Getoizam

Posted: 13/05/2018 in Charles offspring

20170923_081913

Izašao sam iz zgrade sa Polom, prijateljem sa trećeg sprata. Obojica smo nosili po dve velike plastične kofe pune vode. Bio je maj i pošli smo da zalijemo cveće koje je bilo posađeno u zajedničkom dvorištu naših zapuštenih trospratnica. Tri zgrade: “kec”, “dvojka” i “trojka” bile su zajedničkim potkrovljem spojene u obliku slova “U” kada se gleda iz vazduha. Od gore, odakle nas mnogi od naših počivših komšija već neko vreme posmatraju. Navaljeni, svako na neki svoj oblak, mogu odatle da vide još i dva velika drveta, ljuljašku, par klupa. Oko klupa razbacanu nekolicinu ručno izrađenih tegova. Izlivenih od betona, nasutog  u limene konzerve od pasulja ili kiselih krastavaca. Kao šipke koje spajaju dve žute duguljaste limenke ispunjene stvrdnutim malterom služili su okrugli čelični profili, “pozajmljeni” sa nesrećne ograde obližnje škole. Pozajmljeni a ne odvaljeni ili ukradeni. Jer,  klinci su sa državne imovine uzeli samo ono što im je trebalo. To nije pljačka. To je ono što ti država u kojoj živiš pruža. Tako se ovde gleda na te stvari. Znaju to i naši nebeski posmatrači koji, rekao bih, još uvek mamurnim okom pilje odozgo. Gledaju u naše dvorište, pa vide i okrunjene betonske staze koje od centralnog dela, ispod bogatih krošnji drveća, vode do uglova dvorišta. Tamo- mali betonski plato, siva išarana đubrijera i ponovo klupe. Prostor oko njih bio je drugačije ukrašen. Nije bilo ručno izrađenih tegova pomoću kojih su ovdašnji klinci pokušavali da pronađu ventil, šansu, spas. Oko tih klupa beše razastrto znamenje drugog sloja naše zajednice. Nekima od posmatrača odozgo veoma poznato: opušci, flopovi od pogašenih džoinata, pivske flaše, vinske flaše, fraklići votke, vinjaka ili neke druge, jeftine brlje. Stanište živih mrtvaca. Njihov brlog. Ispovraćan i zapišan. Vonj prokletstva Istoka. Kvarni zubi i jeftin duvan. Neko od njih uvek dežuran. Osvanuo takav ili poranio i krenuo od rane zore, krišom praćen sa prozora suznim okom zabrinute devojke, žene ili deteta.

Pol i ja negde između ta dva sveta. Konzumirajući ih savesno čini nam se da smo, bar za sada, odoleli iskušenjima i ostali svoji, održavši balans i ne zaglibivši u krajnosti koje ovaj komad zemlje nudi. Našli smo način na koji da izbegnemo potrebu za stavljanje rešetaka na prozore stana ili nabavku još jednog (većeg i opasnijeg) psa. Održavali smo ono što je, ne obazirujući se na njihovu nesvesnost o tome, vezivalo sve strukture naše male, jadne zajednice nasilnika i gubitnika, podsećajući ih da negde još uvek postoji nešto lepo. Cveće. Veselo, šareno, majsko cveće. Postalo je mirisno. Privlačilo je pčele. Delovalo je divno, onako okupano suncem. Prosto nam je savest nalagala da održimo tu lepotu živom. Darujući joj vodu – jedinu stvar koju lepota tih nežnih, prefinjeno ofarbanih latica nije bila u stanju privući k sebi.

Zalivali smo ga. Bilo je prepodne, sunce je bilo blago, ćarlijao je vetrić. Prijatan i lep dan. Pomogao nam je da se i nas dvojica tako osećamo. Koliko je samo velik značaj prirode koja nas okružuje. Naše domaćice na ovoj planeti, čiji smo privremeni gosti. Zahvaljujući našoj svesnosti, nagrađeni smo mogućnošću da osetimo njeno ničim uslovljeno gostoprimstvo. Kakav gest!

Znali smo, Pol i ja, da uzvraćamo prirodi i da činimo dobro delo darujući tečnost života jedinoj lepoj stvari koja obitava u sivilu naše svakodnevice. To zahvalno bilje odmah bi nas nagrađivalo. Osetivši vodu, kao da je u momentu postajalo svetlije i svežije. Zračilo je svoje ”Hvala Vam!” pretvarajući ga u lepotu koja je zasenjivala čamotinju našeg okruženja. Posmatrajući ga, tako sveže orošenog i mi smo živnuli. Raspričali smo se. Naše teme, nažalost nisu mogle da osete tu lepotu.

– Je li, gde je Čak? Ne viđam ga već nekoliko dana.

– Ti ne znaš?

– Šta?

– Bili su panduri po njega. Otišao je na dve godine.

– U ćorku?

– Da brate!

– Sereš?

– Voleo bih da je tako.

– Pa zar nije po kraju išla neka priča da će Bob to da mu sredi?

– Bob, onaj sudija iz susednog bloka?

– Da, Bob jebo te, koji nas je oduvek sve vadio.

– Ma nije bilo šanse. Uspeo je da mu završi da zabode Lejzilend. To je sve što je mogao.

– Pa dobro, nije loše, obzirom na dve godine koliko treba da odleži. Lejzilend je pokazna institucija. Svako malo su na televiziji.

– To ti pričam. Ko god ode tamo, taj uživa. Proleti mu vreme. Jedina briga uprave je da sve izgleda kao u bajci. Okopavanje, čišćenje jezeraca, uređivanje parka, farbanje fasada i poliranje žice. To je sve što rade. Manje- više kao nas dvojica.

– Dobro je.

– Kako da nije!

– Bob je okej lik.

Popričavši o Čaku, nastavili smo da ćutimo, zalivamo cveće i uživamo u prizoru, meditirajući svako za sebe, o svojim temama. Jedina stvar koja nam je remetila misli bili su komarci. Sa svakim ujedom, bili smo bliži buđenju iz šarenila tog sna na javi kojeg nam je, u znak zahvalnosti za svaku kap vode, poklanjalo naše cveće. Ispostavilo se da su nas komarci prenuli taman na vreme. Ispred ulaza u “dvojku” je upravo počela da se odigrava blic- drama.

Jer maločas, nosivši kofe, prosuo sam nešto vode ispred vrata. Nisam mario za to, svakako će se osušiti, mislio sam.

Međutim, ono što nisam znao bilo je to da je Tom, stanar iz ulaza broj dva, nešto pre našeg izlaska izveo svoju kuju u šetnju.  To siroto živinče bilo je toliko matoro da više nije moglo da zadrži petlju, pa se često znalo dešavati da se popiša ispred ulaza. To je Sandri, njihovoj komšinici, strahovito išlo na nerve. Danas smo Pol i ja imali čast biti svedoci susreta nje i Tomove žene. Ispred ulaza, pored lokve vode koju sam ja bio prosuo noseći kofe. Te površne žene pomislile su da se kuče ponovo popišalo. Sandra, zaposlena kao intendant u opštini, osula je paljbu na Tomovu gospođu, vređajući je i ponižavajući. Ona se, pravdajući sebe i svog ljubimca, skrušena i sva u suzama, latila krpe i metle i krenula da čisti baricu tečnosti.

Pol i ja smo zaključili da je vreme za džoint.

