se šolje, u ruci joj je ostao papir na kojem se video odštampan kratak mail.

-Pogledaj ovo molim te!

Yvette baci oko na mail:

From: Teo Benoit

To: Claris Abel

Subject – payment voucher no. 344

Klaris,
isplatite dvojicu studenata zaposlenih preko studentske zadruge na poslovima lepljenja etiketa. Na payroll im dodajte bonus od 50 €. Zahvalite se i obavestite ih o narednom angažmanu. Devojčicu pošaljite kod mene u kancelariju danas u 15 i 45. Treba mi na petnaest minuta, želeo bih da razmenim par reči sa njom. Nemojte joj ništa plaćati za sada.

Pozdrav,
Teo

-Draga to je za pola sata! reče Klaris i upita je šta je to uradila. Sirota Yvette bila je vidno začuđena i nemoćno je slegla ramenima umesto odgovora na pitanje njene drugarice.

-Zaista ne znam o čemu se radi. Moraću sačekati da bih saznala.

Pročavrljale su neobavezno još koji minut, zahvalila se na čaju i rastala se sa prijateljicom uz obećanje da će joj sve detaljno ispričati.

Nastaviće se…