blue haze

Policijska stanica

West End Police Office

Edinburg

14. Maj

Ime i Prezime: Malkolm Blekvud

Datum i mesto rođenja: 17.10.1980, Edinburg

Zanimanje: Doktor kompjuterskih nauka

Bračni status: Sam, bez dece

Evidencioni broj: HH21/5/1

Nakon davanja osnovnih podataka, kačenja tablice sa evidencionim brojem, obaveznog  „mugshot-a“ snimljenog anfas i iz profila, uveden je u začuđujuće komfornu prostoriju uzevši u obzir činjenicu da se nalazi u ustanovi čija se delatnost i nije baš ogledala u tome da što više ugodi svojim posetiocima.

-„Imaš dvanaest sati da dobro promisliš o svemu, sunašce! Ujutro u sedam dolazi Gari, inspektor koji vodi tvoj slučaj. Na večeru si zakasnio, doručak je u šest. Prijatan boravak.“

„Zašto dvanaest sati, moliću? Kakav je to način?“

 -„Zato, ljubavi, što bi u slučaju da nisi zajebao ništa, prvo pitao samo- „Zašto?”. U smislu: “Zašto sam ja uopšte ovde”. Pošto si ti sunčice pitao, citiraću te:“ Zašto dvanaest sati?“- znači da si nešto zasrao. Šta si zasrao- ne znam, Gari zna. Gari dolazi ujutro.Ti- razmisli i odmori. Fotelju možeš razvući u ležaj. Jastuk i ćebe su u jednoj od fioka stola. Slatko sanjaj! Ta-ta!“

Uniforma nestade iza zvuka koji, pokrenut ključem, proizvodi mehanizam brave.  Malkolm osmotri prostoriju. Podsećala ga je na kabinet dekana fakulteta.  Kožna fotelja iza masivnog drvenog stola ručne izrade, dve ogromne fotelje za posetioce sa druge strane stola i zidovi prepuni polica sa knjigama.

„Problemi u merenju dinamike faktora rizika; Monitoring u oblasti visoko- tehološkog kriminala; Internet kao mesto zločina; Metode pregovaranja“…  bili su samo neki od naslova koji su krasili ovu prostoriju.

„A-ha! Tu smo, dakle“ – pomisli Malkolm kada se uverio da nije ovde zbog prekoračenja brzine, kašnjenja u plaćanju poslednje rate kredita ili pljuvanja po ulici. Nije čak ni zbog povremene duvke u klubu, kada izađe sa društvom.

„Ovo je neko pevao po ulici. Lepo mi onomad reče Mabel  da pre konzumiranja „Borrowed dreams“ ekstenzije treba uraditi profilisanje korisnika. Nije za svakoga. Trebao sam joj verovati… Njoj uvek treba verovati. Nije tek- tako neuropsihijatar. Zna znanje, duša moja. Da mi makar nisu oduzeli telefon, pa da mogu da joj se javim. Ovako brine, jebi ga. A ja do ujutro neću napolje.

Iako ophrvan brigom što je pritvoren, zaspao je iznenađujuće lako. Istrenirao je razum kako da nadvlada paniku. Pre no što je zaspao, porazmislio je o modelu razgovora koji bi ga mogao dočekati ujutro, pripremio koncept kojim će nastupiti pred istražnim organom (Garijem- kako uniforma reče) i razvukao fotelju u krevet. Sledeća stvar koja ga je dočekala budnog bilo je gugutanje mladih golubova, koji su sa tavanice policijske stanice po prvi put širili krila i padali vetru u zagrljaj.

-“Šta je, koji moj, ovo? Pa ovi ljudi imaju pola ”Nat Geo Wild” kanala na tavanu! Isuse! Koliko je sati uopšte? Uh, petica- odlično!”

Prostorija je iza jednog od zidova imala izvedenu čajnu kuhinju. Lavabo, česma, mikrotalasna pećnica sa ringlom, ormarić za posuđe, escajg, krpe i kutije sa kafom i čajem. Rečju- na površini od jednog kvadratnog metra Malkolm je imao sve što mu je bilo potrebno kako bi mogao započeti dan kao čovek.

Dok je spremao sebi kafu primetio je kako mu se oko pojasa gomila salo. ”Počeo sam da se zapuštam. Ugojiću se i izgledati kao seoske pivopije. Trebalo bi da poradim na sticanju kondicije. A i prijalo bi mi da umestu mozga počnem umarati telo!”- razmišljajući, Malkolm je shvatio da upravo sada ima odličnu priliku da svoju nameru sprovede u delo. Otpio je gutljaj kafe, raspremio improvizovani ležaj, i krenuo da radi trbušnjake. Sto komada u serijama od po dvadeset.

Negde na polovini odrađene vežbe, brojanje mu prekinu rezak zvuk brave. Onaj isti koji ga je juče ispratio u samoću ove prostorije. Međutim sada je taj zvuk značio da Malkolmu stiže društvo.

-”Opa! Gimnastika, a? Bravo mladiću!” na vrata ulete grmalj od dva metra, šaka kao u diva, guste kose i zverskog pogleda. Malkolm se uspravi i nabaci glupavi kez, iznenađen pojavom.

-”Šta je bilo princezo? Iznenađen?  »Nema ni šest sati a on je već u svojoj kancelariji? Ni doručak nije serviran…Trebalo je da dođe u sedam, posle doručka… Taman dok još jednom promislim o svemu!« Jel da? Jel to u glavi, a?” –ispalio je pružajući ruku.

-”Ja sam Gari, drago mi je.”

„Malkolm Blekvud“

-„Vidim, piješ kafu. Radiš trbušnjake. Umiven si. Znaš li šta mi to govori?“

„Da sam ranoranilac, kao i vi?“

-„Ne, seronjo! To mi govori da si pišao u moj jebeni lavabo. Jer da bi se umio, pio kafu i radio trbušnjake- prva stvar koju moraš da uradiš kada ustaneš je- da pišaš. Jer, da si bio pristojan i čekao, već  bi pozeleneo od muke u nekom od ćoškova i obradovao bi mi se kao da ti se devica Marija ukazala. To mi je, priznaću ti i bio plan, jer bih tako pobrao tvoje simpatije čisto pustivši te u klonju. Ovako će stvar ići malo teže. A ja, kao i većina nas, ne volim mnogo da se mučim. Jer kada se mučim- tada sam nervozan. A kada sam nervozan volim što lakšu, iskrenu i direktnu komunikaciju. E, to nas dovodi do tačke na kojoj ti, sunašce, imaš čast da izabereš smer kojim će putem ovo naše druženje nadalje ići. Sad, bez suvišnog okolišanja, izvoli odgovoriti na moje prvo pitanje“:

Priđe svom stolu, sede i pokaza Malkolmu da učini isto. Skrsti ručerde, podiže obrve i učtivim tonom upita privedenog:

-„Da li su, gospodine Malkolme, moje tvrdnje i navodi istiniti?”

”Jesu!” odovori Malkolm, bez mnogo razmišljanja. Shvatio je da ovaj ovde, Gari, nije jedan od onih glupih pandura, prizemnog razmišljanja i jakih pesnica. Ovaj je bio prilično inteligentan, mnogo jačih pesnica. Bio je jebeni prototip modernih inkvizitora. Shvatio je da ne treba da ”čačka mečku”.

-”Odlično!” Gari odahnu, vidno zadovoljan. -”Sada možemo nastaviti dalje. Nadam se da si dobro oribao lavabo!”

”Nisam baš…” reče Malkolm, ”Samo sam pustio vodu da curi. Mislim… iskreno.”

Veliki Gari se osmehnu.

-”Ok, sine. Jednu stvar da razgraničimo. Vidim da si se usrao u gaće, pa da ti objasnim. Ja sam Gari Lords, inspektor Skotland Jarda za visokotehnološki kriminal. Imam Master sa kompjuterskih nauka pored toga što sam i rezervni kapetan kraljevske mornarice. Namerno ti se predstavljam ovim redosledom kako bih ti stavio do znanja da snagu koristim tek nakon razmišljanja. Iako mi je ponekad pakleno teško savladati se. No, nije mi cilj da te izbatinam mokrim novinama po bubrezima, spržim hard disk i pustim na ulicu. Cilj mi je da te preobratim. Cilj mi je da te vidim u mojem timu, u mojoj uniformi, rame uz rame sa mnom. To je tačka koju smatram idealnom. Naravno, svestan sam da se to neće dogoditi, pa ćemo raditi tako da se što više približimo mojim zahtevima. Jer ja sam ovde strana koja zastupa interese društva, države, kraljice i sistema. Jasno? OK! Sa druge strane, ti si klinac čije ime je počelo da tumara ulicama donoseći nam sranja. Niko ne zna ko si. Samo izbezumljeno mumlaju nadimak koji su ti dali. Znaš li svoje ulično ime sinak?”

”Ne! Ne znam čak ni da imam ulično ime!“

-„Mind Rider“ To je tvoj nadimak. Čuo sam da te u Londonu zovu i “Brain Driver”. Meni se Londonski više sviđa.” – reče Gari i obojica se nasmejaše.

”Polaskan sam. Hvala što ste podelili sa mnom”

-”Nema na čemu. Hvala tebi što si mi upravo izrekao priznanje. Ne baš sasvim direktno, ali obojica znamo da sada nema povratka. Vidi sinak, da ti objasnim. U tome što ti radiš nema zapravo ničeg ilegalnog. Ne postoji zakonski okvir koji bi te sprečavao. Takođe je i sva oprema koju koristiš dostupna u slobodnoj prodaji i ja zapravo nemam na osnovu čega da te držim. Sada, moja želja je da me u potpunosti upoznaš sa celom pričom i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje ove situacije. Jer, ljudi su počeli da se gomilaju. Izvrnuti na ulici, izbezumljeni, nevoljni za rad. Izostanci sa posla su u kategoriji korisnika tvojih usluga ubedljivo najveći. Za godinu dana ili više- to ćeš ti da mi ispričaš, tvoje sajber zezalice su postale opasnije od ekstazija, jebo te. Mi ne radimo na tome da iskorenimo zabavu, da je tako nazovem. Mi radimo na tome da zabavu održimo na nivou koji je sistemu optimalan. Sistem treba radnu snagu. Drogiranu ili ne, to nikog nije briga. Korisnu sine, korisnu. To je ono što nama treba, kako bi država rasla i napredovala. A upravo to- je ono što nam ti uskraćuješ. Zato si ovde, zato ćemo da pričamo, zato ćeš da radiš za nas! Jasno?”

”Imam li drugu opciju?”

-”Naravno da imaš drugu opciju. Pa mi smo jedni od pionira moderne demokratije, sinko. Uvek postoji mogućnost izbora. Mogu li biti slobodan izložiti je?“

„Molio bih.“

-„Ovako… U podrumu ove stanice postoji paket koji je presretnut u pošti u ulici Svetog Frederika. Neki ga je međunarodni trgovac- početnik poslao poštom sa Kube i adresirao na osobu koja ne postoji više, Bog da joj dušu prosti. Kako smo od Interpola dobili dojavu o sadržini paketa pustili smo pošiljku da dođe do svoje krajnje destinacije. Međutim pametnjaković koji je trebao preuzeti robu a koji se lažno predstavljao kao blaženopočivši, u međuvremenu je nestao i poslednji put je njegovo ime spomenuto na Rusko- Kineskoj granici. Ostali smo praznih šaka ali smo odlučili zadržati paket. Težak je tačno četiri kilograma. Sa ta četiri kilograma, na ulicu izlaziš sa makar duplo, kada ga krstiš. Sa osam kilograma kokaina imaš dvadest pet do doživotne sa žarkom željom pravosuđa za strožijom varijantom presude. Sve što mi iz Skotland Jarda i policije treba da uradimo je da ispišemo tvoju cenjenu adresu na pošiljku i angažujemo neku od mnogobrojnih kurirskih službi da ti pokuca na vrata. Tamo ćemo, naravno, biti mi. Nasmejani i počešljani za bliceve novinarskih fotoaparata koji će uslediti nekoliko minuta kasnije. Poljubićemo se i poželeti ti ugodan boravak u fijoci, kako tamošnji svet voli da nazove Britanske kazneno- popravne domove. Tebi ćorka, nama povišica i život ide dalje. Sad, lepi moj, izvoli napraviti svoj izbor…”

”Jesam!”- usledio je odgovor iste sekunde.

-„Gospodine Malkolme Blekvud, možete me prosvetliti. Pretvorio sam se u uvo.”

”Hvala lepo… Ovako, sve je- naravno, počelo kao zajebancija. Mojih par prijatelja, ne bih da imenujem ako baš ne moram, i ja sedeli smo na gajbi i razgledali fotke napravljene prošlog leta  na proputovanju Tajlandom. Zapalili smo spravicu i onako naduvani počeli sa zezanjem. Te- kako bi bilo dobro da su nam video snimci sa putovanja odrađeni u visokoj rezoluciji, te da imamo zaobljen ekran i ogromni tv, te da je zvuk profi… Prateći tok misli, došli smo do tačke koja je prelomila stvar. Mabel je…

(„E jebi ga! Upravo sam druknuo biće koje mi je sve na svetu. Kakav sam idiot.“- pomisli i nastavi da priča u nadi da će sajber žandaru promaći ovaj detalj.)

”Mabel nas je pitala šta mislimo o tome da li bi trenutke koji su nam dragi i čine naše lepe uspomene, mogli na neki način da upakujemo u program, tako da nam budu lako dostupni u svakom trenutku. Recimo kada pada kiša- što ovde zna da bude često, jel? Mislim, na jebenom smo ostrvu smeštenom u severnom delu Evrope- hoće to ovde, znaš…“

-„Drži se priče sinak. Seruckanje ostavi za kasnije!“ – opomenu ga Gari.

”U redu. Dakle kada bi to moglo da bude urađeno na taj način da nam, pored zvučnog i vizuelnog prikaza može pružiti i nervnu stimulaciju malo jaču od prisećanja ili gledanja filma, recimo. ”

-”Nešto kao da proživite sve ponovo, samo zavaljeni u dnevnoj sobi, dok se Edinburški pacovi dave u kiši koja ne prestaje. Ako sam dobro razumeo?” nadovezao se inspektor Skotland Jarda.

”Upravo to! Naravno, nije nam trebalo dugo da od ideje dođemo do projekta. Tim je bio sastavljen od programera, neuropsihijatra i dizajn- inženjera medicinske opreme. Radili smo nekoliko nedelja. Trčali smo sa posla kod mene na gajbu sa takvim žarom- kao da smo deca koja posle škole jure na utakmicu sa klincima iz suparničkog bloka. Bilo je fantastično. Divan je osećaj kada gledate kako, stvarano vašim rukama, nastaje nešto što će možda obeležiti jednu epohu. Možda biti osnov za neku napravu sledeće generacije, još bolju i savršeniju. Možda, o koncu, biti prepoznata i priznata kao svakodnevno sredstvo za razonodu i opuštanje?…”

-“Jeste, i poklonjeno kraljici lično, sa pozlaćenom posvetom pionirima ovog izuma. I meni koji sam te uhapsio. Hajde ne kenjaj, već mi daj činjenice. Šta si počeo da mi sanjariš ovde. Ako nastaviš ovako moraću da ti namestim jastuk i ušuškam te. Hajde srećice, nismo ovde da mi se zanosiš…”- usledila je još jedna opomena od strane Garija koji, međutim nije gubio strpljenje. Prosto je želeo što pre doći do kraja.

”Okej, okej! Dakle uživali smo praveći naš izum. Imam osećaj da ne možete da ispratite emocije koje u tim trenucima nastaju. Ipak vi panduri nemate bog-zna- šta novo da smislite, jel?!”

-”Sunčice, vidi ovako. Do sada sam kroz razgovor dobio jedno ime i pored tvojeg, još dva zanimanja. Sad, ako ne bi baš želeo da vidimo šta je ta Mabel po zanimanju i odredimo tačno u kakvoj je vezi sa tobom, molim te, obraćaj mi se kao čoveku i sve će biti u redu!”- Gari se uplete, isprovociran.

 Malkolmu se nije svidelo to što je ovaj upamtio Mabelino ime. Bojao se da će stvarno početi da kopaju te da će se ispostaviti kako ih je odrukao kao poslednja ulična pičkica. Odlučio je da ni po koju cenu neće biti takav prema dvoje ljudi koji su mu jedini pravi prijatelji. Zato je ustuknuo i zauzdavši gnev, pokušao da ispravi tok kojim je razgovor krenuo:

”Izvinite gospodine Gari. To je trebalo da ispadne šaljivo. Malo sam prenaglio, priznajem. Mogu li nastaviti?“

-”Tako vidiš, lutko! Naravno da možeš!”

” Elem, nije bilo potrebno dugo vremena da ”Hellmeth”, kako smo ga krstili, ugleda svetlost dana. Kaciga koja se sastoji od ”Virtual Reality” digitalnih naočara, para slušalica i mikrofona, ugrađenog zbog glasovnih komandi- naše male intervencije u odnosu na standardne verzije koje možete kupiti kao dodatnu opremu uz svaki iole dobar mobilni telefon.  E, sad dolazi stvarno zanimljiv deo… Doktor, zovimo ga tako u svrhu davanja ove izjave, doveo je svoj deo do perfekcije. Pribavio nam je sve neophodne medicinske sitnice koje nam trebaju. Mapirali smo softver i povezali žice, da se laički izrazim. Uradili smo profilisanje moždanih centara za nekoliko osnovnih emotivnih stanja, razvukli struju po površini dela spojnica za slušalice i ekran, koje se ukrštaju na temenu glave. Taman gde nam je bilo potrebno. Ja sam napisao program, odredili smo pravu frekvenciju i napon. Poslali smo električni impuls u mozak. U centre za emotivna stanja.  Stvorili smo novog neonskog boga.”

-“Dozvoli mi sunašce da ti uručim Nobelovu nagradu, za izuzetan doprinos čovečanstvu!” –obrati se Gari. Pun sarkazma i ne baš prijateljski nastrojen.

-“Slušaj me ovako mališa! Prezentacija je bila lepa i puna zanosa. Drago mi je što ovo naše ostrvo poseduje glave poput tvoje. Inače bi nam bilo prilično dosadno. Zamisli mene kako sprovodim istragu nad huliganima zbog razbijanja automobila predsednika fudbalskog kluba, recimo. Da li možeš  da me vidiš u toj ulozi!? Ne, sine, ne možeš! Znaš li zašto ne možeš? Zato što bi odmah nakon uviđaja i fotografisanja demoliranog automobila, otišao direktno kod oštećenog, strpao ga u ćorku na dva dana bez i jedne reči. U međuvremenu bih platio po pivo huliganima u pabu i lepo ih zamolio da mu demoliraju i drugi automobil. Glupi, kakvi jesu, zapitali bi se kome li je sve skrivio, jer sam ja drugi za dva dana koji naručuje urnisanje automobila. Naslućuješ šta sledi jel’ tako? Oni mi kažu ko je naručilac za prva kola i iz kojih razloga je rešio poslati tako očigledno upozorenje. Sutradan odem do ćelije i pokažem seronji fotke drugog vozila. Slomljen, kakav postane, raspeva se kao ptičica, gušeći se u soli svojih suza. Pohapsim ostatak i stvar rešena. A meni dosadno. Nadređenima se ne sviđaju moje super efikasne metode. Postajem suvišan. Ostanem bez posla. A? Šta na to kažeš, mali? Ja tebi, na neki čudan način zapravo dugujem zahvalnost. Jer zbog tebe i takvih kao ti, ja imam ovo radno mesto. I ovoliku platu. Kapiraš?

”Hm, da. Zapravo, sad u potpunosti razumem i način na koji vodite ovaj razgovor i tretman koji imam. Kao i vaše interesovanje za celu stvar. Još jedna stvar… Čini mi se da shvatam u čemu je zabrinutost policije zbog naše spravice. Mada nisam sasvim siguran.“

-„Ubrzo ćemo doći i do toga”. Gari okrete ruku kako bi video časovnik. Malo izoštri pogled, primače zglob i pogleda.