Povukli smo prve dimove i sve je počelo da postaje zanimljivije. Uživali smo u demonstraciji gluposti u svom izvornom obliku. Na Brodveju se, za izvedbu ovakvog nivoa doslednosti, plaćaju stotine po karti. Ovo se stoga, moglo smatrati čistim poklonom. Veoma vrednim poklonom, ako ga umete sagledati na pravi način. Još kada se uzme u obzir činjenica da se ubrzo nakon razilaska posvađanih žena, pojavio Tom sa sve neupišanim kučetom, situacija je postala konkurent za remek delo. Prevedeno na sistem vrednosti naše stanarsko- gubitničke skupine: vreme za prvo pivce ovoga dana.

Prelomio sam jedno palidrvce i stavio ga između prstiju, tik uz drugo koje beše celo. Poravnao sam ih i pružio Polu da izvlači. Kraća šibica odlazi po pivo, duža ostaje da uživa u pobedi. Ovoga puta Pol je krenuo do radnje. Bez love, naravno. Na recku. Jedino sa čime se ovde ide u kupovinu je spreman odgovor na pitanje kada se ima namera za isplaćivanje dobrano nagomilanog duga. Odgovor tipa “Čim zavaljam nešto!” uglavnom je rešavao situaciju. Tačno sam, gledajući ga kako se vuče do prodavnice, mogao videti upravo te reči. Vijorile su mu se iznad glave, poput barjaka kojeg vojnici odnose u bitku.

Isprativši borca, seo sam na zemlju pored poslednjeg zalivenog cveta. Srolao sam pljugu i pripalio je onom njegovom gubitničkom šibicom. Tek što sam odbio prve dimove cigare, kroz dvorište je, koristeći ga kao prečicu, prošla jedna od onih namontiranih frajli s Kardašijan guzicom i naočarima a-la Grejs Keli, vodeći za sobom onog malog, podšišanog privezak- psa. Verovatno se bila uputila u centar, na jutarnju kafu u neko sterilno pet frendli okupljalište njoj sličnih. Pogledao sam je u nameri da joj poželim dobro jutro, međutim čak i kroz tamna stakla tih naočara mogao sam da vidim prezir koji je upućivala ka svemu što je ovde beše zateklo. Vonj sirotinjske hrane, neoprane posteljine, razbacanu parčad hleba, opuške, flaše, ručno rađene tegove, grafite  sa izjavama ljubavi, buđave zidove, satrule klupe, zarđalu ljuljašku. Definitivno je prezirala i mene. Naše divno cveće nije ni primetila.

Ma puši ga, pomislih i skrenuh pogled sa nje. Obradovao me je prizor Polovog teturavog koraka kojim je, polako ali sigurno, donosio šest ledeno hladnih konzervi.

– Evo ga, matori, hladno kao zmija!

– Svaka čast burazeru!

– Smotaj nam još jedan, vreme je za pauzu.

– Samo reč fali!

Zavio sam još jedan džoint, pripalio ga i krenuli smo u novi krug instant sreće. Zvuk otvaranja konzerve doprineo je njenom intezitetu.

– Živeo!

– Živeo!

Otpili smo po gutljaj i nastavili sa pričom.

– Jel mogu nešto da te pitam burazeru?

– Pitaj.

-Pa… gledam te već par dana i moram ti reći da mi deluješ nekako utučeno. Gde ti je Meri? Jel se ne viđaš više sa njom?

– Ne.

– Zašto? Šta je bilo?

– Otišla je.

– Kako to misliš otišla?

– Lepo, pokupila kofere i otišla. Odselila se iz zemlje.

– U jebote!

– Da, da.

– Hoće li se vratiti?

– Neće.

– Misliš?

– Znam.

Advertisements

ODIN I SIRENA

Posted: 17/03/2018 in Charles offspring

20180224_142909

„Imate novu glasovnu poruku! Za preslušavanje poruka, pritisnite taster broj jedan…“

Ponavljajući se u nedogled, glas elektronske sekretarice uporno je dozivao sedog Zigfrida iz podruma, u kojem je provodio većinu svog vremena navikavajući se na  „ilovaču i drveno odelo“  – kako je voleo da kaže.  Podrum je bio njegovo utočište od pustoši i tišine velike porodične kuće u kojoj je živeo sam. Napušten od Rahel, njegove bivše žene, i majke njihove kćeri. Kako mu je, slažući šestoj deceniji godine na gomilu, bivalo sve teže da se penje uz stepenište, shvatio je da će i taj prokleti telefon i njegovu dosadnu sekretaricu morati da spusti iz dnevne sobe u svoje podzemne odaje.

„Stariš Zigfride, stariš. Žutiš brže od fotografije! Hteo- ne hteo, ponovo će žensko da ti drobi po ušima! Srećom, ovu ćeš baš lako moći da ućutkaš! Tresneš je o zid, i ne javlja se više! Kojoj si, pa, u životu smeo tako nešto makar i pomisliti da uradiš? Imaju pravo mladi kada hvale blagodeti digitalnog sveta, vidiš.“ – gunđao je ostavljajući stepenike za sobom, na kraju se glasno nasmejavši svom ženomrstvom obojenom preterivanju.

Došao je do uređaja, i pritisnuo „taster broj jedan“. Poznat i mio glas zamolio ga je:

„Hej! Na dokovima sam, kod svetionika! Hvatam neki prevoz i stižem do tebe. Budi kući, okej?“

Kako je čuo poruku, Zigfrid je razvukao osmeh preko lica. Dolazi Mojken, njegova ćerka. Dolazi da poseti svog oca, čoveka koji je za života stekao veliko bogatstvo, ostavši zbog toga uskraćen za ono čemu je sada pridavao veliki značaj. Baveći se poslom od kojeg je ostale sugrađane hvatala jeza, postao je veoma imućan. Naravno, uporedo sa širenjem posla, širile su se i glasine, i ubrzo je Zigfrid bio označen kao osoba koju treba izbegavati. Uskraćen zbližavanja, prijateljstva i toplote ljudske reči, postao je nezvanična persona non grata u rođenom gradu.  Zigfrid, trgovac oružjem na zaraćenom istoku devedesetih godina prošlog veka, poznat po nadimku Odin. Svojevremeno, veoma poštovan među psima rata zbog okrutnih metoda kažnjavanja, kojima se služio kada bi se ispostavilo da ga je neko pokušao prevariti. Sada ostareo čovek. Osakaćenog duha, bez pravih prijatelja, sa jednim jedinim tračkom sreće koji mu iskreno greje dušu- njegovom ćerkom, koja upravo dolazi da ga poseti.

Žurnim korakom strčao je dole kako bi upalio kuvalo da greje vodu, dok on traži njenu šolju. Ljubičastu, sa oslikanim zecom koji farba uskršnja jaja. Pogoditi ukus kafe kakav ona voli, za Zigfrida je bila stvar obaveze. Jer on je „njen ćale“. Pre par meseci, tokom jedne od njenih prethodnih poseta, čuo je da ga je tako nazvala u razgovoru sa drugaricom. Dodelila mu je titulu koja je vredela više od sveg njegovog bogatstva.

Završio je pripremanje kafe. Ostavio je da se hladi kraj prozora, kroz koji su mogle da se vide prve pahulje snega koji je donosila zima. Tiskajući se jedna uz drugu, lagano su zaodevale grad u njegovo svečano ruho. Bela- boja nevinosti, boja anđela. Boja svetlosti kojom isijava topla duša njegove devojčice. Svetlosti koja krepi srce njenom ocu, dokazujući mu da život ne provodi uzalud. Kako ima zarad koga opravdati tu stotinu kilograma mesa koja diše, kreće se i zauzima prostor. Kako na svetu postoji jedna osoba vredna borbe sa mrskim pogledima koji ga svakodnevno prate.

