Pan Oneja Ep

Posted: 26/02/2017 in Charles offspring

Nastavak šesti.

Dva mala Meseca, dva verna vaseljenska pratioca Pan Onejina, ovih dana behu lepo obasjavala tamne dane sredine Bisernika. Staza se dobro videla i vetar beše uminuo. Kroz pustaru je, vijugajući poput zmije, kolska prtina vodila ka prvom najbližem mestu.  Od Stiofanove izbe to je bilo trgovačko svratište na putu ka Topoli. Ne baš omiljeno, zbog sveta koji ga posećuje. Kao ni sama Topola, uostalom- iz istog razloga. Jer, u Topolu ne ideš ukoliko ne prodaješ oružje, đulad, barut i opremu za topove. Ili ukoliko nisi ratnik- najamnik koji se za novac prijavljuje krunu i narod carev braniti. A takvi kad dolaze- povedu  svoje kurveštije, a za kurvama pođu i trgovci opijumom i hašišom.

Sad, ni po’ jada da se sav taj svet, po obavljenom poslu, vrati natrag odakle ih carski namesnici šalju da ispune volju svetle krune. Ferevaru ili Novom gradu- glavnim centrima moći građanske, gde se kroji kapa nameta i poreza koje kruna za sebe iziskuje. Pošto i divlji sever spada pod carsku zemaljsku vlast – tako su i zakoni koje ministri krune propisuju i ovde obavezni primenjivati se. Ali to nije slučaj. Ne odu.

U početku, poreznici behu hodili sa svojom pratnjom. Obilazeći pustaru i svraćajući narodu u kuće, uzimali su gotovo sav novac koji prilikom posete zateknu. Izdavali su carsku priznanicu, za sumu novca koji je uzet na ime poreza. U sadašnjoj Topoli (tada samo bezimenom seocetu sa kućicama načičkanim oko birtije i poreske ispostave) bi carski namesnici, po izvršenom oporezivanju, prebrojavali harač i pisali nove priznanice sa iznosom umanjenim za cenu usluga provoda i birtijskog boravka njihovih kurvi i „trgovaca pametnim tvarima“- kako su varoške hašišare zvali iz milošte. Nakon nekog vremena odlazili bi.

Al’ je narod severa pametniji i od zime i aveti zimskih, kako neće biti od debelih namesnika i njihove družbe i bratije. Novac počeše skrivati u zidove svojih izbi, ostavljajući tek po koji cvonjak da umire careve krmke kada, štićeni slovom zakona, dođu rovariti i otimati. Kako je novca za carevu kesu bivalo sve manje, tako je i dolazak na sever postao manje omiljen. Stoga je car osnovao vojnu postaju, izgradio rudnik gvožđa i pokrenuo izradu topova. Poslao je redovan sastav carske vojske i poreskih namesnika. Odredio da se četir’ puta u godini smenjuju. Izgradio naselje rudarima i grad nazvao Topola. U pustari ga nazvaše i Careva prćija, no su zbog tog nagrda glave već sletale sa ramena, pa nije bilo uputno kurčiti se.

Od toga doba Topola postade omraženo mesto, jer ga otuđiše carevi dođoši. Pošto je i sam car voleo doći probati kako novi topovi đulad ispaljuju, morali su namesnici i oficiri izmestiti svoje kurve i hašišare van carevog grada. Na dva dana jahanja od Topole. U trgovačko svratište, nedaleko od Stiofanove izbe.

-„E, vidiš momčino u tu te krčmu večeras vodim! Tu ćemo piti i pobiti se! Da se razonodimo i stresemo zimu sa svojih ramena“ prozbori Stiofan, nakon što je i on Mihovilu, svom plećatom pratiocu objasnio ove redove koje i mi iščitasmo.

Mihovil je sa nevericom promatrao starca, sada se već dobrano pitajući da li je starkelja još uvek „sasvim svoj“.

„Znaš li starče da tu krčmu zovu „Kuća izgubljenih duša“? Da je to mesto u kom sa materom legneš sa ćerkom joj se budiš a otac te njihov hašišom poslužuje i lulu dopunjuje. Za novac, jedinu svetinju njihovu. Ljubiti ili ubiti- tamo je to tako svejedno. Sve dok je novac ono što će im na kraju zavagnuti dlan.“

-„Znam, sinak. Idemo zato i jedno i drugo hasnirati. A mogli bi malo srknuti i tog hašiša… Čuo sam da je na jugu bilo toplo i suvo leto. Tada je najbolji!“

„Ti si starče lud i smakao si se sa uma!“

-„Nije starac lud, no se starac ne krije ogradom.“

„Lud, lud.“ – potvrdi Mihovil svoj zaključak.

-„Balav!“- odgovori Stiofan.

Tišinu biserničkog mraka, onako tamnu, temeljnu i tešku- poput noći u kojoj stanuje, na trenutke je prekidao slabašan zvuk koji je do ušiju dvojice saputnika dopirao kada bi se ispeli na proplanke gde je put morao izviriti iz zavetrine šanca kojim beše sa obe strane opasan i po čijim obodima behu rasle tuje i borovi. Onako okićeni snegom, zaglušivali su noć toliko da si mogao čuti otkucaje svoga srca kada zastaneš i ne tapaš nogom o prtinu. Tek kada bi se put izvio na gore, nošen voljom bregova nad kojima se prostirao, tek tada je bilo moguće oslušnuti pustaru oko sebe i čuti zverinje, ljude ili aveti o kojima retki mogaše posvedočiti, jer koji ih videše- ti koraka više ne napraviše. Noćas, međutim, zvuk beše dolazio od krčme u koju se behu uputili. Larma muzikanata, smeh kroz koji rakija i pivo iz ljudi progovara, lupanje vrata o dovratak, lupanje šake o lice. Svađa sa psovkama, smeh sa uzdasima. Pesma.

-„Čuješ li larmu Mihovil- delijo? Eto smo blizu birtije. Sad slobodno ubrzaj korak i ne budi više na oprezu. Ovim prostorom caruje velik čopor vukova. Neće drugi stvorovi da se bakću sa stotinu očnjaka.“

„Kako znaš da je čopor velik starče?“

-„Osećaš li koliko je vonj pišaćke vučije osnažio u odnosu na onaj gde se na stazu popesmo iz moje izbe?“

„Jeste, mnogo je jači!“

-„Znači da ih ima mnogo. Eto kako.“

„Ali, zašto da ne brinem onda i ne budem na oprezu. Ako ne od drugih zveri, od koje nas vukovi štite ono upravo od tog velikog čopora. Šta ako se oni na nas namerače? Da nemaš kakvu mađiju spremnu da ih odvratiš? Ili mečkin loj pa da se namažemo sa njim?“

-„Jest, namaži se lojem mečkinim, pa da te medved pojebe!“ –zasmeja se starac Mihovilovom razmišljanju.

-„A ja ću za sreću da vam bajam mađije!“ –nastavi se sprdati, glasom kao u ciganke gatare.

„A nego šta je onda, govno matoro? Hajde, nauči me da znam i teraj se više u pizdu svoje matere!“ – Mihovil se oglasi s kraja živaca.

-„De, de! Oprosti starcu na malo šale. Ljudski je.“ –brk mu se ponovo nasmeja, no tu zastade. Beše mu žao ovog dobrog mladića.

-„Vidiš Mihovile delijo, ja iskreno nisam znao da ovu krčmu zovu „Kuća izgubljenih duša“. Ja je znam po drugom imenu, koje mu davno nadenuše. Posprdno, doduše, baš kao i to za koje mi ti reče.“

-„Kod lenjog vuka“ – još i tako zovu ovo mesto.

-„A zovu ga tako jer ovde vuci ne napadaju i ne love. Ovde samo dočekaju kad će neko iz birtije pijan krenuti put kuće, ostati da leži izubijan ili izaći glavu da vetri od hašiša. Tad samo priđu i raskomadaju ga onako poluživog. Najedu se, a opiju u isto vreme. Mokraća im po rakiji tukne.“

To reče, te zagrli mladog gorostasa i krenu se niz proplanak spuštati ka dolini u kojoj beše smeštena krčma, obasjana svetlom fenjera, krova usnulog pod snegom i nekolicinom odžaka koji iz nje izvirivaše, pušeći se. Priđoše veseloj kući, olupaše sneg sa obuće o širok basamak ispred vrata.

Mihovil povuče tešku bravu širokih vrata i obojica stadoše na prag.

Krčma se primiri i čeljad iz birtije osmotri starca i rmpaliju.

Njih dvojica kročiše i nazvaše dobro veče…

Panoneja- Ep

Posted: 11/02/2017 in Charles offspring

Nastavak peti:

No je Hudun kova božanskoga! Te je znao gde će udariti i kako će ljude porobiti. Na megdan se deliji ne meće, već ga smeškom u kući dočekuje. Ne bori se sa junakom svakim, već on čini da ga svaki traži…

Jer su oci i sveštena lica svaku pesmu znali tumačiti. Svaku, osim one koju sami behu zapustili!

Zlobni krvnik na žene se namerio! Spevao im pesme slatke- kako prava svakoga imaju, bez obzira šta u duši misle, te im pesmu poje po uštapu. Pre čišćenja gnezda dušinoga, pred krv slatku, kada su ranjive.

Šapuće im gde ne znaju i gde kadra nisu bile, smoći snage i krenuti- putem kojim on sam ide. Gde se radost strašću meri, gde je bitno uživati. Ne postoje obaveze, ne postoji zakon tačan.

Takvim pojem on im nelagodu budi. Tada one svog čoveka krive, proklinju ga i sa njim svađu vode. Izazovu bes i srdžbu, gnev u pogled a dušu potište.

Kad uminu reči teške i razum se na tron bića vrati, kad prostorom ovlada tišina, tad zloćudi Hudun- bog pod zemljom, širi svoje otrovne nozdrve. Pluća puni vetrom iz pustare, punim besa, čemera i straha. Pluća puni, duša mu se hrani. Osmehom se zadovoljnim smeje. Jer je opet prevario ljude i uzeo zlo što svađom stvoriše. S tim zlom Hudun sebe hrani, raspiruje dušu ognjevitu. Vatra jača, kamen s’ tela puca.

Kažu, da kako koji grumen kojim je Hudun prikovan u srcu zemlje sa njega otpadne, tako se sva bića (koja je on stvorio za svog kratkog bogovanja Pan onejom) oglase i krenu štetiti.

Baš kao i ti, koji  čitaš ove redove, slušao je i Mihovil kako stari pustinjak predaje svoje znanje. Upijao je i trudio se- sve na svoje mesto uklopiti. Bio je željan znanja, dobar mladić. Neustrašiv i snažan kao stena. Oštrog, gotovo zverskog pogleda koji je sekao laž na pola svojim tirkizno plavim sjajem. Odlučan u nameri da školu od pustinjaka izuči, Mihovil upita belu bradu:

„Kažeš starino da je i Hudun stvarao bića dok je hodao zemljom?“

-„Dabome da jeste, kao i mlađi brat mu, Svebog.“

„A koji je šta od bića stvorio? Poduči me da znam ko je čiji!“ reče Mihovil pun nestrpljenja u glasu.

-„Dodaj mi, dete, iza tebe one dve motke! Te, te… iz ćoška.“

Mihovil posluša i pruži stracu preko stola dve lepe, rukom rezbarene motke od javorovog drveta. Starac uze jednu, a drugu vrati Mihovilu u ruke.

-„Naučiću te, ali prvo da se malo razgibamo. Usedeli smo se, danima se ne pokrenusmo. Hajde da se mlatimo motkama.“

Sedeći u svojoj stolici reče Mihovilu da prvi udari. Ovaj se čudio, nećkajući se. Kako da motkom udarim  starca koji sedi u stolici, mislio se. Znao je da će Stiofan pokušati postaviti svoju motku na put njegovoj i sprečiti udarac, no bojao se starčevih godina i svoje snage, te mislio kako će mu zlo naneti udarcem. No, prenu ga gromoglasna starčeva naredba:

-„Udri!“

-„Udri, šta čekaš slinavče? Dosadilo mi je sedeti! Da sam hteo da sedim ženu bih imao a ne tebe, beskorisni glupane!“

Mihovila rasrdiše ove reči i više na starca nije gledao istim očima niti ga žalio i zbog toga oklevao. Zamahnu onom motkom iza leđa i takvom silinom pođe starca udariti, kao da je u najmanju ruku vo, te ga treba dobro mlatnuti kako bi kleknuo na noge. Starac ga pogleda u oči, sačeka da mu se smrtonosni udarac kojim je motka prenosila mladićevu snagu približi još malo. I tik pred očima, đipi se starkelja iz stolice, izmače se i odskoči na sto, podupre se o svoju motku koristeći je da preskoči Mihovila i nađe mu se iza leđa. Pusti motku da padne na sto. Jednom rukom podiže mu bradu, drugom izvuče nož iz pojasa. Prisloni ga mladiću kraj grla i prošaputa:

-„Snaga je samo mali deo onoga što te deli od pobede. Pamet u glavu, sinko. I ovo je nauka.“

Mihovil je začuđeno i sa oduševljenjem posmatrao starca, sa nevericom gledajući u starog pustinjaka – i  u ogrlicu sa zmijskom lobanjom koja mu je pored mnogih visila oko vrata. Uperi prstom u nju i upita starog pustinjaka:

„Ima li tvoja brzina veze sa tom ogrlicom? Je si li zbog nje tako brz i vešt? Od zmije si uzeo hitrost te je čuvaš u toj ogrlici. Jesam li u pravu? Ha, starino?!“

-„Ne budali dečače, naravno da nisi. Po običaju. Samo tu snagu imaš, medveđu. A glava- promaja! Vidi šta si mi od stolice napravio!“

Stolica koju je Mihovil darivao udarcem namenjenom Stiofanu, beše se sva rastresla i raspolutila. Od nje  samo sećanje na dobru, čvrstu stolicu beše ostalo. Stojeći nad njom, kao da joj opelo čitaju, gledali su u neverici. Mihovil nesvestan snage koju poseduje, Stiofan zadivljen darom, kojim ovog mladića božica Ilva pri rođenju nagradi.

-„Velika je snaga u tebi sine. Moraš naučiti vladati sa njom. Kao što, jebi ga, moraš naučiti i novu stolicu da mi napraviš!“ – reče starina i krenu na sebe ponjave nadevati.

-„Hajde budalane, šta si se zadreljio! Polazi! Jel hoćeš hitrini da te podučim? Onda kreći, idemo u krčmu! Ova će ti se lekcija posebno svideti!“

„Ma kako se to hitrina u krčmi uči, šta drobiš stari čoveče? Kad se to u krčmi škola izučavala?“

-„Oduvek klipane, oduvek!“- odgovori Stiofan.

„Sve i da je tako… A kako se baš hitrina u krčmi vežba i usvaja?“

-„Tako, tupane moj dragi, što ćemo se prvo napiti, pa se onda sa svima u krčmi pobiti! Ko se vrati manje plav- taj je pobedio! Rekoh ti da će ti ova lekcija biti posebno draga! Hajde polazi, žedan sam!“

Krenuše.

Panoneja- Ep

Posted: 05/02/2017 in Charles offspring

Beseda četvrta, o zlobogu.

…Videvši kako je Ukun stvorio dva snažna i moćna boga, Ilva odluči mudrije da postupi, kako bi se njena božanstva, ako ikad ustreba, mogla nositi sa Ukonovim gorostasima. Stvori, tako, na hiljade virova- da gospodare i životvore vodom, a po nebu na stotine Vihor-vila, ćerki svojih vetrovitih.  Da se svetom raspu i jedni drugima vesti da pronose.

 

„Da caruju nebom silnim i da vodom gospodare,

Kad ustreba da skupe se- silnu snagu da podare,

Hitro, kao oka treptaj, mesto strašno da posete.“

 

„Tako je zapisao Almoši, prvi hroničar prvih vremena naše slatke zemlje Pan Oneje. Što je na jeziku prvih ljudi značilo „Svagda Sreće“. Eto, i tome da te podučim večeras i dosta ti je škole, nabubreće ti mozak te će ti oči iz glave isterati. Sipaj tu rakiju, ne drelji tako!“

 

„I ponesi vosak iz ostave, da tvorimo noćas sveće. Trebaće nam u danima što dolaze…“- reče Stiofan i otpi gutljaj toplog napitka.

 

Mihovil posluša starca i pođe ka ostavi.

 

Stiofan osmotri Mihovila. Svide mu se kako sluša i upija predavanja i kako izvršava naređenja, te se nad njim zamisli i uvide kako bi od ovoga momčeta vrstan junak mogao izaći. Tu i reši da ga primi na školovanje i izuči pustinjačkim tajnama i veštinama, kako bi ga kasnije mogao na Istok poslati, da usavrši znanje i protumači spise koje na učenje nudi bogata zbirka knjiga i svezaka popa Selešija i njegovog bratstva, zakletog na večni oprez. Obrzornici Vatre iz ponora, što tumače i prate svaki znak koji im grotlo uputi.