-“No, hajde sunčice, prvo da obavimo doručak. Kifle sa puterom i medom, i lipov čaj. Sad mu je sezona. Kažu poznavaoci da se samo tada treba i piti. Odgovara?“

”Zaista mi postaje neprijatno zbog vašeg načina ophođenja prema meni. Uopšte nemam osećaj da sam priveden. Savršeno mi odgovara. Hvala!” – odgovori Malkom.

Gari uze mobilni telefon i napusti prostoriju. Odalji se par koraka od vrata svoje kancelarije, okrenu broj i sačeka na odgovor.

-”Jutro šećeru! Kako si? E, izvini još jednom što sam okasnio jutros na kafu. Uspavao sam se, a imam ovde onog hakera mozgova o kom smo pričali, sećaš se? Hajde mi, molim te, naruči nekoliko kifli sa medom i puterom iz kafeterije. I lipov čaj. Moram da nahranim malu pičku. Hvala ti. Ljubim!”

-”Sad će doručak!” ulete Gari na vrata i obrati se Malkolmu.

-”Moramo da pazimo na ishranu, sinak! Jak organizam je zdrav organizam!  Jesi čitao, molim te, o ovoj novoj bakteriji? Otpornoj na sve vrste antibiotika. I hajde što je ona otporna, nego što, kučka mala, ume da prenese gene za otpornost i na druge vrste, pošto ih, umesto dobro skrivene- kao kod većine poštenih bakterija, ova kučka drži ”na izvol’te”. I kada se nađe u društvu sa ostalim malim mamojebcima svima im, potpuno besplatno podeli gen kojim se mogu zaštiti od čovekovog uticaja na njih. I ukoliko naučnici ne smisle neki nov način, neki antibiotik koji će da ”radi”,  uskoro bi se mogli izvrtati od jebene kijavice. Veoma slično kao kod tebe sinak. Ti nam uskraćuješ moć kontrole! Ti i tvoje zezalice mi po ulici prave jebeni haos.”

”Da, shvatam.”

-”Sisu ti moju shvataš, znaš? Boleo te je kurac do jutros, sad odjednom shvataš. Ne bih ni ja shvatao da nisam morao da shvatim. A morao sam da shvatim onog trenutka, kad se naš dragi premijer obratio Kraljevskoj instituciji za mentalno zdravlje i zatražio stručnu lekarsku pomoć jer mu sin već dva dana iskolačenih očiju zapomaže ”Sandman, Sandman!”

Malkolm prasnu u smeh. Onako iskreno i od srca, da se cela prostorija zaorila. Gari stisnu pesnice, zaškrguta zubima i pozva smrt sebi u pogled. No, odmah zatim zatvori kapke, duboko udahnu, ispusti vazduh glasno, na usta i potom otvori oči. Savršeno mirnim tonom nastavi:

-”Vidim, prijao ti je doručak. Baš si se napunio energijom. Zamoliću te sinak- Uzdrži se! A sad mi reci, šta je, koji kurac, to ”Sandman” sranje?

Malkolm je likovao. Zamišljao je lica Mabel i doktora kada im bude pričao šta je čuo na saslušanju.

Savladao se i skrivajući smešak zadovoljstva počeo je objašnjavati Gariju:

”Sandman je jedan opaki program. Ne znam, zaista, kako je stvar procurela čak dotle, pošto je ona još uvek u test fazi. Kako bilo, Sandman se sastoji iz niza programskih varijacija koje korisniku pružaju doživljaj koji ću vam opisati. Prva stvar: u Sandmana se ubacuju samo najbitniji ljudi u životu uz što više uspomena na trenutke provedene  sa njima. Takođe, ti ljudi moraju biti prisutni u sadašnjosti- da ne kažem još uvek živi. Potrebno je ubaciti što raznovrsniji materijal, koji će program obraditi. Fotke, mailovi, prepiske po društvenim mrežama… Zatim izaberete mesto na koje želite otputovati sa svojim prijateljem, sednete i pustite da vas program vodi. Proćićete kroz sedenje u sobi i tipkanje na usranom fejzbuku. Zatim ćete se videti na kafi u vreme pauze za posao ili između predavanja ili već… Tamo ćete se dogovoriti šta i kako uveče. U klubu ćete se sjajno provesti, đuskati i pijuckati najbolja piva sveta (ovde sa hteo da napravim reklamu i naplaćujem digitalni potpis svakog piva kojem stvorim doživljaj ukusa u elektromagnetnoj formi, ali sam odustao jer nam je dogovor da ne naplaćujemo naše programe). Veče bi se privodilo kraju i onako pripiti, sjajno raspoloženi dogovarali biste izlet za sutradan. Rastanak, taksi, tuširanje, osećaj kada tonete u san. Buđenje, svežina jutra, miris kafe. Osećaj razbuđivanja i jutarnje čilosti. Telefonski poziv od vašeg bića po izboru. Uzbuđenje kombinovano sa blagim mamurlukom. Odlazak na heliodrom, gde ulazite u helikopter koji vas vodi na snegom pokriven vrh planine. Adrenalin. Spuštate se niz konopac, iz grla vam se otimaju krici sreće. Helikopter odlazi, ostajete sa najvažnijom osobom u vašem životu na vrhu planine na kojoj je sneg iako je sredina leta. Pogledate na telefon da vidite imate li signal i shvatate da imate poruku. Otvarate i čitate kako vam se kompanija zahvaljuje za trud i rad koji ste nesibično darovali i da menadžment odlučuje da vas nagradi sa bonusom od sto hiljada funti. Proslavljate uz džoint. Osećaj sreće, izoštrenih čula i blage lucidnosti prožimaju vas u narednih par minuta. I baš na vrhu ove planine, ovako presrećni sa najvoljenijim bićem pored vas, u momentu kada život ne može biti lepši, počinju se ispod vrha planine navlačiti oblaci. Ostajete osunčani i gledate kako prizori grada, prirode, reke, auto-puta nestaju ispod vas. Naduvani ste. Nije baš prijatno. Sledećeg trenutka,  novi sloj oblaka nailazi ovog puta iznad vas i zaklanja vam Sunce. Vetar počinje da besni. Postaje jezivo hladno. Grmljavina. Fijuk vetra. Kiša i led. Vaše odabrano biće biva pogođeno gradom dok tražite sklonište. Glava mu krvari. Strah, panika i jeza koja narasta. Nemate gde da se sklonite. Plačete. Zagrlite se i počinjete se moliti, jer vam ništa drugo ne preostaje. Munja pogađa vaše najbitnije u životu i ono se pred vašim očima, onako uplakano i okrvavljeno, rastače na čestice sitne poput peska. Kraj.”

-”Uh, jebem ti! Mali, baš si dao mašti na volju, a?”

”Pa, ne mogu da kažem da nisam gospodine! Zaista smo se trudili oko ovog programa. Toliko je realan, da nam je neuropsihijatar iz našeg tima dao toplu preporuku da se korisnici profilišu i da se odredi ko je uopšte sposoban podneti vožnju sa Sandmanom. Zato kažem da je program u fazi testiranja, te da je uklonjen sa mreže kako bi doradili eliminacioni softver koji će u skladu sa napravljenim izborima menjati tok radnje. Međutim, danas je sve na mreži! Ceo Holivud je po torentima ili kanalima. Kako onda, neće naše malo, besplatno delo.”

-”I eto nas dvojice, na suprotnim stranama, kako pronalazimo tačku na kojoj počivaju zajednički ciljevi!”

Gari se uspravi u stolici, rukom otvori fioku svog stola i izvadi koverat opečaćen kraljevskim pečatom. Položi ga na sto i vrhovima prstiju gurnu ga ka Malkolmu, na drugu polovinu stola.

-”Njeno Kraljevsko Veličanstvo šalje pozdrave!”

Malkolm se, pomalo zbunjen, nasmeši. Gari se odmače od stola i stade u stav ”mirno”. Potpuno zvaničnim tonom, obrati se ispitaniku:

-“Gospodine Malkolm Blekvud, po odobrenju broj 1/05, Kraljičine kancelarije za odnose sa Ministarstvom Odbrane- ja, kapetan Skotland Jarda, Gari Lords direktno sam ovlašćen uručiti vam koverat sa sadržinom  izuzetne vrednosti. U kovertu se nalazi blanko ček, potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva. Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.”

“Jel mogu da vratim koverat gospodine Lords?” –upita Malkolm.

-“ Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.” – ponovi Gari.

Videvši da mu je izbor sužen na samo jednu stvar koju može da učini, Malkolm prelomi pečat i otvori koverat. Izvuče blanko ček i pokaza ga Gariju.

-“Da li su navodi o sadržini koverte tačni?” – još uvek zvaničan, nastavi Gari.

“Tačni su!”

-“Da li vi, gospodine Malkolme Blekvud u svom posedstvu imate blanko ček potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva?”

“Posedujem!”

Gari pogleda ka kameri koja beše smeštena na plafonu bočno od stola. Načini rukom karakterističan pokret koji simbolizuje rezanje makazama. Sačeka da se zelena svetlost indikatorske lampe na kameri ugasi i  tada sede.

-”Prelazimo na nezvanični deo, sinak. Što je snimljeno, snimljeno je.”

Malkolm proguta knedlu. Gari se nasmeja.

-”Ne boj se, već ti rekoh! Nema batinanja. Sad, kada imaš taj ček, ja sam u obavezi da tebi izložim rešenje do kog smo došli pitajući se šta ćemo i kako sa tobom i tvojom klijentelom. Takođe sam dužan Kraljičinom trezoru uštedeti što više mogu, tako da ću te najtoplije posavetovati da ne budeš pohlepniji više od nekih dva miliona. Imaš tim od troje ljudi jel’ tako beše? ”

„Tako je!“

-„Znači ti i ja, sunašce, imamo ekipu od četiri čoveka! Ako se razumemo? I nas četvoro ćemo dobiti po svoj deo, koji će, gle čuda, biti savršeno jednak u ta dva miliona koje će nam Kraljica pokloniti. To mu dođe po pola milke svakom. Jedino što ti još treba da uradiš, je sledeće:

Kao prvo, imaš rok od dvadesetčetiri časa da sav svoj autorski rad ukloniš sa mreže. O pirateriji ćemo mi iz policije da se pozabavimo.

Drugo, ti i tvoj tim imate rok od tri dana da kreirate jedinstveni softver za koga će sva autorska prava pripasti Fondaciji za razvoj Njenog Kraljevskog Veličanstva. Imaj na umu da sadržina mora biti nadahnjujuća, da podseća na rad, razvoj, obaveze ali i uživanje i  blagostanje, koje dolaze kao nagrada za naporan rad. Ok? Ovoga puta ćemo tvojom spravicom praviti ljude koji će na kraju dana pitati ima li još nešto da se uradi. To će ujedno predstavljati i jedini važeći softver takve vrste na legalnom tržištu. Svaki sličan materijal smatraće se kopijom i krađom od Kraljevske porodice i kažnjavaće se u skladu sa tim. Sada mi predaj taj ček, jer naravno da jedino ja mogu ući u trezor i unovčiti ga. Danas je šta? Utorak, jel’? Vidimo se u petak u podne ovde. Čeka te milion i po za tebe i saradnike. Ja ću biti slobodan da svoj deo uzmem čim unovčim ček. Hajde sad, molim te uzmi olovku među te tvoje slatke ćevapčiće od prstiju i ispiši dvojku ispred šest nula.“

-„Taaako. Odlično! Sve jasno?“

„Potpuno, gospodine Lords! Sve mi je više nego jasno!“

 -„Sjajno! Onda, do petka ljubavi?“

„Da, do petka… Prijatan dan.“

Malkolm napusti prostoriju. Još uvek u neverici, preuze svoje stvari sa prijavnice.

„Vidi ga kako je ispijen! Gari ga je uništio svojim metodama! Šta li radi taj čovek? Ko to zna… Ne znam, znam samo da pričaju da sa njim nema zajebancije…“

Slušao je razgovor koji ga je ispraćao iz policijske stanice WestEnd. Dvojica Garijevih kolega, nižih po činu, nižih po mogućnostima i jeftinijih za tačno pola miliona funti, koje upravo nađoše dom u Garijevom džepu.

Ispred ustanove u kojoj noćas beše odseo, Malkolma je čekalo Sunce. Obasjavalo je dan, čineći ga lepim i toplim. Sa brojnim  osmesima. Kao da su svi stanovnici Edinburga preko noći postali sretniji. Malkolm je neko vreme proveo samo stojeći. Zagledan u dan, navikavao se na prizor. Osećao je kako mu prija ova promena na ljudima i u vremenu. Taman da potisne gorak ukus obmane, koji je, poput suvenira, poneo iz policijske stanice nakon sklopljenog dogovora sa Garijem Lordsom, inspektorom koji ga je pronašao i priveo. Kada  su mu se uši i oči privikli na grad, krenuo je put kuće. Pešaka, kupujući sebi vreme da razmisli šta će i kako saopštiti svojim ljudima.

 Pozvati Mabel ili Gilroja- to je bilo najbitnije u ovom trenutku. Kada se budu videli objasniće im detalje. Uzevši telefon u ruke ugledao je celu jednu dramu satkanu od propuštenih poziva, kratkih poruka, dužih poruka i mejlova. Ne gubeći vreme, okrenu broj. Mabel odgovori na poziv.

”Ej! Ja sam! Ti i Gil, kod mene, što pre možete! OK?”

-”Šta je s‘ tobom celu noć? Kakva je frka? Gde si, jebo te?“

„E, živ sam, priveli me, pustili… Zabranili nam Hellmeth! Hajde krenite, sve ću da vam ispričam!”

-“Daj mi sat vremena!”

“OK!”

Dok je prilazio vratima svoje zgrade, Malkolm prođe kraj policijskog automobila. U njemu je sedeo pozornik u uniformi. Kada ga ugleda i uporedi sa fotografijom koja spajalicom beše zakačena za radnu fasciklu, mahnu rukom u Malkolmovom pravcu. Malkolm mu namignu i učtivo klimnu glavom. Gari je postavio patrolu, čisto kao meru opreza. Uđe u zgradu, prođe hodnikom i kroči u stan. “Pola miliona, čoveče! Plus nas svinje skidaju sa svog radara. Ovo moramo da odradimo!” razmišljao je Malkolm dok se svlačio.  ”Idem pod tuš, da se osvežim dok ovo dvoje ne dođu…”

Čuvši vodu u kupatilu, Mabel izvadi svoj ključ i otvori vrata. Zatim ulete u kupatilo, povuče zastor i zagrli Malkolma, puštajući vodi da joj tu i tamo pokvasi odeću. Mnogo joj je bitniji bio Malkolmov zagrljaj nego par kapljica vode. Ionako će iščeznuti od toplote njenog tela. Gilroj se nasmeši prizoru i produži ka dnevnoj sobi. Kroz par trenutaka svo troje su sedeli sa otvorenim pivom uz koje je Malkolm poslužio svoj sinoćni doživljaj.

-”I kažeš da ti je obećao po pola miliona svakome od nas ako za tri dana kraljici ispišemo program i faktički joj predamo naše intelektualno pravo. Jesam li ja to zaista dobro razumela?”- upita Mabel

”Upravo to!”

-”I? Šta ćemo?”- obrati se obojici.

-”Ja sam protiv!” –reče Gilroj. ”Hoću da stvar ostavimo dostupnu ljudima!”

”Ne može Gil! Znam da si uložio svo svoje umeće u izradi Hellmeth-a, znam da ti je ta naprava kao dete. I znam, naposletku, da si zaista pomerio granice izumevši ovu napravicu, ali uzalud stari, kažem ti, lik je mnogo zamršen, ne preza ni od čega a ima ovlašćenja. Istruleli bi dok ne bi dokazali da su optužbe kojima bi nas ćorkirali lažne. Pa, evo ti, priđi prozoru molim te! Jel vidiš pandurski auto? Gledaj sad!”

Malkolm uze da navlači sve roletne koje behu na prozorima koji su gledali na ulicu. Samo na poslednjem prozoru ostavi roletnu malo otvorenu, kako bi se Mabel i Gilroj mogli uveriti da će svaki pokret i svaka radnja koja se u ovom stanu dešava od sad biti zabeležena.

-”Ladno piše pička u notes vreme kada su se spustile roletne! Ja ne verujem!”- prokometarisala je Mabel.

”Ništa jebi ga, hoćemo li u trojku kad smo već navukli roletne u po’ belog dana?” – predloži Malkolm, u šali, mada je znao da Mabel želi da proba seks u troje. Međutim, znao je i da Gilroj u ovom trenutku misli samo na svoje digitalno čedo i na to kako ne želi da ga preda kraljici u ruke.

-”Hej Mal, hajde nemoj da se zajebavamo! Hajde da promislimo šta nam je činiti, čoveče! Šta si, zagoreo posle pola dana ćorke? Ne kenjaj, molim te!”- naruga mu se Mabel.

Ubaciše čepove sledeće ture u pepeljaru i povedoše razgovor u ozbiljnijem tonu. Složiše se oko jednoga- da ne postoji šansa da stvari urade onako kako im je rečeno. Uvreda, jer to je bilo ono što im je predloženo kao rešenje, nije bila opcija. Zato su nagodbu malo preinačili: Gari i Njeno Kraljevsko Visočanstvo zaista će dobiti program kakav su tražili. Sa sve posvetom za koju će se Malkolm pobrinuti.

Programi, koji će zajedno sa šemom za izradu Hellmeth kacige, za tri dana postati nelegalni biće okačeni na mrežu uz obaveštenje da će svi onlajn serveri biti ugašeni. Malkolm će dopisati i oflajn mod za programe, kako bi se cela stvar mogla koristiti u privatnosti doma. Bez mogućnosti nadzora od strane organa reda i gonjenja. Naposletku, čim uzmu lovu, odlaze bez traga iz Škotske.

Nakon još nekoliko flaša i par sati vršljanja po internetu, ova trojka je imala otvorenu firmu u Novoj Kaledoniji, ostrvu pokraj Novog Zelanda. U mestu Kanala Bej. Malkolm, Mabel i Gilroj postali su ponosni vlasnici i jedini zaposleni u novootvorenom preduzeću za menadžment biološkim otpadom na putevima opšine Kanala Bej. ”MMG Co. Ltd.” bio je naziv firme u koju će biti uloženo milion i po britanskih funti, kako bi se kupilo jedno higijeničarsko vozilo, kojim  će biti skupljani leševi pregaženih životinja na putevima  u nadležnosti njihove, uskoro nove opštine. Podatak govori da se ta brojka kreće oko deset  sirotih stvorenja koje tokom godine pregaze malobrojna vozila ovog dela ostrva. Ne baš mnogo posla, zar ne? Stoga će vlasnici kompanije doneti odluku da će velika većina uloženog kapitala biti na raspolaganju kako bi se mogla isplatiti mesečna primanja i bonusi, te godišnje nagrade zaposlenima.

Uzevši u obzir i činjenice da preko godine, na tom mestu, temperatura ne pada ispod dvadeset niti raste iznad, nekih, tridesetdva-tri stepena, kao i da je mesto savršeno za jedrenje i opuštanje na predivnim plažama, lako je pretpostaviti kako je ova odluka bila pun pogodak. Prionuše na posao i do petka je cela stvar bila svršena…

Petak

Malkolm se zahvali pozorniku koji mu je obezbedio vožnju do WestEnd policijske stanice. Istom onom koji je pre tri dana zapisao tačno vreme spuštanja roletni u stanu broj četiri, u vlasništvu Blekvud Tonija, oca Malkolmovog koji, zbog načina na koji mu sin funkcioniše, više nije želeo provoditi vreme trudeći se da ga poduči mudrostima života. Videvši da nema nade, povukao se u prelepu prirodu koju sela nadomak Edinburga svesrdno pružaju. Stan je ostavio Malkolmu na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. Baš kao što će Malkolm za par sati zaboraviti na Škotsku. Čim preda paket koji je nosio u jednoj ruci dok je drugom kucao na vrata broj 34, kancelarije inspektora Garija Lordsa…

-“Izvolite! Mogu li vam pomoći?”