„Mojken!“ – javila se imenom umesto pozdrava, nakon što je ušla u kuću.

„Sirenice!“ – oduševljeno joj odgovori Zigfrid, žurno joj prilazeći.

Snažno je zagrli. Poljubi je u kosu, pogladi po licu i pozva je dole, u njegov podrum. Krenu prvi niz stepenice gunđajući o tome kako će s proleća morati da „pretrese“ kuću i preuredi ulaz, te kako ga za svaku opravku u domu, majstori „oderu kao vola“, pošto svi znaju ko je i koliko ima. Kako uredno naplate svoje, iako ga se plaše i mrze ga.

Mojken zastade na pola stepeništa, puštajući oca da se odalji od nje i omogući  joj dovoljno prostora da obavi šta je naumila. Slušala ga je kako uzbuđeno diše dok silazi. Slušala je drvo kako škripi pod njegovim nogama. Slušala je kako razdragano melje, ne zatvarajući usta. Radost je prosto isijavala iz njega. Ipak, stegla je vilicu i pogledala u mrak… Trenutak kasnije, suviše dobro poznat zveket metka koji ulazi u cev, polomio je tišinu senki stepenika i zaustavio Zigfrida.

„Mrze te, jer si zasrao. Debelo si zasrao!“ – hladno procedi Mojken, gledajući skamenjenom ocu u potiljak.

„Dušice?“

„Začepi!“

„Sirenice!?“

„Molim?“

„Sirenice… Samo mi, molim te, dozvoli da se okrenem. Nemoj u leđa. Dopusti mi da pogledam u oči koje će me ispratiti, jer to je poslednja lepa stvar koju ću videti.“

„U redu… Samo bez gluposti  jer, kunem ti se, nećeš stići da ih pogledaš!“

Zigfrid se sasvim polako okretao ka licu svoje ćerke.

„Znam da u pitanju nije novac koji ćeš naslediti, znam i da nije zbog Rahel… Samo mi reci zašto i pucaj. Ne ljutim se, ne smeta mi. Samo moram znati razlog. Ako je valjan- imaš moj blagoslov. Ubij me ako sam zaslužio!“

Okrenut ka njoj, polako je dizao glavu gore, tražeći oči svog deteta. Preko cevi i ruku koje su čvrsto stiskale oružje, video je Zigfrid lice zgrčeno od muke. Video je kako patnja prekriva oči pune suza, braneći ih od gorke istine koju im je srce šaputalo- da radi nešto što nije ispravno.

„Moram.“ -tiho je skliznulo niz drhtave usne.

„Moram, moram!“ – ponovila je.

„Ne moraš, dušo, veruj mi! Ne zbog toga što sam ti ispred cevi, niti zato što sam ti otac. Veruj mi zbog toga što sam čovek koji je sve što je stekao- stekao u lokvama tuđe krvi. Svaki moj, i najmanji cvonjak ispraćen je nečijim vapajem. Takav sam posao radio. Opet, ubijao sam jedino kada je moj život zavisio od toga. Zato, veruj mi- ne moraš da pucaš. Šta god bilo posredi.“

„Šta ako se baš o tome radi? Šta ako, zbog tvojeg sranja, sada moj život visi o koncu? Šta ćemo onda?“

„Da ti život zaista visi o koncu, ne bi mi imali vremena za ovaj naš mali razgovor. Pošto smo promenili par reči, veruj mi da možemo naći rešenje. Znaš i sama- ako sam u nečemu dobar to je pregovaranje uz otkočeno oružje. Zato spusti pištolj i sedimo da razgovaramo, pre svega. Slobodno zadrži svoje pravo na ubistvo. To ti ni jednog trenutka ne uskraćujem. Samo, molim te, prvo sedimo. Skuvao sam ti kafu. Kakvu ti voliš.“

„Đubre jedno! Đubre!“ – Mojken spusti pištolj i briznu u plač.  Teturavim korakom spusti se niz stepenice, do Zigfrida, koji je prihvati u zagrljaj.

„Mogla sam te ubiti! Mogla sam te ubiti…“ – potrešeno je ponavljala ocu u vrat, kvaseći mu kragnu suzama.

Zigfrid je čvrsto prigrlio njeno uzdrhtalo telo.  Ljubio je po kosi. Nakon dugo, dugo vremena srce mu je osetilo ljubav.

„Dušice moja! Sve će biti u redu. Smiri se. Tu sam, kraj tebe. Sve ćemo rešiti!“ -nenaviknut da teši, šaptao je trudivši se da umiri svoju devojčicu. Iako nevešt, išlo mu je za rukom, jer je Mojken prihvatala bilo šta, što bi joj makar na kratko omelo misli koje je more, i koje pritiskaju njenu dušu poput tega, zahtevajući da se na drugi tas položi teret. Misli, toliko teške, da od njihovog pritiska nije bila u stanju da vidi očigledno- kako bi svojim naumom postigla jedino to, da bi vagajući donešene odluke, morala do kraja svojih dana balansirati na rubu uravnoteženosti. Gadan posao.

Seli su za sto, jedno nasuprot drugome. Pregovarači. Bez oružja i bez srama od golih činjenica. Bez strasti. Mirni. Pomalo tužni, jer ne mogu da se raduju prvom snegu gledajući ga kako divno veje. Morali su povesti brigu o bitnijim stvarima. Zigfrid je morao sačuvati, a Mojken je morala objasniti zašto mu mora oduzeti život. Još jedan gadan posao.

Zigfrid otpi gutljav vode, i spusti čašu na sto. Ispruži ruku i otvori dlan u pravcu njenog lica. Kao prosac, blago pognu glavu. Molio je Mojken za odgovor. Isprepletanih prstiju oko svoje šolje sa uskršnjim zečićem koji farba jaja, sedela je Mojken…

„Viktor. Viktor Olafsen.“ – reče, gledajući oca pravo u oči.

„Ko je to?“

„Moj verenik.“

„Molim? Verena si? Mogla si makar da me pitaš za savet. Premlada si!“

„Pitala sam majku.“

„Uh, velike ti pomoći! Spremaš li ispite iz udžbenika ili iz dnevne štampe?“

Osmehnuše se.

„Kako god. Čestitam ti. Neka ti je sa srećom. No, kakve veze ima on  sa pregovorima o mom životu?“

„Nikakve! On je samo izvršitelj. Baš kao i ja. Ovo je stvar koju ste ti i njegov pokojni otac započeli! Dva sebična, gramziva i samoživa skota kojima nije bilo dovoljno što upropaštavaju ljude oko sebe, nego su svoju žeđ za krvlju ostavili i svojoj deci u amanet. Divni ste roditelji, i jedan i drugi. Hvala vam na svemu!“

„Čekaj, Mojken. Priberi se. Ne znam o čemu je reč. Zaista ne znam.“

„Kako i da znaš, pitam se? Kako, kada ne pamtiš više koliko si ljudi pobio! Zašto bi to tebi išta značilo? Ti si zločinac! Tvoja savest je mirna, dok…“

Tresak šake kojom je Zigfrid lupio o sto prekinuvši Mojken bio je toliko silovit da je oborio čašu. Shvativši da je prenaglio, ćutke je spustio pogled ka stolu, na lokvicu vode. Nemo je gledao. Mojken je ćutala. Gledala je u njegove još uvek snažne ruke.