 

1.2  CRNA CRKVA UKUNOVA

“Jednom bogu posvećena, od dva boga izgrađena.” – piše nad  vratima Crne crkve Ukunove.  Jedino je, što je na zid crkve, ikada ljudskom rukom uklesano. Potkraj Poznog doba, kada je u ljudima  sećanje počelo bledeti i jedino se još u prvim spisima i nekolicini sačuvanih runa,  mogla izučiti istina o tome kako je ova crkva nastala, ko ju je podigao i kako ju je Ukun sebi namenio.

 

Beše to vreme kada se Hudun Ur, prvo dete Ukunovo, strašno razmetalo po zemlji. Palilo je i u pepelu ostavljalo svaki pedalj na kom bi se zateklo. Neukrotivo i gluvo na molbe Ukunove,  s’ pravom izazva gnev svoga oca, koji stvori drugoga sina- Sveboga i sa njim sklopi savez te prvenče zauvek u ponor otera. Gazila su tri boga po zemljici, kršila, palila, siktala i roptala. Stvorila planine i ravnice i na Istoku grotlo kroz koje utukoše Hudun Ur-a pod zemlju. Dok je Svebog držao brata u rukama, otac Ukun šakom raspali po tlu zemlje i raspori je do samog srca, te gurnuše sina i brata dvojica bogova u večnu tamu, u središte zemlje. Hudun, ponirući u zemlju, onako skučen i bespomoćan, savladan po prvi put u svom božanskom bitiju, u gnevu mogaše samo ispustiti plamen iz svojih otrovnih ustiju. Međutim, plamen beše toliko pun sumpora i žive, da je svaki kamen oko sebe živim žarom načinio. Trovao je tako zemljicu iznutra, sve dok nije propao u sami centar, u srce naše zemlje. Tu udari u Večni Vir, koji se vrti takvom silinom i brzinom, koja od vatre tvori led, a led u sami ugljenik, najtvrđi element zemaljski. Tako Večni Vir počiva u središtu, optočen u ledeni dijamant. Na to tle pade božanska telesina i zalepi se, onako zla i vatrena o kao staklo ravnu površinu. I hladnoća ga poče obuzimati i skamenjivati  ga. Tako Hudun Ur postade na pola kamen, na pola vatren. I bi se ceo u kam o koncu satvorio i usahao; No pronađe, zlo seme, način da se održi živ i neugašen. Jer, kako koje biće Panoneje umre, odlazi mu duša upravo u središte, u Večni Vir, koji ih svojom silinom u čestice raspršuje i šalje ih materi Ilvi na ponovnu kreaciju. Kako bi sva bića svetlost dana ugledala jednaka.  Kako bi svoju prošlost zaboravile, sve su duše, bile dobre ili loše, prolazile ovaj put  nakon smrti tela.

I tu zlo-bog, Hudun Ur, pronađe sebi izvor hrane. Isprva je proždirao duše koje mu kraj usta prolaziše. Onako slab i prikovan, jedva da je mogao koju i dohvatiti, no i to beše dovoljno da ga održava u životu i omogući mu da malo ojača. Kako je snažio, tako je brži bivao i duže vratom mogao dosegnuti, te je sve više i više duša uspevao ukrasti. Prikovan za dijamantski omotač Večnog Vira i još uvek polu- okamenjenog tela, Hudunu je samo vrat krenuo rasti i izduživati se. I sada uspešno lovi duše koje tražeći svoj spokoj putuju u središte zemlje. Vatra u njemu silnije sad žari i kamen polako počinje da puca, preteći da će se u lavu istopiti.

Naučio je sada Hudun i postao probirljiv. Naučio je da razlikuje duše čiji vlasnici na zemlji bejahu zli. I njih je samo birao svojim dugim, zmijskim vratom, kroz čije je žile čak i glas povratio. Te spevao pesmu i doziva na zemlji sledbenike. Čije su uši voljne one poj mogu čuti što se iz grotla prostire i poziva ljude da ga na svet vrate, obećavajući sreću, tpolotu,igru… I sve je više onih što čuju, ne sluteći šta će iz utrobe podići.

Zato tu, na ždrelu zemlje, gde su otac i brat satrli zlog sina i brata, podigoše crkvu u kojoj će izuzetni službovati i iz utrobe osluškivati šta zlo progovara, te iznalaziti načina kako da mu doskoče i da ljude od zla zaklone i ne dozvole da u njihove uši prodre.

Panoneja Ep

Posted: 04/02/2017 in Charles offspring

Beseda treća

„Ako si ga tamo sreo, onda tu nešto nije u redu. Od Bitišta kad se krene ima put kroz Belu Šumu, popločan i osvetljen uljanim fenjerima celom dužinom“

-„Znam starino, nisam ih mali broj puta dosipao. Jer, nalaže pravilo da onaj koji  usput prođe kraj fenjera i primeti da je ponestalo ulja ili da je fitilj dogoreo, da se lati posla i zameni šta je zastarelo. Kraj svakoga svetionika stoji priručna škriljica sa zamenskim potrepštinama i alatom, te je svakom omogućeno pokloniti malo svog vremena, kako bi, na dobrobit svih putnika, taj put bio vazda svetao i u dubokom hladu divovskih krošnji stabala Bele Šume.“ – pohvali se Mihovil.

„Znam za pravilo sine, ja sam ga osmislio i pisao Druidu Isäilu, koji ga odobri pre mnogo vremena. Tako smo, zapravo počeli Sever povezivati sa ostatkom kontinenta. Popločali i osvetlili trgovački put kroz Belu Šumu do Crne Crkve preko Topole. Od Topole do Grada Slobode i natrag kroz šumu do Novog Grada. Izgradili smo odmorišta kraj puta u Pustari i organizovali pratnje, kako bi karavani bili sigurni. Ostaje nam da uradimo i podzemni put, koji će se u noćnim mesecima koristiti i tako se zaštititi trgovci i marva njihovih karavana od studeni i zala koje vrebaju iz mraka od hiljadu dana.“ – objasni stari šaman Mihovilu i postavi ga na svoje mesto.

„Obišao je taj celu Belu Šumu, pa došao obalom,  jer bi takvoga čuvari šumski odmah rupom u čelu darivali! Gde  drugoga  srete?”- upita odmah zatim, ne ostavljajući Mihovilu vremena da se čestito začudi.

-“Drugi beše kod nas u selu. Naišao potkraj meseca. Tražio je nekoga, kako reče „ko zna gde je šta po pustari“ i koji je proveo više od mesec dana zaredom u njoj.”

“To si, naravno, bio ti…”

-“Tačno tako!”

Stiofan se zagleda u zid, u tačku koju beše odredio nekako tik iznad Mihovilovog ramena,  prinese zemljanu činiju ustima, raspiri dim koji se vio nad vrućom rakijom i srknu dobar gutljaj. Spusti čašu na sto očiju jednako prikovanih za onu tačku. Ćuti i razmišlja. Ćuti on, ćuti i Mihovil. Šta će, druge mu nema. Misli starac, mršti se i pomera obrve. Potraja to neko vreme, dok ne prozbori:

”… I pitao te je gde u pustari može da se pronađe Buj T’ar- zver što ljude satire i jede. I da li znaš kako mu jazbina izgleda, te da li bi ga po mirisu poznao. Na kraju te upita da li bi vas znao odbraniti, ako bi se vas dvojica oko cene pogodili i krenuli ga loviti.”

Mihovil je začuđeno gledao u starca. Slušao je reči i zapanjeno klimao glavom čudeći se kako Stiofan do u detalja pogađa tok njegovog susreta sa strancem.

-”Kako znaš sve to? Tačno… Tačno je tako bilo Stiofane!” –prozbori napokon Mihovil, do podbratka u čudu.

“Kako znam?! Eh, sine moj… Znam kako svaka vrata u pustari škripe. Posvetio sam se proučavanju pojava oko nas.” – reče Stiofan i ustade od stola. Priđe ormaru i iz njega uze duvankesu i lulu.

“Odbio si ga, začudio se i rešio školovati kod šamana, jer u tebi iskra dušu prži i osećaš da nešto treba poduzeti”- mrmoljio je starac vraćajući se.

Sede natrag za astal te lupi lulom o njega kako bi se uverio da je čista, i poče je puniti.

“Ispričaću ti sve o postanju naše zemlje, ispričaću ti i kako smo postali i kako smo počeli zaboravljati ko smo. Učiću te šta se upravo zbiva, dok zborimo ove časke. Tamna žalost bliži nam se pragu. Srca, kao ugalj crna, viju mračne brige pod oblake. Pitanje je dana kada će se nečista sakupiti snaga. Krenuti ognjem i sečivom. Ne znam tačno, ali miris krvi već kroz vetar čujem. Zorom sviće, noću ne počiva…”        – zapoja Stiofan, prenoseći reči svoje šamanske duše. Napuni lulu, kresnu kremen i duvan zašušta pod plamenom. Nastavi Mihovilu besediti:

“Podučiću te- vidim da si voljan. Znam- pošto si mene krenuo tražiti. Drugačije, čovek koji poznaje Pustaru, ne bi na ovu stranu zalazio. Jesam li u pravu?“ – upita škiljeći kroz dim.

-„Jesi starino i mudrače, svaku reč, do sada.“

„I od sada ću… Slušaj, dakle, Mihovil- delijo, kako sve nasta. I ovaj sneg i vetar što ga sobom nosi i zemljica koju pokriva. Kako postaše nebesa, bogovi i ljudi”

Zagladi Stiofan brke sa usana, niz belu mu bradu kliznu ruka. Oči sneno sklopi i poče tiho pojati:

”U vazdušnim dvoranama, pustinjama bezvremenim,

Poče majka sveg postanja, ona koja ime nema, nit oblika, ni trajnosti,

Klupko nemo savijati,

 

Vrtela ga godinama, snagom svoje volje vrle,

I namota vir nebeski, formu stvori prvobitnu.

Tu se snaga rodi moćna, koja vrtlog raspoluti,

Vihor prazan osta gore, vir propade stene stvori,

Kad je stenom zaigrao u vodu je samu zdrobi,

I nastade zemlja prva- Pan Oneja naša mila,

Teškom vodom optočena.

 

Gledala je majka dugo, kako pusta tu počiva,

Na srce joj dođe žao, te izrodi kćer i sina,

Divnom željom da zaživi- što nastade ni iz čega.

Spusti Ilvu, kćer svevišnju, na zemljicu ona pustu,

I spusti je ona niže, do valova mora tamnog,

Gde se vetar grozni diže, uskoleba penom vale,

Potera ih kopnu jakom, kamen lomeć’ kraj obale.

 

Plivala je vodom Ilva, čas na istok, čas na zapad,

Brata svoga srcem tražeć, iz zemljice blagorodne,

I izbaci bolna zemlja, Pan Oneja naša mila,

Iz utrobe teško breme, prvo dete- božjeg brata,

Ukun Boga Prvorodnog.

 

Kad videše jedno drugo, brat i sestra zapevaše,

Zaigraše poljem pustim, ljubavlju se ponosiše.

Skoči Ilva- u zrak vinu, svoju sreću beskonačnu,

Majci svojoj pozdrav šalje, što udahnu život sinu.

 

Vide majka sreću čistu, te prozbori deci svojoj,

Silnoj deci- bogovima:

 

„Sad ostavljam vama carstvo, što ga sama stvorih deva,

Carujte vi njime strašno, množite se htenjem bitka,

Otpočnite novo doba, gde će život biti istkan.

Ja nastavit’ pute moram, stvarati vam blizančiće,

Braće ćete i sestara, svuda imat’ to da znate.

Videti se nemožete zbog daljine puste, teške,

Al’ osetit’ jedno drugo uvek ćete, nek je sreće.“

 

Tako reče i iščeze, do danas je ne počuše.

 

Od pogleda Ilve setnog, što ka majci prostire se,

Samo nebo izatka se, suzom oblak ispuni se,

Ograniči Pan Oneju i poj tužni tu zarobi,

U vetar ga strašni stvori, što okolo grozan huči.

 

Ukun bratu beše žao, gde se sestra sneveseli,

Te kamenjem on po zemlji, poče stene udarati,

Kremen sinu, vatra prva, te božicu razveseli.

 

Bratu svome na zahvalnost, tad zemljicu na vlast dade,

Caruj brate, rode mili, vatrom što me razveseli,

I kamenom i stenama, zemljom celom što se beli.

Ja ću nebo celivati i vodom ću gospodarit’

Tako ćemo, braco mili, naše carstvo podeliti.“

 

 

Stiofan sklopi ruke i oči otvori, te pogleda Mihovila. Poćuta malo, te mu se obrati:

 

„Eto Mihovil- delijo, kako nastade svet za koji danas znamo. Ove reči su mi stud ulivale otkad bejah dete malo. Nana moja pojaše ih, pamteć dobro šta su stari rekli. A rekli su, oni sami, da su tačno ove reči od bogova nižih pošle, što stvoriše ljude i sva bića i sve živo što danas poznajemo.“

 

-„Zar nisu Ilva i Ukun stvorili svet svojim rođenjem, kao što me pesmom poduči?“ –upita Mihovil, dodajući još drva na vatru.

 

„Svet jesu, i prve elemente. Zemlju, Vodu, Vazduh i Vatru. Kako su imali samo pustu zemljicu, nebo i more, odlučiše brat i sestra da iskušaju dar matere svoje- dar stvaranja života.  Tako Ukun za svoju polovinu carstva stvori dva niža boga. Jednog stvori u istoj utrobi iz koje ga zemlja iznedri- iz vulkanskog je ognja potekao,

 

„Od vrele ga lave sazda  – boga vatre, slugu lošeg,

Hudun Ura, srditoga.“

 

Drugoga je boga stvorio veštijeg, vrlijeg i pitomijeg od svoga prvenca. Nadene mu ime Svebog i zapovedi mu da vlada svime zemaljskim. Hudun Ur ostade tako samo gospodar vatre, zbog svoje loše naravi koju pokaza- paleći i uništavajući kud god da je krenuo hoditi, ne slušavši roditelja. Tu je Ukun sa Svebogom- sinom drugim, savez sačinio i pomogao da svu Hudunovu vatru, zemljom, rastinjem i svakojakim stenjem prekriju. Ostaviše ga tako da obasjava tamu podzemlja, ne smetajući nikome.

Panoneja Ep

Posted: 01/02/2017 in Charles offspring

Knjiga prva- Postanje

Odeljak prvi- godina, beseda druga

Takva, eto, biva godina na severu Pan Oneje, od obale Velikog Severnog Okeana do oboda Bele Šume koja, kao kakav štit, Sever odvaja od ostatka kontinenta. Onog, što ga u davnim vremenima nastaniše prvobitni severnjaci, kada uspeše pregaziti Veliku Pustaru i proći kroz Belu šumu te videti kakve im sve blagodeti ima podariti ova zemlja. Neki ostaše odmah, neki se vratiše nazad i pričom svojom podstakoše ostale da se sa severa sklone i odsele, neki ne htedoše ni čuti da se sa ognjišta pomeraju te im, eto, potomaka još uvek ovde, na najhladnijem i najtamnijem delu kontinenta dok poneki- očarani čudima Bele Šume, zauvek ostaše u njoj. Zasnovaše red i postaše druidi. Ispitujući i beležeći sve što su, lutajući zemljom uspeli da prikupe, pokloniše nam veliko znanje. Tako sada znamo da je Pan Oneja jedna zemlja optočena sa četiri velika okeana, od kojih svaki nosi ime po strani sveta sa koje kopno zapljuskuje. Znamo da je Sever taman i hladan, da je narod u njemu čvrst, snažan, plećat i mišićav, oštrog i nemilosrdnog uma. Znamo i da Sever ima samo jedan trgovački put, prohodan uglavnom u mesecima kada na Severu ima dnevne svetlosti te je stoga narod ovde siromašan i skroman.  Takođe nam šamani prvog doba ostaviše u nasleđe i knjigu u kojoj sabraše svu mudrost i nauku o božanstvima koja vladaju Pan Onejom. Nazvaše je po Almošu- začetniku reda šamana te je mi danas kao Knjigu Almoševu poznajemo i spram nje se vladamo. Taj spis postade prihvaćen od strane svih i raširi se po svetu kao Opšti Almanah svetog i svetovnog. Koliko mu na severu korice vrede, kada u mećavniku ulivaju nadu ljudima i greju im srca umesto Sunca nebeskog, toliko vrede i na Jugu, gde se čeljad u vodi zapljuskuje, okružena gotovo bezbrigom i obiljem hrane i toplote. Jer na jugu, potomci ljudi sa Velike Pustare, zaboraviše da im je nekada vatra i molitva koja odvraća demone sa kućnog praga bila osnov postojanja… Zapalili su most kojim su pregazili prošlost, ali Knjigu nastaviše poštovati.