”Pa, zapravo ne možete mnogo, osim da mi date tri iste karte po ovoj ceni”- izusti konačno Mabel, videvši da povoljnijih karti za nju, Gilroja i Malkolma, nema trenutno na Edinburškom aerodromu.

-“Dakle, 3 puta po 1,909 .77, to vam je ukupno 5.729,31 funta, za vaše karte gospođo.”

”Gospođice, još uvek! Izvolite karticu.”

-”Oh, oprostite! Hvala lepo. Izvolite vaše karte i vašu platnu karticu. Ugodan let vam želim!” – reče prodavačica na šalteru FinnAir-a. ”Nećeš ti nikada ni biti prava gospođa! Vidi je- sa dvojicom na let od 43 sata. Koji se završava negde na okeanu, na nekom ostrvu! Pih!” progunđa sebi u bradu, još jednom dokazujući Mabel njenu tvrdnju da je žene ne podnose.

”Nisi trebala plaćati karticom, trebala si podići keš na automatu pa platiti u gotovom.”- reče Gilroj dok su se odaljavali od prodajnog šaltera.

”Gil, dušo! Previše Džejms Bonda tokom puberteta. Nikako da iščili iz tebe! Da platim kešom i predam naša tri prava pasoša? To tek ne bi izazvalo nikakvu sumnju, jel da?”- odgovori Mabel na Gilrojevu opasku.

”Oh, stvarno. Kako sam glup! Izvini Mabel” reče Gil i propusti učtivo Mabel da prva priđe vratima koja vode u čekaonicu. Vrata se otvoriše…

-”Dobar vam dan Malkolme! Drago mi je što vas vidim tačno u podne, kako smo se dogovorili! Vidim, imali ste pune ruke posla. Zapravo, još ih imate” – izusti Gari Lords, nakon što je otvorio vrata Malkolmu.

”Dobar dan i vama gospodine Lords!“ kratko otpozdravi Malkolm.

Pre nego što ponovo zausti, pogleda ka kameri na plafonu.  Indikatorska lampica bila je ugašena. Prokletinja ne snima. Gariju naravno nije promaklo da primeti.

-„Brzo učiš sunčice, to mi se sviđa kod tebe!“

„Moram, časovi su prilično skupi ovih dana!“

-„Oh, da! Čuo sam! Čuo sam da čak ima tako dobrih predavača da uzimaju i po pola miliona za svoje lekcije!“

„Verovatno te lekcije mnogo i vrede. Verujem da, ako predavač uzme pola miliona, da učenik može da se nada makar trostruko većoj sumi…“

-„Upravo tako!“ – zaključi Gari i pozva Malkolma za sto.

Malkolm odmače stolicu i sede. Pogleda ka Garijevom zglobu. Ručni časovnik pokazivao je da je podne prošlo za petnaest minuta. Interesantna stvar je, pomisli, kako časovnik možeš pogledati iz kog god ugla želiš a ipak ćeš kao rezultat uvek prepoznati informaciju. Tačno vreme. Da li je moguće da se čovek ume toliko zarobiti u veštačke tvorevine, da mu prosto život prođe u povlađivanju okvirima koje je sam sebi nametnuo? Potpuna besmilica.

Podiže pogled i pronađe Garijeve lisičje oči. Iskrile su zadovoljno. Ceo je bio ispunjen slatkim iščekivanjem. Rešen slučaj i pola miliona u džepu. Kakva nagodba! Ovo mu je, bez sumnje, bio slučaj koji će mu obeležiti karijeru. Možda ne zvanično, ali njemu lično svakako da hoće. Što se novca tiče, naravno. A sve se tiče novca. Malkolm pređe na stvar:

“Gospodine Lords, kao što smo se dogovorili. Naš mali elektronski Bog, od sada je vama na raspolaganju. U paketu se nalaze kaciga, pisano uputstvo i dva usb memorijska modula. Na plavom USB-u nalaze se svi programi koje smo do sada uradili. Sada su vaši. I to je, od sada, jedini izvor sa kog mogu poteći. Skinuli smo sve sa mreže, kao što ste, pretpostavljam i videli.”

-”Da, jesam!” –potvrdi Gari.

”Nisam ni sumnjao, pogotovo kada sam shvatio da ste mi dodelili ličnog pozornika kao meru zaštite. Zahvalan sam Njenom Višočanstvu, što je brinula o meni.  Skotland Jardu takođe.”

-”Pametnica moja! De, de… Nastavi, ne kenjaj previše!”

”Na crvenom USB-u nalazi se jedan jedini, legalan Kraljevski program za stimulaciju moždanih ćelija putem elektromagnetnih talasa. Program je pisan shodno uputstvima Kraljice, da podstiče na rad i zalaganje korisnika kao i da predoči kako je svaki naporan rad na kraju adekvatno nagrađen. Intelektualnih prava se, kao građani…

(ispruži otvoren dlan ka Gariju, kao znak da je vreme da mu preda koverat)

…koji prema Kraljevskoj porodici gaje posebnu naklonost, u potpunosti odričemo. Sva prava pripadaju Njenom Kraljevskom Visočanstvu.

Malkolm zaviri u koverat i vide overenu potvrdu banke o sredstvima prebačenim na njegov račun . Jedan milion i pet stotina hiljada funti. Malkolm je postao bogat čovek. Obojica klimnuše glavama.

-„Gospodine Malkolme, bilo mi je drago sarađivati sa vama na ovom slučaju. Veoma sam zadovoljan ishodom. Možete ići! Ja ću biti slobodan da prvi probam kako deluje ovaj novi i jedini dozvoljeni program.“

„Hvala na svemu gospodine Lords. Želim vam prijatno opuštanje!”

Rukovaše se i Malkolm krenu iz kancelarije.

-” Samo još jedna stvar…  Kakva je simbolika u bojama USB-ova? Zašto je baš na crvenom novi program?” upita Gari.

Malkolm se, umesto odgovora, zagonetno nasmeši i izađe iz kancelarije.

 »Zato što ste Severna jebena Koreja ti i tvoja kraljica. Gospodari naših snova. Da, baš…« mislio je u sebi prolazeći kraj prijavnice i izlazeći na ulicu.

„Taksi!“  diže ruku i povika u pravcu prvog vozila kog ugleda. „Aerodrom! Brzo.“

Gari Lords se udobno smesti u fotelju u svojoj kancelari, udenu crveni USB u ”Hellmeth” kacigu i natače je na glavu. Momci zaista behu odradili divovski posao. I to veoma, veoma dobro. Jer, pomoću njihove naprave, od sadašnjeg trenutka- pa do neke potpuno nove dimenzije, koja će delovati isto toliko realno kao i ova, delilo ga je jedino postavljanje te stvarčice na glavu i pritiskanje jednog jedinog dugmeta.

”Just press play.”

Gari pritisnu trouglasti znak ispod poruke. Svojim novim, digitalnim, prstom kog beše ugledao čim ga primače vidnom polju. Oduševljeni Gari smeškao se poput dečaka koji prvi put seda u rolerkoster. Nakon električno- plave izmaglice koja je potrajala dok se program učitao, pod Garijevim nogama zaškripao je pesak. Gari je bio na plaži. Odlučio je da godišnji odmor provede na ostrvu Nova Kaledonija. Jer, vredno je radio i zaslužio je ovo! Gari je zverao levo- desno i groktao od smeha u svojoj kancelariji.

-”Ovo je divno! Ovo je jebeno fantastično!“ -još uvek svestan Gari je, znajući da se polako predaje programu u potpunosti, oduševljeno uzvikivao.

Prijava za let gotovo je bila zaključena kada se Malkolm pojavio na šalteru.  Zadihano je naveo svoje podatke i rekao da su mu pasoš i karta kod prijateljice i prijatelja. Prevrćući očima smerna službenica je, pomoću lične karte koju joj beše predao,  proverila Malkolmov indentitet i potvrdila njegove navode. On je bio treća karta u raskalašnom letećem cirkusu od 43 sata koji završava na Novoj Kaledoniji, istom onom ostrvu čije je lepote upravo sada inspektor Gari Lords gledao u svojoj kancelariji veštački stimulisan napravom koja te u tren oka pošalje gde god da želiš biti. Ili gde je Malkolm želeo da te smesti kako bi te napravio glupim za ceo život. Jer Gari pojma neće imati da upravo sada šeta po istom pesku kojim će Mabel, Malkolm i Gilroj za bezmalo dva dana, načiniti prve korake svojih novih života.

Točkovi Boinga odvojili su se od betonskog dlana sa kojeg je i na koji, poput brižnog oca, Edinburški aerodrom ispraćao i prihvatao svoje čelične ptice. Stjuardesa Ana, kako je pločica postavljena iznad grudi govorila da se zove, poslužila je par trenutaka kasnije šampanjac i toplu dobrodošlicu. Vlasnici novootrvorenog preduzeća- MMG Co. Ltd. nazdraviše u čast putovanja na prvi radni dan novog posla. Jer posao je, kako je to Malkolm bio napisao i zadao programu da interpretira kroz sliku i reč kao i telesni i duševni podražaj, ključ svega!

”Čovek je ostvaren kroz radne zadatke koje ispunjava.

Samo ostvaren čovek može biti slobodan!

Moć pojedinca vrednuje se količinom posla koju može izneti na svojim plećima,

čineći tako da tim u kojem se nalazi bude uspešan i nezaustavljiv na putu pobede.

Pobede koja znači nove ideje, nove izazove i nove poslove.

Rad, moć, sloboda!”

Gari Lords je sa oduševljenjem čitao pozdravnu reč sa table na ulasku u najlepšu plažu na ostrvu. Mesto u kom letuju samo odabrani. Pogled je pružao prizor dostojan divljenja. Odmah iza kapije sa lučnim ulazom  nalazile su se prostorije sa tuševima. Kako bi plaža na kojoj letuju samo najvredniji ostala neukaljana, prvo što se mora uraditi je bilo tuširanje. Iza tih prostorija prelepi šatori i baldahini, uređeni kako bi se uklopili u ovo parče raja. Ovaj san vrednih. Sve to ograđeno prelepom živom ogradom. Po uglovima Kraljičina garda u svečanim uniformama motrila je na centralni deo kamp- plaže. Centar je bio popločan ciglom i sa postavljenim tramvajskim šinama, te pravom škotskom rampom za zaustavljanje tramvaja na raskrsnici. Kao kod kuće. Raj!

“Sviđa vam se?”

Gari začu glas iza table. Lep, ženski glas.

-„Oh, ja sam fasciniran! Malo je reći da mi se sviđa! Ovo je upravo ono o čemu sam sanjao!“

„O čemu svi sanjamo, dragi gospodine Lords!“- reče glas i koraci pomilovaše cigle pločnika. Iza pozdravne table Gari je mogao videti par cipela i smernu suknju koja ide ispod kolena, bez obzira na vrućinu. Prođe mu kroz glavu da je u pitanju neka izuzetno otmena osoba. Međutim, kada stade kraj ploče, Gari jedva da je mogao udahnuti od uzbuđenja.

„Dobrodošli gospodine Lords!“- pozdravi Garija gospođa Kraljica lično.

-„B-b-bolje vas našao v-vaše Kraljevsko Visočanstvo!“ zamuckivao je Gari jedva držeći oči na okupu. Toliko se behu iskolačile od uzbuđenja.

„Polako Gari! Nema potrebe da ste toliko uzbuđeni! Vi ste ovde dospeli zahvaljujući svojim zaslugama! Svi koji dođu na ovo mesto- dođu sa razlogom. Naravno, neki od nas da uživaju, neki od nas da rade. Neki  čak ni toliko!” Sve zavisi kako se pokažete na kvalifikacionom ispitu. Recite mi Gari, govorite li neki strani jezik?“

-„Da Vaše Visočanstvo! Govorim ruski i nemački“

“Sjajno Gari. Sjajno!”

-“Hvala, Vaša Visosti!”

“Hajte mi, molim vas pročitajte i prevedite na nemački ovu poslednju rečenicu na pozdravnoj tabli…”

-“Svakako, Vaša Visosti. Odmah!”

Gari se na kratko zagleda u tablu. Pronađe poslednju rečenicu i poče prevoditi:

-„Rad- Arbeit

   Moć- Macht

   Sloboda- Freiheit

Dok je prevodio reč po reč, nebo na plaži postade tmurno, Sunce nestade za oblacima i kraljičino lice se izbora i potamne.

„Zvuči li ti poznato Gari?!”

„Izvoli na tuširanje!” -naredi mu kraljica i poče da se cereka dok je vetar šibao oko nje puneći im uši peskom.

Gari se, izbezumljen od panike i straha, uhvati rukama za glavu. Zašto ja? Šta sam loše učinio? Zašto i ja ne mogu da vladam? Makar da radim! Zašto?  O Bože, zašto! Neću ovo! Neću pod tuš! Ne!”

Uplakan i slomljen Gari pređe rukama preko glave, pozdravljajući se možda po poslednji put sa svojim temenom koje ga je već peklo i bilo vrelo do usijanja.

Najednom, prestade peckanje i vreo talas po temenu i Gari oseti da mu je glava lakša. Oseti kako mu pritisak u očima popušta i kako je odjednom sve puno tišine. Skupljao je hrabrost da otvori oči i kroz suze pogleda gde je i šta ga ovde čeka. Oklevao je. Plašio se. Ipak, otvori oči i ugleda kako ”Hellmeth” kaciga leži ispred njegovih kolena. Unezvereno pogleda oko sebe. Prostorija sa policama na kojima uredno behu složene knjige, svuda oko njega. Njegov sto. Njegova kancelarija…

Otra suze, trže fijoku i uze policijsku “motorolu”. Glasom samog đavola naredi svim jedinicama:

-“Malkolm Blekvud! Državni neprijatelj broj jedan! Nađite mi skota!!!”

….

Razastrt na ležaljki, ubačen u “letnji mod” , srkao je Malkolm svoju ceđenu pomorandžu. Hipnotisan zvukom talasa koji zapljuskuju pesak obale, upijao je toplotu koju mu daruje Sunce. Punio je baterije života. Upražnjavao svoju svakodnevnu potrebu. Mabel i Gilroj behu negde iščezli, ostavivši Malkolma samog na plaži. Samog na svetu, kako bi najviše voleo. Jer pored njega mu je već neko vreme remetila mir zabrinuta majka čije dete beše zaspalo na podnevnom Suncu na sred plaže.

“Budi se, izgorećeš!” vikala je žena pokraj Malkolma, sve glasnije.

“Budi se idiote! Ustaj! Budi se!!!”

Dečak se uspravi, pogleda Malkolma i dreknu na njega:

”Ustaj idiote!”

Malkolm se skameni. Beše to glas Garija Lordsa. Dečak mu priđe, kamenog pogleda i bez reči, raspali mu šamarčinu i Malkolmu se zamrači pred očima.  Uhvati se za glavu. Tišina i mrak ovladaše mu umom.

-“Diži se stoko! Dokle ćeš više? 43 sata si tu u ćošku! Nit’ si jeo, niti pio ništa. Samo mi dišeš ovde i trošiš vazduh! Jebeni nepotrebni stvore. Da ti ne znam matorog, kojeg si svojim ponašanjem oterao na jebeno selo iz Edinburga, davno bih te naučio pameti. Kupi svoje prnje i gubi se! – urlao je Gari Lords, vlasnik kafea za internet zabavu na Malkolma- njegovu redovnu mušteriju. Dečka kojem je, nakon propalog pokušaja da studira kompjuterske nauke, Hellmeth i veštački svet postao nasušna potreba.

Malkolm se uspravi i nesigurnim korakom, nakon skoro dva dana odsustva iz stvarnog sveta, krenu iz zadimljenog kluba za konzumaciju virtualne realnosti.

”Hej Gari!” reče slabašnim glasom.

“Znaš li kako sam te samo sjebao ovaj put!” zacereka se i teturavo  krenu ka vratima, zaputivši se ka  ulici Svetog Frederika u stan broj četiri. U stan koji mu je otac ostavio na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. I njega.

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?

fankyyyy

Zveket ključeva koje laktom beše oborila na pod, prenuo je iz beskonačnog unošenja podataka. Odgurnula je stolicu od radnog stola i posegla da ih dohvati.

„Bože, koliko mi je samo mučno raditi posao kojim pokrivam šeficinu guzicu!“ – tihim je glasom šapnula sebi u dojke. „A, moram završiti inače će me streljati u ponedeljak. Dolaze joj revizori i sve izdatke moram potkrepiti računima i propratnim izveštajem. Brine me samo kako će u njihovim očima izgledati ovi astronomski troškovi za parkiranje po gradu. Jer, rekla mi je da sve one večere i menadžerska proseravanja sa klijentima, pokrijem kroz dnevne troškove terenskih operatera. Uostalom baš me briga, verovatno će i sa njima na vino i morske plodove. Bože, samo da se već domognem te jebene Kine… Pa, ne da ću da predajem žutaćima engleski jezik, nego će sve da se puši.“

Podigla je ključeve, otpila gutljaj vode iz flašice i vratila se nazad na posao. Sat je nemilosrdno klesao dvadeseti čas na večnu tablu vremena, deleći sa četiri kruga velike kazaljke ovaj petak od prošlosti.

„Jebo te, jel mi je auto još na parkingu?“- prođe joj, nakon izvesnog vremena kroz glavu te ustade od stola, kratko osmotrivši dve hrpe računa. Jednu veću,koju beše privela kraju i zbog koje sa osećajem olakšanja preturi pogled na drugu hrpu. Malu, sa svega desetak neproknjiženih predmeta, još uvek izostavljenih iz izveštaja. Prošeta do prozora, usput povlačeći suknju na dole.Bila joj se zarozala od dugog sedenja za računarom. Prilazeći prozoru pogladi dlanovima zadnjicu i pomisli kako bi joj prijala neka stručna masaža. Sa nekim stručnim maserom. Baci pogled na parking. Njen ljubimac verno je čekao. Presijavao se pod svetlom reflektora koji je, buljeći u tamu, obasjavao još jedan automobil što je Klarinom lepotanu pravio društvo na parkingu. Klara vide da je parkiran na mestu obeleženom za vozila kojima upravljaju osobe sa posebnim potrebama.Kratko se presliša i zaključi da Tom i Timoti, za koje su ta prva dva mesta bila namenjena, dolaze isključivo u prepodnevnim smenama. Pogleda na zid i časovnik joj dade naznaku u kom smeru da potraži rešenje njene male dileme.

Dovršila je izveštaj i u devet sati ugasila svetlo u kancelariji, ostavivši je da počine i odmori se od njenog prisustva. Da se isceli tišinom i tako sveža dočeka ponedeljak. Da se sretnu na novom krugu vodenice života, koja je melje u brašno namenjeno hlebu nekih dalekih ljudi. Onih, koji proživljavaju maštu svojih zaposlenih o kojima tobož brinu i zbog toga bivaju nagrađeni. Od strane onih, još daljih, koji čak i njih skrbe. Zamislite tek njihove nagrade. Ili onih gotovo nevidljivih… Najgore je biti balon kada je cilj naduvati ga što više.

„Još, još, još, želim još!“

Čulo se sa zvučnika iz sobe za nadzor objekta. Čuvši refren hita „Sisters of Mercy“ , stvar oko drugog automobila na parkingu postade joj kristalno jasna. Ljudi iz obezbeđenja smenjuju se na osam časova. Počevši od osam ujutro. Priđe sobi i javi se kolegi.

„Ćao Dilane!“

-„Klaris“- izbulji Dilan oči, glumeći Hanibala Lektora.

-„Dobro veče divna damo! Čemu ovako iscrpljujuć rad na kraju nedelje?“

„Imala sam nešto da završim za ponedeljak ujutro. Neizostavno. Nego… Ono je tvoj auto na parkingu, jel da? Zašto ga,ludaku, parkiraš na mestu za invalide?“

-„Klariiis“ otegnu joj nadimak kojim je samo on zove.

-„Postoje stvari koje bi morala znati draga!“

„Joj Bože, usraću se… Hajde gospodine Tajanstveni, podeli ih sa mnom.“- nadovezala se Klara, naslućujući Dilanovu sprdnju na koju ovaj uvek beše spreman.