„Oprosti dušo!“ – ustajući, Zigfrid se tiho izvinio. Uzeo je krpu i obrisao vodu. Ponovo je seo, i oćutao par trenutaka sa Mojken. Zatim je, pogleda jednako prikovanog za sto, tiho procedio:

„Dvoje… Dvoje ljudi sam ubio za života. Jednog, nakon što mi je sa tri pucnja probušio stomak i nogu, i drugog, nakon što mi je obećao da ću gledati tebe i Rahel samo preko staklenog prozora odeljenja intenzivne nege.“

Mojken ga je zbunjeno gledala. Gradski abrovi nosili su mnogo više imena pripisanih presudi njenog oca. Ipak, tu pred njom i pred sudbinom koja ih oboje čeka, delovao je tako iskren, tako rešen da za sobom stvari ostavi čiste. Makar njoj, njegovoj ćerci. Bio je jedan od onih ljudi koji nisu mnogo marili za priče koje ispreda ulica. Bilo mu je bitno da sa njom bude na čisto. Oduvek, ne samo danas. Znala je to.

„Rekla si, ako se ne varam, da smo ovo započeli Viktorov pokojni otac i ja, jel tako?“

„Da.“

„Viktor Olafsen… dakle sin Gustava Olafsena, čoveka kojem sam ja lično presudio…“

„Tako je! Zbog toga što niste mogli da se dogovorite šta je čije u gradu! Zbog pohlepe kojoj ste obojica bili skloni. Zbog prestiža, zbog neke „Velike igre“ koju si ti vodio, i nisi dao nikome da ti se priključi!“

„Polako. Dozvoli mi da ti objasnim. Velika igra, kako smo je zvali, suštinski se odnosila se na prodaju oružja ljudima koji su vodili rat dole na istoku. Potmulo i nimalo plemenito, priznajem. Međutim, i tako podla i prljava, zahtevala je mnogo rizika, planiranja i pregovoranja, da bi iz ideje prerasla u delo. Osnivanje udruženja, detaljne provere od strane državnih inspekcija, beskrajni sastanci sa humanitarnim radnicima. Podizanje fondova i prikupljanje „legalne“ humanitarne pomoći. Skladištenje, sortiranje i otprema lekova, garderobe, životnih potrepština. Ponovo- provere poslovanja. Upravljanje zaposlenima koji sve to odrađuju, potpuno nesvesni pozadine okruženja čiji su sastavni deo. Opet- provere. Paranoja, oprez i tenzija. Rečju- stres. Jer, istovremeno sa „čistim“ delom priče- moji partneri i ja radili smo na njenoj tamnoj strani: pronalaženju kupaca, nabavci dugih cevi, podmićivanju ljudi iz vojske, Ujedinjenih Nacija i Crvenog Krsta. Nakon svega, rad na organizaciji logističke podrške za prevoz robe, koja je do kupaca stizala pod okriljem združenih konvoja svih humanitarnih organizacija sa ovih prostora. Ogroman rizik, ogromni troškovi, ali i ogromna lova. Zaradu smo delili na jednake delove. Ipak, isplatilo se raditi. Deo koji je ostajao meni bio je više nego dovoljan, kako i sama možeš zaključiti.

Gustav je, sa druge strane, imao drugačiju viziju Velike igre. Suštinski, on je bio jedna ulična džukela, koja je više od svega volela da ujeda. Na taj način je, pretpostavljam, i prokrčio svoj put do nas, no to je sada manje bitno. Bitno je kako je on ušao u igru, a ušao je tako što smo mi u to vreme počeli tavoriti sa točkovima. Ljudi koji su se bavili prevozom počeli su obustavljati saradnju sa nama sumnjajući da je deo humanitarne pomoći koji je prikupljala naša organizacija „prljav“. Srećom, plašili su nas se, pa se nisu usuđivali nikome pisnuti o tome. Međutim, mi smo ostajali bez jedne od osnovnih stvari za obavljanje posla, i bili smo primorani prihvatiti sve što nam se nudilo kao alternativa. Džukela Gustav je tu video svoju šansu i ponudio je vozni park jednog od svojih preduzeća. Naravno, njegova „velikodušnost“ dolazila je uz uslov. Povratna tura. Samo jedan konvoj od deset njegovih kamiona. To je bilo njegovo „sve što tražim zauzvrat“. Pristali smo…

Heroin, kokain, duvan, ekstazi, ko zna šta sve još. Tone tog đubreta! „Samo jedan konvoj“  ubrzo je postao dva, pet, deset i tako dalje. Prvobitno uslovljavanje beše preraslo u podrazumevanje i, nakon nekih dvadesetak tura, tvoj pokojni svekar gospodin Gustav,  vladao je velikim delom podzemlja ove države. Njegova šapa bila je na svakom bitnijem sivom poslu. Tržište koje je razvio, procvetalo je i steklo potrebu za stabilnim lancem snabdevanja. Međutim, tako otvoreno kompromitovan, Gustav više nije bio dobrodošao u našem timu. Svojom gramzivošću doveo je saradnju do tačke na kojoj smo morali izbrisati svaki trag povezanosti sa njim. Bio je najuren. Činjenica da smo ga izbacili iz igre toliko ga je zabolela da je počeo iznositi otvorene pretnje. Međutim, kada mu nije pošlo za rukom slomiti nas svojim pijačarskim zastrašivanjem, povukao se.

Uspeli smo se snaći bez njega i nastavili smo dalje. Sad, nedugo nakon situacije u koju smo bili zapali sa Gustavom, dobili smo dojavu od naše veze iz Crvenog krsta, da su primili poziv od inspektora za međunarodni kriminal, koji je najavio svoju posetu radi provere poslovanja našeg fonda. Poseta gospodina iz policije prošla je praćena dobrom srećom. Knjige su bile u redu, magacini za prikupljanje humanitarne pomoći takođe, dokumentacija o kretanju robe- besprekorna. Jedina zamerka odnosila se na našu donedavnu saradnju sa vlasnikom jedne od kompanija čije smo usluge koristili. Gospodin sa značkom podelio je sa nama njegovo viđenje stvari, i nakon izvinjenja što nas je uznemiravao, priznao nam je da se oseća namagarčeno, jer je naseo na trik. Objasnio nam je kako je posredi igra, koja za cilj ima da se dotični ponovo uvuče u ovaj posao, preotme nam ga i, koristeći renome ove poštene organizacije, prebaci svoj prljavi novac u legalne tokove. „Radio je sa vama, video da ovde ima prođu, a da vas može rasterati sa dva hica u vazduh i tako zagospodariti celom ovom organizacijom, koju će tada pretvoriti u ko zna šta“.

Pravili smo se ludi što smo bolje znali. Napokon, našim zatupasto složenim grimasama predočio je inspektor ime i prezime čoveka od koga je potekla „anonimna“ prijava. Gustav Olafsen.