Znamo i da Istočnjaci ne mogu oprostiti čuvarima Bele Šume što im nikada nije dozvoljeno da se tamo nastane i seku drva koja su toliko velika da bi iz jednog stabla mogao kuću iskovati i krevetima, stolom i sedištima opremiti. Nikada nisu shvatili značaj Božanske čistote Bele Šume, te postaše omraženi među narodima. Ipak, behu neophodni, jer jedini savladaše mlinarsko umeće. Nastanivši se oko Bele Reke, postaviše svoje vodenice. Osnovaše potom i trgovački put ka Zapadu, koji vodi vrsnim trgovcima koji uvek behu puni svakojakih potrepština koje za novac prodaju ili u robi menjaju. I dan današnji sve je isto, kao što je isto i to da u Pustari postoje mnogi putevi ali samo nekolicina njih je sigurna za prolazak i to ako postupaš i noćivaš kako se to čini na ovim putevima. Jer, na svaki dan jahanja, kraj puta postoji odmorište, sa krčmom i toplim krevetima, štalama za konje i spremnikom za kočije. Svratiti na konak u prvo odmorište znači da će se glas o tvom dolasku na sledećem konačištu čuti dok još se dim vije iz tvoje činije. Spremno će čekati da prođe period od jednog dana- na koji su trgovci u svom delu sveta navikli a ovde ga nema. Na tolikom su razmaku konačišta i podizana. Širiće ruke krčmari zlatniku tvom. Skup put za trgovačke karavane. Skup ali siguran. Jer svaki konak i pratnju pruža do sledećeg odmorišta. A pošto krčmari za pratioce uglavnom najme najozloglašenije tamošnje hajduke, koji im za dobar novac ovu uslugu pružaju, tako je na ovaj način sigurno putovati.

Zato- plati i ne traži prečice. Sever je to! Taman i surov. Tih i hladan. Čim si sišao sa glavnog druma- napravio si sebi nevolju. Osim ako nisi ondašnji. Tada te put vodi gde si naumio i znaš šta na njemu možeš dočekati. Baš kao naš noćašnji junak.

. . .

„O, delijo! Vetar se raspiruje, svraćaj u izbu, da besedimo dok oluja traje!“- začu kako se dubok i jak glas probija kroz šiblje i vetar. Putnik zastade, te odgovori:

-„Zar te nije strah tako svakog u dom pozivati?“

„A što bi me, pa bio? Ja sam Stiofan, pustinjak Prvog Šamanskog Reda. Moj je red- sve to, od čega vi znate po trun, sakupio i prenosio. Znam da bijem bolje no da rane vidam, a do Bele šume od mene veštijeg vidara nema. Pa ti sad gledaj! Hajde ulazi, kuvam rakiju! Da se okrepimo i da mi kažeš ko si i šta ćeš, po Bogu brate, u ovoj nedođiji!“- nasmeja se na kraju starac, dok se neznanac približavao.

-„Evo ruka starino. Svako ti dobro i hvala! Ja sam Mihovil od Žednih“.

„Od onih Žednih, što na stotinu koju u svojoj ruci broje, dodaju desetinu što od one stotine koju će tuđa ruka brojati oduzmu?“

-„A kako si ti do takvoga saznanja došao, starče? Biće da ti reči nisu slamnate i šuplje, biće da si tu i tamo prošarao Pustaru tim nogama…”

“Muči drago dete i sedaj za astal, jer svoju ćeš rakiju sada piti. Koliko god da ste vi Žedni skupi, u pustari je najbolju imate.”

Mihovil posluša starog šamana, te se raskomoti. Skide kožuh i ponjavu, iz pojasa izvuče sekiru i ostade komotan u laganoj košulji od Ferevarskog lana. Okači svoje stvari o čiviluk, izu čizme i pod nogama oseti toplinu vunene prostirke.

-”Lepo ti je ovde starče Stiofane i toplo. Sipni nam te moje rakije po čašu dok ja ubacim koje drvo u vatru. Kad si me ugostio red je da ti u nečemu i pomognem.  Bar je tako kod nas, oko Krvograda.”

”Pravo zboriš sinko! Red je to i običaj po celoj Pustari, neka je Bogovi blagosiljaju ovako divlju i prelepu.”

-“Jeste starino, te se stoga pitam kako je moguće da u jednom mesecu dva puta sretnem svet koji je meni nepoznat koliko i njima običaji po pustari. Jednoga sam sreo početkom Mrtvoga meseca, od Bitišta se, kako reče, zaputio preko Bele Šume pa odlazi u Crnu Crkvu da trguje amajlije sa šamanom Pavlom Selešijem”

“Seleši je pop. Nije šaman. Niti je druid Bele šume. Pop je Seleši Pavle, član jedinog reda popova u Pustari. Reda Čuvara Crne Crkve Ukunove. I nemaju oni potrebe za takvom trgovinom, jer oni ne tvore amajlije. Bave se oni nekim drugim stvarima… Jedino, ako im nije živu nosio.“

-„Nije živu, reče mi da je krenuo da kupi amajlije za sebe i svoje. Sam, na konju. Vranac, snažan kao planina. Odmoran i vedrog oka,  kao da je malopre krenuo. “

„Znači noćio je na Kalvariji“- primeti Stiofan.

-„Ne, Ilvine mi božanske snage, nije. Jer sam ja u Peščarima kod reke Panakije bio. Tamo bejah postavio šator. Sedam sam dana lovio ribu i dimio je za zimnicu. Sa Kalvarije ako je krenuo nije imao radi čega nailaziti od strane reke. Da ne pričam da je Crna Crkva istočno otuda i da ima put do tamo, popločan. Šta će s’ ove strane onda, osim ako nije zalutao. A da je zalutao od Kalvarije do obale trebalo bi mu dva dobra dana jahati.”

”Hmmm!?”- gladio je bradu Stiofan. Bio je u nedoumici.

Panoneja- Ep

Posted: 30/01/2017 in Charles offspring

KNJIGA PRVA

Postanje

Odeljak prvi- godina

Pokrivena nebom sa hiljadu zvezda, okružena beskrajnim okeanima, snila je zemlja Pan Oneja. Ponosila se svojom veličinom. Jer zemlja je to u kojoj njeni istočni narodi umivaju lice Suncem dok se svet nastanjen na zapadnom delu, oko Gadograda, meškolji u posteljama, milovan mesečinom. Severna čeljad retko kad da viđahu Sunca, jer Velika Pustara beše oblast gde je ono na kratko svraćalo u proleće, zadržavajući se samo do pred kraj leta. Da pomogne žitu da nikne i dozri. Obezbedi brašno, hmelj i kvas slugama svojim. Čim bi mlinari Bele Vode samleli svo žito, ječam i ovas  i  zaustavili točkove svojih vodenica, Sunce bi, bežeći ka Beloj Šumi napuštalo Veliku Pustaru. Ostavivši je u mraku i hladnoći, da je samo dva meseca- blizanca osvetljavaju i nevešto greju svojim bledim svetlom. Severu je pak, time podarena prilika da se divi zelenkastom pramenju kose Ilvine, koje se po nebu znalo zavijoriti, kada mećave uminu.

Po tim je mećavama svet pustarski jedino i razaznavao koliko je još  tamnih zimskih dana preostalo. Jer se u pustari znalo- kada je svetlost napusti, narednih će stotinu dana lavež i urlici šakala oplakivati tople dane. Bljeskaće oči zverinje u mraku, odsjajem koji im vilinska trava ispod nogu daruje. Ta mudra biljka, preko leta u svoje stablo svetlost sakuplja. Sa odlaskom Sunca, kada se većina- poradivši oko letine, sa polja povuče, tada krene isijavati svoju svetlost što za leta prikupi. Svetleći tako u zelenilu biljne prostirke čoveku se čini kao da se Vihor vile igraju sa kosom Ilvinom smetajući tako materi nestašlukom dečijim. Zato ovu biljku, koja svetli i rasplođava se stotinu dana od poslednjeg zraka Sunca, i nazvaše po kćerima Ilvinim- Vihor vilama.

Kada vilinska trava osemeni tlo i počine snom od osam stotina dana, umine i njena svetlost. Mrak učini da se zveri više ne mogu videti očima. Tada krene iz zemlje isparavati i tlo se kameniti. Narednih dve stotine dana, tokom kaljavog i mrtvog meseca,  pripremi se pustara za dolazeću zimu.

Sedam stotina dana od kraja mrtvog meseca u Velikoj Pustari  pticama mrznu i otpadaju noge,  zverinje obezubi, marvi rogovlje pootpada. Ta hladnoća pustoši prostranstvo od obale do središta kontinenta, do Bele Šume- spasiteljke i izbaviteljke svega što ne može tamnu severnu zimu proživeti i preteknuti.

Kako bi se mogli nadom ispuniti i jezu noći lakše prebroditi, osmisliše šamani severa podelu, kojom godinu razabraše na dvanaest jednakih meseci, od kojih svaki broji po stotinu dana. Grana ovih hroničara prirode, kolenima unazad sakupljajući i zapisujući znamenitosti svakog od njih, uvide sledeće promene i po njima nadenu imena mesecima. Te ovako izgleda:

          G O D I N A

Besnik – Ovoga se čuvaj svom svojom pameću, koliko je god u glavi imao! Neka te Ilva sakloni pod svoje skute od grada u ovom mesecu. Jer proćiće led kroz tebe poput šiljka strele čuvara Bele šume! Probušiće tvoju drob i prosuti creva po snegu. Neće ti se telo stići ni usmrdeti a već će od tebe ostati  smeđa fleka na ledenom pokrovu. Sneg, vetar i mećave besne u ovih stotinu dana. Vele stari- Zimi preseo Polutan. Sasekao je na pola, pa sve šišti i besni, boreći se htenjem da nikad ne umine. Jer takva je Zima- vlastoljubac, moćnik i hvalisavac. U Besniku pokazuje svoju slabost i tu se zgrlite i pritrpite jošte malo, jer svakom je vođi u doba njegovih najlepših dana zapravo omča oko vrata bila namicana. Tako je i sa Zimom, tim lažnim gospodarom Severa.

Vesnik – Eto vetra, onog što je ribama krljušt u vodi trgao, gde se smiruje i gubi snagu. Stari i uviđa grehe koje u svojoj obesti počini. Povlači se i kaje. Obmanjivač, koji je živote ispijao i krao, ustuknjuje pred pravim Božanstvom.  Sama se Ilva u Vesniku prikazuje, rasplete svoje kose po nebu severa. Zlatnu i zelenu, belu i srebrnu, raspusti je da pute osvetljava. Sa nebesa poručuje da još malo izdržimo i Sunce će nas ponovo ogrejati.

Bisernik –  Promrzlo granje i rastinje svo, izmučeno i izubijano mećavom i snegom, sada se u tihim noćima bez vetra, presijava na svetlu Ilvinog pramenja te tako smrznuto zvoni poput niske od bisera i na najmanjem povetarcu. Mesec kada se ljubav u čeljadi budi, grejući promrzle duše ovog  hladnog  naroda.

Zemnik – Mesec je ovaj kada vetar ponovo poseti ravnicu. Ovaj put pitom i krotak, pomogne da se sneg sa zemlje skloni. Pomete ga sa lica zemlje, podigne vihorima u nebesa, ogoli zemlju i pripremi je Suncu da je zagreje.

Vatroslav – Vatroslavom sviće! – Pozdrav je kojim se svih stotinu dana ovog meseca slavi dolazak Sunca, svitanje i rađanje dana. Žubori rekom naroda, zamenjujući sve dnevne i noćne pozdrave. U mesecu Vatre pomole se prvi zraci Sunca. Noć se povlači pred nadolazeće dve i po stotine dana čiste svetlosti. U prvih je pedeset dana ovog meseca pustara crvena i žuta od jezika plamenitih,  kojima Severnjaci zagrevaju njihovu majku, njihovu plodnu crnicu zemlju, kojom će- jošte malo, pa sve ponovo zazeleniti i radošću se ispuniti. Paleći ogromne lomače gotovo po celoj Velikoj Pustari zagrevaju svoju zemlju severnjaci, kako bi je mogli ulepšati i pripremiti, pomilovati i u nju seme izručiti. Oplođenu sa prvom zorom u godini, gledati je kako niče i hleb donosi.

Oračevac – Sunce se prvim danom Oračevca skrasilo na nebu i sada mrak samo senkama preti da ga Sunce nije sasvim istrebilo, niti će ikada- dok je veka. Počinju se izvlačiti prve brazde na otopljenoj zemlji Velike Pustare. Boginja Ilva svojom suzom zaliva Pustaru, plačući od sreće što je odlukom svojom obradovala narode severa te im svetlost darivala. U ovom se mesecu ore, kopa, seje, zemlja se priprema, skuplja se kišnica, mnogo se i teško radi, tako se i hrani.

Žrvnik – Cvrkutom svojim ptice žrvnik proslavljaju, radosne srne poljem skaču. Leptir krasi cvet i pustara nikada ne biva lepša. Svak, ko je oko zemlje poradio- uživa. Žrvnik odiše toplotom, lepim vremenom i  lepim trenucima. Mesec je to u kome samo mlinari ne predaju duh svoj i telo užitku, jer mlinovi u Žrvniku melju bez prestanka. Po mlinskom kamenu- žrvnju, ovaj mesec i dobi ime- u znak velike zahvalnosti svim mlinarima. Hvala vam i ovde, mlinari, na trudu kojim nam letinu u brašno tvorite. Jer, znamo svi: poslednjih deset dana ovog meseca doći će do odlaska Sunca. Opet će Sunce Pustaru ustupiti Noći. Onoj, koja će se tek narednog Vatroslava meseca povući. Tih deset dana svetkujte i vi, mlinari, koji sav posao poradiste. Ispratimo skupa odlazak Sunca ka Beloj Šumi. Poklonimo se dolazećoj Noći.

Vilovnjak – prvi tamni mesec  na Velikoj Pustari. Zovu ga i jesen Severa, oni što prođoše Pan Onejom i videše pravu jesen. Ovaj mesec nije potpuno taman, jer iako na nebu nema više Sunca niti Ilva Boginja u ovo doba godine raspliće po nebu pramenje, ovaj mesec ipak sija. Zelenkasto-žutom svetlošću skoro celom površinom Velike Pustare. Međutim ne prkosi svetlost noći sa nebesa, već je sa zemlje razdanjuje. Jer je Velika pustara svojim najvećim delom obrasla Vilinskom travom, biljkom koja tokom leta sakuplja Sunčev sjaj te ga čuva u stablima svojim. Sebično, dok se Pustara ne zamrači. Sa prvim sumrakom, Vilinska trava počinje svoju ljubavnu igru. Iz svojih stabala tad svetlost ispušta osvetljavajući tlo Velike pustare. Razmnožava se, rasejava, niče te odrasta. Sve pod svetlom  koje je od Sunca ukrala i za sebe sačuvala. U stotinu dana ovog meseca , koji po ovoj čudesnoj i jedinstvenoj pojavi i dobi svoje ime.

Kaljavac – kada i Vilinska trava završi svoj čudesni ciklus, tada nastupa mesec Kaljavac. Prvi, pravi tamni mesec u kojem se tlo Velike Pustare oslobađa viška vlage kako bi opustelo i tako zaštitilo svo bilje i semenje u sebi od zaleđivanja. Zbog velike količine vode po površini dolazi do znatnih naslaga blata koje se tokom meseca isušuju, te je svet u ovo doba godine uglavnom ukaljan blatom te mu stoga i nadenuše takvo ime. Omražen mesec među severnim svetom.

Mratavac – Mesec u kom sve mre. Bez svetla i bez vode koju je Kaljavac iz zemlje izvukao, svo se bilje umrtvi, osuši, sklupča, savije ili na kakav god način i najbolje što ume pripremi za dolazak prvih bičeva vetra i prvih pahulja koje probijaju kožu svojom brzinom.

Mećavnik – Gde kraj je početku, tu i kraj počinje. Tako kazuju u Pustari za ovaj mesec. Jer, takvi će vetrovi šibati u narednih stotinu dana da će bezmalo oduvati meso sa imena tvojeg. Sneg će pasti toliki da će do duše dopreti. Hladiti je danima. U ovome mesecu ne izlazi napolje niko. Narod čak i zverinje u izbe svoje prima sažaljen strahom koji im iz očiju zapomaže.

Raspolutan – Eto ga gde preseče zimu na pola, rep joj poslavši u nesita usta prošlosti, ostavivši joj glavu da šišti i besni dok gubi snagu i umire. Velika zima Severa- raspolućena kad je bila najjača. Sad je se sačuvajte i stotinu narednih dana još- i eto vas gde sačuvaste glave i u njima oči, da ponovo dan ugledaju.

Panoneja- Ep

Posted: 29/01/2017 in Charles offspring

PROLOG

                                                                                       Smrt raspopa Pastora

 

Noseći na leđima dvoje, konj je vukao korake po stazi. Kretao se u pravcu Istoka. Sa prvim cvrkutom ptica, dvoje sjahaše i zaputiše se sa šumske staze dublje među vekovima stare drvene gorostase. Dublje, gde se kroz guste krošnje, svetlost jedva uspeva promoliti i osvetliti šumu. Krenuše do mesta na kom leži oboreno hrastovo deblo. Priđoše mu. Godovi su svedočili o stotinama godina starom svetom drvetu. Muškarac, ogrnut ponjavom okićenom raznim brojanicama, progovori:

„Posečeno je kada je počelo truliti. Jer, kaže predanje iz knjige Almoševe:

„Trulež po kori svetog drveta, osobito po severnoj strani, gde zaništi brojnu mahovinu,  znak je jasan da drvo ne može više sakupljati zlo ovoga sveta u sebe. Takvu svetinju treba poseći i osloboditi mu dušu. Lišće i manje grane položiti kraj stabla i zapaliti u čast Sveboga, tvorca i čuvara svega zemaljskog. Deblo koje iz vatre ostane, ne uklanja se sa mesta na kom je posečeno, već služi kao oltar za različite obrede.„

Priđoše deblu. Oko svetinje beše obraslo gusto žbunovito rastinje koje se penjalo po okolnim stablima čempresovim, tvoreći zeleni zid ukrašen pupoljcima srebrne boje koji su čekali toplije dane kako bi se razvili u cvetove.