-„Ja jesam invalid, draga!“

„Kako, majke ti? Osim, možda, umno“ – začikavala ga je, svidevši joj se što joj poče popravljati raspoloženje.

-„Vidiš, draga Klaris, ja imam tri noge. I to mi zaista ne bi bio problem i nikada se nikome ne bih zbog toga obratio… Ali, greškom prirode, vidiš, ta treća noga izrasla mi je samo do dužine kolena ove dve redovne. Eto, tako sam ja stekao pravo na svoje parking mesto draga!“

Klara se zacereka.

„Lud si! Hvala ti što si mi ulepšao veče. Skloni taj auto odatle, ne treba ti da naiđe onaj orangutan od direktora pa da ti kenja zbog gluposti…“

-„Ne brini draga! Ja sam kopile klovna i balerine i imam srce za svakoga od vas. Hvala ti u svakom slučaju! Lep ti vikend želim“- napravi naklon i osmehom isprati Klaru iz zgrade.

„Laku noć ludače!“- pozdravi ga Klara.

Par dugih, tankih nogu u dubokim kožnim čizmama prenese je preko parkinga. Sede u svoj automobil i krenu put centra grada. Petkom se kući vraćala tek nakon izlaska. A izlazak je počinjao čim zamakne dovoljno daleko od zgrade u kojoj je radila. Dovoljno da bez bojazni može potegnuti iz pljoske koja je uvek spremna čekala u pregradi za rukavice njenog malog automobila. Njenog ličnog prostora, hroničara navika jedne dame.

Sa prvim gutljajima „dvanaestice” kako je volela zvati viski po godinama koje je odležao čuvajući se za njeno žedno grlo, Klara je namicala masku svoje druge stvarnosti. Piće joj je pomagalo da na svoj „dodatni posao” gleda kao na prolazni alat kojim se rešila poslužiti kako bi što pre došla do preko potrebnog novca kojim bi ostvarila svoj krajnji cilj. Odlazak u novi život. Sreću. Ovo je bio samo korak koji se morao napraviti na tom putu. Ovo je bila njena žrtva. Srećom, njen „duh iz boce“, star dvanaest godina celu je stvar činio lepšom, zanimljivijom i napaljivijom. Kraj njega joj je bila potrebna sva ljubav koju može dobiti. Vitka plavuša kratke kose, očiju pozajmljenih od lisice. Kao da je znala da će joj jednom zatrebati kako bi potražila i zavela svoje noćne mušterije. Klara, za korisnike njenog tela- Lukrecija.

 

Nekoliko raskrsnica i nekoliko gutljaja dalje nalazila se adresa njene prve večerašnje posete. Kraj u kojem su ljudi živeli u starim zgradama čije su fasade bile opšivene limom.Cele zgrade bile su uvijene u srebrni limeni oklop, sa prorezima za terase, prozore i vrata. Ovo je šezdesetih godina prošlog veka bio projekat čiji je cilj bio da stanovi visokih plafona lakše sačuvaju toplotu. Grejanje je, zbog starog toplovoda i nemogućnosti njegove zamene bilo oskudno te je ovakav vid fasade bio najprirodnije rešenje nekog genijalnog gradskog arhitekte tadašnjeg vremena. Zgrade su prozvali „limenkama“, stanovi su ostali hladni a sav iole čestit svet potražio je bolje uslove za život. Jer, osim što je stare zgrade izvrgao ruglu, limeni pokrov nije imao nikakav drugi učinak.

Pola veka kasnije, u jednoj od tih limenih zgrada u još uvek hladnom stanu sa visokom tavanicom zarađivala je Lukrecija novac koji je skupljala za odlazak. Rukama, jezikom, ustima. Pogledom i uzdasima.

 

-„Hej, stani malo Lu!“- reče Sem, njena stara mušterija, povlačeći je za za kosu i odvajajući joj usta od njenog prvog plena u ovoj noći.

„Kaži Semi? Nešto nije u redu? Da ga stisnem jače, možda? Reci srećice, šta god poželiš!“

-„Lu, dolaziš mi na gajbu svakog petka, evo skoro će godina! Neću više da mi samo pušiš. Hoću seks! Hoću da sam u tebi! Želim urlik mašine, želim da sijamo jače od Sunca, da između naših svetova više ne bude prepreka, da se oslikamo jedno u drugome…“

„Sem, lutko. Vidi ovako…Sladak si u toj svojoj strasti, ali, zbog mene, hajde samo lezi dole i opusti se. Lu će ti progutati večeras bez doplate, ok? Kasno je za ljubav Sem. Palim odavde. Iz ovog grada, iz ove zemlje, sa ovog kontinenta.„

-„Ah, tako… Znači da ću uskoro morati da ti potražim zamenu. Dovraga, biće to težak posao. Ok lutko, ako tako stoje stvari…” promeškoljio se, podmetnuo jastuk pod leđa i zadovoljno odahnuo.

-„Onda dovrši ono što radiš najbolje u gradu.”

-„Nedostajaćeš mi. Hajde, nastavi. Pedesetka ti je na stolu. Kad završiš, samo me ostavi da zaspim. I da! Nek ti je sa srećom u belom svetu.”

„Važi Sem! I hvala ti. Sada, ako dopustiš…”

Smotala je pedeseticu u džep i pogledala Sema želeći da mu se javi. Već se bio raspuzao preko ležaja kao crkotina i hrkao. Izašla je bez pozdrava. Zatvorila mu je vrata od stana i pripalila cigaretu. Plamen upaljača osvetlio je tamni hodnik. Zgodan način da vidiš prekidač za svetlo. Nikada nije naučila gde se tačno nalazi. Lukrecija nije obraćala pažnju na detalje. Bila je suviše pohlepna i gladna promene. Proganjao je miris sopstvene starosti. Plašila se nemoći i potrebe da budeš vezan za jedno mesto zbog obilja lekova i ambulanti. Bila je rešena da te dane dočeka u nekom drugom, lepšem životu.

„Ah, sad u memljivu rupetinu na seansu sa onim gubitnikom…“- paleći automobil, podsećala se svoje sledeće mušterije koja je željno očekuje. Bob, sredovečni, mršavi muškarac. Ličio je na neuhranjenog pacova. Pitanje je da li to zapravo i jeste pa se odlično prerušava u čoveka, govori i krije rep. Niko to još nije utvrdio. Lu bi možda i mogla- kada bi je zanimalo. Ali sve dok je plaćao dve stotine po „seansi“ Lu nije bilo važno da li je to čovek, pacov, aligator, šta god…

Jedina stvar koja joj je zapravo smetala dok se pravila da sluša pacolikog Boba je bilo je mesto u kojem ovaj obitava. Ipak, evo je i večeras ispod neonskog natpisa koji od osamdesetih stoji tu i greje temena onih koji su na putu da kroče u sanatorijum izgubljenog vremena. Kroz staklena vrata je već videla zdepastog kelnera odevenog kao da je krenuo na sopstveno krštenje vodeći sebe kao kuma. Sa sve prslukom i belom leptir mašnom. Kraj njega šef. Viši, jače vilice i tlačiteljskog pogleda. Teško mu ide sa osmehom. Ipak, dočekuju goste. Svako ko bi ušao, imao je priliku doživeti ovakvu inicijaciju. Dva starca, jedan još uvek nesiguran u sebe i njegov mentor, Šef koji je tu kad god zagusti oko jelovnika. Jer se od trideset pobrojanih specijaliteta zapravo spremaju i služe tri. Ona najgora, koja svojim imenom odbijaju pogled i racio.

Lu prođe kraj tih ljudi i odšeta se do prostorije koja je bila malo uvučena i u kojoj su se nalazila dva stola sa po četiri stolice. U kraju prostorije čiviluk, nasuprot njemu ogledalo. Divan ambijent.

Za stolom sa desne strane, skriven između flaše najjeftinijeg piva na svetu i dima cigarete koja mu je virila iz šape, škiljio je pacoliki Bob. Izrazom lica koji je samo Lu mogla da protumači kao radovanje pozdravi izbaviteljku svoje duše.

-“Lukrecija… Lusi! Hajde sedi! Naručih i tebi jedno, čim sam te video kroz staklo vrata. Sad će ga doneti.”

”Hvala Bobi. Nisi trebao, srećo! Ali ok.” primeti da malo zapliće jezikom dok govori. Podiže obrve kako Bob ne bi provalio da je „obavila pripreme“ za sastanak. Uvek mu je govorila da upravo dolazi sa posla. Bob je mrzeo taj njen posao na kom svakog petka radi do ponoći. Zaista su joj šefovi bili grozni. Gori čak i od strogog šefa odgovornog za sede vlasi i uplašen pogled kelnera koji upravo donese flašu piva za Lu.

-”Uživajte, prijatno!” – skrušeno je izgovorio, povlačeći se. Senka. Duh tog ružnog mesta.

”Bobiii! Pa kako si dušo? Šta se dešava po pitanju onog kredita? Jel si rešio nešto sa tvojima iz kancelarije?” uputila je Lu Bobiju temu za razmišljanje, kupujući sebi vremena da sa prvim gutljajima pokrije povremeno nerazgovetan govor, opravdavajući ga umorom i pivom. Morala je da zaštiti svog ”duha iz boce”. On joj je pomagao da prebrodi sve ovo. Da istraje.

-”E, izgleda da će biti nešto ipak. Bila je ta žena, znaš. Knjigovođa. Ona mi je rekla da mora da mi odradi još neku, administrativno… Nešto, ne znam. I onda ću moći da idem u banku sa tim papirima.“ –mučio se siroti Bob sa birokratskim terminima.

„Administrativnu zabranu, jel to srećo?“ izruči kao iz topa Klara/ Lukrecija, stari kancelarijski lisac.

-„E, to! Bravo Lu! Kako ti to sve znaš, jebote! Totalni si genije čoveče, mora da te baš cene u firmi, jel da? Ja bih se sa takvim poznavanjem pokušao izboriti da me ne drže ovako do kasno na poslu, znaš? Probaj, ozbiljno ti kažem!”

”Ljubavi, to je samo petkom, da ne bih radila subote kao ostali, znaš!”

-”Ma znam draga, ali vidi kako izgledaš. Baš se vidi da si umorna. Jedva govoriš!”

”Moja brižna dušice!”

U prostoriju tada uđe drugi par. Sedoše za sto sa leve strane te se raskomotiše. Lu je volela kada oni dođu. Tada bi Bobu nabacivala teme za razgovor birajući ih tako da ovome zaokupi punu pažnju. Jer, Lu je primetila muškarca iz susednog para. Zgodan, lep i potpuno stran i neprirodno spojen za tu ženu sa kojom dolazi ovde. Starija, negde Bobovih godina, lica napadne polovnjače. On je, međutim bio pogledom zakovan za sto, očiju koje su znale da je pametniji od svog vršnjaka ali je situacija bila takva da je zveket matorkinih zlatnih ogrlica diktirao takt kojim će uskoro zapevati neku lepšu pesmu.

Poltergejst im sa limenog poslužavnika položi na sto skoč i vodu za gospodina, merlo kaberne za damu. Zatim pogleda u Boba i klimnu glavom potvrdivši da je shvatio šta znači Bobovo kruženje šapicom iznad njegove i Lukrecijine flaše. Bob mu namignu i nastavi da priča.

-”Lu, znam da si umorna i da si na kraju snaga. Zapravo se i prilično vidi na tebi posle ovih nekoliko tura. Ipak, voleo bih da me saslušaš na minut.

„Samo reci dragi, znaš da te čujem…“ potvrdi mu Lu svoju odsutnost, znajući da Bob to ne može shvatiti.

-„Vidi Lukrecija, stvar je u sledećem. Ja znam da smo ti i ja počeli naše druženje po ceni koja jeste. I pod uslovima da ćeš samo da mi glumiš pristojnu ženu, sa kojom me neće biti sramota izaći u grad i sesti na ovako neko mesto, biti zadovoljan i srećan što sam viđen u društvu. I ti sve to radiš savršeno i ja sam ti zaista zahvalan. Sad, ono što bih ja želeo je, da ti i ja, kad mi prođe ova stvar sa kreditom, uplovimo u jedan poslovni poduhvat! Ja sam nešto razmišljao i shvatio da bi bilo sjajno kada bi dole, ispod mosta, u onom prostoru gde je bila farbara, otvorio sexy shop. Ja bih uleteo sa kintom a ti bi bila domaćica i vodila bi celu priču? Šta kažeš, a? Nema više rada do kasno za druge ljude, radiš za sebe pa i ako zaglaviš znaćeš zašto si! Ako me razumeš.”- namignu joj šeretski, na kraju izlaganja.

”Bobi, hajde da tu priču ostavimo za sledeći susret. Suviše sam umorna srećo! OK? Nemoj da se ljutiš, sviđa mi se cela stvar, ali ti je Lusi večeras na izmaku snaga. Zaista nemam više mesta u glavi. Morala bih poći, dok sam još u stanju da vozim.“

-„Sve je u redu mala! Priđi sad preko stola, uzmi me za ruku i poljubi me. U šaci mi je tvojih dvesto za večeras! Hvala ti. I razmisli o ovome!”

Lažno se poljubiše. Lu prođe kraj kelnera duha i njegovog šefa koji joj na vratima poželeše laku noć.

-”Može još jedno za mene. I račun. Da joj ne smetam dok sprema večeru” iscerio se pacoliki Bob nad beskrajem mogućnosti sveta svojih laži.

”Stiže”.

Bob se zadovoljno pogleda u onaj zid sa ogledalom. Pogled mu se susrete sa očima zlatne koke od susednog stola. Njegova vršnjakinja mrsila je prste pijanog mladića.

 

Narednog petka na istom mestu…

 

-”Oprostite gospodine Bob! Želite li još jedno?“ upitao je kelner u beloj leptir mašni Boba, nakon što je uslužio damu sa čašom merloa i njenog mladića sa uobičajenim skočem. Upravo su stigli.

„Ne, hvala prijatelju. Sačekaću još malo. Očekujem Lukreciju, već je davno trebala biti ovde. Ona i taj njen posao. Mnogo se žrtvuje zbog njega.“

-„U redu gospodine Bob. Za pola sata se svakako vidimo!“

„Mislite?“

-„Znam!“

U tišini svoga stola, koja je večeras nekako unosila zebnju u njegovo srce, Bob je čekao. Slušao je pucketanje cigarete i zveket đinđuva napaljene matorke od preko puta. Krajičkom oka osmotrio joj je usne. Bile su prepune šminke. Pričala je. Cela se bila unela u objašnjavanje:

“Slušaj me mališa… Vreme ti je da kreneš da igraš ozbiljnije, ok? Završio si školu, diplomirao. Posao nemaš. Niti ćeš ikada naći posao za koji si se školovao. Jer ti svoj posao odavno odrađuješ. I savršen si. Hajde lutko, vreme je da to priznaš sebi! Da jebeš za kintu. Nije to nikakvo štekovanje love niti studentski džeparac. Ti si žigolo. Moj žigolo. Stoga, imam predlog za tebe: Dole, ispod mosta, postoji prostor koji grad izdaje. Nekadašnja farbara, ali pošto je na mestu na kom jeste, niko ne želi da ga pogleda. Tu nastupamo ti i ja. Ja ulećem sa novcem, otvaram sexy shop sa kabinama za gospodu i kabinama za dame. Ti si domaćin i vodiš celu priču. Skidaš posao sa kurca!” zasmeja se kad završi.

Mladić bez reči uze čašu, podiže je neobraćajući pažnju na maramicu-podmetač koji se beše zalepio za dno. Ispi svoj skoč u cugu i po prvi put otkako dolazi ovde, tresnu čašom o sto.

-”Mislio sam da ovih poslednjih pola sata našeg viđanja nikada neće proći. Hvala vam na svemu! Hvala na lepim rečima, hvala na poslovnoj ponudi. Nažalost, predlog ću morati da odbijem. Noćas letim za Kinu. Dobio sam posao u struci. Posao profesora Engleskog jezika.“

Ustade, uze joj ruku i poljubi je iznad prstiju.

-„Bilo mi je drago. Neka vam je sa srećom sa tim… poduhvatom“. Žurno napusti prostoriju, ostavljajući za sobom par stolova, dvoja otvorena usta i četiri oka koja su se panično krenula tražiti. Svako iz svojih razloga.

Potragu im omete kelner sa belom leptir mašnom. Nosio je obećano piće gospodinu Bobu.

„Izvolite, gospodine Bob! Ovo je na račun kuće. Ovo mesto zna za tugu. Lu je otišla. Neće se više vraćati.”

-”Hvala, prijatelju. U tom slučaju- donesite i jedan merlo za damu. Na moj račun!”.

Untitled

 

 

Noć je bila tamna, pivo mlako a kokain loš. Jedva da je radio. Vozeći do Bulevara Nade trnuo sam u nameri da ponovo osetim onoga sebe kakav bejah na početku cele ove igranke oko mog talenta. Ja, Emilio slikar sa obronaka Svetle planine, umetničke enklave Najvećeg grada na svetu. Razgovaram sa parom očiju iz retrovizora.

-“Jebo te, sećam se te slike čoveče… Ja, u malom iznajmljenom stanu, sedim kraj prozora i gledam u park i košarkašku arenu preko puta moje zgrade. Napolju mrak, sneg koji se topi i grane koje njišu najupornije listove, koji zimu ponosno dočekaše vijoreći se na severnom vetru. Kraj mene radijator, na radijatoru bela najlon kesa. Na njoj plavim markerom ispisana reč: „Repovi“

Da, beše to kesa sa svinjskim repovima koju sam izvadio iz zamrzivača u nameri da ih otopim i sutra od njih napravim gulaš. Jer sutradan je dolazio taj agent prodaje šta li je već, taj bucmasti peder, koji je želeo da mi pomogne da uspem po svaku cenu. Prepoznao je, kako reče, u meni izdanak divljine, čvrst kao kamen i surov kao morska hrid. Odmah sam shvatio da su jedine dve stvari koje je taj tip od mene zaista želeo bile procenat od prodatih slika i centimetri moje kite.

Međutim kada ti neko uz gulaš od svinjskih repova pomene hiljade dolara vredne ugovore, izbor i nije baš najsretniji. Jer, naravno, prihvatiš netremice. Prihvatiš i lažni osmeh i manikirane prste koje ti pogled navode ka isprekidanoj liniji u dnu papira. Onoj, na koju ćeš svojim potpisom staviti do znanja da si od strane svog agenta upoznat sa svim aspektima koji iz Ugovora proističu. Direktno ili indirektno.

Naravno, prilikom potpisivanja pojma nemaš o čemu je zapravo reč. Jer, ti si slikar. Jebeni slikar. Dovoljno je da tvoj sagovornik kaže jednu jedinu reč i začika tvoju radoznalu umetničku maštu. Onu prokletu, neodoljivu. Tako udružene, mašta i reč u tebi potegnu okidače i već narednog trenutka gledaš mu iz očiju siže života. Strahove i strepnje, radovanja i nade. Vidiš šta voli, čega se stidi, čime se ponosi… I sve to u par minuta razgovora. Kako, do đavola, onda da potpišeš da si sa nečim saglasan? Jer dok izlaže tačke ugovora, ti pokušavaš u njemu otkriti koliko će te zakinuti. Da li ćeš i dalje jesti repove dok on bude menjao svoj stari srebrni escajg za još stariji. Ovoga puta sa nekog srednjovekovnog dvora, po mogućstvu.

No, potpisah ipak.

-„Može sada poljubac?“

-„Ne baš!“

-„OK, dragi mladiću. Biće prilike. Dobrodošao i lepo se snašao u životu poznatih!“ Namignuo mi je iskrivivši lice u idiotsku grimasu.

-„OK, hvala!“- pružih mu ruku i najebah mu se matere u sebi preko učtivog osmeha. Već sam tada počeo shvatati kako mašina zapravo radi.

Par meseci kasnije, punio sam izložbene ateljee na Bulevaru Nade. Punio sam i novčanik. U banci su mi odobrili stavljanje nadimka između imena i prezimena. Stvar prestiža ovde na Ostrvu Umetnosti.

Emilio „White Trash“ Tenaglia.