„Vozio je za vas neko vreme, pa ste prekinuli saradnju sa njim, verovatno kada ste uvideli da je taj čovek debelo povezan sa svetom kriminala. Sada, sa dizanjem lažnih uzbuna želi da vas kompromituje i preotme vam organizaciju. Prvo je po ulici prosuo priču da se ovde prevozi oružje, droga, duvan i da zbog toga stalno menjate partnere, a zatim je napravio i sledeći korak, i došao da „svoja saznanja“ podeli sa policijom. Naravno, oni su po slovu zakona morali da odreaguju, pa su uputili poziv nama iz međunarodnog kriminala da ispitamo stvar. Pre ove posete, proverili smo sa Interpolom sve podatke o vama, kao i o kretanju vaših konvoja, i nismo pronašli nikakvu mrlju. Ipak, morao sam doći i u zvaničnu posetu, kako mi službena dužnost nalaže. Međutim, ovu posetu iskoristiću da izrazim svoje najdublje gađenje prema postupcima određenih osoba iz sveta s’ druge strane zakona.“

Uplašio sam se. Ti si tada bila još sasvim mala. Čini mi se da te je Rahel još uvek bila dojila. Uplašio sam se da će me idiot ocinkariti i da ću nakon svega da „padnem“ zbog nečije sujete i pohlepe. Zapucao sam pravo kod Gustava. Imao je i on dete, tog tvog Viktora, i ženu koja je bila na putu da ga napusti i odvede klinca. Kada sam došao do njega, bio je sam. Nije delovao iznenađeno što me vidi. Verovatno je očekivao posetu nekoga od nas. Skuvao nam je po kafu, seo me za sto, izvadio svoj pištolj, repetirao ga i sa onim podlim, ružnim osmehom ulične vancage, rekao mi da mogu početi da pričam. Da skratim priču, nakon čitavog sata ubeđivanja, pretnji, psovki i kleveta, obojica smo bili toliko izgoreli  da sam ja imao cev naslonjenu na desno oko, i Gustava koji mi urla u uvo kako će mi jedno oko ostaviti da njime mogu pogledati svoju gospođu Rahel i bebu Mojken kroz bolničko staklo, dok im se lekari bore za život. Šta god da je do tada govorio nisam se dao omesti i dopustiti da padnem pod njegov uticaj. Međutim, ovo nikako nije smeo da kaže. Izmakao sam glavu sa cevi tolikom brzinom, da me metak nije ni okrznuo kada je Gustav pritisnuo obarač. Razoružao sam  ga i stegao za vrat.  Slobodnom rukom sam dohvatio kašičicu kojom sam mešao šećer u kafi koju sam dobio. Okrenuo sam je naopako i čvrsto stisnuo u šaku. Dršku te kašičice zario sam Gustavu u vrat, što dublje sam mogao. Krenuo je da ropće i krvari kao preklana svinja. Stavio sam njegov pištolj za pojas, oprao ruke i otišao. Bez griže savesti. Ostavio sam ga da krepa tako jadnom smrću… Ubrzo nakon peha sa Gustavom, odlučili smo rasformirati našu „humanitarnu“ organizaciju, i potpuno se povući iz posla. Sazvali smo sastanak, podvukli crtu, podelili na ravne časti sve što smo u tom trenutku imali, i okončali saradnju. Bio je to kraj pametno odigranog posla, koji su vodili pametni ljudi. Eto, to je moja priča.“

„Kafa je izvrsna!“

„Hvala“

„Hoćeš li mi skuvati još jednu?“

„Uvek.“

Dok je Zigfrid poslovao oko pripreme, Mojken je izvukla iz džepa paklicu cigareta i zatražila od oca da joj donese pepeljaru. Ovaj je poslušao i poneo je zajedno sa šoljom.

„Ubiće nas to smeće! Ja se trudim da ne palim uopšte. Mada, iskreno, ne mogu bez njih.“

„Znam, i mene nervira to što ne mogu da ih ostavim!“

„Nismo dovoljno uplašeni, znaš. Zato ne možemo prestati. Fali nam straha!“

„Kako znaš?“

„Znam, lepo. Prošao sam kroz to. Onomad, dok sam se aktivno bavio sportom, dešavalo se da mi pozli kada preteram sa pljugama. Sećam se kako bi me u grudima stezao bol, od kojeg me je hvatala panika. Naposletku sam posetio lekara, koji mi je tada rekao kako sport i duvan ni pod kojim uslovom ne mogu da idu zajedno.“

„Šta si zatim uradio?“

„Poslušao sam doktora. Batalio sam sport.“

„Kretenu!“

„Znam. Votka?“

„Sipaj!“

Nazdravili su, ispili piće, i vratili prazne čaše na sto. Dosuli su tečnost, i ponovili postupak.

„Tvoj red.“ – reče kratko Zigfrid.

„Okej“ – poče Mojken svoje izlaganje.

„Ovako… sećam se kako smo tog jutra, sa prozora njegove sobe, polupijani gledali svitanje dana. Smejali smo se pokretima koje prave ljudi budeći se u svojim stanovima. Ne svesni ili ne mareći za naša četiri radoznala oka. Bilo mi je lepo. Osećala sam se voljenom, bitnom i zaštićenom. Ne bih bila fer kada bih preskočila i prijatan osećaj koji budi spoznaja da se nalaziš u društvu moćnog muškarca. Valjda mi je to od majke, šta misliš? Istini za volju, da nisi bio moćan, Rahel ne bi imala šta drugo da vidi na tebi.“ – zasmeja se nakratko, te nastavi:

„ Šalim se ćale! Doduše, meni je zaista prijalo što sam bila izabrana od strane čoveka koji, pre svoje tridesete, u svom posedstvu ima noćni klub i restoran. Volim ljude koji ne preblejavaju svoju mladost, već preduzmu nešto kako bi obezbedili izvor prihoda koji će im omogućiti da vode pristojan život. Viktor mi se činio kao takav muškarac. Svako prepodne treninzi, preko dana obilazak kluba i restorana, gomila sastanaka sa njegovim saradnicima. Popodne, i to bez izuzetka, ručak sa mnom, čaša vina i nekoliko dugih poljubaca umesto deserta. Nakon toga bi ponovo odlazio da radi, nekada samo po našem gradu, a nekada bi ga put odveo i dalje, na sever. Vraćao bi se kasno u oba slučaja. Nekada bi bio malo pod gasom mada je uglavnom dolazio trezan i umoran. Pre spavanja, ja bih ponovo postala jedino što ga zaokuplja. „

„Samo me, molim te, poštedi tih detalja.“ – zamolio je Zigfrid, procedivši rečenicu kroz zube, jedva joj ostavljajući prostora da napusti usta.

„Naravno. Skratiću ti priču, pa ću da pređem na sledeći značajan trenutak koji je prethodio svemu ovome.  Jedne večeri nisam želela da legnem u isti krevet sa njim, dok mi nije obećao da će me sutradan povesti sa sobom na posao. Želela sam proživeti jedan njegov radni dan, od jutra do mraka. Priznajem, više od svega sam htela da umirim savest i uverim se da Viktor nema prostora za druge žene. Nije me mnogo zanimalo šta radi i kako to izgleda raditi u ugostiteljstvu. Da je tako, nikada ne bih upisala studije na folozofskom fakultetu. Elem, toga dana sam shvatila (čini mi se brže nego što je to Viktor planirao) kako on ima neke poslove i radnje koji su daleko od onoga što sam ja smatrala normalnim za funkcionisanje tek otvorenih lokala. Sve te njuške koje sam srela, svo to odvajanje sa strane, ti lokali i mesta po kojima smo se nalazili sa njegovim ljudima, sve mi je mnogo smrdelo na ono što mi je narednog jutra ispričao, nakon večeri koju smo završili u njegovom klubu popivši sav alkohol ovoga sveta.“