Zastadoše pred lučno isečenim prorezom koji je predstavljao vrata u Svetilište Palog Hrasta.

Žena se privi kraj glave čoveku i tiho prozbori:

“Blagosiljaj me oče i učini moje grehe ništavnim! Jer grešna jesam i priznajem. Veštica sam i mađije su me načinile ženom moćnijom od mnogih ali su mi iz srca radost ispile. Ja sam deo svoje pogodbe godinama ispunjavala, sada je na tebe red. Daruj mi spokoj koji si obećao, jer osećam da mi se bliži kraj!“- šaptala je svom dragom u uho. Brumhilda, ljubavnica sveštenika Pastora.

Otac Pastor smače kapuljaču sa glave, dohvati se za jednu od brojanica i krenu molitvom isceljivati zlu ženu:

„Neka ti Bogovi, na svetu i na nebu,

Podare sreće- koliko su ti podarili smelosti,

Da leđa zlu okreneš i priznaš svoje grehe.

Neka te svetlost zagrli i neka te voda čista okupa,

Sa tebe spere srama  kalj.

Blagoslovena budi“

Završivši prvi deo molitve, priđe joj, pogladi je po kosi te prođe iza nje i raskopča dva dugmeta na haljini. Ona kliznu niz njeno vitko telo, ostavljajući je golu.

„Primi me za ruku i uđimo u svetilište Hrasta.“

Uđoše. Otac Pastor zazvižda glasno i njegov konj dokasa. Bio je to lep, negovan crni konj, očiju boje rđe. Velik i snažan.

Okićen bisagama u kojima su zveckala obredna pomagala, jedva se provukao do šumskog oltara. Na  veliko hrastovo deblo Pastor beše potrbuške postavio obnaženu Brumhildu. Mladu vešticu koja mu godinama beše verna, jer joj pop obeća da će je on, zauzvrat telesnim užitcima koje mu bude pružala, svetim obredom osloboditi ukaljane duše, te je prosvetiti u Beloj Šumi, na oltaru Palog Hrasta.

Pastor iz bisaga izvadi mantiju, snop osušenog smilja, krčag sa vodom i podeblji drveni kolac. Iz bisaga sa druge strane, u kojima beše hrana za konja, izvadi grumen šećera. Raskopča kaiševe te oslobodi vranca Viloša. Natače mantiju, uze smilje, činiju sa vodom i priđe Brumhildinoj glavi. Umoči snopić suvog bilja u vodu i poče je škropiti:

„Kada te ova voda predstavi,

Neka te pronađe vatre zov,

Neka se zemlja tobom ne hrani,

Ni voda, nit’ zrak koji te dahom puni.

Okrepi dušu Hudun Ura,

Rasplamsaj njegove usahle oči,

Mnogima da se on nahrani,

Podari mu sreću u moći.”

Veštica prepozna ime Boga vatre, uplaši se i razrogači oči u pravcu sveštenika. Pastor je obmanu blagim osmejkom kog beše natakao pred zube. Pomilova je te joj priđe kraj butina i između raširenih nogu postavi onu glavu šećera što izvadi iz bisaga. Zazvižda još jednom i kroz prolaz proviri Viloš. Sveštenik mu coknu ustima i prstom pokaza na šećer koji je Brumhildi razdvajao butine. Konj priđe, onjuši šećer i poče zobati. Onjuši i Brumhildin cvet utrobe te se primače bliže opkoračivši deblo. Prope se na zadnje noge i zaskoči siroticu. Žena briznu u plač, zapomažući.

Zverski sjaj iskrio je u očima Pastora. Slina mu se beše obesila niz obraz, cureći iz osmeha što ga naslada stvori. Nastavi sa obredom:

”Predajem ovu dušu Hudun Uru,

Hranim i snažim ruke, da pečat raspečate!”

Sirotica je kroz lice pokriveno patnjom jedva cedila iz sebe:

”Vode… molim te! Vode!”

Pastor joj pomilova obraz.

„Zini!“- naredi joj.

Sirotica, nadajući se okrepljenju, posluša a Pastor uze onaj drveni kolac i zari joj ga duboko kroz usta do samog srca. Veštica ispusti krik koji joj zauvek zatvori oči.

Sveštenik osedla te uzjaha svoga konja. Iz bisaga izvadi čuturu sa vinom, otpi gutljaj i pođe od oltara kojeg beše opoganio. Nastavi na Istok, ka izlazu iz šume. Bele Šume, najsvetijeg područja Pan Oneje. O moćima i dobrima koje ova šuma ume da učini izrečene su mnoge priče i svedočenja. Međutim, otac Pastor ništa nije uzimao zdravo za gotovo, jer je on sam obmanjivao svoje vernike kojekakvim pričama kako bi, neiskren u molitvi svojoj, pribavio korist. Za sebe, naravno. U njegovom pohlepnom srcu nije bilo mesta ni za čeljade, kamoli za neko od uzvišenih božanstava. Sam je bio svoj bog.

Šuma je postajala ređa kako se, jašući Viloša, približavao njenom rubu. Vetar se probijao kroz raštrkana stabla. Bi mu hladno te namače na sebe ponjavu. Ogrnu se i podbode konja.

„Razduvao se vetar. Kiša će, izgleda. Požuri rago!“

Bližio se kraju šume. Krošnje su postajale ređe, drveće niže a vazduh manje memljiv. Osećao je kako ga napušta njen zagrljaj. Idući u susret prostranim livadama koje se posle šume prostiraše ka Istoku, bi mu čudno što na nebu, koje se sada već moglo nazreti, sija Sunce. Bez ijednog oblačka. Kao leti. Željan da se što pre reši hladnoće kojom je šuma odisala, ošinu kajasima konja po vratu i nagna ga u trk. Požurio je da napusti šumu i ogreje se.

Međutim, vetar postade toliko jak i silan, da Viloš zastade i poče se ukopavati. I nije se uspeo čestito niti načuditi ovako iznenadnoj promeni, a Sunce je već bio sakrio oblak iz kojeg je sipao sneg. Vetar se kovitlao u vihore oko popa, meo lišće sa tla i dizao ga nebu u zagrljaj.

Iz onog oblaka što proguta Sunce, poleteše ruke nebeske vihorima u zagrljaj. Krenuše ih spajati sa nebom. Iznikoše tri takva vihora i još tri se ruke sa neba pružiše, te opkoliše sveštenika na izlasku iz šume. Ponositi čempresi saviše svoje krošnje, klanjajući se. Vetar Pastoru skide kapuljaču sa glave. Ogoli ga i usmeri mu pogled ka sili koja mu je na put stala. Nebom su sevale munje, po licu ga šibao led.

Vihori prozboriše:

„Ti, što se predstavljaš sveštenikom! Ti, koji si se usudio prizivati ime Hudun Ura na svetilištu Palog Hrasta! – hučale su kroz kijamet reči.

„Nestani!“

Sve beše ispunjeno tim jezivim glasom grozne zapovesti. Otac Pastor unezvereno se poče osvrtati oko sebe, skupljajući kapi hladnog znoja na lice, kože naježene do pucanja. Začu pesmu na njemu nepoznatom jeziku:

 

…” A csontokat fogjuk főzni a pahaa alasti vain se luovuttaa meidän äiti, joka kantaa, jotka kuuluvat siellä.”…

(Kosti ćemo mi skuvati tvoje, zlo iz tebe ogoliti samo, predati ga majci našoj da ga nosi gde pripada- tamo.)

 

Terao mu je ovaj grozni poj suze na oči. Snažno, celim bićem, osećao je da je obod ove šume mesto na kome će mu biti suđeno. Od strašnih Vihor-vila, samih kćeri arhi- boginje Ilve.

 

Visoke do neba, Vihor- vile igrale su svoj obredni ples oko posrnulog sveštenika. Onaj, koji kuva meso dok krv još uvek telom struji. O njemu svedočiše Pustinjaci, iz prikrajka posmatrajući kako se vile hrane sablažnjivim kricima i roptanjem onih, koje svojom igrom u ništavilo vraćaju. Žive ih kuvajući, rasipajući im vetrom meso sa kostiju.

Tako skonča i otac Pastor, koji ukalja svetlost Bele Šume, počinivši zločin na svetilištu Palog Hrasta. Telo mu se rasu, a dušu mu boginja Ilva posla Onom koga je na zemlji zastupao.

blue haze

Policijska stanica

West End Police Office

Edinburg

14. Maj

Ime i Prezime: Malkolm Blekvud

Datum i mesto rođenja: 17.10.1980, Edinburg

Zanimanje: Doktor kompjuterskih nauka

Bračni status: Sam, bez dece

Evidencioni broj: HH21/5/1

Nakon davanja osnovnih podataka, kačenja tablice sa evidencionim brojem, obaveznog  „mugshot-a“ snimljenog anfas i iz profila, uveden je u začuđujuće komfornu prostoriju uzevši u obzir činjenicu da se nalazi u ustanovi čija se delatnost i nije baš ogledala u tome da što više ugodi svojim posetiocima.

-„Imaš dvanaest sati da dobro promisliš o svemu, sunašce! Ujutro u sedam dolazi Gari, inspektor koji vodi tvoj slučaj. Na večeru si zakasnio, doručak je u šest. Prijatan boravak.“

„Zašto dvanaest sati, moliću? Kakav je to način?“

 -„Zato, ljubavi, što bi u slučaju da nisi zajebao ništa, prvo pitao samo- „Zašto?”. U smislu: “Zašto sam ja uopšte ovde”. Pošto si ti sunčice pitao, citiraću te:“ Zašto dvanaest sati?“- znači da si nešto zasrao. Šta si zasrao- ne znam, Gari zna. Gari dolazi ujutro.Ti- razmisli i odmori. Fotelju možeš razvući u ležaj. Jastuk i ćebe su u jednoj od fioka stola. Slatko sanjaj! Ta-ta!“

Uniforma nestade iza zvuka koji, pokrenut ključem, proizvodi mehanizam brave.  Malkolm osmotri prostoriju. Podsećala ga je na kabinet dekana fakulteta.  Kožna fotelja iza masivnog drvenog stola ručne izrade, dve ogromne fotelje za posetioce sa druge strane stola i zidovi prepuni polica sa knjigama.

„Problemi u merenju dinamike faktora rizika; Monitoring u oblasti visoko- tehološkog kriminala; Internet kao mesto zločina; Metode pregovaranja“…  bili su samo neki od naslova koji su krasili ovu prostoriju.

„A-ha! Tu smo, dakle“ – pomisli Malkolm kada se uverio da nije ovde zbog prekoračenja brzine, kašnjenja u plaćanju poslednje rate kredita ili pljuvanja po ulici. Nije čak ni zbog povremene duvke u klubu, kada izađe sa društvom.

„Ovo je neko pevao po ulici. Lepo mi onomad reče Mabel  da pre konzumiranja „Borrowed dreams“ ekstenzije treba uraditi profilisanje korisnika. Nije za svakoga. Trebao sam joj verovati… Njoj uvek treba verovati. Nije tek- tako neuropsihijatar. Zna znanje, duša moja. Da mi makar nisu oduzeli telefon, pa da mogu da joj se javim. Ovako brine, jebi ga. A ja do ujutro neću napolje.

Iako ophrvan brigom što je pritvoren, zaspao je iznenađujuće lako. Istrenirao je razum kako da nadvlada paniku. Pre no što je zaspao, porazmislio je o modelu razgovora koji bi ga mogao dočekati ujutro, pripremio koncept kojim će nastupiti pred istražnim organom (Garijem- kako uniforma reče) i razvukao fotelju u krevet. Sledeća stvar koja ga je dočekala budnog bilo je gugutanje mladih golubova, koji su sa tavanice policijske stanice po prvi put širili krila i padali vetru u zagrljaj.

-“Šta je, koji moj, ovo? Pa ovi ljudi imaju pola ”Nat Geo Wild” kanala na tavanu! Isuse! Koliko je sati uopšte? Uh, petica- odlično!”

Prostorija je iza jednog od zidova imala izvedenu čajnu kuhinju. Lavabo, česma, mikrotalasna pećnica sa ringlom, ormarić za posuđe, escajg, krpe i kutije sa kafom i čajem. Rečju- na površini od jednog kvadratnog metra Malkolm je imao sve što mu je bilo potrebno kako bi mogao započeti dan kao čovek.

Dok je spremao sebi kafu primetio je kako mu se oko pojasa gomila salo. ”Počeo sam da se zapuštam. Ugojiću se i izgledati kao seoske pivopije. Trebalo bi da poradim na sticanju kondicije. A i prijalo bi mi da umestu mozga počnem umarati telo!”- razmišljajući, Malkolm je shvatio da upravo sada ima odličnu priliku da svoju nameru sprovede u delo. Otpio je gutljaj kafe, raspremio improvizovani ležaj, i krenuo da radi trbušnjake. Sto komada u serijama od po dvadeset.

Negde na polovini odrađene vežbe, brojanje mu prekinu rezak zvuk brave. Onaj isti koji ga je juče ispratio u samoću ove prostorije. Međutim sada je taj zvuk značio da Malkolmu stiže društvo.

-”Opa! Gimnastika, a? Bravo mladiću!” na vrata ulete grmalj od dva metra, šaka kao u diva, guste kose i zverskog pogleda. Malkolm se uspravi i nabaci glupavi kez, iznenađen pojavom.

-”Šta je bilo princezo? Iznenađen?  »Nema ni šest sati a on je već u svojoj kancelariji? Ni doručak nije serviran…Trebalo je da dođe u sedam, posle doručka… Taman dok još jednom promislim o svemu!« Jel da? Jel to u glavi, a?” –ispalio je pružajući ruku.

-”Ja sam Gari, drago mi je.”

„Malkolm Blekvud“

-„Vidim, piješ kafu. Radiš trbušnjake. Umiven si. Znaš li šta mi to govori?“

„Da sam ranoranilac, kao i vi?“

-„Ne, seronjo! To mi govori da si pišao u moj jebeni lavabo. Jer da bi se umio, pio kafu i radio trbušnjake- prva stvar koju moraš da uradiš kada ustaneš je- da pišaš. Jer, da si bio pristojan i čekao, već  bi pozeleneo od muke u nekom od ćoškova i obradovao bi mi se kao da ti se devica Marija ukazala. To mi je, priznaću ti i bio plan, jer bih tako pobrao tvoje simpatije čisto pustivši te u klonju. Ovako će stvar ići malo teže. A ja, kao i većina nas, ne volim mnogo da se mučim. Jer kada se mučim- tada sam nervozan. A kada sam nervozan volim što lakšu, iskrenu i direktnu komunikaciju. E, to nas dovodi do tačke na kojoj ti, sunašce, imaš čast da izabereš smer kojim će putem ovo naše druženje nadalje ići. Sad, bez suvišnog okolišanja, izvoli odgovoriti na moje prvo pitanje“:

Priđe svom stolu, sede i pokaza Malkolmu da učini isto. Skrsti ručerde, podiže obrve i učtivim tonom upita privedenog:

-„Da li su, gospodine Malkolme, moje tvrdnje i navodi istiniti?”

”Jesu!” odovori Malkolm, bez mnogo razmišljanja. Shvatio je da ovaj ovde, Gari, nije jedan od onih glupih pandura, prizemnog razmišljanja i jakih pesnica. Ovaj je bio prilično inteligentan, mnogo jačih pesnica. Bio je jebeni prototip modernih inkvizitora. Shvatio je da ne treba da ”čačka mečku”.

-”Odlično!” Gari odahnu, vidno zadovoljan. -”Sada možemo nastaviti dalje. Nadam se da si dobro oribao lavabo!”

”Nisam baš…” reče Malkolm, ”Samo sam pustio vodu da curi. Mislim… iskreno.”

Veliki Gari se osmehnu.

-”Ok, sine. Jednu stvar da razgraničimo. Vidim da si se usrao u gaće, pa da ti objasnim. Ja sam Gari Lords, inspektor Skotland Jarda za visokotehnološki kriminal. Imam Master sa kompjuterskih nauka pored toga što sam i rezervni kapetan kraljevske mornarice. Namerno ti se predstavljam ovim redosledom kako bih ti stavio do znanja da snagu koristim tek nakon razmišljanja. Iako mi je ponekad pakleno teško savladati se. No, nije mi cilj da te izbatinam mokrim novinama po bubrezima, spržim hard disk i pustim na ulicu. Cilj mi je da te preobratim. Cilj mi je da te vidim u mojem timu, u mojoj uniformi, rame uz rame sa mnom. To je tačka koju smatram idealnom. Naravno, svestan sam da se to neće dogoditi, pa ćemo raditi tako da se što više približimo mojim zahtevima. Jer ja sam ovde strana koja zastupa interese društva, države, kraljice i sistema. Jasno? OK! Sa druge strane, ti si klinac čije ime je počelo da tumara ulicama donoseći nam sranja. Niko ne zna ko si. Samo izbezumljeno mumlaju nadimak koji su ti dali. Znaš li svoje ulično ime sinak?”