Voleo sam svoj život tih dana. Nisam razmišljao ni o čemu. Bele linije, zelene novčanice, semenke koje pucaju i buše košulje. Raj. Raj u koji sam uplovio suviše glupo, suviše mlad i nesvestan da sam svoje telo, svoje suze i strahove, svoju dušu o koncu, ponudio debelom mesaru koji me je seckao i prodavao na kilo. Ne želeći izgubiti ono što ja mogu da stvorim. Kada ne bih imao gotovu sliku, bio sam u obavezi pojaviti se (iskreno, donosili su me iz ateljea) u sred noći u Najpoznatijem klubu Najvećeg grada. Tu bi mi mesar moje duše turio plajvaz u šake i tada sam potpisivao jeftine reprodukcije svojih slika. Na njima beše odštampan QR kod koji je vodio ka mojoj službenoj stranici na Globalnoj mreži. Bio sam popularan. Bio sam white trash superstar. Pijan i drogiran 24/7. Nazdravljao svojoj slavi, gušeći se u lažima koje sam niz grlo spuštao. Jer nisam bio „Pikaso današnjice“, niti sam bio „Vizionar o kome će tek budućnost posvedočiti“, kako naslovi štampe o meni tada pisaše. Ne. Bio sam još uvek Emilio. Drugar sa kistom, paletom i temperama koji po sniženoj ceni dobija svinjske repove u bakalnici iz komšiluka. Bio sam normalan, prizeman i skroman. Nisam želeo stan na Aleji bogatih, kola iz poslednjeg broja Automagazina niti svu tu drogu i skupe godine berbe. Ne! Ipak, mimo svoje volje postadoh Crni Isus Najvećeg grada na svetu.

Naravno, takva titula sa sobom donosi određenu odgovornost. Kao i očekivanja. Grimizni anđeo- svedok pokopa naših sopstava. Onih čistih, kojih se ni vi, zajedno sa mnom ne možete zapravo setiti jer je toliko toga prošlo od tada. Sakrivasmo se ispod jastuka punjenih perjem rajske ptice. U tom mraku i strahu pronalazili smo srodne duše. Pod  jastukom se ugušili. Vaskrsli u zmije, šišteći dvostrukim jezikom: „Sve je isto kao nekada!“

 

teeq

Muka mi je od ovog posla!- govorio je dok se gledao u ogledalo. Sopstveno lice mu beše postalo strano. Znao je da je to on- ali ipak… Ovaj čovek, u čiji odraz se upiljio, sve manje je oslikavao ono što u sebi još uvek nosi. Stario je. Parao se poput rukava starog džempera. Nestajao i kopnio. Lišen priznanja, lišen odlikovanja. Nikad pretočen u uličnu legendu, nikad spominjan kao stub jednog vremena.
Theodor Quantrell, poreklom iz Gane, rođen i odgojen u Los Angelesu. Afro-amerikanac u svojim četrdesetima. Detektiv odeljenja za krvne delikte.
Tee Q- pandur iz kraja, koji je gotivio svoj komšiluk. Ponekad bi primorao svojom značkom nepoverljive dilere iz bloka da mu prodaju nešto trave. „Krvni delikti“- kakav praznični celofan, a? govorio je klincima. „Znaš li šta to znači mali brate?“
„ Ne znaš- odgovarao bi umesto sagovornika, nastavljajući: „Ne znaš, jer si klinac. Zato ću ti reći šta znači…“
Kada bi deci željnoj lakog novca objasnio da je on pandur sa kojim oni nikada neće imati problema, jer će njegov slučaj postati tek nakon što svojom krvlju celivaju asfalt koji ih podiže- prodavali bi mu robu. Sa knedlom u grlu i uz obavezan popust. Tee Q, međutim, nikada nije koristio povlastice. Uvek je plaćao pun iznos, govoreći da je novac sredstvo zbog kojeg se mnogo velike stvari bacaju na kocku. Zato ga treba obilato koristiti i uživati u svemu što može da ti pruži. Jer, na kraju će doći da naplati sebe. Kao klatno koje ti pruži nezaboravnu vožnju do same ivice energije. Do nulte tačke. I tek što iskusiš taj magični trenutak, već te nezaustavljivo vraća u ponor iz kog si potekao…

„Dan će! Opet…Stanište ljudi. Sigurna luka. Dominacija čula vida. Stvarnost na očigled… Mrzim jebenu svetleću stvar!“ govorio bi odvajajući se od računara na kom je celu noć pokušavao uklopiti profil i motiv još uvek nepoznate osobe kojoj treba da nakači odgovornost za jučerašnju naslovnu stranu LA Daily News-a:
„Stripped, raped and strangled“
Otpi gutljaj kafe i okrenu broj.
-„Dobro jutro Sam! Vidi, znam da je pet i da spavaš i ta sranja… ali daj pozovi ove tvoje hrčkove iz noćne smene i najavi me na uviđaj! Nešto mi je palo na pamet, hteo bih da proverim, OK?
-Gospode Tee, pa zašto mi radiš ovakve stvari. Teraj se u kurac idiote jedan! Pet sati, ej! Pet sati sinak! Zvaću ih, idi u pičku materinu…
„Jebeni pandur- narkoman“ čulo se dok je Sam, načelnik odeljenja za skladištenje dokaznog materijala spuštao slušalicu. Tee-Q je nekako bio zavoleo taj pozdrav. Iskreno je uživao prenuti ga iz sna za vreme koga on i gospođa mu puvaju pod čaršav ostatke sinoćne večere. Sklad. Brak. Ljubav…
-Šupak jebeni! Evo ti stiže dan. Ti, gospođa i horde vama sličnih izmileće uskoro, pretvarajući se da su sveži i odmorni. Da nose energiju koja će baš ovaj dan učiniti posebnim. Maske sreće. Ceo jebeni svet počeo je da fura taj osmeh izatkan strahom od samoga sebe. Poprimaju izgled omiljenog TV programa. Prosto možeš zaključiti ko je na koji kanal navučen. Pratiti smer u kojem je pobegao od sebe. I u takvom svetu ja moram da rešavam zločine. Pa svi ste bre pod istragom, mamu vam jebem! – mrmljao je Tee-Q
-Ljubavi, pa ti si ponovo budan celu noć? Pa zašto to sebi radiš srećo? I gde si da me poljubiš, tvoju malu devojčicu koju čuva veliki crnja pandur? – mlela je ulazeći u kuhinju Adelle, takvom snagom i brzinom kao da ni ona nije okom trenula.
-Oooh, dobro jutro i tebi! Samo skuvaj tu kafu i ne ponavljaj mi tu gomilu sranja koje me svaki put pitaš nadajući se drugačijem odgovoru, ok? Ako ti se kenja idi u klonju i kenjaj, nemoj ovako! Ne mogavši slušati zvocanje Tee-Q je zapalio iz gajbe.

-Matori, da je pomeriš na onaj zid do svoda, a?
-Hajde…Jel ovde?
-Da!
-Tu vam je do jaja! Odgovori Tee u nadi da će vlasnik paba i njegov radnik napokon pronaći zajednički jezik i dogovoriti se oko novog mesta na kojem će limena reklama ukrasiti ciglu paba u koji je Tee-Q rado svraćao.
-Ionako niko ne gleda zidove kada vam po stolovima šljašti glamur sa naslovnica novih brojeva Who’s who-a. Jer svi hoće da znaju kako se dospeva do zvezde na Holywood bulevaru.
-Hej Tee! Hvala na savetu čovek! Uvek volim čuti reč svojih gostiju.
-Da sam na tvom mestu, pre bih mi se zahvalio na čitavoj vilici nakon svog onog trubljenja na raskrnici. Video sam te Tome, u onoj tvojoj kanti od audija. Tripuješ se momčino, a?
-Jebi ga matori, kasnio sam na posao… iskrivio je vlasnik paba lice u kez, želeći tako iz Tee-ja izmamiti trunku milosrđa.
– Zajebi me sa tim osmehivanjem. Obojica znamo da sam zaradio svoje besplatno piće za danas, zar ne?- upita Tee, namignuvši.
-Naravno. Kiselo se smešio Tom, strepeći od količine pića koje će Tee-ju kliznuti niz grlo, ne donevši mu pritom ništa osim čistog gubitka. Jer Tee je mogao da potegne. Veoma.
-Ne beri brigu Tome, samo dva tri krateža da me krene inspiracija. Imam neko sjebano ubistvo na kom moram da poradim. Poštedeću ti džep ovoga jutra.
Krenuli su viskiji sa vodom. Jedan, drugi, treći…Tee Q je zamišljeno gledao u prazninu koja beše potisla sav njegov svet. Niti je više ikoga čuo, niti je išta video. Samo mrak i tišina. Zašto? Zašto silovati u parku i obesiti o drvo? Ne uklapa se ni sa jednim od obrazaca ponašanja poznatih Tee-ju.
-Do vraga! Promrmlja sebi u bradu, odgurnu se od šanka i zaputi ka izlazu.
-Hvala Tome. I pazi kako voziš sinak!
-Sve ok Tee!

Zaputio se do stanice. Dan je kuljao sa istoka, bojeći zoru u crveno. Noć je uzmicala tražeći stanište u novom danu, gde će iznova progutati Sunce. Igra svetlosti i senki. Opsena prirode.
– Dobro jutro gospodo!
Jutro Tee! Otkud tebe? Mitchells je zvao da te najavi ovima u jazbinu. Bio je  besan što ga ponovo budiš.
-Znam dečkonja. Uvek mu to radim. Prdonja matori!
Nasmejaše se obojica, pružiše ruku jedan drugom. Razmeniše još par prijateljskih reči na prijavnici osme policijske stanice. Tee se zatim zaputi hodnikom ka liftu. Pritisnu dugme sa oslikanom strelicom na dole.
Idemo dole… Čudne li simbolike, pomisli. Vrata se otvoriše i Tee kroči u prostoriju za odlaganje dokaznog materijala.
-Pozdrav društvo! Šta se radi?
Pozdrav poručniče! Kao i obično… Police pune pečata raznih sudbina, sudije koje ne potpisuju revers i hladna kafa od kuće jer nam je aparat u kvaru. A niko od nas nema želju da se penje do Narkotika na peti sprat zarad kafe. TV radi i to je ok. Večeras je utakmica. Menjao sam smenu, radiću duplu, da bih u miru mogao da gledam. Kući me klinci izludeše. A? Šta kažeš? Mudro, a? To za smene.
-Pravi si detektiv Majki, nema šta! Kako si to samo dobro odigrao. Vrhunski strateg! – kuražio je Tee debelog Majka službenika u arhivu dokaznog materijala. Tip je bio toliko lenj i prizeman da je Tee prosto voleo doći ovde i prozboriti sa njim po koju reč. Prosek Los Anđeleske policije.
-Nego, da te pitam. Treba da pogledam onu od pre mesec dana. Parkić kod škole. Ubodena iglom za štrikanje u srce. Sirotica. Sećaš se?
Da, da…Dokle si stigao sa tim? Ima li pomaka? Jeste uhvatili manijaka već?
-Ništa još Majki ali mislim da sam mu na dobrom tragu. Mislim da su ta dva ubistva povezana! Zato mi i trebaju neke stvarčice. Pokušavam uklopiti nešto…
Uh, nadam se da će tip goreti u paklu! Izvoli Tee, uzmi šta ti treba. Ali kako ćeš do vraga išta pronaći? Zaista se divim. Na kraju uvek rešite slučaj. Ne znam kako to polazi za rukom vama detektivima, ali po tom dokaznom materijalu nema ničega više do naših pandurskih otisaka, prašine i trake sa delovodnim brojem pod kojim je kod mene zaveden.
-Umetnost Majki, umetnost! nasmeja se Tee, uzimajući dugu iglu na čijoj je oštrici pre 30 dana predata njena duša Svevišnjem.
-Šalim se druže, naravno! Potapša Majkija po ramenu.
-Analitika, usmeravanje, konstrukcije, odbacivanje izgrađenih teorija, pravi otisci prstiju, lažni otisci prstiju, nedostatak dokaznog materijala, logički ćorsokaci…pakao druže moj! Tamo se rešavaju slučajevi. Vidiš da je šest ujutro sinak? I? Jel jebem ženu? Ne! Radim na slučaju!
Majki se nasmeja. Tee mu uzvrati osmeh.
-Jel ima novosti sa kamerama oko parka u vezi one mukice od preksinoć? Okačene u parku?
Ništa novo Tee, samo snimak patrole kada je pronađena ujutro i ti što bezbroj puta tumaraš po tom delu parka, tražeći bilo šta…
-Znam! I obilazim okolne zgrade kao jebeni idiot u potrazi za kamerom koja ima opciju noćnog nadzora. Znaš li koliko ih je po kraju?
Ne!?
-Jedna! I to naša, u dvorištu stanice. Koja pokriva vozni park. Ona koja je uhvatila Rodmana kako trsi onu malu iz PR-a u onim patrolnim kolima sa sjebanom haubom, sećaš se?
Hahaha! Kako da se ne sećam! Hahaha!
-Otišao sam dobri moj! Ne daj se!
Ćao Tee! Srećno druže. E, što si me dobro podsetio. Baš se slatko nasmejah! Jel se sećaš ujutro face kad je shvatio da smo jebeno svi pogledali! Ahahaha!
Tee je već bio na vratima. Mahnu rukom u znak pozdrava.
Sačekavši veče, izvukao se Tee iz kuće i krenuo u potragu. Morao je naći nešto. Bilo šta! Zar da čeka svakih trideset dana da se desi novo ubistvo. Nije mogao da dozvoli da se za mesec dana opet pune naslovnice dnevne štampe. Bio je odlučan u nameri da koliko večeras završi sa tim. Razmišljao je: U Velikom parku, mestu zločina od pre mesec dana- postavljen je policijski punkt sa reflektorom u sredini parka. Da je ubica potpuni idiot, to mesto mu više ne bi palo na pamet. Parkić kod škole- mesto zločina od pre tri dana još uvek je pod budnim okom komšiluka željnog nove senzacije. Željnog pažnje novinara i kamera. Poziva rodbine iz daleka, koja na vestima prepozna adresu.
Ne. Ta dva mesta nisu nikako više predmet njegovog interesovanja. Međutim je Tee, iskusni detektiv osme Los Anđeleske policijske stanice, bivao sve snažnije privučen istančanim predosećajem da večeras mora biti napolju. Tumarao je ulicama koje su gubile svoje oštre konture pod plazećom izmaglicom novembarske noći. Žuta gradska svetla su iz trena u tren gubila moć da osvetle prostor oko sebe.
-Do đavola, sad može biti bilo gde. Ako bude…
Noć je odmicala. Mirna, tiha, umotana u maglu. Ne čuju se sirene, radio prijemnik ćuti. Tee se, obilazeći grad približio stanici. Na svega dva bloka od radnog mesta, Tee je shvatio kako je na izmaku snaga.
Otići ću da se pozabavim papirima, kad sam već tu. Obiđem još ovaj kvart i večeras ne hodam više po busenju makar šta da je u pitanju- pomisli.
Bližilo se 10 uveče, magla je bila gusta kao testo. Tek na par metara vidljivosti nedrila je noć retke prolaznike. Uglavnom vernike koji su išli na večernju misu.
Tee se zagleda u časovnik. Vreme je oticalo. Sam na ulici, upadljiv i sablasan u toj magli Tee je gledao na sat. Možda bi to moglo biti i ovako- pomisli Tee i krene bliže crkvi.
-Izvinite mlada damo! Detektiv Quantrell iz osme policijske.
Izvolite detektive! Maria, bibliotekarka iz knjižare preko puta vaše stanice, znam vas iz viđenja. Kako mogu da vam pomognem? upita mlada komšinica kroz osmeh.
-Pretpostavljam da ste krenuli na misu pa vas neću mnogo zadržavati. Stvar je u tome da radim na profilisanju u vezi određenog zločina i trebala bi mi vaša pomoć na trenutak.
Svakako! Imam par minuta.
-Odlično. I hvala vam. Pođite sa mnom iza crkve, molim vas. Pazite samo velika je magla. Znate taj mali šumarak tu iza, sa onim dosadnim vranama što kenjaju po klupi. Tu je osvetljeno, tu ćemo.
Pošli su stazicom punom maramica i iskorištenih kondoma koja je kroz šiblje vodila do crkvenog letljikovca. Sa prvim udarom zvona Tee pogleda oko sebe, sagnu se i pokupi šiljat kamen koji mu se našao usput.
-Improvizacija! – reče tiho.
Molim? – upita bibliotekarka
Tee-u jurnu krv u glavu. Oči mu zakrvaviše. Ubrza disanje i raširi nozdrve. Krenuše mu trnci po telu i jedva odole da ispusti krik. Tupi udarci kamena u glavu i lepetanje rukava Tee-jevog mantila još jednom su tišini noći poverili ko je zapravo i koliko je postao nestrpljiv.
Zvona utihnuše. Sveštenik se obrati sa oltara:
Reč je Gospodnja.

“Your cheatin’ heart will make you weep,
You’ll cry and cry and try to sleep.
But sleep won’t come the whole night through,
Your cheatin’ heart will tell on you.”

Hank Williams

IMG_20150822_163834

Pokušavao se Addy pesnikovim lažima ubediti kako će Melinda, nošena pokajanjem, dopuziti nazad u njegov zagrljaj. Topao, pun ljubavi. Zagrljaj koji mu je bio karta u jednom pravcu iz kaljuge predgrađa.Geta, kog beše gotovo zaboravio, napustivši ga sa njom i odselivši se bliže centru Londona. Tu je, posredstvom Melindinih poznanstava i veza po gradu, napokon počeo raditi britanske poslove za britansku platu. Beše ostvario imigrantski san. Addy- event manager at Club NME. Jedan od retkih likova kojima, osim tamnije puti, čovek ničim više nije mogao prišiti poreklo sa pojavom. Harizmatični šmeker- „must have“ Londonskih noći. Tek…

Bezbroj je puta, ispijajući popodnevne kafe, Addy prebirao po glavi potonja zbivanja u vezi njega i Melinde. Pokušavao ih uskladiti i svemu naći smisao. Tražio opravdanje nadanju da će se stvari vratiti na staro. Da je u pitanju okrutna šala sudbine, koja ima zadatak da potvrdi povezanost dvoje ljudi.
Međutim, činjenice su govorile drugačije! Govorile su da se Melinda u početku beše samo igrala sa Adnanom, te da joj je vremenom prirastao k srcu. Postao oslonac, postao najbolji prijatelj. Sve dok nije osetila da u svojoj prirodi ima i drugi smisao…
-Zarobio sam u kavez pticu i stekao neprijatelja za života. Pritom je svoju tugu tkala cvrkutom od kojeg bi se uvek raznežio slušajući ga. Potpuno nesvestan kako mi šapuće „Pusti me, ne mogu više!Pusti me, ne volim te! Pusti me, ne želim biti rob sopstvenog sažaljenja! Pusti me, pogrešila sam.“
Otišla je. Melinda se ne vraća nazad. Znam to, no plašim se istini pogledati u oči. Sad, kada je kavez konačno prazan, sada se moja pustoš može videti jasno kao na dlanu…Dugačka sedam godina, široka koliko je duše obujmio poslednji poj ptice što preleće granicu iluzije.
Tmurna, orošena suzama prošlosti, razleže se po njegovoj duši močvara života. Na sred nje, obrasle izdancima nade, stoji on: Strah. Adnanov lični Strah. Sveprisutan, oslikan poimanjem. Ćarlijav poput radosti, treperav i nežan; opet- okrutan, surov i stvaran. Jak i nesavladiv, poput svoje majke- Istine. Poštovana gospodo, u savršenstvu svoje pojave, Adnanov lični- Strah od Istine… (kopile što ga Istina izrodi zanevši sa Smrću).