„Baš lepo!“

„Dobro je stari, pusti  me sad te očinske brige! Kao da ne znaš kako to ide.“

„Znam dušo, ali brinem!“

„Ne boj se ćale… Pametna sam ja devojčica. Naučila sam da brinem o sebi.“

„Nadam se…“

„Ne brini, nego slušaj dalje.“

„U redu.“

„Dakle, stajali smo navaljeni na prozorski parapet i zurili u jutro. Gledali smo u stanovnike susedne zgrade. Budili su se. Sanjivo i nespretno odlazili su u kupatilo, kuvali kafu, radili svoje jutarnje vežbe. Živeli su, ne znajući da ih posmatramo. Tada me je Viktor pitao imam li sklonosti ka voajerizmu, i ja sam mu priznala kako s’ vremena na vreme volim malo da odvojim oko po komšiluku. Sećam se da mu je to bilo simpatično, ili je samo tako odreagovao, više nisam sigurna, no iskoristio je moju rečenicu da mi kaže kako on mene posmatra od malih nogu. Prvo sam pomislila da se čovek sprda sa mnom onako mamuran, i nasmejala sam se. Međutim, ponovio je to savršeno ozbiljnim tonom. Kao da se najednom otreznio, postao je savim pribran i ispričao mi sve. Ostala sam preplašena i zapanjena! Njegova priča govori o tome, kako je tata- Gustav odlučio stati na rep Zigfridu i njegovim ljudima , i obezbediti da i takav posao može da radi ko god se oseća sposobnim. Kada je, ne uspevši u pokušaju, završio sa kašikom u vratu, poslednje što je mogao učiniti bilo je da se dohvati olovke i papira. Zapisao je moje ime i prezime na njega i krenuo dozivati svoga sina kroz samrtne roptaje. Da, ćale, mali Viktor je tada bio u kući. Gustav nije bio sam. Sišao je dole, glupo dete, i ispratio oca u smrt. Zauvek je zapamtio šta mu je rekao, predavši mu okrvavljeni papirić u ruke:

Nađi je, i učini  da ubije svoga oca. Tako ćeš me osvetiti, tako ćeš ovo popraviti… 

Dalje, nakon očeve smrti, mladog Viktora odgajala je njegova majka. Međutim, vojska Gustavovih posilnih zaklela se da će malog Olafsena vratiti na tron kada za to dođe vreme.  Pre neke dve godine, pozvali su ga ljudi koji su njemu i njegovoj majci čitav život pomagali novcem i uslugama. Poklonili su mu tom prilikom noćni klub i restoran, rekavši kako je to tek mala naznaka onoga što ga čeka nakon što ispuni očevo zaduženje. Jer, znali su i za komad hartije sa mojim imenom, i za poslednje reči koje je  Gustav izgovorio. Mali Viktor im je rekao. Eto, ćale, tako smo došli u situaciju da samo jedan pokret vrhom mog kažiprsta deli Viktora od očevog prestola, basnoslovne sume novca i obilja novih mogućnosti. Posledično, mene pored njega- kako uživam u svoj raskoši koju bi mi podarilo ovo ubistvo. Naravno, ukoliko mi ne pođe za rukom da ispunim Gustavovu poslednju želju, ja ću završiti slično kao i on. Sad, pošto mi se ne umire od kašike zarivene u vrat, došla sam ubiti čoveka kojeg u suštini nikada nisam upoznala u dovoljnoj meri da ga mogu nazvati ocem. Ipak, znam da si ti taj koji me je podigao i othranio. Osećam povezanost, osećam da u nama teče ista krv. Prosto znam da nemam prava to da uradim. Eto…“

Zigfrid je, naslonjen na laktove, pažljivo slušao ćerku. Kada je Mojken završila, blago je podigao bradu, savio šake ispod nje, uzdahnuo i kratko rekao:

„Moraš!“

„Molim?“ – upita ga zapanjeno Mojken.

„Moraš da me ubiješ, ukoliko želiš da preživiš! Uzmi taj pištolj, zažmuri i misli na nešto glupo. Kada se zaboraviš, samo pritisni obarač i beži odavde. Pištolj ponesi, baci ga u more i za sat vremena si slobodna žena. Kada završiš sa mnom, završi i sa Viktorom. Okreni ga i zahtevaj da zatraži sastanak sa njegovim tutorima. Insistiraj na ličnom prisustvu, i tamo izloži slučaj. Reci im da si ti odradila svoj deo, i da za uzvrat tražiš tri stvari: alibi, lišavanje bilo kakvih daljih obaveza ka njima i potpunu nezavisnost od Viktora. Ostavi ga da se sam uguši u onome što mu njegovi pripremaju. Veruj mi dušo, to su Gustavovi pacovi, i cela stvar je isplanirana. Možda su u početku zaista poštovali njegovu poslednju želju i pravo na osvetu prepustili malom Viktoru. Međutim,  njihova fabrika je morala da nastavi sa radom! Ostavši bez idealne kombinacije koju je im je gazda imao sa mojim konvojima, morali su pronaći drugo rešenje. Koliko vidim, pronašli su ga i ono funkcioniše. Potreba za mojom eliminacijom je postala manje važna. Vremenom, prerasla je u savršenu osnovu za platformu koja će im pomoći u sledećoj fazi preživljavanja. Jer, obruč oko njih se već godinama steže i samo ih dani dele od hapšenja i doživotne. Treba im žrtveno jagnje. Treba im neko sa okrvavljenim rukama. Nameštaju mladu budalu i spremaju se za beg. Pustiće malog Viktora da se, besan poput oca, bahati po gradu i privuče pažnju. Kada dođu po njih, samo će im on ostati. Zato je neophodno da uradiš kako sam ti rekao!“

„Kada bi postojao teži način, kako bi on, izgledao?“

„Mo, dušo, teži način podrazumevao bi da krenemo ka garaži, pokupimo par dugih cevi koje nikada nisam želeo da prodam- čuvajući ih za situacije poput ove, zatim da sednemo u auto i zaputimo se ka granici. Preko imam nekoliko prijatelja iz onih dana za koje znam da mogu, i da hoće da nam pomognu. Naravno, na putu do tamo očekuj odmazdu svog izabranika, pošto nisi uspela uspokojiti duh njegovog oca. Krvolok će kidisati na nas čime god raspolaže. Reci mi, kada si provela taj dan sa njim, kakvi ljudi se nalaze oko njega? Jesu li to ozbiljni igrači iz Gustavove garde ili klinci- početnici?“

„Napaljena dečurlija.“

„Sranje.“

„Zašto?“

„Zato što su prevaranti koji su nastavili da vuku konce nakon Gustava, namestili tom malom  kretenu okruženje u kojem će se osećati sigurno i bitno. Po inerciji, mlađani Viktor krenuo je da gradi sopstvenu frakciju, punivši bitne pozicije drugarima, dopunjujući ih regrutovanim „likovima od poverenja“. Mala armija idiota koji jedva čekaju da im se u životu konačno desi neka holivudska krimi scena sa kišom metaka i škripanjem guma. Žive maštajući o tom danu.“

„Imaš li problem sa tim?“

„Imam, naravno. Ne želim da ubijam tu decu!“

„Slušaj me matori, ako nisu deca kada treba srolati stotku i zabosti je u nos, platiti prijateljicu da celom društvu ispuši na poluvremenu utakmice koju gledaju, crtati po stolu lavirinte od belog i nad svećom zagrevati kašiku za laku noć, onda nisu ni deca da dobiju i po koji komad olova, okej?“