”Ne! Ne znam čak ni da imam ulično ime!“

-„Mind Rider“ To je tvoj nadimak. Čuo sam da te u Londonu zovu i “Brain Driver”. Meni se Londonski više sviđa.” – reče Gari i obojica se nasmejaše.

”Polaskan sam. Hvala što ste podelili sa mnom”

-”Nema na čemu. Hvala tebi što si mi upravo izrekao priznanje. Ne baš sasvim direktno, ali obojica znamo da sada nema povratka. Vidi sinak, da ti objasnim. U tome što ti radiš nema zapravo ničeg ilegalnog. Ne postoji zakonski okvir koji bi te sprečavao. Takođe je i sva oprema koju koristiš dostupna u slobodnoj prodaji i ja zapravo nemam na osnovu čega da te držim. Sada, moja želja je da me u potpunosti upoznaš sa celom pričom i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje ove situacije. Jer, ljudi su počeli da se gomilaju. Izvrnuti na ulici, izbezumljeni, nevoljni za rad. Izostanci sa posla su u kategoriji korisnika tvojih usluga ubedljivo najveći. Za godinu dana ili više- to ćeš ti da mi ispričaš, tvoje sajber zezalice su postale opasnije od ekstazija, jebo te. Mi ne radimo na tome da iskorenimo zabavu, da je tako nazovem. Mi radimo na tome da zabavu održimo na nivou koji je sistemu optimalan. Sistem treba radnu snagu. Drogiranu ili ne, to nikog nije briga. Korisnu sine, korisnu. To je ono što nama treba, kako bi država rasla i napredovala. A upravo to- je ono što nam ti uskraćuješ. Zato si ovde, zato ćemo da pričamo, zato ćeš da radiš za nas! Jasno?”

”Imam li drugu opciju?”

-”Naravno da imaš drugu opciju. Pa mi smo jedni od pionira moderne demokratije, sinko. Uvek postoji mogućnost izbora. Mogu li biti slobodan izložiti je?“

„Molio bih.“

-„Ovako… U podrumu ove stanice postoji paket koji je presretnut u pošti u ulici Svetog Frederika. Neki ga je međunarodni trgovac- početnik poslao poštom sa Kube i adresirao na osobu koja ne postoji više, Bog da joj dušu prosti. Kako smo od Interpola dobili dojavu o sadržini paketa pustili smo pošiljku da dođe do svoje krajnje destinacije. Međutim pametnjaković koji je trebao preuzeti robu a koji se lažno predstavljao kao blaženopočivši, u međuvremenu je nestao i poslednji put je njegovo ime spomenuto na Rusko- Kineskoj granici. Ostali smo praznih šaka ali smo odlučili zadržati paket. Težak je tačno četiri kilograma. Sa ta četiri kilograma, na ulicu izlaziš sa makar duplo, kada ga krstiš. Sa osam kilograma kokaina imaš dvadest pet do doživotne sa žarkom željom pravosuđa za strožijom varijantom presude. Sve što mi iz Skotland Jarda i policije treba da uradimo je da ispišemo tvoju cenjenu adresu na pošiljku i angažujemo neku od mnogobrojnih kurirskih službi da ti pokuca na vrata. Tamo ćemo, naravno, biti mi. Nasmejani i počešljani za bliceve novinarskih fotoaparata koji će uslediti nekoliko minuta kasnije. Poljubićemo se i poželeti ti ugodan boravak u fijoci, kako tamošnji svet voli da nazove Britanske kazneno- popravne domove. Tebi ćorka, nama povišica i život ide dalje. Sad, lepi moj, izvoli napraviti svoj izbor…”

”Jesam!”- usledio je odgovor iste sekunde.

-„Gospodine Malkolme Blekvud, možete me prosvetliti. Pretvorio sam se u uvo.”

”Hvala lepo… Ovako, sve je- naravno, počelo kao zajebancija. Mojih par prijatelja, ne bih da imenujem ako baš ne moram, i ja sedeli smo na gajbi i razgledali fotke napravljene prošlog leta  na proputovanju Tajlandom. Zapalili smo spravicu i onako naduvani počeli sa zezanjem. Te- kako bi bilo dobro da su nam video snimci sa putovanja odrađeni u visokoj rezoluciji, te da imamo zaobljen ekran i ogromni tv, te da je zvuk profi… Prateći tok misli, došli smo do tačke koja je prelomila stvar. Mabel je…

(„E jebi ga! Upravo sam druknuo biće koje mi je sve na svetu. Kakav sam idiot.“- pomisli i nastavi da priča u nadi da će sajber žandaru promaći ovaj detalj.)

”Mabel nas je pitala šta mislimo o tome da li bi trenutke koji su nam dragi i čine naše lepe uspomene, mogli na neki način da upakujemo u program, tako da nam budu lako dostupni u svakom trenutku. Recimo kada pada kiša- što ovde zna da bude često, jel? Mislim, na jebenom smo ostrvu smeštenom u severnom delu Evrope- hoće to ovde, znaš…“

-„Drži se priče sinak. Seruckanje ostavi za kasnije!“ – opomenu ga Gari.

”U redu. Dakle kada bi to moglo da bude urađeno na taj način da nam, pored zvučnog i vizuelnog prikaza može pružiti i nervnu stimulaciju malo jaču od prisećanja ili gledanja filma, recimo. ”

-”Nešto kao da proživite sve ponovo, samo zavaljeni u dnevnoj sobi, dok se Edinburški pacovi dave u kiši koja ne prestaje. Ako sam dobro razumeo?” nadovezao se inspektor Skotland Jarda.

”Upravo to! Naravno, nije nam trebalo dugo da od ideje dođemo do projekta. Tim je bio sastavljen od programera, neuropsihijatra i dizajn- inženjera medicinske opreme. Radili smo nekoliko nedelja. Trčali smo sa posla kod mene na gajbu sa takvim žarom- kao da smo deca koja posle škole jure na utakmicu sa klincima iz suparničkog bloka. Bilo je fantastično. Divan je osećaj kada gledate kako, stvarano vašim rukama, nastaje nešto što će možda obeležiti jednu epohu. Možda biti osnov za neku napravu sledeće generacije, još bolju i savršeniju. Možda, o koncu, biti prepoznata i priznata kao svakodnevno sredstvo za razonodu i opuštanje?…”

-“Jeste, i poklonjeno kraljici lično, sa pozlaćenom posvetom pionirima ovog izuma. I meni koji sam te uhapsio. Hajde ne kenjaj, već mi daj činjenice. Šta si počeo da mi sanjariš ovde. Ako nastaviš ovako moraću da ti namestim jastuk i ušuškam te. Hajde srećice, nismo ovde da mi se zanosiš…”- usledila je još jedna opomena od strane Garija koji, međutim nije gubio strpljenje. Prosto je želeo što pre doći do kraja.

”Okej, okej! Dakle uživali smo praveći naš izum. Imam osećaj da ne možete da ispratite emocije koje u tim trenucima nastaju. Ipak vi panduri nemate bog-zna- šta novo da smislite, jel?!”

-”Sunčice, vidi ovako. Do sada sam kroz razgovor dobio jedno ime i pored tvojeg, još dva zanimanja. Sad, ako ne bi baš želeo da vidimo šta je ta Mabel po zanimanju i odredimo tačno u kakvoj je vezi sa tobom, molim te, obraćaj mi se kao čoveku i sve će biti u redu!”- Gari se uplete, isprovociran.

 Malkolmu se nije svidelo to što je ovaj upamtio Mabelino ime. Bojao se da će stvarno početi da kopaju te da će se ispostaviti kako ih je odrukao kao poslednja ulična pičkica. Odlučio je da ni po koju cenu neće biti takav prema dvoje ljudi koji su mu jedini pravi prijatelji. Zato je ustuknuo i zauzdavši gnev, pokušao da ispravi tok kojim je razgovor krenuo:

”Izvinite gospodine Gari. To je trebalo da ispadne šaljivo. Malo sam prenaglio, priznajem. Mogu li nastaviti?“

-”Tako vidiš, lutko! Naravno da možeš!”

” Elem, nije bilo potrebno dugo vremena da ”Hellmeth”, kako smo ga krstili, ugleda svetlost dana. Kaciga koja se sastoji od ”Virtual Reality” digitalnih naočara, para slušalica i mikrofona, ugrađenog zbog glasovnih komandi- naše male intervencije u odnosu na standardne verzije koje možete kupiti kao dodatnu opremu uz svaki iole dobar mobilni telefon.  E, sad dolazi stvarno zanimljiv deo… Doktor, zovimo ga tako u svrhu davanja ove izjave, doveo je svoj deo do perfekcije. Pribavio nam je sve neophodne medicinske sitnice koje nam trebaju. Mapirali smo softver i povezali žice, da se laički izrazim. Uradili smo profilisanje moždanih centara za nekoliko osnovnih emotivnih stanja, razvukli struju po površini dela spojnica za slušalice i ekran, koje se ukrštaju na temenu glave. Taman gde nam je bilo potrebno. Ja sam napisao program, odredili smo pravu frekvenciju i napon. Poslali smo električni impuls u mozak. U centre za emotivna stanja.  Stvorili smo novog neonskog boga.”

-“Dozvoli mi sunašce da ti uručim Nobelovu nagradu, za izuzetan doprinos čovečanstvu!” –obrati se Gari. Pun sarkazma i ne baš prijateljski nastrojen.

-“Slušaj me ovako mališa! Prezentacija je bila lepa i puna zanosa. Drago mi je što ovo naše ostrvo poseduje glave poput tvoje. Inače bi nam bilo prilično dosadno. Zamisli mene kako sprovodim istragu nad huliganima zbog razbijanja automobila predsednika fudbalskog kluba, recimo. Da li možeš  da me vidiš u toj ulozi!? Ne, sine, ne možeš! Znaš li zašto ne možeš? Zato što bi odmah nakon uviđaja i fotografisanja demoliranog automobila, otišao direktno kod oštećenog, strpao ga u ćorku na dva dana bez i jedne reči. U međuvremenu bih platio po pivo huliganima u pabu i lepo ih zamolio da mu demoliraju i drugi automobil. Glupi, kakvi jesu, zapitali bi se kome li je sve skrivio, jer sam ja drugi za dva dana koji naručuje urnisanje automobila. Naslućuješ šta sledi jel’ tako? Oni mi kažu ko je naručilac za prva kola i iz kojih razloga je rešio poslati tako očigledno upozorenje. Sutradan odem do ćelije i pokažem seronji fotke drugog vozila. Slomljen, kakav postane, raspeva se kao ptičica, gušeći se u soli svojih suza. Pohapsim ostatak i stvar rešena. A meni dosadno. Nadređenima se ne sviđaju moje super efikasne metode. Postajem suvišan. Ostanem bez posla. A? Šta na to kažeš, mali? Ja tebi, na neki čudan način zapravo dugujem zahvalnost. Jer zbog tebe i takvih kao ti, ja imam ovo radno mesto. I ovoliku platu. Kapiraš?

”Hm, da. Zapravo, sad u potpunosti razumem i način na koji vodite ovaj razgovor i tretman koji imam. Kao i vaše interesovanje za celu stvar. Još jedna stvar… Čini mi se da shvatam u čemu je zabrinutost policije zbog naše spravice. Mada nisam sasvim siguran.“

-„Ubrzo ćemo doći i do toga”. Gari okrete ruku kako bi video časovnik. Malo izoštri pogled, primače zglob i pogleda.

-“No, hajde sunčice, prvo da obavimo doručak. Kifle sa puterom i medom, i lipov čaj. Sad mu je sezona. Kažu poznavaoci da se samo tada treba i piti. Odgovara?“

”Zaista mi postaje neprijatno zbog vašeg načina ophođenja prema meni. Uopšte nemam osećaj da sam priveden. Savršeno mi odgovara. Hvala!” – odgovori Malkom.

Gari uze mobilni telefon i napusti prostoriju. Odalji se par koraka od vrata svoje kancelarije, okrenu broj i sačeka na odgovor.

-”Jutro šećeru! Kako si? E, izvini još jednom što sam okasnio jutros na kafu. Uspavao sam se, a imam ovde onog hakera mozgova o kom smo pričali, sećaš se? Hajde mi, molim te, naruči nekoliko kifli sa medom i puterom iz kafeterije. I lipov čaj. Moram da nahranim malu pičku. Hvala ti. Ljubim!”

-”Sad će doručak!” ulete Gari na vrata i obrati se Malkolmu.

-”Moramo da pazimo na ishranu, sinak! Jak organizam je zdrav organizam!  Jesi čitao, molim te, o ovoj novoj bakteriji? Otpornoj na sve vrste antibiotika. I hajde što je ona otporna, nego što, kučka mala, ume da prenese gene za otpornost i na druge vrste, pošto ih, umesto dobro skrivene- kao kod većine poštenih bakterija, ova kučka drži ”na izvol’te”. I kada se nađe u društvu sa ostalim malim mamojebcima svima im, potpuno besplatno podeli gen kojim se mogu zaštiti od čovekovog uticaja na njih. I ukoliko naučnici ne smisle neki nov način, neki antibiotik koji će da ”radi”,  uskoro bi se mogli izvrtati od jebene kijavice. Veoma slično kao kod tebe sinak. Ti nam uskraćuješ moć kontrole! Ti i tvoje zezalice mi po ulici prave jebeni haos.”

”Da, shvatam.”

-”Sisu ti moju shvataš, znaš? Boleo te je kurac do jutros, sad odjednom shvataš. Ne bih ni ja shvatao da nisam morao da shvatim. A morao sam da shvatim onog trenutka, kad se naš dragi premijer obratio Kraljevskoj instituciji za mentalno zdravlje i zatražio stručnu lekarsku pomoć jer mu sin već dva dana iskolačenih očiju zapomaže ”Sandman, Sandman!”

Malkolm prasnu u smeh. Onako iskreno i od srca, da se cela prostorija zaorila. Gari stisnu pesnice, zaškrguta zubima i pozva smrt sebi u pogled. No, odmah zatim zatvori kapke, duboko udahnu, ispusti vazduh glasno, na usta i potom otvori oči. Savršeno mirnim tonom nastavi:

-”Vidim, prijao ti je doručak. Baš si se napunio energijom. Zamoliću te sinak- Uzdrži se! A sad mi reci, šta je, koji kurac, to ”Sandman” sranje?

Malkolm je likovao. Zamišljao je lica Mabel i doktora kada im bude pričao šta je čuo na saslušanju.

Savladao se i skrivajući smešak zadovoljstva počeo je objašnjavati Gariju:

”Sandman je jedan opaki program. Ne znam, zaista, kako je stvar procurela čak dotle, pošto je ona još uvek u test fazi. Kako bilo, Sandman se sastoji iz niza programskih varijacija koje korisniku pružaju doživljaj koji ću vam opisati. Prva stvar: u Sandmana se ubacuju samo najbitniji ljudi u životu uz što više uspomena na trenutke provedene  sa njima. Takođe, ti ljudi moraju biti prisutni u sadašnjosti- da ne kažem još uvek živi. Potrebno je ubaciti što raznovrsniji materijal, koji će program obraditi. Fotke, mailovi, prepiske po društvenim mrežama… Zatim izaberete mesto na koje želite otputovati sa svojim prijateljem, sednete i pustite da vas program vodi. Proćićete kroz sedenje u sobi i tipkanje na usranom fejzbuku. Zatim ćete se videti na kafi u vreme pauze za posao ili između predavanja ili već… Tamo ćete se dogovoriti šta i kako uveče. U klubu ćete se sjajno provesti, đuskati i pijuckati najbolja piva sveta (ovde sa hteo da napravim reklamu i naplaćujem digitalni potpis svakog piva kojem stvorim doživljaj ukusa u elektromagnetnoj formi, ali sam odustao jer nam je dogovor da ne naplaćujemo naše programe). Veče bi se privodilo kraju i onako pripiti, sjajno raspoloženi dogovarali biste izlet za sutradan. Rastanak, taksi, tuširanje, osećaj kada tonete u san. Buđenje, svežina jutra, miris kafe. Osećaj razbuđivanja i jutarnje čilosti. Telefonski poziv od vašeg bića po izboru. Uzbuđenje kombinovano sa blagim mamurlukom. Odlazak na heliodrom, gde ulazite u helikopter koji vas vodi na snegom pokriven vrh planine. Adrenalin. Spuštate se niz konopac, iz grla vam se otimaju krici sreće. Helikopter odlazi, ostajete sa najvažnijom osobom u vašem životu na vrhu planine na kojoj je sneg iako je sredina leta. Pogledate na telefon da vidite imate li signal i shvatate da imate poruku. Otvarate i čitate kako vam se kompanija zahvaljuje za trud i rad koji ste nesibično darovali i da menadžment odlučuje da vas nagradi sa bonusom od sto hiljada funti. Proslavljate uz džoint. Osećaj sreće, izoštrenih čula i blage lucidnosti prožimaju vas u narednih par minuta. I baš na vrhu ove planine, ovako presrećni sa najvoljenijim bićem pored vas, u momentu kada život ne može biti lepši, počinju se ispod vrha planine navlačiti oblaci. Ostajete osunčani i gledate kako prizori grada, prirode, reke, auto-puta nestaju ispod vas. Naduvani ste. Nije baš prijatno. Sledećeg trenutka,  novi sloj oblaka nailazi ovog puta iznad vas i zaklanja vam Sunce. Vetar počinje da besni. Postaje jezivo hladno. Grmljavina. Fijuk vetra. Kiša i led. Vaše odabrano biće biva pogođeno gradom dok tražite sklonište. Glava mu krvari. Strah, panika i jeza koja narasta. Nemate gde da se sklonite. Plačete. Zagrlite se i počinjete se moliti, jer vam ništa drugo ne preostaje. Munja pogađa vaše najbitnije u životu i ono se pred vašim očima, onako uplakano i okrvavljeno, rastače na čestice sitne poput peska. Kraj.”