Fadil. Prostodušni mladić kog je, po svoj prilici, Sudbina postavila kao sponu između Adnana i njegove prošlosti, koju trenutno ne može sagledati zbog privida dužine svoje sadašnjosti. Jer gledala je Sudbina kako se Strah- kopile razmeće po duši sirotog Adnana. I bi joj žao- te udesi tako, da se Adnan i Fadil jednom prilikom sretnu. Fadil, sekač trupaca, Adnanov drugar iz školske klupe. Čovek koji je voleo Adnana. Koji je verovao u pravičnost njegovog izbora, zameravši mu po koju sitnicu ali ga svakako ne smatravši lutkom bez očiju, poput većine Adnanovih poznanika iz starog kraja.
– Selam alejkum Adnane! Kojim dobrom natrag rođače?
-Fadile! Dobri moj, stari prijatelju! Ma kakvo dobro, kakav selamet, o oči moje! Zar ne vidiš mrtvog čoveka kako hoda i sa tobom zbori? Tražim dušu sa istom sudbinom, tražim mesto na kome da pljunem u pepeo njene kose što sam skupio u postelji koju je napustila. Da me dim povede ka istoku, ka spasenju i zaboravu. Ne mogu da trpim više Fadile, dobri moj. Napustio sam veru, napustio svetonazore. I gde sada da tražim utehu? Među onima koji me oslovljavaju sa „odbegli“. Zar je budućnost jagnjeta u klanici? Nisam glup Fadile, znam da su im usta gorka od žuči.
-Ne luduj Adnane i ne dopusti gluposti da ti prlja dah i kvari osmeh! Ta nismo mi takvi Adnane po bogu brate! Znaš i sam ko smo. Ko si…
-Fadile, voleo bih da su tvoje reči istina što će raspršiti moje strahove. No dopusti mi da ti kupim kafu i da podelimo krišku lokuma, evo… evo odmah tu, iza ugla u prvoj čajdžinici na koju naiđemo! Da se i sam uveriš.
Pođoše niz Blair ulicu ka kafeteriji gde se uvek mogao naći svež čaj od nane koja se svakoga dana brala iz restoranske bašte. Sok od ruže i topao lokum. Mleveni šećer i patina korica svete knjige. Miris doma. Miris Istoka. Miris davnašnje sreće.Mesto na kojem se osetiš kao čovek sa smislom.
Tek, jedva rođeni trenutak ponovne veze sa korenima, rasprši se čim skrenuše u Aberfeldy ulicu gde se njegov, sedam godina gajeni, moderni britanac zgrozi do srži kada ugleda nekolicinu mladića kako zaustavljaju vremešnog gospodina, koji je iz obližnjeg paba nosio kriglu tamnog piva kući, da je sa gospođom podeli posle ručka. Momci su opkolili starca i uz mnogo buke suprotstavili se njegovom prolasku ovim ulicama.
-„Nema alkohola ovde! Alkohol loš! Muslimanska zona! Prosipaj! Nema pića u ovom kraju! Mi smo Muslimanska Patrola. Alkohol- zlo! Nema pića u ovde! U redu? Prosipaj! Hvala lepo! Prijatan dan vam želimo.
-„Ne mogu da verujem!“ Starac je u šoku prosipao svoje pivo, koje je pronosio ovuda čitav svoj život.
-„Ne zanima nas veruješ li ili ne!“ bio je odgovor koji je dobio od novih vlasnika ovog dela grada. Nekad njegovog grada.

I šta kažeš na ovo Fadile? Jesmo li mi to bili tako dobri da su nam anđeli čuvari pozaspali od silne dokolice? Hm? Je li Fadile?
Fadil nabra obrve, vidno ljut.
-Slušaj Adnane! I slušaj me dobro! Ili ćeš prestati da me zapitkuješ stvari na koje nemam odgovor i prihvatiti moj zagrljaj i moju pomoć svesrdno, iskreno i nesebično kako sam ti je i ponudio u tvojim teškim trenucima ili ćeš se iz ovih stopa okrenuti i vratiti se boli koju si iskusio prevarivši se i poverovavši joj. Glupane moj! Zar je ova gesta dovoljna da izazove sumnju u tebi? Zar je dovoljno toliko malo kao što je molba da se ne kalja- sada naša zemlja, njihovom prljavštinom? Je li Adnane? Toliko, a?
A reci mi, rođeni, sećaš li se kad smo došli? A? Pa kad si telefonom snimio kako nas tuku i guraju na aerodromu kao da smo stoka? Seti se, dragi brate šta je tada bilo i šta si nam presavijen od bolova pričao? Sećaš li se Adnane? Je li? Kako su te odveli u stanicu i dali ti da piješ otrov za pacove jer, kako su rekli, da je to lek za glodare sistema, kao što si ti. Da su jednom pustili da im pacovi unesu kugu u zemlju i da neće nikad više…Jel se toga sećaš seronjo?… A vidi te sad! Toleranti gospodin, britanac bez porekla. E, pa dragi moj što bi rekli vi, „Britanci“: Sisaj kurac!
Hajde mi samo, molim te, potvrdi kako si spreman prihvatiti i to da se ona, cvet tvoje svrhe- koji ubra, trga tebi iz ruke i poklanja drugome? Samo mi reci da je i to po tebi sasvim prihvatljivo i da pristaješ na to. Da će biti shvaćeno kao savremeno te proći nekažnjeno?
Kročiše u čajdžinicu. Adnana je prožimala nelagoda. Hladnoća starog, poznatog, ograničenog i dosadnog kalupa prošlih dana. –Zar ću zaista ponovo u geto? U mrak prosečnosti? Živeću život bez Melinde, ispijati čajeve sa Fadilom. Nedeljom ići u nabavku. Opkoliti se namirnicama, televizijom i mukom drugih ljudi. Krunisati sebe lažnom srećom i vladati. Kralj od papira- gospodar zemlje olovaka. Sjajne li sutrašnjice sebi priredih!
Neodmereno snažan zagrljaj prenu ga iz razmišljanja. Mustafa, vlasnik lokala.
-Dobro nam se vratio dragi brate! Lepo je videti te opet. Sedite, poslužite se! -žurno im je odmicao stolice od stola kako bi se mogli smestiti. Miris jabuke i cimeta širio se iz nargila postavljenih na svakom stolu u čajdžinici. Golicao je Mustafi uglove gustih, crnih brkova koji bežeći ka očima, istresaše iz usta kao iz vreće, osmeh nanizan zubima boje slonovače.
Fadil prinese upaljač i komadić ćumura se zacrveni. Uze crevo sa lulom i nargila zažubori.
-Eh, moj ti! Vidiš li šta je dom? Vidiš li kako se uživa kod kuće? Kako je toplo oko srca, nama koji smo ovde. To smo mi, dragi Adnane, stvorili. Mi, u tuđoj zemlji! Ej! Postavili pravila u jednoj Engleskoj, koja je bogata i jaka zemlja, razumeš li?! Jaki smo, Adnane, ne brigaj. Jaki smo i za tvoje budalasto srce. Hajde mi ispričaj kako je to bilo, molim te. Šta se dogodilo te si svenuo tako. Kako li je ta kurva utukla mog prijatelja?
Adnan zažmuri na trenutak, te proguta knedlu. Vraški ga je zabolela ta reč koja maločas izlete iz Fadilove labrnje. Zamisli se: Melinda nije kurva! Ili jeste? Ili je samo bila željna avanture? Ali zašto me se nije setila i zašto ju to nije sputalo u nameri? Boli me sve to! Zašto mi nije rekla istinu? Zašto mi nikada nije pričala o njemu? Siguran sam da bi mogli naći način. Ali je krila stvari od mene! Kako da joj ponovo verujem? Kako da ponovo postanemo jedno? Ili ona više ne želi to? Ili je zaista otišla zauvek…Ne, ne verujem! Čisto sumnjam. Preispitujem se opet i iznova i što se više pitam to mi je jasnija jedna stvar. Koliko god da sam blizak sa njom, nikada neću moći postati ona. Videti svet njenim očima, misliti njenom glavom. Ona mora ostati ona, ja moram biti ja. Nažalost, toliko je ludo volim da bih najsretniji bio kada bi nas dvoje postali jedno jedinstveno biće, savršeno uklopljeni u nepobedivoj sili ljubavi. Pokretači, pobednici, uzor. Primer lepšeg sveta. Jebo te Bog, volim je još uvek… Neka se i provela. Neka mu je i dala pičke, neka su je i ponele emocije. Neka je i uradila nešto za sebe, za svoj ćeif i groš. Bila slobodna za jedno veče, bila srećna u ispunjenju snova. Veza za jednu noć…Sa tipom kojeg si tek nedavno izvalila i uvrstila u meni svoje mašte. Tek, eto prilike da se tvoj mali pomagač u mentalnoj stimulaciji orgazma otelotvori. Pa ko ne bi iskoristio priliku? Ona je jebeno morala to da uradi! Možda bih i ja uradio isto… Preterao sam isteravši je iz stana. Preterao sam u svojoj sebičnosti i samosažaljenju! Ispao sam kreten jebo te! Moram da joj pošaljem poruku.
Uze telefon, izvini se Fadilu što čeka, te otkuca poruku:
„Nedostaje nam iskrenosti. Izvini! (Još jedno od mnogih. Kapiram da sam ti dosadio do jaja izvinjavajući ti se). Kako god, evo, iskreno: Žao mi je bejbe! Prenaglio sam. Ne mogu da živim bez tebe, ljubavi!
U sekundi usledi odgovor:
„Majmune, zaklao me je od kurca, kao kokoš! Urnisao me je! Ali ujutro nisam imala o čemu da pričam sa njim. Prdi i vonja mu iz usta na leš, kao i tebi. Ali nema čaroliju koju mi imamo. Mi! Govno jedno! Vuci dupe nazad. Kiss bejbe!“
Sudbina je slatko trljala ruke. Dve muve jednim udarcem, što bi rekli ljudi. Eto posla mojoj sestri Ljubavi, eto posla mome bratu Razumu: Ovaj joj se, srećom preplavljen, vraća u zagrljaj a Fadil će, dobra duša napokon razumeti šta znači voleti nekoga. Zaista voleti. Jer gledaj sad kako stvar biva:
-Fadile! izusti Adnan odlažući telefon.
-Da ti kažem jednu stvar: Postoje u životu staze kojima se zaputiš, ne znajući niti očekujući mesto na koje će te odvesti, znaš. E, vidiš takav je put tvoj drugar Adnan u jednom trenutku svog života odabrao… Beše to put na kojem sam sve svoje uništio, poderao ili izobličio do neprepoznatljivosti. Dug i dalek put. Ali lep i sladak. Put kraj kojeg sam uvek nalazio: I čime da se zasladim i čime da utolim žeđ i dobru hladovinu da odmorim. Tek, odjednom, put postade suv i pust. Lišen svega, do ispucale staze. I reći ću ti šta sam na tom delu puta, kroz muku i tešku patnju shvatio.
Fadile, dragi moj i dobri prijatelju. Shvatio sam da je u bilo kom putu, bez obzira kakav se pokazao, najbitnije da imaš pravog saputnika.
Pravi je saputnik ono što čini da u svemu ustraješ. Ono zbog čega oboje izlazite kao pobednici iz svake male bitke što vas na putu zadesi. Jedno za drugo, jedno zbog drugog. Dozvoli mi da razjasnim tvom zbunjenom licu, dragi Fadile:
-Ja joj se vraćam. Opraštam i vraćam se Melindi!
Fadil ga zblanuto pogleda, skupi malo ramena te se pogrbi kao da ga Adnanove reči pritisnuše za vrat.
-Ma šta to pričaš čoveče? Kakvo vraćanje? Pa zar kurvi u postelju? Šta ti je budalo, znaš li šta će svi reći!?
Addy mu uputi miran i blag pogled.
-Fadile, da ti kažem nešto o tim tvojim „svima“

– Jebeš sve!

IMG_20150612_174903

Primakla je nos bakarnom poslužavniku. Zavukla srolanu stotku duboko u njonjaru, pomislila u sebi „Hajdemo u vožnju.“ i pustila talas brzine u sebe. Oplemenjivanje sistema instant srećom. Jer sreće danas teško da ima u izvornom obliku. Toliko je retka da se može smatrati pravim bogatstvom. Čak su je mnogi zaboravili do te mere- da zapravo ne mogu ni razumeti ove redove. Srećom uvodni su, pa će se brzo smetnuti sa uma…

„Kako volim kad se tako naguziš dok snifaš dujs, medena…Tako je! Hajde da vidimo šta to imaš za nas! Ti si zvezda VIP sekcije večeras, bejbe!!!“ prokenjao se jedan od prisutnih „VIP“ posetilaca elitnog kluba na obali Havel-a, vodene zveri koja napaja ovaj grad još od doba kada je činio Brandenburšku grofoviju Svetog Rimskog Carstva.

Fudbaler, koji je sa svojim timom došao u Berlin tražeći dobru zabavu. Za dobar provod potreban je dobar speed. Za dobar „ds“ potrebna je ona… Crnokosa Melv, devojka koju su po obalama reka Havel i Spree poznavali kao osobu koja može da im obezbedi „najbolju- ikad“ esenciju sreće. U prilog kvalitetu isporučene robe išla je i činjenica da je Melv, u slučaju da su kupci neodlučni ili posumnjaju u kvalitet, u svakom trenutku bila spremna izaći u susret i na ličnom primeru pokazati o čemu se radi. Nije imala potrebe to činiti često, ali kada bude isprovocirana uraditi tako- onda se potrudi da taj performans bude zapamćen jednom za svagda… Kao što će, uostalom, naš fudbaler iskusiti u narednih nekoliko redova, jer:

„Pička ti materina, ti si se- pa našao izigravati sudiju, mamu ti jebem balavu…“- odvalila je u jednom dahu, sve šaptajući u sebe, dok se odvajala od poslužavnika. Smotanu stotku položi na palac a iza nje namesti srednjak i zape ga o zglob na kom je stotka počivala čekajući da posluži kao projektil koji će uputiti direktno u facu bezobzirnog „sportiste“.

Kada je smotuljak pogodio njušku darovitog fudbalera, Melv ga prostreli svojim nuklearno plavim očima te ga podseti: „Tvoj red šupak! Naguzi se da snifaš dujs, medeni…“ ispruži mu srednji prst u znak dubokog osećanja raskola između dva sveta…

Sirotan je povukao liniju. Nije stigao niti se čestito ispraviti, ni otrati ostatke supstance sa nozdrve (što je pojava koja nastaje kada se nevešto plasira materijalizovani konglomerat instant sreće. Kada autiraš šmrk, takoreći). Posledica koju hemikalije trpe kada opšte sa traljavim „vikend laborantima“ koji nisu predani nauci ili makar onom delu nauke koji izaziva fenomen koji ih lično dotiče. Kada snifaš potrudi se da ne prospeš ni trunku. Jer svaka se broji…

Već je bio ukrstio očima u tolikoj meri da mu je nišan sasvim pobegao te je morao da se pridrži za sto na par sekundi. Dok ne sabere utiske.

„Why do you look like- you’re downloading a Holy Bible?“ – iskoristila je refren ovogodišnjeg MTV hita kako bi u ritmu bas linije nabadala izazovno kukovima dok u šakama pohotno drži svoje prelepe sise, trljajući nežno bradavice između palca i kažiprsta.

„Hajde šupak maleni“ – nastavi da ga lera- „Da vidim, da li možeš da me nanišaniš? Zažmuri i priđi mi- i tvoja sam, obećavam. „

Ostatak ekipe u VIP loži kluba tiho se podsmevao drugaru videvši kako Melv preuzima dominaciju na sceni i sa uživanjem ponižava drkadžiju koji je doveo u pitanje kvalitet njene robe. Do malopre neprikosnoveni kapiten, lider čopora i najgrlatiji mužjak- pred njihovim očima postajao je tako prizeman, tako minoran, ranjiv i pobediv poput ukrštenih reči iz đačkih novina. (jedinih koje je ova fudbalska elita umela zapravo za dosadašnjeg života razrešiti).

Videvši oduševljenje na licima šupkovih drugara Melv je rešila da još malo začini zabavu. Stala je ispred stola za kojim su fudbaleri Borusije šampanjcem rashlađivali letnju noć. Zagledala se u njih poput lavice koja merka plen i sačekala trenutak da se krdo potpuno fokusira na njenu pojavu.

Kapiten ekipe, koji se prvi drznuo ući u igru sa alfa ženkom iz lige koja je bila van konkurencije za slučajne posetioce berlinskih noći, i dalje se iza nje pridržavao za sto sa bakarnim poslužavnikom.

Melv je u ritmu muzike njihala kukovima i lagano zavlačila ruku u gaćice. Krdo je hipnotisano blenulo. Omamljeni poput jagnjadi pred klanje. Poklanjajući pogled svakom od njih, Melv je izvukla prst iz gaćica. Blistao je natopljen njenim sokovima. Hitro se okrenu i priđe njihovom drugaru. Sedeo je za stolom na kom beše poslužavnik sa izvučenim linijama. I dalje nije mogao da se pomeri odatle. Melv ga uhvati jednom rukom za vrat, ispod potiljka i blago povuče za kosu. Savijajući glavu unazad usta mu se otvoriše taman dovoljno da mu silovito zavuče prst natopljen njenim sokom u usta.

„Hajde pičkice, oseti kakav ukus imaš! A? Jel ti se sviđa? Smrdljiva pizdo! Hajde sada vadi lovu, da ja palim a drugari će da te izjebu kao pravu kučketinu. Vidi ih kako sline! Nije im dobro čoveče!“

Kapiten je izvadio svežanj novčanica. Pre nego je bilo šta uspeo uraditi sa njima Melv je već bila popalila ceo bunt. Stari noćni predator.

„Odjebi šupak!“ pozdravi ga i zahvali mu se na trgovini. Gromoglasan smeh ispratio je Melv iz VIP lože elitnog kluba na obali reke Havel. Melv je odjezdila u gladnu Berlinsku noć.

„Kurvi ću iskopati oči pa ću da je jebem u lobanju!“ –dreknuo je fudbalski kapiten, nakon što ga je popustio prvi talas Melvine robe.

„Sada će da vidi kako izgleda kada se zajebavaš sa ekipom iz Dortmunda! Uwe, daj mi ključeve od Audija, brzo!“ – krvožedno nastavi svoj povratnički govor. Bio je razvaljen, ponižen i željan osvete. Pokrenuo je svoje sitne, zacakljene oči ka separeu. Sa prebledelog lica dalo se jasno videti da se sprema kazniti svoga tlačitelja. Makar to bila i žena. Ići će sam i neće se hvalisati o tome. Kada završi sa njom samo će preneti momcima da je povratio kapitensku traku. Tako će ispoštovati ženu u onome što od nje ostane. Zgrabio je torbicu sa dokumentima i uhvatio ključeve od Uwe-ovog Audija u letu.

„Paziću ga, ne brini. Ili ću ti kupiti novi“ – namignu i krene ka izlazu. Zastao je kraj stolića na kom je stajao poslužavnik sa izvučenim linijama. Pogleda ga, pa se obrati saborcima iz svog tima: „Navalite tigrovi! Jebe kevu kako je dobar! I karajte bez mene večeras. Ja imam dejt sa jednom posebnom ribom.“

Žamor ljudi u prijatnim noćima, topotanje cipela po pločnicima, osmesi i dragi pogledi- bili su nepoznanica ovom delu grada. Skladišteni prostori na dokovima industrijske četvrti. Dostavna vozila, viljuškari, kamioni. Crveno bele rampe sa treperećim svetlima, asfalt isflekan naftom. Plastika. Palete. Brza hrana. Znoj. Jer, čak i u Berlinu neko mora da radi ovako.

Noćni ih je plašt prekrivao do nekih pet ujutru, kada se u cik zore počinje raspevavati hor ovih mašina i njihovih ljudskih gospodara. Do tada, samo jedva budno obezbeđenje, čuva ovo mesto od sumnjivih radnji i osoba. Pošto su se poslovično plašili svojih senki čim ostanu sami, stražari su imali potrebu okružiti svoje punktove  čoporima džukela, oko kojih bi im rasprostrli bezbroj činijica sa vodom i hranom, trudeći se da ih drže na okupu i što bliže sebi. Tako bi životinje iskoristili da kupe svoj spokoj i mirno prespavaju noćnu smenu.