„Kako znaš ti za sve to? Odakle ti to?“

„Ej, malo je kasno za iščuđavanje, u redu? A i nije prilika!“

„Znam, ali…“

„Bez ali! Ovo je mali grad ćale, i svi znaju čija sam ja ćerka. Stoga, vidiš, nisam baš bila u prilici da biram društvo, da se tako izrazim. Imala sam pravo da uzmem šta mi se nudi, i da se borim da stvari promenim. Što nikada nisam uspela. Zbog toga sam, nakon završene gimnazije, pobegla odavde glavom bez obzira. Otišla sam u glavni grad kako bih tamo upisala fakultet, i počela da živim život lišen demona iz prošlosti. Kada sam napokon u tome i uspela, samo dve stvari su me vezale za dom. Prva stvar ste mama i ti, sa tvojim upornim pisanjem mejlova prepunih saveta o životu i njegovom smislu, upotpunjenih sa filovanjem mog tekućeg računa. Druga stvar došla je iznenada. Osvojila mi srce i napravila budalu od mene ubedivši me da se vratim u ovaj grad. Pauziraj faks, odmori godinu dana! Imaćeš život koji ćeš ceo moći da posvetiš nauci. Živećeš kao grofica. Veruj da ću to da ti omogućim. Znaš o kome ti pričam. Sada, nažalost, znam i ja.“

„Nešto mi se čini da su mu obećanja poprimila malo drugačiji oblik, zar ne? Ili je možda ubij oca ili umri bila činjenica koja se podrazumeva, i nije je smatrao toliko bitnom da bi je podelio sa tobom na početku vaše, nazovimo, veze. Govnar mali. Slušaj me Mo…“

„Ne dolaziš u obzir sa tom idejom, da odradim stvar na najlakši način. Neću, ne želim i nemam pravo da pucam u tebe. Uzgred, kako nakon svega što si mi rekao uopšte mogu da verujem tim ljudima?!“

„Čitaš mi misli. Nema ništa od toga. Rešićemo stvar kako treba, jednom za svagda. Sam je izabrao da se zajebava sa mnom. Hajde, idemo po oružje i krećemo. Ovde si već dva i po sata, zvonjava telefona i režanje iz slušalice samo što nije počelo. A ja mrzim telefone!“

„Bežimo iz rođenog grada. Proterani od mladog gangstera. Kakav kraj jednog gradskog mangupa… C, c, c! Ćale, na niske si grane spao. Ali hvala ti!“ – reče Mojken, zagrli oca i poljubi ga u obraz.

Zigfrid prisloni ćerkinu glavu na svoje grudi, držeći je pažljivo sa obe ruke, poput najvećeg blaga ovoga sveta, poljubi je u kosu i prošaputa:

„Bežanje je za sisice! Ovo je ulaganje u tvoju budućnost. Moja je, nakon svih ovih godina postala manje bitna. Međutim ti… Ti ćeš danas preći preko mosta.“

„Preko mosta? Idemo u…“

„Oduvek si volela taj grad. Kao i most kojim se do njega stiže!“

„Most koji prelazi preko mora, a završava se tako što ponire u tunel napravljen ispod vode… pa reci mi koje dete nije odlepljivalo na tako nešto?!“

„Hajde dete! Hvataj ključeve, ti voziš.“

Izvadio je ključeve iz činije na stolu , bacio ćerki u ruke, i klimnuo glavom pokazavši joj da krene za njim. Hodnik je vodio do prostarne garaže u kojoj je čekao Zigfridov automobil. Dok je Mojken prolazila do vozačkih vrata, on je otvorio sivi limeni garažni ormar za alat. Sagnuo se i izbacio nekoliko kariranih deka, nako čega se ukazao veliki zeleni kovčeg od drveta koji je bio sakriven ispod njih. Otvorio je metalni mehanizam koji je držao kovčeg zatvorenim, podigao poklopac i svetlost dana ugledaše dve nove tamno sive automatske puške. Uz njih i sva prateća oprema- rezervni okviri, municija, optički nišani…

„Otvori zadnji prozor Mo!“ – viknu joj.

Mojken otvori prozor i okrenu glavu. Videvši kakve komade oružja i koliku količinu municije Zigfrid utovara u njihov automobil, Mojken zinu u neverici.

„Znači tako to izgleda? Nikada u životu nisam videla pravu pušku! Premoćno je!“

„Kakva ti je to kovanica „premoćno“? Vi mladi ćete uništiti ovaj jezik!“ – zamerio je ćerki na usvajanju uličnog govora, potpuno hladan i neopterećen činjenicom da upravo puni okvire municijom za obračun koji ga čeka u bitci za svoju kći. Bio je hladan kao led. Znao je šta mu je činiti i nije se dvoumio niti jednog trenutka. Nastavio je da priča o smešnim situacijama u koje je dolazio u svom životu, o vedrim i nebitnim stvarima. Trudio se razgaliti Mojken, uliti joj malo nade i vedrine pred ono što su oboje znali da sledi. Išlo mu je dobro. Smejali su se u automobilu kojeg je Mojken bila upalila da se zagreje, nakon što je otvorila vrata od garaže. Prelep zimski dan bio je ispred njih, i sve je više ličilo na odlazak na skijalište nego na beg iz grada i države, kako bi sačuvali glavu na ramenima. Sve dok nije zazvonio telefon. Tišina i zebnja ponovo su krenuli da se viju oko njih. Mojken pogleda na displej: „Viktor“. 

„Uh! Znači krećemo.“ – Zigfrid  kratko reče, znajući šta sledi.

„Krećemo.“ – složi se Mojken.

„Gde ti je pištolj?“

„Kod mene je, ponela sam ga.“

„U redu. Izvoli još kutiju municije. Tvoj je kalibar.“

„Hvala.“

„Što se puške tiče: ovo je kočnica. Gore- zakočeno, sredina- pojedinačna, dole- rafalna paljba. Ovde repetiraš, ovaj jezičak pritisneš pre izbacivanja praznog okvira. Nišaniš na optiku, crvena tačka da ti bude na sredini tela mete. Jasno?“

„Jasno“

„Srećno dušo. Hajde, javi se na prokletu stvar.“

Mojken pređe prstom preko ekrana i uspostavi vezu.

„Molim?“

„Jesi li se već pozdravila sa taticom, i poslala ga na dugo, dugo pajkenje?“

Mojken zgrči usne i gnevno procedi:

„Ne mentolu! Shvatila sam da je tebi takav san mnogo potrebniji!“

Sa druge strane veze nekoliko trenutaka neme tišine i neverice. Zatim zagrmi:

„Kučko! Mrtvi ste oboje! Čuješ li me!!! Mrtvi ste!“

Škripanje guma i urlanje motora čulo se kroz slušalicu. Čulo se i kako saputnicima izdaje naređenje da zovu ostale. Čulo se kako proklinje i vređa, prepun gneva, srdžbe i besa.

„Isti otac. Hajde, krećemo“- kratko reče Zigfrid.

Mojken pritisnu crveno dugme na daljinskom upravljaču koji je bio u automobilu i garažna vrata krenuše da se zatvaraju. Izvezla je automobil i skrenula u ulicu. Zastala je i poklonila ocu i sebi par trenutaka, da možda poslednji put pogledaju kuću koja je nekada bila njihov dom. Zažmurila je, ubacila u prvu, stegla vilicu, otvorila oči i krenula. Pogledala je u retrovizor. Videla je oca kako guta knedle. Pogledi im se susretoše, baš u trenutku kada tišinu njihovog kvarta krenu da para škripa i brundanje velikih crnih automobila.