-”Uh, jebem ti! Mali, baš si dao mašti na volju, a?”

”Pa, ne mogu da kažem da nisam gospodine! Zaista smo se trudili oko ovog programa. Toliko je realan, da nam je neuropsihijatar iz našeg tima dao toplu preporuku da se korisnici profilišu i da se odredi ko je uopšte sposoban podneti vožnju sa Sandmanom. Zato kažem da je program u fazi testiranja, te da je uklonjen sa mreže kako bi doradili eliminacioni softver koji će u skladu sa napravljenim izborima menjati tok radnje. Međutim, danas je sve na mreži! Ceo Holivud je po torentima ili kanalima. Kako onda, neće naše malo, besplatno delo.”

-”I eto nas dvojice, na suprotnim stranama, kako pronalazimo tačku na kojoj počivaju zajednički ciljevi!”

Gari se uspravi u stolici, rukom otvori fioku svog stola i izvadi koverat opečaćen kraljevskim pečatom. Položi ga na sto i vrhovima prstiju gurnu ga ka Malkolmu, na drugu polovinu stola.

-”Njeno Kraljevsko Veličanstvo šalje pozdrave!”

Malkolm se, pomalo zbunjen, nasmeši. Gari se odmače od stola i stade u stav ”mirno”. Potpuno zvaničnim tonom, obrati se ispitaniku:

-“Gospodine Malkolm Blekvud, po odobrenju broj 1/05, Kraljičine kancelarije za odnose sa Ministarstvom Odbrane- ja, kapetan Skotland Jarda, Gari Lords direktno sam ovlašćen uručiti vam koverat sa sadržinom  izuzetne vrednosti. U kovertu se nalazi blanko ček, potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva. Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.”

“Jel mogu da vratim koverat gospodine Lords?” –upita Malkolm.

-“ Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.” – ponovi Gari.

Videvši da mu je izbor sužen na samo jednu stvar koju može da učini, Malkolm prelomi pečat i otvori koverat. Izvuče blanko ček i pokaza ga Gariju.

-“Da li su navodi o sadržini koverte tačni?” – još uvek zvaničan, nastavi Gari.

“Tačni su!”

-“Da li vi, gospodine Malkolme Blekvud u svom posedstvu imate blanko ček potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva?”

“Posedujem!”

Gari pogleda ka kameri koja beše smeštena na plafonu bočno od stola. Načini rukom karakterističan pokret koji simbolizuje rezanje makazama. Sačeka da se zelena svetlost indikatorske lampe na kameri ugasi i  tada sede.

-”Prelazimo na nezvanični deo, sinak. Što je snimljeno, snimljeno je.”

Malkolm proguta knedlu. Gari se nasmeja.

-”Ne boj se, već ti rekoh! Nema batinanja. Sad, kada imaš taj ček, ja sam u obavezi da tebi izložim rešenje do kog smo došli pitajući se šta ćemo i kako sa tobom i tvojom klijentelom. Takođe sam dužan Kraljičinom trezoru uštedeti što više mogu, tako da ću te najtoplije posavetovati da ne budeš pohlepniji više od nekih dva miliona. Imaš tim od troje ljudi jel’ tako beše? ”

„Tako je!“

-„Znači ti i ja, sunašce, imamo ekipu od četiri čoveka! Ako se razumemo? I nas četvoro ćemo dobiti po svoj deo, koji će, gle čuda, biti savršeno jednak u ta dva miliona koje će nam Kraljica pokloniti. To mu dođe po pola milke svakom. Jedino što ti još treba da uradiš, je sledeće:

Kao prvo, imaš rok od dvadesetčetiri časa da sav svoj autorski rad ukloniš sa mreže. O pirateriji ćemo mi iz policije da se pozabavimo.

Drugo, ti i tvoj tim imate rok od tri dana da kreirate jedinstveni softver za koga će sva autorska prava pripasti Fondaciji za razvoj Njenog Kraljevskog Veličanstva. Imaj na umu da sadržina mora biti nadahnjujuća, da podseća na rad, razvoj, obaveze ali i uživanje i  blagostanje, koje dolaze kao nagrada za naporan rad. Ok? Ovoga puta ćemo tvojom spravicom praviti ljude koji će na kraju dana pitati ima li još nešto da se uradi. To će ujedno predstavljati i jedini važeći softver takve vrste na legalnom tržištu. Svaki sličan materijal smatraće se kopijom i krađom od Kraljevske porodice i kažnjavaće se u skladu sa tim. Sada mi predaj taj ček, jer naravno da jedino ja mogu ući u trezor i unovčiti ga. Danas je šta? Utorak, jel’? Vidimo se u petak u podne ovde. Čeka te milion i po za tebe i saradnike. Ja ću biti slobodan da svoj deo uzmem čim unovčim ček. Hajde sad, molim te uzmi olovku među te tvoje slatke ćevapčiće od prstiju i ispiši dvojku ispred šest nula.“

-„Taaako. Odlično! Sve jasno?“

„Potpuno, gospodine Lords! Sve mi je više nego jasno!“

 -„Sjajno! Onda, do petka ljubavi?“

„Da, do petka… Prijatan dan.“

Malkolm napusti prostoriju. Još uvek u neverici, preuze svoje stvari sa prijavnice.

„Vidi ga kako je ispijen! Gari ga je uništio svojim metodama! Šta li radi taj čovek? Ko to zna… Ne znam, znam samo da pričaju da sa njim nema zajebancije…“

Slušao je razgovor koji ga je ispraćao iz policijske stanice WestEnd. Dvojica Garijevih kolega, nižih po činu, nižih po mogućnostima i jeftinijih za tačno pola miliona funti, koje upravo nađoše dom u Garijevom džepu.

Ispred ustanove u kojoj noćas beše odseo, Malkolma je čekalo Sunce. Obasjavalo je dan, čineći ga lepim i toplim. Sa brojnim  osmesima. Kao da su svi stanovnici Edinburga preko noći postali sretniji. Malkolm je neko vreme proveo samo stojeći. Zagledan u dan, navikavao se na prizor. Osećao je kako mu prija ova promena na ljudima i u vremenu. Taman da potisne gorak ukus obmane, koji je, poput suvenira, poneo iz policijske stanice nakon sklopljenog dogovora sa Garijem Lordsom, inspektorom koji ga je pronašao i priveo. Kada  su mu se uši i oči privikli na grad, krenuo je put kuće. Pešaka, kupujući sebi vreme da razmisli šta će i kako saopštiti svojim ljudima.

 Pozvati Mabel ili Gilroja- to je bilo najbitnije u ovom trenutku. Kada se budu videli objasniće im detalje. Uzevši telefon u ruke ugledao je celu jednu dramu satkanu od propuštenih poziva, kratkih poruka, dužih poruka i mejlova. Ne gubeći vreme, okrenu broj. Mabel odgovori na poziv.

”Ej! Ja sam! Ti i Gil, kod mene, što pre možete! OK?”

-”Šta je s‘ tobom celu noć? Kakva je frka? Gde si, jebo te?“

„E, živ sam, priveli me, pustili… Zabranili nam Hellmeth! Hajde krenite, sve ću da vam ispričam!”

-“Daj mi sat vremena!”

“OK!”

Dok je prilazio vratima svoje zgrade, Malkolm prođe kraj policijskog automobila. U njemu je sedeo pozornik u uniformi. Kada ga ugleda i uporedi sa fotografijom koja spajalicom beše zakačena za radnu fasciklu, mahnu rukom u Malkolmovom pravcu. Malkolm mu namignu i učtivo klimnu glavom. Gari je postavio patrolu, čisto kao meru opreza. Uđe u zgradu, prođe hodnikom i kroči u stan. “Pola miliona, čoveče! Plus nas svinje skidaju sa svog radara. Ovo moramo da odradimo!” razmišljao je Malkolm dok se svlačio.  ”Idem pod tuš, da se osvežim dok ovo dvoje ne dođu…”

Čuvši vodu u kupatilu, Mabel izvadi svoj ključ i otvori vrata. Zatim ulete u kupatilo, povuče zastor i zagrli Malkolma, puštajući vodi da joj tu i tamo pokvasi odeću. Mnogo joj je bitniji bio Malkolmov zagrljaj nego par kapljica vode. Ionako će iščeznuti od toplote njenog tela. Gilroj se nasmeši prizoru i produži ka dnevnoj sobi. Kroz par trenutaka svo troje su sedeli sa otvorenim pivom uz koje je Malkolm poslužio svoj sinoćni doživljaj.

-”I kažeš da ti je obećao po pola miliona svakome od nas ako za tri dana kraljici ispišemo program i faktički joj predamo naše intelektualno pravo. Jesam li ja to zaista dobro razumela?”- upita Mabel

”Upravo to!”

-”I? Šta ćemo?”- obrati se obojici.

-”Ja sam protiv!” –reče Gilroj. ”Hoću da stvar ostavimo dostupnu ljudima!”

”Ne može Gil! Znam da si uložio svo svoje umeće u izradi Hellmeth-a, znam da ti je ta naprava kao dete. I znam, naposletku, da si zaista pomerio granice izumevši ovu napravicu, ali uzalud stari, kažem ti, lik je mnogo zamršen, ne preza ni od čega a ima ovlašćenja. Istruleli bi dok ne bi dokazali da su optužbe kojima bi nas ćorkirali lažne. Pa, evo ti, priđi prozoru molim te! Jel vidiš pandurski auto? Gledaj sad!”

Malkolm uze da navlači sve roletne koje behu na prozorima koji su gledali na ulicu. Samo na poslednjem prozoru ostavi roletnu malo otvorenu, kako bi se Mabel i Gilroj mogli uveriti da će svaki pokret i svaka radnja koja se u ovom stanu dešava od sad biti zabeležena.

-”Ladno piše pička u notes vreme kada su se spustile roletne! Ja ne verujem!”- prokometarisala je Mabel.

”Ništa jebi ga, hoćemo li u trojku kad smo već navukli roletne u po’ belog dana?” – predloži Malkolm, u šali, mada je znao da Mabel želi da proba seks u troje. Međutim, znao je i da Gilroj u ovom trenutku misli samo na svoje digitalno čedo i na to kako ne želi da ga preda kraljici u ruke.

-”Hej Mal, hajde nemoj da se zajebavamo! Hajde da promislimo šta nam je činiti, čoveče! Šta si, zagoreo posle pola dana ćorke? Ne kenjaj, molim te!”- naruga mu se Mabel.

Ubaciše čepove sledeće ture u pepeljaru i povedoše razgovor u ozbiljnijem tonu. Složiše se oko jednoga- da ne postoji šansa da stvari urade onako kako im je rečeno. Uvreda, jer to je bilo ono što im je predloženo kao rešenje, nije bila opcija. Zato su nagodbu malo preinačili: Gari i Njeno Kraljevsko Visočanstvo zaista će dobiti program kakav su tražili. Sa sve posvetom za koju će se Malkolm pobrinuti.

Programi, koji će zajedno sa šemom za izradu Hellmeth kacige, za tri dana postati nelegalni biće okačeni na mrežu uz obaveštenje da će svi onlajn serveri biti ugašeni. Malkolm će dopisati i oflajn mod za programe, kako bi se cela stvar mogla koristiti u privatnosti doma. Bez mogućnosti nadzora od strane organa reda i gonjenja. Naposletku, čim uzmu lovu, odlaze bez traga iz Škotske.

Nakon još nekoliko flaša i par sati vršljanja po internetu, ova trojka je imala otvorenu firmu u Novoj Kaledoniji, ostrvu pokraj Novog Zelanda. U mestu Kanala Bej. Malkolm, Mabel i Gilroj postali su ponosni vlasnici i jedini zaposleni u novootvorenom preduzeću za menadžment biološkim otpadom na putevima opšine Kanala Bej. ”MMG Co. Ltd.” bio je naziv firme u koju će biti uloženo milion i po britanskih funti, kako bi se kupilo jedno higijeničarsko vozilo, kojim  će biti skupljani leševi pregaženih životinja na putevima  u nadležnosti njihove, uskoro nove opštine. Podatak govori da se ta brojka kreće oko deset  sirotih stvorenja koje tokom godine pregaze malobrojna vozila ovog dela ostrva. Ne baš mnogo posla, zar ne? Stoga će vlasnici kompanije doneti odluku da će velika većina uloženog kapitala biti na raspolaganju kako bi se mogla isplatiti mesečna primanja i bonusi, te godišnje nagrade zaposlenima.

Uzevši u obzir i činjenice da preko godine, na tom mestu, temperatura ne pada ispod dvadeset niti raste iznad, nekih, tridesetdva-tri stepena, kao i da je mesto savršeno za jedrenje i opuštanje na predivnim plažama, lako je pretpostaviti kako je ova odluka bila pun pogodak. Prionuše na posao i do petka je cela stvar bila svršena…

Petak

Malkolm se zahvali pozorniku koji mu je obezbedio vožnju do WestEnd policijske stanice. Istom onom koji je pre tri dana zapisao tačno vreme spuštanja roletni u stanu broj četiri, u vlasništvu Blekvud Tonija, oca Malkolmovog koji, zbog načina na koji mu sin funkcioniše, više nije želeo provoditi vreme trudeći se da ga poduči mudrostima života. Videvši da nema nade, povukao se u prelepu prirodu koju sela nadomak Edinburga svesrdno pružaju. Stan je ostavio Malkolmu na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. Baš kao što će Malkolm za par sati zaboraviti na Škotsku. Čim preda paket koji je nosio u jednoj ruci dok je drugom kucao na vrata broj 34, kancelarije inspektora Garija Lordsa…

-“Izvolite! Mogu li vam pomoći?”

”Pa, zapravo ne možete mnogo, osim da mi date tri iste karte po ovoj ceni”- izusti konačno Mabel, videvši da povoljnijih karti za nju, Gilroja i Malkolma, nema trenutno na Edinburškom aerodromu.

-“Dakle, 3 puta po 1,909 .77, to vam je ukupno 5.729,31 funta, za vaše karte gospođo.”

”Gospođice, još uvek! Izvolite karticu.”

-”Oh, oprostite! Hvala lepo. Izvolite vaše karte i vašu platnu karticu. Ugodan let vam želim!” – reče prodavačica na šalteru FinnAir-a. ”Nećeš ti nikada ni biti prava gospođa! Vidi je- sa dvojicom na let od 43 sata. Koji se završava negde na okeanu, na nekom ostrvu! Pih!” progunđa sebi u bradu, još jednom dokazujući Mabel njenu tvrdnju da je žene ne podnose.

”Nisi trebala plaćati karticom, trebala si podići keš na automatu pa platiti u gotovom.”- reče Gilroj dok su se odaljavali od prodajnog šaltera.

”Gil, dušo! Previše Džejms Bonda tokom puberteta. Nikako da iščili iz tebe! Da platim kešom i predam naša tri prava pasoša? To tek ne bi izazvalo nikakvu sumnju, jel da?”- odgovori Mabel na Gilrojevu opasku.

”Oh, stvarno. Kako sam glup! Izvini Mabel” reče Gil i propusti učtivo Mabel da prva priđe vratima koja vode u čekaonicu. Vrata se otvoriše…

-”Dobar vam dan Malkolme! Drago mi je što vas vidim tačno u podne, kako smo se dogovorili! Vidim, imali ste pune ruke posla. Zapravo, još ih imate” – izusti Gari Lords, nakon što je otvorio vrata Malkolmu.

”Dobar dan i vama gospodine Lords!“ kratko otpozdravi Malkolm.

Pre nego što ponovo zausti, pogleda ka kameri na plafonu.  Indikatorska lampica bila je ugašena. Prokletinja ne snima. Gariju naravno nije promaklo da primeti.

-„Brzo učiš sunčice, to mi se sviđa kod tebe!“

„Moram, časovi su prilično skupi ovih dana!“

-„Oh, da! Čuo sam! Čuo sam da čak ima tako dobrih predavača da uzimaju i po pola miliona za svoje lekcije!“

„Verovatno te lekcije mnogo i vrede. Verujem da, ako predavač uzme pola miliona, da učenik može da se nada makar trostruko većoj sumi…“

-„Upravo tako!“ – zaključi Gari i pozva Malkolma za sto.