Melv je volela što stvari tako stoje. Jer kada pronađeš dovoljno tiho mesto tada mnogo bolje čuješ šapat ulice. Naučiš lakše prepoznati pretnju, prijatelja, konkurenciju… Melv je bila prošla takvu školu i bila je neprikosnovena u onome što radi. Kao i u svemu čega se u životu latila. Uvek se trudila biti najbolja. Koliko god oduševljavala druge, nije se zaustavljala dok ne oduševi sebe. A to joj se retko dešavalo. Visoki kriterijumi bili su utkani u samu osnovu njenog bića.

Put distribucije narkotika zainteresovao je Melv pre nekih par godina, kada joj je prijateljica umalo overila od nekog đubreta kog je turski narko klan smatrao dovoljno kvalitetnim da ga plasira na ovo tržište. Tada je obećala sebi da će svojom robom očistiti ulice od sve konkurentske štroke a ljudima ovoga grada obezbediti najbolje i najsigurnije spravice za zabavu. Na njima je da shvate koliki je zajeb cela ta priča. Ako imaš i malo pameti, kroz par godina kojih se, uzgred, nećeš sećati- shvatićeš koliko si popušio i zbog čega si ti- tu; a oni koje si nekada poznavao- tamo. Visoko, na vrhu kojeg si za sebe priželjkivao…

Zvuk njenih koraka prkosio je tišini usnulog doka. Koračala je laganim, stabilnim korakom. Prolazeći kraj jedne od stražarskih kućica na trenutak je zastala, provirila unutra i poželela dobro veče vremešnom gospodinu koji je otaljavao još jednu svoju noćnu smenu.

-Oho, dobro veče i tebi draga Melv, otpozdravi je Hans. Građanin u svojim šezdesetima, ponosan na svoje kolenima unazad Berlinsko poreklo. Kada provedeš vek u ovom gradu, koliko god on bio velik, svi tvoji mlađi sugrađani deluju ti kao rođena deca i na njih gledaš sa simpatijama čime god se oni bavili. Jer negde, u dubini svoga bića znaš da će ti ljudi jednog trenutka shvatiti da smo svi zapravo prijatelji na neki uvrnut način te će stoga vlastite interese podrediti opštem dobru. Deliti svoju sreću i uživati u osećanju pripadanja. Što je u vreme kada se sve više otuđujemo, povedeni nagonom za sticanje materijalnih dobara, veoma cenjena roba, priznaćete. Melv je, recimo, to lepo uskladila i uobličila u svoju misiju. Starkelji Hansu se svidela ideja te je izašao u susret Melv i omogućio joj da svoju robu krije kod njega na doku. Melv ga je zauzvrat držala dalje od rizika ovog posla i ponekad mu donosila par flaša dobrog hand-made piva, koje je dobilo na popularnosti zahvaljujući izbirljivom ukusu berlinskog hipsteraja.

-Da dopunim zalihe čika Hans. I nestajem poput sove u noć. Namignu starcu i nasmeši mu se zahvalna za njegovu velikodušnost.

-Hajde dete, samo napred. I čuvajte te vaše lude glave, obrati se na kraju ovog kratkog susreta Hans, obraćajući se više celoj generaciji nego lepoj Melv lično.

-Hvala što brinete čika Hans. Divan ste čovek. Melv mahnu preko ramena i nestade u noći.

Hipnotički basovi tresli su stakla audija i ganglije Danny Bein-a, kapitena mlade fudbalske selekcije kluba Borussia iz Dortmunda. Sin jednog od ozloglašenih uličnih pasa Nemačke. Mladić koga su voleli jer mu je tata „zli Bein“ koji ne oprašta dugove niti ostaje dužan. Inače ne bi. Jer mu je glava bila puna svega osim sporta. Kurve, gudra, kocka, kriminal. Dečko je svojim stilom života Luciferu lično uspeo izmamiti osmeh.

Leteo je ka dokovima. Leteo ka rampi broj četiri, koju su iz nekog razloga zvali trojka. Mestu koje je i noćas pod „budnim“ okom vremešnog gospodina Hansa Lindemann-a, rođenog Berlinca. Saznao je i mesto na kojem Melv drži štek iz kog dopunjuje zalihe ukoliko potražnja premaši ponudu. Danny je uspešno savladao neke od osnovnih lekcija jezika ulice. Sve informacije dobio je na jednom mestu, prosto sagledavši ko je u klubu najprimereniji za davanje istih. Bogata dečica koja se razmeću lovom i vidno odskaču iz klupskog klišea.“ Wannabe gangsters“ . Uz par šamara dobije sve što mu treba. Sročeno u stihu ako baš poželi.

Sa 100 na sat u trećoj, grmljavina klipova lomila je noć na pola. Tišina doka broj četiri je gubila svoju gustinu i temeljnost. Isprva odolevajući, pridavala je zvuku Danny-jevog auta samo još jednu ulogu u pozadinskom šumu grada Berlina. Međutim, noćas je tišina „trojke“ napadnuta rastućim urlicima automobila koji lomi prilazne rampe, iz kojeg je nakon jezive škripe kočnica izleteo čovek i u dva koraka se stvorio iznad Melv grčeći se od želje za osvetom.

Nagnuvši se, Danny uhvati Melv za vrat dok je- dopunjujući štek iz kutije od njenih prvih martinki, čučala kraj kontejnera koji se, zahvaljujući intervenciji njenog prijatelja- čika Hansa, čuvara doka br.4, nikada nije ni punio, samim tim- niti praznio.

-Šta je kurvetino, mamu ti jebem, a? Iznenađena što me vidiš je li? Šta, kao boli te đoka što neki idiot potpisuje auto ovde,a? Kao, klošarka sam, kuliram kraj kontejnera, a? U, pičketino glupava, pa u njemu ćeš večeras i da završiš! Jel ti jasno? A? Da zapamti ovaj usrani grad koga si ponizila ove večeri! Pamtiće me Berlin! Rešiću ga još jednog skota koji blati ponos moje nacije!

Dodji ovamo! dodji ovamo! – ponavljao je vukući je za kosu bliže žutoj, treperavoj svetlosti ulične svetiljke. Dodji bliže svetlu kurvo! Odvali joj šamarčinu. Jel ti se sviđa? A? Odgovori mi? Raspali je nekoliko puta po glavi šakom. Lavež uznemirenih pasa upotpunio je tupo bubnjane Danny-jevih šaka preko Melvinog lica.

Melv, dolazeći sebi oseti toplotu po obrazima i bradi. Sočne rečice krvi slivale su se niz njeno anđeosko lice. Oči su joj, nekako, bile manje plave. I usne su se tanjile ispuštajući krike zbog bola nanetog udarcima nogom po njenom stomaku. Širom otvorenih usta, boreći se sa suzama- znakom poraza, Melv je bolom budila ovo julsko jutro…

Ćuti kurvo!!! Ćuti! Jel ti se sviđa ovo, a? Odgovori mi! Jel ti se sviđa?- nadahnut mukom koju nanosi, groktao je Danny između udaraca. Telo žene počinjalo je klonuti pod  njegovom snagom.

Nakon poslednje serije uradaca kojima je propisno išutirao Melv po rebrima, opkorači je, uhvati za uši okrvavljenu glavu, koju tresnu dva-tri puta o kontejner i zapovedi joj:

Hajde sad…hajde diraj se! Pipni svoju pičkicu sad, kurvetino. Hajde, gledam te! Gurni prst kujo. Duboko. Hajde. Sad me pališ…Da te vidim sad kučko! Jel ti lepo? Odgovori mi!

Želiš me, a? Hajde guraj- bezuspešno joj je naređivao otkopčavajući zip na svojim farmerkama.

Imaš sreće kurvo, pa mi se ne piša! Odvali joj još jednu šamarčinu i krvavih ruku krenu ka automobilu.

Melv, ležeći kraj „svog“ kontejnera na trenutak izgubi vezu sa realnošću. Zažmuri i pred kapcima joj zaigra prolećno cveće Tiergarten parka. Ona sa svojih sedam godina. I njen otac, pred odlazak u Ameriku. I njegovo pitanje: Jel me voliš? Njen zagrljaj umesto odgovora i obećanje samoj sebi da će biti hrabra i snažna. Jer tata će biti tamo, u Americi. Ali on je živ i nije umro. I pomoći će mi ako mi pomoć bude trebala. Već me je naučio kako da gađam iz pištolja. Slika joj se zamuti i ponovo oseti toplotu svoje krvi na licu. Otvori oči i ugleda kako fudbaler, sin kriminalca, odlazi ka svom automobilu. Poseže rukom ka kutiji od svojih prvih martinki i između kesica sa raznoraznim zezalicama izvuče utoku. Jer, znala je da joj treba u ovom poslu. Zato što je Melv velika, pametna devojčica.Otkočila je komad. Metak je već bio u cevi. Ležeći u lokvi svoje krvi, nišanila je. Usaglasila je zadnji i prednji nišan sa glavom kapitena mladog tima Borussije. Udahnula, izdahnula, zadržala dah. Praskavi ton označio je kraj večeri. Tišina se ponovo skupila oko „trojke“ kao voda oko kamena kojeg guta.

Melv se pridiže, obrisa krv sa lica, sede u Audi i ubaci u prvu. Upravi kola ka reci, ugasi ih, otvori prozor i izađe iz njih. Kroz prozor izbaci menjač iz brzine i kola krenuše niz obalu, pravo u čeljust vodene grdosije…

Psi su se već bili okupili oko mozga posluženog na asfaltu.

Melv je došetala do Hansove kućice.

-Eh, dete… Još jedna mladost poslužiće kao noćni obrok psima sa dokova. Mnogo ih je u okolini, oglodaće mu kosti do ujutru. Nestaće bez traga. Vidiš dušo, budući da sam ceo vek proveo sam- strahujući da ću biti povređen i slomljenog srca, nikada se nisam zaista vezao za ženu. Nisam želeo saznati koliko boli i šta usledi nakon ljubavi.

Melv mu uputi sažaljiv pogled i hladna poput hridi objasni mu:

-Dobri moj, romantični čika Hans. Vi ste duša jedna od čoveka, znate li to? Izgleda da u vama ima ljubavi na pretek. Nakupilo je se godinama. Iako ovde nije bilo reči o ljubavi, naprotiv njegova mržnja učinila je da stvar ovako skonča, ipak ću se osvrnuti na vaša pitanja…Ne postoji stanje “nakon ljubavi” čika Hans. Ljubav je večna. Ili ne postoji.

-Hvala kćeri draga. Idi naspavaj se, beše ovo teška noć.

-Hoću čika Hans, hoću. Laku noć.

Crazy-face-swaps22
April 2005.
Duševna bolnica „Nimes“

Graktanje vrana, raštrkanih po tek olistalim brezovim granama, dovlačilo je peti sat novog dana pred kapke sestara iz noćne smene. Dežurne su, kunjajući po stolicama sestrinske sobe, odmarale dok pacijenti spavaju prikupljajući snagu za nove epizode izopačenih uobrazilja zbog kojih, nekada prihvaćeni, sada behu smešteni ovde…
Ovde, na proplanku, tek nekoliko kilometara od tihog gradića čiji stil života odoleva vremenu. Lišen vreve, žurbe i stranaca. Neokrnjen promenama. Možda je baš činjenica da je ovakva institucija jedan od njegovih „zaštitnih znakova“ doprinela da ovo mesto bude izbegavano kad god je to moguće. Ili iskrenije, ne bude posećeno- sve dok nije neophodno. Jer, ko još hoće da posluje sa ludacima?
Surovo poimanje stvarnosti naših savremenika koji svojim uticajem- materijalnim, retko duhovnim, učestvuju u oblikovanju današnjice. Bogati i potpuno nesvesni odgovornosti. Slepi slikari grupnog portreta našeg stada. Kada ne bismo bili ovce, ne bi ni oni bili slikari. No, to su činjenice koje ćemo ostaviti nekom budućem vremenu… Daleko, daleko budućem, po svoj prilici.

5:05

Bakica Marta, negdašnja reduša u osnovnoj školi, patila je od opsesivno- kompulzivnog poremećaja te je, u tom maniru, baš ona bila „prvi petao“ odeljenja. Svakog dana, tačno u pet sati izjutra, odpočinjala je svoje „odbrojavanje“ spremajući se za posao, na koji je u svojoj glavi, još uvek sirotica išla. Nikada nije prestala da brine o svojim učenicima, učiteljicama, metlama i podu. Često joj je dan bio upropašćen pitanjima o mladoj učiteljici Margoth, koja joj je svojevremeno priredila jedinstveni „flash- back“ u njenu ranu mladost- period ispunjen nadom i nehajem. Mestu koje čarobno izgleda sve dok jašeš taj zapenjeni talas mladalačkog poleta. Uživaš u vetrovima koji ti miluju telo, dok jezdiš iznad svih. Opijen uživanjem ne vidiš ogromnu stenčugu o koju će se i tvoj talas olupati. Surovo te probuditi u podnožju strme hridi. Kamena na koji treba da se uspneš kako se ne bi udavio. Na hladna pleća planine koja se zove Život.

-Danas će doći ovi iz gradskog prevoza, dele deci brošure o bontonu u javnom transportu. A dolaze iz garaža, zamašćenih đonova. Pod mi bude kao posran. Svake je godine isto!
-Kad god su došli… Kad god da su došli…Kad god da ih je put naneo.
-Hajde onda Marta, naređivala je sama sebi, bolje je da pružiš korak u tom slučaju!

Sedeći na ivici kreveta, onako niska i dežmekasta, kratko ošišane kose i klateći nogama neodoljivo je podsećala na bubašvabu. Veliki beli zubi upotpunjavali su prizor. Cedila je kroz njih:

-Gde je metla? Gde je četka sa kofom? Sve ste opet razneli po celoj zgradi. Kukale vam majke, balavci nijedni. Jel i kući tako? Kakav nemar! Toliki klincovi a ne vodite brigu ni o čemu. Samo vam je do zajebancije. Eh da mi je tu Joseph, pokojni domar, pa da isuče onaj njegov široki opasač…. Ali neee, gospočići su danas zaštićeni pravima deteta, jel ste znali? A kako da i ne budete tako razmaženi i nemarni, kada su vam i učitelji deca…Još malo pa ćete zajedno da se zavlačite po klozetima. Prekrsti se na brzinu i zausti u želji da nastavi no prekide je Simon, crnac u svojim četrdesetim. Bivši političar koji je zbog neuspele trke za premijera, odlepio i počeo da govori isključivo sa mrtvima. Oni su ga slušali i davali mu korisne savete. Razgovor sa njima možda ga je lišio dalje karijere ali je njegovo duševno stanje u mnogome popravilo. Sada je živeo jedan miran i skladan život. Lišen trzavica. Malo dalje od centra, mogao je da uživa u prirodi i provodi sate u prijateljskom okruženju i plodonosnim razgovorima. Cenio je ovu priliku. Voleo je šta je postao i trudio se da svoje prijatelje drži zaštićenima. Stoga se obrati Marti:

-Hej, hej, hej! Drugarice, zamoliću te da Josepha ne diraš! Šta misliš da kod nas nema posla? Kako ga pomeneš- on sirotan krene da se zaljuljkuje…Trenutno je na merdevinama, popravlja oluk i molim te, pusti ga da završi. Kasnije možemo doći do tebe, pa ćemo pričati. Molim te Marta. Znači mi ovaj čovek. Ne želim da ga izgubim…

U sestrinskoj sobi tišina je napuštala prostoriju. Oterana mljackanjem ustima, protezanjem i zevanjem.

-Hajde drage dame, vreme nam je za kafu! Marta i Simon su krenuli sa uvertirom. Dajte da podelimo terapiju dok se ne rasane, da makar do osam sati napravimo ovo jutro lepim i maznim. Kao što to Jessy čini od noći provedene sa doktorom. Hajde sireno! Mislim da je red na tebe da kuvaš kafu. Ovajdila si se….

-Uh,uh,uh! Hajde ljubomorke…Vi ste mi sve svetice, pa ni jedna od vas još nije pojebala doktora jel’ tako?

Smeškajući se ponosno, Jessy je pristala da skuva kafu i podeli detalje sinoćnog iskustva.

-Hajde, hajde! Požuri, sad će Marta i Simon u kafe kuhinju, znaš da smo im dozvolili jer oni jedini gase ringlu. Kad zasednu tamo nikad da izađu. A mesta u kuhinji- kao u dupetu.

-Ok drage, otišla sam.

Nasmešila se i na odlasku provrtela zadnjicom ostatku smene. Neka njihova fora.
Kada je došla do kuhinjice, shvatila je da su je Marta i Simon preduhitrili. Već su bili tamo. Razgovarali. Marta i Simon ponovo su otkrivali komunikaciju. Na svoj način. Uz svoje teme:

-Simone, da te pitam…
Reci Marta?
-Kažeš Joseph popravlja oluk, jel da?
Tako je.
-A znaš li ti Simone da je Joseph umro pre desetak godina?
Znam. Rekao sam ti kada si me prošli put o ovome ispitivala…
-Jel? Ne pamtim. Kako bilo…dakle Joseph nije više živ jel tako?
Tako je.
-Pa kako onda može da popravlja oluk?
Pa u svetu mrtvih.
-Kako molim? Svet mrtvih? Simone, ja mislim da si ti lud! Kakav svet mrtvih?
Nisam Marta ja lud, nego si ti zaboravna. Pričao sam ti već o ovome!
-O čemu?
O tome da ja imam tu privilegiju te mogu razgovarati sa mrtvima. Čujem ih i vidim baš kao što čujem i vidim tebe.
-Jeeel?- čudila se Marta.
Jao Bože, potpuno si odlepila Marta. Pričao sam ti nekoliko puta o ovome.
-Jeeel?
Zasmejali su se. Bili su sretni u svom ludilu. Voleći što su prevazišli pokušaje lekara da njihov pogled na svet svrstaju pod dijagnozu, smejali su se.

-Je li Simone…ne znam da li sam te već pitala?
Kaži Marta.
-Ti, kada ih vidiš, jel oni mogu recimo da sede gde sedim, na primer ja sada? Razumeš li me? Da sedimo na istom mestu, pošto oni nisu sa ovog istog sveta, kapiraš?
Ne Marta, ne mogu jer su nešto manji od nas, znaš…
-Ahaaa…to je lepo uređeno. Mali ljudi. Kao moja deca. Moji školarci. Cmizdravi balavci, blatnjavih cipela. Samo se bune i jedu i plaču.
Deca, Marta. Deca su to. Moramo ih razumeti.
-A reci mi Simone…da li tvoji mrtvi plaču?
Ne, njih nekako više zabole kurac…
-Aha! Pa dobro, to je u neku ruku ok.
Sve je u neku ruku ok.

TUONA

III Zasedanje komisije za Trezor Ujedinjene Vlade Tuone

Luun_ja_veren maa, Razdoblje prvo, vremenska zabeležba 4008.

Otvaranje trezorske škrinje broj: 38124785037;

Predmet: Održana dobra sa matične tačke- završno čitanje podataka

-Počnite sa unošenjem škrinje! kratko zapovedi Predsedavajući Trezorske komisije- Borgh, u amfiteatru ispunjenom znatiželjnim predstavnicima medija, visokim brižnicima nauke i nekolicinom studentkinja koje tek odbaciše krljušt sa tela prigrlivši time Urođeno Pravo Zrelosti Utrobe.

U prostoru smeštenom u centralnom delu kompleksa Tuonske združene vlade YLI-T , predsedavajući Borgh obrati se prisutnima- otpočevši tako zvaničan deo ceremonije:

-Poštovani saživotnici Tuonski,

Već dugo vremena gajim iskrenu nadu da ćemo ovim finalnim čitanjem preostalih podataka dobiti odgovor na nedostajuću kariku Tuonskog poretka.

Radi podsećanja: Načela na kojima počiva naše ustrojenje uspostavljena su prema instrukcijama predaka koje su se nalazile u prve dve škrinje podataka. Njihovo čitanje beše pre 4000 zabeležbi- u periodu kada je druga generacija rođenih Tuonaca stasala u eru zrelosti bića. 4000 zabeležbi bio je i rok dat do otvaranja ove, treće i poslednje škrinje. Rok naložen od strane naših predaka- Prvopotonjih.