Malkolm odmače stolicu i sede. Pogleda ka Garijevom zglobu. Ručni časovnik pokazivao je da je podne prošlo za petnaest minuta. Interesantna stvar je, pomisli, kako časovnik možeš pogledati iz kog god ugla želiš a ipak ćeš kao rezultat uvek prepoznati informaciju. Tačno vreme. Da li je moguće da se čovek ume toliko zarobiti u veštačke tvorevine, da mu prosto život prođe u povlađivanju okvirima koje je sam sebi nametnuo? Potpuna besmilica.

Podiže pogled i pronađe Garijeve lisičje oči. Iskrile su zadovoljno. Ceo je bio ispunjen slatkim iščekivanjem. Rešen slučaj i pola miliona u džepu. Kakva nagodba! Ovo mu je, bez sumnje, bio slučaj koji će mu obeležiti karijeru. Možda ne zvanično, ali njemu lično svakako da hoće. Što se novca tiče, naravno. A sve se tiče novca. Malkolm pređe na stvar:

“Gospodine Lords, kao što smo se dogovorili. Naš mali elektronski Bog, od sada je vama na raspolaganju. U paketu se nalaze kaciga, pisano uputstvo i dva usb memorijska modula. Na plavom USB-u nalaze se svi programi koje smo do sada uradili. Sada su vaši. I to je, od sada, jedini izvor sa kog mogu poteći. Skinuli smo sve sa mreže, kao što ste, pretpostavljam i videli.”

-”Da, jesam!” –potvrdi Gari.

”Nisam ni sumnjao, pogotovo kada sam shvatio da ste mi dodelili ličnog pozornika kao meru zaštite. Zahvalan sam Njenom Višočanstvu, što je brinula o meni.  Skotland Jardu takođe.”

-”Pametnica moja! De, de… Nastavi, ne kenjaj previše!”

”Na crvenom USB-u nalazi se jedan jedini, legalan Kraljevski program za stimulaciju moždanih ćelija putem elektromagnetnih talasa. Program je pisan shodno uputstvima Kraljice, da podstiče na rad i zalaganje korisnika kao i da predoči kako je svaki naporan rad na kraju adekvatno nagrađen. Intelektualnih prava se, kao građani…

(ispruži otvoren dlan ka Gariju, kao znak da je vreme da mu preda koverat)

…koji prema Kraljevskoj porodici gaje posebnu naklonost, u potpunosti odričemo. Sva prava pripadaju Njenom Kraljevskom Visočanstvu.

Malkolm zaviri u koverat i vide overenu potvrdu banke o sredstvima prebačenim na njegov račun . Jedan milion i pet stotina hiljada funti. Malkolm je postao bogat čovek. Obojica klimnuše glavama.

-„Gospodine Malkolme, bilo mi je drago sarađivati sa vama na ovom slučaju. Veoma sam zadovoljan ishodom. Možete ići! Ja ću biti slobodan da prvi probam kako deluje ovaj novi i jedini dozvoljeni program.“

„Hvala na svemu gospodine Lords. Želim vam prijatno opuštanje!”

Rukovaše se i Malkolm krenu iz kancelarije.

-” Samo još jedna stvar…  Kakva je simbolika u bojama USB-ova? Zašto je baš na crvenom novi program?” upita Gari.

Malkolm se, umesto odgovora, zagonetno nasmeši i izađe iz kancelarije.

 »Zato što ste Severna jebena Koreja ti i tvoja kraljica. Gospodari naših snova. Da, baš…« mislio je u sebi prolazeći kraj prijavnice i izlazeći na ulicu.

„Taksi!“  diže ruku i povika u pravcu prvog vozila kog ugleda. „Aerodrom! Brzo.“

Gari Lords se udobno smesti u fotelju u svojoj kancelari, udenu crveni USB u ”Hellmeth” kacigu i natače je na glavu. Momci zaista behu odradili divovski posao. I to veoma, veoma dobro. Jer, pomoću njihove naprave, od sadašnjeg trenutka- pa do neke potpuno nove dimenzije, koja će delovati isto toliko realno kao i ova, delilo ga je jedino postavljanje te stvarčice na glavu i pritiskanje jednog jedinog dugmeta.

”Just press play.”

Gari pritisnu trouglasti znak ispod poruke. Svojim novim, digitalnim, prstom kog beše ugledao čim ga primače vidnom polju. Oduševljeni Gari smeškao se poput dečaka koji prvi put seda u rolerkoster. Nakon električno- plave izmaglice koja je potrajala dok se program učitao, pod Garijevim nogama zaškripao je pesak. Gari je bio na plaži. Odlučio je da godišnji odmor provede na ostrvu Nova Kaledonija. Jer, vredno je radio i zaslužio je ovo! Gari je zverao levo- desno i groktao od smeha u svojoj kancelariji.

-”Ovo je divno! Ovo je jebeno fantastično!“ -još uvek svestan Gari je, znajući da se polako predaje programu u potpunosti, oduševljeno uzvikivao.

Prijava za let gotovo je bila zaključena kada se Malkolm pojavio na šalteru.  Zadihano je naveo svoje podatke i rekao da su mu pasoš i karta kod prijateljice i prijatelja. Prevrćući očima smerna službenica je, pomoću lične karte koju joj beše predao,  proverila Malkolmov indentitet i potvrdila njegove navode. On je bio treća karta u raskalašnom letećem cirkusu od 43 sata koji završava na Novoj Kaledoniji, istom onom ostrvu čije je lepote upravo sada inspektor Gari Lords gledao u svojoj kancelariji veštački stimulisan napravom koja te u tren oka pošalje gde god da želiš biti. Ili gde je Malkolm želeo da te smesti kako bi te napravio glupim za ceo život. Jer Gari pojma neće imati da upravo sada šeta po istom pesku kojim će Mabel, Malkolm i Gilroj za bezmalo dva dana, načiniti prve korake svojih novih života.

Točkovi Boinga odvojili su se od betonskog dlana sa kojeg je i na koji, poput brižnog oca, Edinburški aerodrom ispraćao i prihvatao svoje čelične ptice. Stjuardesa Ana, kako je pločica postavljena iznad grudi govorila da se zove, poslužila je par trenutaka kasnije šampanjac i toplu dobrodošlicu. Vlasnici novootrvorenog preduzeća- MMG Co. Ltd. nazdraviše u čast putovanja na prvi radni dan novog posla. Jer posao je, kako je to Malkolm bio napisao i zadao programu da interpretira kroz sliku i reč kao i telesni i duševni podražaj, ključ svega!

”Čovek je ostvaren kroz radne zadatke koje ispunjava.

Samo ostvaren čovek može biti slobodan!

Moć pojedinca vrednuje se količinom posla koju može izneti na svojim plećima,

čineći tako da tim u kojem se nalazi bude uspešan i nezaustavljiv na putu pobede.

Pobede koja znači nove ideje, nove izazove i nove poslove.

Rad, moć, sloboda!”

Gari Lords je sa oduševljenjem čitao pozdravnu reč sa table na ulasku u najlepšu plažu na ostrvu. Mesto u kom letuju samo odabrani. Pogled je pružao prizor dostojan divljenja. Odmah iza kapije sa lučnim ulazom  nalazile su se prostorije sa tuševima. Kako bi plaža na kojoj letuju samo najvredniji ostala neukaljana, prvo što se mora uraditi je bilo tuširanje. Iza tih prostorija prelepi šatori i baldahini, uređeni kako bi se uklopili u ovo parče raja. Ovaj san vrednih. Sve to ograđeno prelepom živom ogradom. Po uglovima Kraljičina garda u svečanim uniformama motrila je na centralni deo kamp- plaže. Centar je bio popločan ciglom i sa postavljenim tramvajskim šinama, te pravom škotskom rampom za zaustavljanje tramvaja na raskrsnici. Kao kod kuće. Raj!

“Sviđa vam se?”

Gari začu glas iza table. Lep, ženski glas.

-„Oh, ja sam fasciniran! Malo je reći da mi se sviđa! Ovo je upravo ono o čemu sam sanjao!“

„O čemu svi sanjamo, dragi gospodine Lords!“- reče glas i koraci pomilovaše cigle pločnika. Iza pozdravne table Gari je mogao videti par cipela i smernu suknju koja ide ispod kolena, bez obzira na vrućinu. Prođe mu kroz glavu da je u pitanju neka izuzetno otmena osoba. Međutim, kada stade kraj ploče, Gari jedva da je mogao udahnuti od uzbuđenja.

„Dobrodošli gospodine Lords!“- pozdravi Garija gospođa Kraljica lično.

-„B-b-bolje vas našao v-vaše Kraljevsko Visočanstvo!“ zamuckivao je Gari jedva držeći oči na okupu. Toliko se behu iskolačile od uzbuđenja.

„Polako Gari! Nema potrebe da ste toliko uzbuđeni! Vi ste ovde dospeli zahvaljujući svojim zaslugama! Svi koji dođu na ovo mesto- dođu sa razlogom. Naravno, neki od nas da uživaju, neki od nas da rade. Neki  čak ni toliko!” Sve zavisi kako se pokažete na kvalifikacionom ispitu. Recite mi Gari, govorite li neki strani jezik?“

-„Da Vaše Visočanstvo! Govorim ruski i nemački“

“Sjajno Gari. Sjajno!”

-“Hvala, Vaša Visosti!”

“Hajte mi, molim vas pročitajte i prevedite na nemački ovu poslednju rečenicu na pozdravnoj tabli…”

-“Svakako, Vaša Visosti. Odmah!”

Gari se na kratko zagleda u tablu. Pronađe poslednju rečenicu i poče prevoditi:

-„Rad- Arbeit

   Moć- Macht

   Sloboda- Freiheit

Dok je prevodio reč po reč, nebo na plaži postade tmurno, Sunce nestade za oblacima i kraljičino lice se izbora i potamne.

„Zvuči li ti poznato Gari?!”

„Izvoli na tuširanje!” -naredi mu kraljica i poče da se cereka dok je vetar šibao oko nje puneći im uši peskom.

Gari se, izbezumljen od panike i straha, uhvati rukama za glavu. Zašto ja? Šta sam loše učinio? Zašto i ja ne mogu da vladam? Makar da radim! Zašto?  O Bože, zašto! Neću ovo! Neću pod tuš! Ne!”

Uplakan i slomljen Gari pređe rukama preko glave, pozdravljajući se možda po poslednji put sa svojim temenom koje ga je već peklo i bilo vrelo do usijanja.

Najednom, prestade peckanje i vreo talas po temenu i Gari oseti da mu je glava lakša. Oseti kako mu pritisak u očima popušta i kako je odjednom sve puno tišine. Skupljao je hrabrost da otvori oči i kroz suze pogleda gde je i šta ga ovde čeka. Oklevao je. Plašio se. Ipak, otvori oči i ugleda kako ”Hellmeth” kaciga leži ispred njegovih kolena. Unezvereno pogleda oko sebe. Prostorija sa policama na kojima uredno behu složene knjige, svuda oko njega. Njegov sto. Njegova kancelarija…

Otra suze, trže fijoku i uze policijsku “motorolu”. Glasom samog đavola naredi svim jedinicama:

-“Malkolm Blekvud! Državni neprijatelj broj jedan! Nađite mi skota!!!”

….

Razastrt na ležaljki, ubačen u “letnji mod” , srkao je Malkolm svoju ceđenu pomorandžu. Hipnotisan zvukom talasa koji zapljuskuju pesak obale, upijao je toplotu koju mu daruje Sunce. Punio je baterije života. Upražnjavao svoju svakodnevnu potrebu. Mabel i Gilroj behu negde iščezli, ostavivši Malkolma samog na plaži. Samog na svetu, kako bi najviše voleo. Jer pored njega mu je već neko vreme remetila mir zabrinuta majka čije dete beše zaspalo na podnevnom Suncu na sred plaže.

“Budi se, izgorećeš!” vikala je žena pokraj Malkolma, sve glasnije.

“Budi se idiote! Ustaj! Budi se!!!”

Dečak se uspravi, pogleda Malkolma i dreknu na njega:

”Ustaj idiote!”

Malkolm se skameni. Beše to glas Garija Lordsa. Dečak mu priđe, kamenog pogleda i bez reči, raspali mu šamarčinu i Malkolmu se zamrači pred očima.  Uhvati se za glavu. Tišina i mrak ovladaše mu umom.

-“Diži se stoko! Dokle ćeš više? 43 sata si tu u ćošku! Nit’ si jeo, niti pio ništa. Samo mi dišeš ovde i trošiš vazduh! Jebeni nepotrebni stvore. Da ti ne znam matorog, kojeg si svojim ponašanjem oterao na jebeno selo iz Edinburga, davno bih te naučio pameti. Kupi svoje prnje i gubi se! – urlao je Gari Lords, vlasnik kafea za internet zabavu na Malkolma- njegovu redovnu mušteriju. Dečka kojem je, nakon propalog pokušaja da studira kompjuterske nauke, Hellmeth i veštački svet postao nasušna potreba.

Malkolm se uspravi i nesigurnim korakom, nakon skoro dva dana odsustva iz stvarnog sveta, krenu iz zadimljenog kluba za konzumaciju virtualne realnosti.

”Hej Gari!” reče slabašnim glasom.

“Znaš li kako sam te samo sjebao ovaj put!” zacereka se i teturavo  krenu ka vratima, zaputivši se ka  ulici Svetog Frederika u stan broj četiri. U stan koji mu je otac ostavio na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. I njega.

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?

fankyyyy

Zveket ključeva koje laktom beše oborila na pod, prenuo je iz beskonačnog unošenja podataka. Odgurnula je stolicu od radnog stola i posegla da ih dohvati.

„Bože, koliko mi je samo mučno raditi posao kojim pokrivam šeficinu guzicu!“ – tihim je glasom šapnula sebi u dojke. „A, moram završiti inače će me streljati u ponedeljak. Dolaze joj revizori i sve izdatke moram potkrepiti računima i propratnim izveštajem. Brine me samo kako će u njihovim očima izgledati ovi astronomski troškovi za parkiranje po gradu. Jer, rekla mi je da sve one večere i menadžerska proseravanja sa klijentima, pokrijem kroz dnevne troškove terenskih operatera. Uostalom baš me briga, verovatno će i sa njima na vino i morske plodove. Bože, samo da se već domognem te jebene Kine… Pa, ne da ću da predajem žutaćima engleski jezik, nego će sve da se puši.“

Podigla je ključeve, otpila gutljaj vode iz flašice i vratila se nazad na posao. Sat je nemilosrdno klesao dvadeseti čas na večnu tablu vremena, deleći sa četiri kruga velike kazaljke ovaj petak od prošlosti.

„Jebo te, jel mi je auto još na parkingu?“- prođe joj, nakon izvesnog vremena kroz glavu te ustade od stola, kratko osmotrivši dve hrpe računa. Jednu veću,koju beše privela kraju i zbog koje sa osećajem olakšanja preturi pogled na drugu hrpu. Malu, sa svega desetak neproknjiženih predmeta, još uvek izostavljenih iz izveštaja. Prošeta do prozora, usput povlačeći suknju na dole.Bila joj se zarozala od dugog sedenja za računarom. Prilazeći prozoru pogladi dlanovima zadnjicu i pomisli kako bi joj prijala neka stručna masaža. Sa nekim stručnim maserom. Baci pogled na parking. Njen ljubimac verno je čekao. Presijavao se pod svetlom reflektora koji je, buljeći u tamu, obasjavao još jedan automobil što je Klarinom lepotanu pravio društvo na parkingu. Klara vide da je parkiran na mestu obeleženom za vozila kojima upravljaju osobe sa posebnim potrebama.Kratko se presliša i zaključi da Tom i Timoti, za koje su ta prva dva mesta bila namenjena, dolaze isključivo u prepodnevnim smenama. Pogleda na zid i časovnik joj dade naznaku u kom smeru da potraži rešenje njene male dileme.

Dovršila je izveštaj i u devet sati ugasila svetlo u kancelariji, ostavivši je da počine i odmori se od njenog prisustva. Da se isceli tišinom i tako sveža dočeka ponedeljak. Da se sretnu na novom krugu vodenice života, koja je melje u brašno namenjeno hlebu nekih dalekih ljudi. Onih, koji proživljavaju maštu svojih zaposlenih o kojima tobož brinu i zbog toga bivaju nagrađeni. Od strane onih, još daljih, koji čak i njih skrbe. Zamislite tek njihove nagrade. Ili onih gotovo nevidljivih… Najgore je biti balon kada je cilj naduvati ga što više.

„Još, još, još, želim još!“

Čulo se sa zvučnika iz sobe za nadzor objekta. Čuvši refren hita „Sisters of Mercy“ , stvar oko drugog automobila na parkingu postade joj kristalno jasna. Ljudi iz obezbeđenja smenjuju se na osam časova. Počevši od osam ujutro. Priđe sobi i javi se kolegi.

„Ćao Dilane!“

-„Klaris“- izbulji Dilan oči, glumeći Hanibala Lektora.

-„Dobro veče divna damo! Čemu ovako iscrpljujuć rad na kraju nedelje?“

„Imala sam nešto da završim za ponedeljak ujutro. Neizostavno. Nego… Ono je tvoj auto na parkingu, jel da? Zašto ga,ludaku, parkiraš na mestu za invalide?“

-„Klariiis“ otegnu joj nadimak kojim je samo on zove.

-„Postoje stvari koje bi morala znati draga!“

„Joj Bože, usraću se… Hajde gospodine Tajanstveni, podeli ih sa mnom.“- nadovezala se Klara, naslućujući Dilanovu sprdnju na koju ovaj uvek beše spreman.

-„Ja jesam invalid, draga!“

„Kako, majke ti? Osim, možda, umno“ – začikavala ga je, svidevši joj se što joj poče popravljati raspoloženje.

-„Vidiš, draga Klaris, ja imam tri noge. I to mi zaista ne bi bio problem i nikada se nikome ne bih zbog toga obratio… Ali, greškom prirode, vidiš, ta treća noga izrasla mi je samo do dužine kolena ove dve redovne. Eto, tako sam ja stekao pravo na svoje parking mesto draga!“

Klara se zacereka.

„Lud si! Hvala ti što si mi ulepšao veče. Skloni taj auto odatle, ne treba ti da naiđe onaj orangutan od direktora pa da ti kenja zbog gluposti…“

-„Ne brini draga! Ja sam kopile klovna i balerine i imam srce za svakoga od vas. Hvala ti u svakom slučaju! Lep ti vikend želim“- napravi naklon i osmehom isprati Klaru iz zgrade.

„Laku noć ludače!“- pozdravi ga Klara.

Par dugih, tankih nogu u dubokim kožnim čizmama prenese je preko parkinga. Sede u svoj automobil i krenu put centra grada. Petkom se kući vraćala tek nakon izlaska. A izlazak je počinjao čim zamakne dovoljno daleko od zgrade u kojoj je radila. Dovoljno da bez bojazni može potegnuti iz pljoske koja je uvek spremna čekala u pregradi za rukavice njenog malog automobila. Njenog ličnog prostora, hroničara navika jedne dame.

Sa prvim gutljajima „dvanaestice” kako je volela zvati viski po godinama koje je odležao čuvajući se za njeno žedno grlo, Klara je namicala masku svoje druge stvarnosti. Piće joj je pomagalo da na svoj „dodatni posao” gleda kao na prolazni alat kojim se rešila poslužiti kako bi što pre došla do preko potrebnog novca kojim bi ostvarila svoj krajnji cilj. Odlazak u novi život. Sreću. Ovo je bio samo korak koji se morao napraviti na tom putu. Ovo je bila njena žrtva. Srećom, njen „duh iz boce“, star dvanaest godina celu je stvar činio lepšom, zanimljivijom i napaljivijom. Kraj njega joj je bila potrebna sva ljubav koju može dobiti. Vitka plavuša kratke kose, očiju pozajmljenih od lisice. Kao da je znala da će joj jednom zatrebati kako bi potražila i zavela svoje noćne mušterije. Klara, za korisnike njenog tela- Lukrecija.

 

Nekoliko raskrsnica i nekoliko gutljaja dalje nalazila se adresa njene prve večerašnje posete. Kraj u kojem su ljudi živeli u starim zgradama čije su fasade bile opšivene limom.Cele zgrade bile su uvijene u srebrni limeni oklop, sa prorezima za terase, prozore i vrata. Ovo je šezdesetih godina prošlog veka bio projekat čiji je cilj bio da stanovi visokih plafona lakše sačuvaju toplotu. Grejanje je, zbog starog toplovoda i nemogućnosti njegove zamene bilo oskudno te je ovakav vid fasade bio najprirodnije rešenje nekog genijalnog gradskog arhitekte tadašnjeg vremena. Zgrade su prozvali „limenkama“, stanovi su ostali hladni a sav iole čestit svet potražio je bolje uslove za život. Jer, osim što je stare zgrade izvrgao ruglu, limeni pokrov nije imao nikakav drugi učinak.

Pola veka kasnije, u jednoj od tih limenih zgrada u još uvek hladnom stanu sa visokom tavanicom zarađivala je Lukrecija novac koji je skupljala za odlazak. Rukama, jezikom, ustima. Pogledom i uzdasima.

 

-„Hej, stani malo Lu!“- reče Sem, njena stara mušterija, povlačeći je za za kosu i odvajajući joj usta od njenog prvog plena u ovoj noći.

„Kaži Semi? Nešto nije u redu? Da ga stisnem jače, možda? Reci srećice, šta god poželiš!“

-„Lu, dolaziš mi na gajbu svakog petka, evo skoro će godina! Neću više da mi samo pušiš. Hoću seks! Hoću da sam u tebi! Želim urlik mašine, želim da sijamo jače od Sunca, da između naših svetova više ne bude prepreka, da se oslikamo jedno u drugome…“

„Sem, lutko. Vidi ovako…Sladak si u toj svojoj strasti, ali, zbog mene, hajde samo lezi dole i opusti se. Lu će ti progutati večeras bez doplate, ok? Kasno je za ljubav Sem. Palim odavde. Iz ovog grada, iz ove zemlje, sa ovog kontinenta.„

-„Ah, tako… Znači da ću uskoro morati da ti potražim zamenu. Dovraga, biće to težak posao. Ok lutko, ako tako stoje stvari…” promeškoljio se, podmetnuo jastuk pod leđa i zadovoljno odahnuo.

-„Onda dovrši ono što radiš najbolje u gradu.”

-„Nedostajaćeš mi. Hajde, nastavi. Pedesetka ti je na stolu. Kad završiš, samo me ostavi da zaspim. I da! Nek ti je sa srećom u belom svetu.”

„Važi Sem! I hvala ti. Sada, ako dopustiš…”

Smotala je pedeseticu u džep i pogledala Sema želeći da mu se javi. Već se bio raspuzao preko ležaja kao crkotina i hrkao. Izašla je bez pozdrava. Zatvorila mu je vrata od stana i pripalila cigaretu. Plamen upaljača osvetlio je tamni hodnik. Zgodan način da vidiš prekidač za svetlo. Nikada nije naučila gde se tačno nalazi. Lukrecija nije obraćala pažnju na detalje. Bila je suviše pohlepna i gladna promene. Proganjao je miris sopstvene starosti. Plašila se nemoći i potrebe da budeš vezan za jedno mesto zbog obilja lekova i ambulanti. Bila je rešena da te dane dočeka u nekom drugom, lepšem životu.

„Ah, sad u memljivu rupetinu na seansu sa onim gubitnikom…“- paleći automobil, podsećala se svoje sledeće mušterije koja je željno očekuje. Bob, sredovečni, mršavi muškarac. Ličio je na neuhranjenog pacova. Pitanje je da li to zapravo i jeste pa se odlično prerušava u čoveka, govori i krije rep. Niko to još nije utvrdio. Lu bi možda i mogla- kada bi je zanimalo. Ali sve dok je plaćao dve stotine po „seansi“ Lu nije bilo važno da li je to čovek, pacov, aligator, šta god…

Jedina stvar koja joj je zapravo smetala dok se pravila da sluša pacolikog Boba je bilo je mesto u kojem ovaj obitava. Ipak, evo je i večeras ispod neonskog natpisa koji od osamdesetih stoji tu i greje temena onih koji su na putu da kroče u sanatorijum izgubljenog vremena. Kroz staklena vrata je već videla zdepastog kelnera odevenog kao da je krenuo na sopstveno krštenje vodeći sebe kao kuma. Sa sve prslukom i belom leptir mašnom. Kraj njega šef. Viši, jače vilice i tlačiteljskog pogleda. Teško mu ide sa osmehom. Ipak, dočekuju goste. Svako ko bi ušao, imao je priliku doživeti ovakvu inicijaciju. Dva starca, jedan još uvek nesiguran u sebe i njegov mentor, Šef koji je tu kad god zagusti oko jelovnika. Jer se od trideset pobrojanih specijaliteta zapravo spremaju i služe tri. Ona najgora, koja svojim imenom odbijaju pogled i racio.

Lu prođe kraj tih ljudi i odšeta se do prostorije koja je bila malo uvučena i u kojoj su se nalazila dva stola sa po četiri stolice. U kraju prostorije čiviluk, nasuprot njemu ogledalo. Divan ambijent.

Za stolom sa desne strane, skriven između flaše najjeftinijeg piva na svetu i dima cigarete koja mu je virila iz šape, škiljio je pacoliki Bob. Izrazom lica koji je samo Lu mogla da protumači kao radovanje pozdravi izbaviteljku svoje duše.

-“Lukrecija… Lusi! Hajde sedi! Naručih i tebi jedno, čim sam te video kroz staklo vrata. Sad će ga doneti.”

”Hvala Bobi. Nisi trebao, srećo! Ali ok.” primeti da malo zapliće jezikom dok govori. Podiže obrve kako Bob ne bi provalio da je „obavila pripreme“ za sastanak. Uvek mu je govorila da upravo dolazi sa posla. Bob je mrzeo taj njen posao na kom svakog petka radi do ponoći. Zaista su joj šefovi bili grozni. Gori čak i od strogog šefa odgovornog za sede vlasi i uplašen pogled kelnera koji upravo donese flašu piva za Lu.

-”Uživajte, prijatno!” – skrušeno je izgovorio, povlačeći se. Senka. Duh tog ružnog mesta.

”Bobiii! Pa kako si dušo? Šta se dešava po pitanju onog kredita? Jel si rešio nešto sa tvojima iz kancelarije?” uputila je Lu Bobiju temu za razmišljanje, kupujući sebi vremena da sa prvim gutljajima pokrije povremeno nerazgovetan govor, opravdavajući ga umorom i pivom. Morala je da zaštiti svog ”duha iz boce”. On joj je pomagao da prebrodi sve ovo. Da istraje.

-”E, izgleda da će biti nešto ipak. Bila je ta žena, znaš. Knjigovođa. Ona mi je rekla da mora da mi odradi još neku, administrativno… Nešto, ne znam. I onda ću moći da idem u banku sa tim papirima.“ –mučio se siroti Bob sa birokratskim terminima.

„Administrativnu zabranu, jel to srećo?“ izruči kao iz topa Klara/ Lukrecija, stari kancelarijski lisac.

-„E, to! Bravo Lu! Kako ti to sve znaš, jebote! Totalni si genije čoveče, mora da te baš cene u firmi, jel da? Ja bih se sa takvim poznavanjem pokušao izboriti da me ne drže ovako do kasno na poslu, znaš? Probaj, ozbiljno ti kažem!”

”Ljubavi, to je samo petkom, da ne bih radila subote kao ostali, znaš!”

-”Ma znam draga, ali vidi kako izgledaš. Baš se vidi da si umorna. Jedva govoriš!”

”Moja brižna dušice!”

U prostoriju tada uđe drugi par. Sedoše za sto sa leve strane te se raskomotiše. Lu je volela kada oni dođu. Tada bi Bobu nabacivala teme za razgovor birajući ih tako da ovome zaokupi punu pažnju. Jer, Lu je primetila muškarca iz susednog para. Zgodan, lep i potpuno stran i neprirodno spojen za tu ženu sa kojom dolazi ovde. Starija, negde Bobovih godina, lica napadne polovnjače. On je, međutim bio pogledom zakovan za sto, očiju koje su znale da je pametniji od svog vršnjaka ali je situacija bila takva da je zveket matorkinih zlatnih ogrlica diktirao takt kojim će uskoro zapevati neku lepšu pesmu.

Poltergejst im sa limenog poslužavnika položi na sto skoč i vodu za gospodina, merlo kaberne za damu. Zatim pogleda u Boba i klimnu glavom potvrdivši da je shvatio šta znači Bobovo kruženje šapicom iznad njegove i Lukrecijine flaše. Bob mu namignu i nastavi da priča.

-”Lu, znam da si umorna i da si na kraju snaga. Zapravo se i prilično vidi na tebi posle ovih nekoliko tura. Ipak, voleo bih da me saslušaš na minut.

„Samo reci dragi, znaš da te čujem…“ potvrdi mu Lu svoju odsutnost, znajući da Bob to ne može shvatiti.

-„Vidi Lukrecija, stvar je u sledećem. Ja znam da smo ti i ja počeli naše druženje po ceni koja jeste. I pod uslovima da ćeš samo da mi glumiš pristojnu ženu, sa kojom me neće biti sramota izaći u grad i sesti na ovako neko mesto, biti zadovoljan i srećan što sam viđen u društvu. I ti sve to radiš savršeno i ja sam ti zaista zahvalan. Sad, ono što bih ja želeo je, da ti i ja, kad mi prođe ova stvar sa kreditom, uplovimo u jedan poslovni poduhvat! Ja sam nešto razmišljao i shvatio da bi bilo sjajno kada bi dole, ispod mosta, u onom prostoru gde je bila farbara, otvorio sexy shop. Ja bih uleteo sa kintom a ti bi bila domaćica i vodila bi celu priču? Šta kažeš, a? Nema više rada do kasno za druge ljude, radiš za sebe pa i ako zaglaviš znaćeš zašto si! Ako me razumeš.”- namignu joj šeretski, na kraju izlaganja.

”Bobi, hajde da tu priču ostavimo za sledeći susret. Suviše sam umorna srećo! OK? Nemoj da se ljutiš, sviđa mi se cela stvar, ali ti je Lusi večeras na izmaku snaga. Zaista nemam više mesta u glavi. Morala bih poći, dok sam još u stanju da vozim.“

-„Sve je u redu mala! Priđi sad preko stola, uzmi me za ruku i poljubi me. U šaci mi je tvojih dvesto za večeras! Hvala ti. I razmisli o ovome!”

Lažno se poljubiše. Lu prođe kraj kelnera duha i njegovog šefa koji joj na vratima poželeše laku noć.

-”Može još jedno za mene. I račun. Da joj ne smetam dok sprema večeru” iscerio se pacoliki Bob nad beskrajem mogućnosti sveta svojih laži.

”Stiže”.

Bob se zadovoljno pogleda u onaj zid sa ogledalom. Pogled mu se susrete sa očima zlatne koke od susednog stola. Njegova vršnjakinja mrsila je prste pijanog mladića.

 

Narednog petka na istom mestu…

 

-”Oprostite gospodine Bob! Želite li još jedno?“ upitao je kelner u beloj leptir mašni Boba, nakon što je uslužio damu sa čašom merloa i njenog mladića sa uobičajenim skočem. Upravo su stigli.

„Ne, hvala prijatelju. Sačekaću još malo. Očekujem Lukreciju, već je davno trebala biti ovde. Ona i taj njen posao. Mnogo se žrtvuje zbog njega.“

-„U redu gospodine Bob. Za pola sata se svakako vidimo!“

„Mislite?“

-„Znam!“

U tišini svoga stola, koja je večeras nekako unosila zebnju u njegovo srce, Bob je čekao. Slušao je pucketanje cigarete i zveket đinđuva napaljene matorke od preko puta. Krajičkom oka osmotrio joj je usne. Bile su prepune šminke. Pričala je. Cela se bila unela u objašnjavanje:

“Slušaj me mališa… Vreme ti je da kreneš da igraš ozbiljnije, ok? Završio si školu, diplomirao. Posao nemaš. Niti ćeš ikada naći posao za koji si se školovao. Jer ti svoj posao odavno odrađuješ. I savršen si. Hajde lutko, vreme je da to priznaš sebi! Da jebeš za kintu. Nije to nikakvo štekovanje love niti studentski džeparac. Ti si žigolo. Moj žigolo. Stoga, imam predlog za tebe: Dole, ispod mosta, postoji prostor koji grad izdaje. Nekadašnja farbara, ali pošto je na mestu na kom jeste, niko ne želi da ga pogleda. Tu nastupamo ti i ja. Ja ulećem sa novcem, otvaram sexy shop sa kabinama za gospodu i kabinama za dame. Ti si domaćin i vodiš celu priču. Skidaš posao sa kurca!” zasmeja se kad završi.

Mladić bez reči uze čašu, podiže je neobraćajući pažnju na maramicu-podmetač koji se beše zalepio za dno. Ispi svoj skoč u cugu i po prvi put otkako dolazi ovde, tresnu čašom o sto.

-”Mislio sam da ovih poslednjih pola sata našeg viđanja nikada neće proći. Hvala vam na svemu! Hvala na lepim rečima, hvala na poslovnoj ponudi. Nažalost, predlog ću morati da odbijem. Noćas letim za Kinu. Dobio sam posao u struci. Posao profesora Engleskog jezika.“

Ustade, uze joj ruku i poljubi je iznad prstiju.

-„Bilo mi je drago. Neka vam je sa srećom sa tim… poduhvatom“. Žurno napusti prostoriju, ostavljajući za sobom par stolova, dvoja otvorena usta i četiri oka koja su se panično krenula tražiti. Svako iz svojih razloga.

Potragu im omete kelner sa belom leptir mašnom. Nosio je obećano piće gospodinu Bobu.

„Izvolite, gospodine Bob! Ovo je na račun kuće. Ovo mesto zna za tugu. Lu je otišla. Neće se više vraćati.”

-”Hvala, prijatelju. U tom slučaju- donesite i jedan merlo za damu. Na moj račun!”.