Pomerio se od katedre i napravio par koraka bliže prozirnom oknu dvorane, te nastavio uvodnu reč:

-Uspeli smo podići civilizaciju u kojoj vladaju mir i red. Usavršili smo korisne i odbacili beskorisne tekovine kojima su se naši i preci Prvopotonjih služili u svom svetu. I dobro je što smo tako postupili.

Otpi gutljaj vode iz malog aluminijumskog kontejnera kojeg beše prineo okviru prozora.

-Jer, kako kazuje Dnevnik putovanja plovila SOS Earth-1, koji sledi kao dodatak istorijskom arhivu prve škrinje podataka, upravo najmodernije tekovine čovečanstva bile su uzrok uništenja planete Zemlje, naše pra domovine iz Mlečnog puta. Budući da na tadašnjoj razini svesti ljudi nisu bili u stanju prepoznati Problem kolapsa umnih resursa, Zemljani su izgubili balans u trouglu vreme- znanje- produkti u tolikoj meri da je o koncu došlo do kraha ne samo civilizacije kao tačke koja se pokazala najslabijom, već i samog staništa. Na kraju, jedino što je ostalo od progresa civilizacije beše plovilo SOS Earth-1, sa posadom od 10.000 odabranih ljudi sa planete Zemlje- istih onih koje mi znamo kao Prvopotonje.

Lebdeći po vasioni u potrazi za novom majkom, nosiše sa sobom i tri škrinje podataka sa zaostavštinom njihovog doba. I nakon 33 generacije koje iskusiše život samo u memli leteće tvrđave, nađoše novo stanište. Nastaniše se napokon na našoj Tuoni. Udahnuše joj život. Ovaj put krajnje oprezno i savesno, jer kako pročitah u jednom od zapisa iz Dnevnika putovanja: „Bole nas grobovi na kojima nema cveća“ –šta god to značilo i kakav god to smisao imalo. Jer ja još ne dokučih šta je posredi…

Mi, Tuonci smo ponukani učenjima istorije uspostavili vrhunsku harmoniju odnosa. Prigrlili smo činjenice kao jedine merljive jedinice, podigli racio na tron naših dokučenja. Postali smo savršeno svesni merljivosti svega te iz sadejstva navedenih aspekata izvukli pouku o štetnosti uzimanja antropičkog načela kao konsante. Iako nam to načelo govori o činjenici da vaseljenu vidimo onakvu kakva jeste, jer da je drugačija, mi ne bismo bili ovde da je posmatramo, mi smo shvatili da u okviru tog obrasca moramo odgovorno delati na očuvanju atmosfere potrebne za promenu i napredak kojem stremimo. Odbacili smo tako nejednakost i neukost. Odabrali smo put nauke. Put koji nagrađuje rešenjima. Put doprinosa razvoju društva…

No, pored svega, ostali smo uskraćeni za jedno- čini mi se, veoma bitno iskustvo.

Sagledavajući sve opet i iznova, ponavljajući postupak danima, vraćajući se svake godine istom zadatku- uvek sam dolazio do logičkog ćorsokaka praćenog doživljajem raskola između svesnog i duševnog dela bića.

Ni ja, kao ni jedan od nas do sada, nisam uspeo u pokušaju da pronađem odgovor na ono što nas Tuonce kolektivno muči:

Osećaj praznine…

Zagledan u prozor kroz koji se pružao kristalno jasan pogled na dva Sunca koja su grejala Tuonu kupajući je grimiznim tonovima, Borgh nastavi:

Upravo zbog činjenice da niko od nas nikada nije uspeo razrešiti misteriju nedostajuće karike koja spaja biće u celinu, a koja nam je eonima utkana kao mana čiji nedostatak svaka nova generacija oseća sve dublje, upravo zbog toga današnje otvaranje poslednje škrinje zabaštinjenih podataka Prvopotonjih među nama budi snažan osećaj razotkrivanja izgubljenog odgovora. Odgovora na pitanje suštine bitka jedinke kao celine.

Borgh se, završavajući uvodnu reč, povuče za svoju katedru. Prema protokolu to je bio znak da se škrinja unese. Stražari Tuonske združene vlade YLI-T uđoše i pokloniše se Predsedavajućem.  Udaljiše se nakon spuštanja škrinje na belu podlogu koja je levitirala nad tačkom sa koje će podaci biti projektovani na hologramsku platformu smeštenu ispred zapadnog zida amfiteatra.

Tišina je ispunila salu. Bez ijedne reči Borgh poveza škrinju sa projektorom i pokrenu softver programiran da čita podatke zapisivane tehnologijom tih davnašnjih vremena. Hologramska platforma preuze dvodimenzionalni karakter i prikaza ekran boje slične Tuonskim izmaglicama, bled i plavičast.

Trenutak kasnije, odgovor je ćutao sa Tuoncima u zanemelom amfiteatru. Stidno i bledunjavo tinjala je jedna jedina reč sadržana u poslednjoj od tri škrinje- zadužbine predaka:

LJ U B A V

bv

Još uvek ga je prožimao osećaj tople hartije pod prstima i miris sveže štampe. Iskoračio je pravo sa naslovnice BBC- jevog Music magazina. Žurnim korakom izmigoljio se između naslova u potrazi za slobodnim taksi vozilom. Jedan, samo jedan taksi iz večito jezdeće flote grada Beča. Zadnje sedište koje će mu pružiti zaštitu od ulica naruženih licima sa kojih pogledi nedre bol. Opisuju težinu sopstvenog izbora tako verno, tako vešto. Život je slikar. Đavolski dobar slikar. Kao što je Timo đavolski dobar violinista. Zvezda Bečke filharmonije.

-Widerhoferplatz molim vas. Južna strana. Ordinacija dr. Dirkschneider-a! preskačući pozdrav uputi taksisti direktive za kretanje.

Ooh! Gospodin Udo? Sjajan urolog! Dugujem mu! Naglim okretom glave vozač učini da iz Timovih očiju iščezne prizor naboranog vrata ćelave glave prekrivene francuskom pokrivkom. Onom kariranom, tako uobičajenom za taksiste da ih na sam pomen zamislite upravo tako. Njuške ispred Wurst Platz- a, ispod mosta. Varoški pacovi. Ne idu nikud i ne rade ništa. Čekaju. Komadaju trunke svakog od nas, zauzvrat nam pružajući par savršeno odvoženih kilometara i po koji aktuelni trač ili pokušaj zbližavanja na osnovu zajedničkog poznanstva…

Timo se blago osmehnu, ne zboreći ni reči. Znao je da ovo instant prijateljstvo traje do trenutka u kojem će njegov novčanik postati siromašniji za iznos ispisan crvenim brojkama na digitalnom displeju.

Kročio je u ordinaciju Dr. Dirkschneidera. U foajeu ga ljubazna sekretarica zamoli za podatke.

-Timo, samo to recite doktoru. Timo. Prijatelj mi je iz osnovne škole i iz gimnazije. Pevali smo zajedno u horu. Znaće vrlo dobro o kome je reč- umesto podataka, prva violina Bečke filharmonije upoznao nas je sa par činjenica koje je BBC jevom Music-u prećutao. No, umesto naslade koju osećamo mi koji čitamo ove redove- zahvalni za malo ličnih trivijalnosti ove zvezde, Dr. Dirkschneiderova sekretarica osetila se pomalo nespremna da svom poslodavcu preko usta prevali ove reči. Bilo joj je neprikladno da na takav način najavi pacijenta. No, zračeći iskrenošću Timo joj je ulio poverenje i osetila je kako može da mu veruje. Bio je čovek. To se dalo osetiti. Ušla je kod doktora da najavi sledećeg pacijenta…

-Timo! Širio je Dr. Dirkschneider osmeh zajedno sa rukama. Timo mu pade u zagrljaj. Sekretarica se, ganuta trenutkom, osetila ponosnom na svoju intuiciju koja je bila kadra prepoznati ovako nešto. Divno je videti stare prijatelje kojima u određenom trenutku život ponovo ukrsti puteve, ispunjavajući tim susretom ovaj svet ljubavlju i iskrenošću. Gorivom koje nam je danas najpotrebnije.

Timo! Izvoli, uđi! Kako si čoveče? Čitao sam tvoj intervju u Music-u! Sjajno, sjajno! Znao sam od prvog razreda kada si domaru otimao metlu i glumio da sviraš gitaru. Moj prijatelj Timo. Dobri moj brat. Prva violina Bečke filharmonije.

A ti? Šta ćemo s’ tobom gospodine Dirkschneider? Šta ćemo zaključiti o vama ukoliko se vratimo u 1992 godinu, na čas biologije na kojem, secirajući žabu vama iz walkman-a vrišti Bruce Dickinson: „Hell is from here to eternity!“ A ipak eto me kod vas. Predajem vam svoj ponos. Na milost i nemilost.

Osmehnuše se. Hajde, reče Dr. Udo, dosta proseravanja, da čujem o čemu je reč?

-Vidi Udo…Znaš da sviram u filharmoniji i da taj posao iziskuje mnogo, mnogo više vremena i duše nego što smo spremni sebi da priznamo…

-Pretpostavljam- reče Udo, posmatrajući sada svog prijatelja očima stručnjaka, oslobodivši se svake veze sa pacijentom, osim profesionalne. Osobina znana vrsnim lekarima.

-Da budem potpuno iskren sa tobom, javio sam ti se zbog jedne stvari koja me je zabrinula.

-Da čujem? predloži doktor izlaganje više detalja radi uspostavljanja dijagnoze.

-Kako već rekoh, sviram u filharmoniji. A svirati u filharmoniji zahteva mnogo, zaista mnogo vremena i vežbe. Nove kompozicije, nove tablature, nove note… A nove note svaki put predstavljaju izazov. Prepustiti se izazovu me nadahnjuje i ispunjava. Poklonim im pažnju u želji da ih odsviram savršeno, ne obazirući se na vreme koje mi je potrebno da bih ostvario cilj. Jer, na kraju se desi. Na kraju ih odsviram savršeno. A kad god odsviram deonicu savršeno i bez greške- osetim taj nagon…Osetim to što smo kao klinci osećali prema devojkama. Osetim da mi telo traži da se oslobodim napetosti. I onda moram da izdrkam, jebi ga. Kapiraš Udo. Moram, tebi makar mogu da priznam. Ne bih ti se ni javio povodom toga da nisam shvatio da nešto možda nije pošlo kako treba. I ovde ću te zamoliti da me poštediš detalja, reći ću ti samo da sam postao blizak sa jednom devojkom ali da nisam mogao da postignem ono što inače postižem bez problema kada savršeno odsviram novu deonicu. Jednostavno mi se neće, dobri moj! Neće, jebi ga, više me loži muzika nego žene izgleda. Valjda je muzika savršeniji oblik postojanja, šta znam…

-Kako izgleda erekcija tokom masturbacije? – sasvim hladno, bez emocija i potpuno profesionalno upita Dr. Udo Dirkschneider svog pacijenta Tima Olafsona, prvu violinu Bečke filharmonije.

-Odlično doktore! Zapravo me iznenadi obzirom na to da gazim svoju petu deceniju života i to takvim tempom koji melje čoveka- odgovori Timo.

-Timo, dobri moj! Dr. Dirkschneider vrati se na prijateljski kolosek. Sa fiziološke strane gledano, nemaš niti najsitniju tegobu. Ako baš želiš, mogu da ti ispišem uzaludno analiziranje i sate čekanja po kojekakvim laboratorijama koje će ti uzeti silne novce kako bi potvrdili moju dijagnozu…Međutim, ne bih to tebi da radim. Neka zarađuju na nekom drugom, ne na mom prijatelju.

-Nije ti ništa. Problem koji tebe tišti je čisto psihološke prirode. Čak bih se, kao laik na tom polju, usudio reći da si možda tvoju želju da dominiraš i kontrolišeš tokove koje pratiš, na neki način uspeo sjediniti sa nagonom za produžetak vrste, te da je tako ispalo ovo što je sada. Kako bilo, psiholog i par seansi rešiće ti nezgodu, ubeđen sam. Hoće to kod vas muzičara. Nisi ni prvi ni poslednji.

Sa izvesnim olakšanjem Timo se oprosti od svog prijatelja, pozdravi se sa sekretaricom te pozva instant drugara u kariranoj francuskoj kapi koji te po gradu vozi za novac.

„Kada hodam ulicama tamnim, ja čovek sam koji hoda sam… Dobrodošli i u zdravlju pošli dragi čoveče!”- prosrao se (uzevši Timovo poimanje kao merodavno) klinički psiholog dr. Martin Szikora, specijalista za kognitivno- bihevioralnu terapiju.

-Poštovanje doktore- ipak smerno odgovori Timo.

Imajući na umu činjenicu da je terapeuta našao putem interneta, te prvu seansu zakazao pozvavši ga iz taksija i da nikakvo pred znanje niti preporuku o čoveku kojeg posećuje nije imao, rešio je da zakomplikuje upoznavanje kako bi proverio sa kim ima posla:

– Okovani tišinom čekate da vam predam svoj bol, svoj strah? Čini mi se, međutim, da moj strah ne krije koren u istom srcu u kom vi utehu pronalazite svoju, te sam mišljenja da ćemo se siti ispričati. Timo Olafson, Bečka filharmonija- najzad se i predstavi, pružajući ruku.

-Zapažanja i predlozi jesu na mestu- složiću se, ali ako kažete da u istom srcu ne tražimo koren vašeg straha i utehu moju, moraćemo se pobliže upoznati te preko nekih stvari preći i zanemariti ih. Malo dublje proniknuti u nas same, gde ćemo našim pitanjima pronaći odgovore.

-Sedite i opustite se, blagim dodirom ruke dr. Martin usmeri Tima ka udobnoj fotelji smeštenoj između zida koji sav beše u policama sa literaturom i stola. Sekunde časovnika rezale su tišinu pravilnim taktom. Timo je, pokušavajući da se opusti, lagano zalazio u svet zvuka. Svoje igralište. Svoj raj i pakao.

-Zamoliću vas, otpoče dr. Szikora seansu, da na mene gledate kao na osobu u koju možete imati potpuno poverenje i prema kojoj ćete biti otvoreni . Ja ću za vas takođe biti otvoren koliko god budem mogao. Blago se osmehnu.

Timo na trenutak izgubi nit i prenu se iz mentalne kajdanke po kojoj je ispisivao note radije nego što je slušao šta mu terapeut govori. Nabra obrve i u sebi pomisli: „Šta pričaš ti čoveče?“

-Ništa što bude izgovoreno ili zaključeno ovde, ne napušta ovu prostoriju. Stoga vas molim za što više detalja. Bez obzira koliko mali ili krupni oni bili. Udesićemo funkcionalnu soluciju. Zasvirajte gospodine Olafson, slušam vas.

-Stvar je u sledećem, prelomi Timo i reši da se otvori: Imao sam nedavno izlazak sa jednom damom. Šetnja, večera, poslastičarnica, kuvano vino na ulici. Odmor i smeh. Savršen dan. Međutim, kada smo došli do postelje, jednostavno nisam bio u mogućnosti da postanem ispunjen uzbuđenjem. Bez obzira na njeno telo, lepotu, želju. Suviše mlako. Sve dok između njenih šaptaja nisam počeo da ubacujem taktove kompozicije na kojoj radim. Svirao sam violinu dok smo vodili ljubav. Bilo je savršeno. Zvuk je postao topao, lepljiv. Mirisao je na nas. Ispunjavao nas je svojom harmonijom koju smo tako skladno vodili sve do trenutka u kojem smo nemo zadrhtali označivši kraj koncerta. Iscrpljeni, mokri, zaglušenih ušiju. Baš kao na bini…

-M-hm! Klimao je dr. Martin glavom poput kantara odmeravajući Timovo izlaganje.

-Vidite, kada je naš mozak zdrav, onda je naše mišljenje to koje prouzrokuje da se osećamo i ponašamo na određen način. Zbog toga je, ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja, te naučiti kako ih zameniti ili zauzeti drugačiji odnos prema razmišljanjima i emocijama koja vode reakcijama koje želimo. Očigledno je da kod vas imamo slučaj, kako to političari vole reći: „zamene teza“. Osmehnu se, te ustade od stola i poče šetati.

– Kod vas se gospodine Olafson javlja jedna od osnovnih seksualnih parafilija. Poznatije kao seksualne perverzije, parafilije obuhvataju seksualne maštarije, nagone ili radnje koje obuhvataju nežive predmete u svrhu seksualnog zadovoljavanja. Fetišizam.

-Drugim rečima, muzika je postala sav vaš svet gospodine Olafson!  govorio je dr. Martin dok je u uglu ordinacije ubacivao disk u plejer smešten na ukrasnom stočiću.

-A interesantna je činjenica kako je danas muzika postala tražena i svima dostupna stvar. Ipak toliko malo nas, ume istinski  je prepoznati i uživati u njoj. Uvodni taktovi Vivaldijevog proleća zaćarlijaše ordinacijom. Martin privuče stolicu i sede kraj Tima.

– Iskoristićemo priliku i upotrebiti sledeći model: -Želim da postignem veoma dobro razumevanje vaše brige. Vašeg straha, kako rekoste na početku. I na dobrom sam putu. Sada mi je potrebna vaša pomoć. Moramo postavljati pitanja o sebi. Opustite se Timo. Zažmurite. Zamislite note. Volite ih. Vodite ljubav sa njima.

Ustade i ode do stola, te pojača muziku. Zastao je i posmatrao svog pacijenta.

-Timo! prekori ga. -Ne igrate se sa svojim notama! Ne pomažete mi.

Timo je utonuo još dublje u kompoziciju. Prepustio se. Mogao je da čuje zvuk svoje violine. Zamenio ga je sa onim koji dopire iz zvučnika. Njegov ton. Njegov instrument. On.

-Ovo ja, Timo Olafson, poklanjam svetu i niko ne može stvoriti bolji sklad od mene i moje violine. Tonuo je u muziku. Igrao se. Uživao.

Martin je tiho prišao stolici i gledao svog pacijenta. Čekao je. Vrebao strpljivo poput mačke. I tad, na prelomnom delu kompozicije “Četiri godišnja doba”- na prelazu iz Leta u Jesen, dočekao je da njegov plod sazre i pokaže se u punoj veličini i snazi. Dočekao je da Timo poveže nagon i muziku.

Nežno poput povetarca, tek ovlaš dodirujući prešao je Martin preko Timovog međunožja. Timo je bio duboko, duboko u zagrljaju sa notama. Martin se oslobodi, te ga pritisnu jače.

– Tajne su Timo, tajne su ono u čemu ja pronalazim utehu svoju! Vlažnih usana šaputao je doktor kretavši rukama da ubere plod svoje vešte manipulacije. Lagano je povlačio zip na dole. Drhtao je od jeze. Želeo je Tima na usnama. Izvukao ga i poklonio mu topao dah. Miris je bio hipnotičan.

Otvori širom usta nadvijen nad Timovim telom i krenu po svoju poslasticu.

Tek, sledećeg trenutka Martinova naslada postade vrtoglava i jedva podnošljiva za svest jednog čoveka. Preko lobanje su mu topotali bolni udarci, snažni poput medveđih. Glava mu je bubnjala u agoniji kojom su Timove šake prinosile Martinu sam pakao pred kapije njegove svesti.

Timo ustade iz fotelje i nastavi bojiti Martinovu glavu u crveno, pršteći iz nje krv po celoj ordinaciji.  Kao da je preklao vepra. Tek kada se Martin stropoštao pred Timove cipele darivajući im crvenu podlogu, tek tada prestade sa udarcima.

Stajao je Timo u lokvi Martinove esencije. Ukrućen ali neokaljan.

-Dobar izbor doktore, te tvoje tajne. Nikada nikome pisnuti nećeš o ovome. Jer ne smeš zbog reputacije a ne smeš ni zbog budućnosti tvojih iskrivljenih nagona… A meni je baš prijalo malo dobrog batinanja. Nisu li, doktore, tajne najsavršenija stvar na svetu?