„Gde ćemo?“

„Autoput. Na najbliže moguće uključenje! Nadajmo se da će ih omesti gužva i da balavurdija neće imati petlju da zapuca.“

„Omatorio si ćale! Veruj mi da im neće biti problem!“

Skrenuše u ulicu i zaputiše se ka uključenju na auto put koji je vodio ka granici. Zapravo, sada samo ka dvema usamljenim kockastim kućicama sa obe strane puta, koje su nekada predstavljale prelaz na kojem si morao stati, pokazati pasoš, dobiti pečat i sačekati da se rampa podigne. Srećom toga više nema, što celu stvar čini neuporedivo lakšom za beg od Viktorove osvetničke potere. Kako su stupili na auto put, Mojken se odmah prebaci u traku za preticanje i pritisnu papučicu za gas do patosa. Svako malo pogledala je u retrovizor. Ništa. Samo buka, kao da se nalaze po ulicama paralelnim sa auto putem, ne znajući kuda da ih traže.  Taman kada je izgledalo da su na ovaj potez zaboravili, i da Zigfrid i Mojken mogu da odahnu, ratosiljaju se oružja i mirno pređu most, ugledaše iza njih tri crna vozila zatamnjenih stakala. Buka se pojačavala, vozila su se brzo probijala između ostalih i bivala sve bliža. Jedan od njih naglo ulete u susednu traku i napravi nameran udes, nastavljajući da se kreće. Nedugo zatim i vozilo iz trake za preticanje učini isto, ovaj put izguravši vozilo na zaštitnu ogradu koja je delila auto put.

„Šta rade ovi ljudi?“

„Prave diverziju, Mo! Zar ne vidiš da saobraćaj staje usled udesa, samo oni nastavljaju za nama!“

„Sranje!“

Nedugo zatim, sa priključnih puteva sišlo je još nekoliko velikih crnih automobila. Bez saobraćaja iza njih, formirali su liniju zauzevši auto put celom širinom. Šest istih vozila, jedan do drugog. Glave, ruke i cevi počeše da izviruju.

„Uspori Mo!“

„Da li si ti lud?“

„Samo ti uspori. Imamo dovoljno vremena.“

Poslušala je oca i polako smanjivala brzinu. Par trenutaka zatim, na putu više nije bilo vozila ni ispred njih. Samo oni i potera za njima.

„Sada ćemo sve znati. Nisu hteli da pucaju dok se put ne očisti, da im uspaničeni ljudi ne bi pokvarili planove pozvavši pandure. Međutim sada, sada ćemo draga moja videti koliko su tvoji drugari ozbiljni.“

Kako je završio rečenicu, začuše se prvi pucnji i prvi metci prozujaše pored automobila.

„Znači ozbiljni su. Glupa balavurdija.“

Zigfrid otvori prozor zadnjeg sedišta na koji se beše smestio, izvuče pušku i prosu kratak rafal ka njima. Vrati se unutra i izvuče nekoliko vizit karti iz novčanika. Baci joj ih na suvozačko sedište, pored pištolja kojeg Mojken beše tamo ostavila. Reče joj da se javi tim ljudima kada stigne. Nakon toga se primače ćerki, poljubi je u kosu i zatraži od nje da zaustavi auto. Mojken, nakon kratkog nećkanja i nakon što je Zigfrid podviknuo na nju, zaustavi vozilo. On uze jednu pušku i nešto napunjenih rezervnih okvira, posla usnama poljubac u pravcu svoje jedinice, pogleda je u oči i podviknu:

„Beži!“

Mojken dade gas. Gutajući knedle, očiju punih suza gledala je svoga oca kako stoji sam na sred puta čekajući razjarene koljače koji mu prilaze. Slušala je kako oružje štekće, pojući nekom uspavanku, a nekom pesmu o novom početku. Jedna takva, o novom početku, beše namenjena i njoj. Sve što je trebalo, bilo je da nastavi. Vozila je. Prošla je dve usamljene kockaste kućice.

„Samo treba da pobegnem! Iza mene nema više ničega. Nikoga. Hvala ti ćale.“ 

 Pogleda pištolj pored sebe, pogleda pušku i municiju na zadnjem sedištu. Stisnu volan rukama, čvrsto, što je čvršće mogla. Seti se očevog lika i Viktorovog urlikanja. Pomisli šta sve čega  sirotog Zigfrida. Pogleda vizit karte ljudi kojima je trebalo da se javi kako bi je neko vreme krili. Trebalo je da pobegne i da se sakrije. Da promeni lični opis i sačeka neko vreme, kako bi sve prošlo. Tada bi bila sigurna.

Obori glavu ka patosu. Gledala je svoje noge, vozeći na pamet. Pogled joj se spusti na kočnicu, i tada začu reči svoga oca:

„Bežanje je za sisice!“

Minijatura

Posted: 11/12/2017 in Charles offspring

20171007_221108

„Hej! Jesi li tu?“
„Jesam… A, ko si ti?“
„Taj sam, kojeg tražiš po dnu te flaše!“
„Ne tražim ja nikoga! Dođavola, ko si?“
„Nemi duh greha.“
„Nem si?“
„I gluv.“
„Pa kako je onda moguće da razgovaramo?“
„Zato što si ti tako poželeo.“
„Ništa ja nisam poželeo! Odlazi!“
„Ne mogu!“
„Zašto?“
„Zbog toga što sam onaj koji jesam!“
„Pa dobro, ko si dovraga!?“
„Ti. Ja sam ti.“

Tup tresak glave koja je između čaša, pepeljare i flaša, pala na sto izmamio je osmeh barmenu. Samo osmeh. Bez komentara. Brisao je čaše i gledao svoja posla. Profesionalac. Jedan od onih koji u poslu opstaju do kraja, kakav god taj kraj bio.

„Šta mu je?“ – upita gost koji je sedeo sa druge strane šanka.
„Ljubav. Uvek je ljubav.“- odgovori mu barmen, nonšalantno vrteći oko čaše čistom, belom krpom.

20170720_114620

Zovem se Benisio. Imam 44 godine, živim i radim u Berlinu. Dobro, Potsdamu – mestu u blizini. Zapravo, radim kao mehaničar na benzinskoj pumpi između Berlina i Potsdama  – u kom živim kao podstanar. Otkud benzinska pumpa? Šta znam, oduvek sam voleo motore pa me, valjda, mesta tog teškog, oktanskog vonja prosto privlače. Ne znam, nisam psiholog. Verujem u ono što na svojoj koži osetim i pričam o onome kroz šta lično prođem. Mali sam, običan čovek. Večiti student na Univerzitetu u Karakasu. Mom dalekom, rodnom gradu. Možda bih i to školovanje mogao napokon privesti kraju. Ovde priznaju diplome venecuelanskih fakulteta, verovatno će mi priznati i ispite… Šta bi mi falilo da se jednom u životu iscimam za samoga sebe. Jezik, ionako, razbijam! Uz Hristinu sam ga veoma dobro savladao. Bila je profesorka nemačkog jezika, pokoj joj duši. Ko je Hristina, pitate se? E, to je bila moja druga žena. Odavde. Zapravo iz Berlina. Ona je bila baš iz Berlina. Iz Krojcberga, sa stanom blizu Jevrejskog muzeja. To je baš, onako, dobra lokacija. I taj stan je pripao meni. Uz njega i  životna lekcija koja uči o poverenju…

Sećam se, pre petnaestak godina, studenska četvrt u Karakasu. Ja apsolvent sociologije na državnom univerzitetu  Venecuele, obnavljam svaku školsku godinu i studiram već sedam godina zaredom. Finansiram se iz svog džepa, ne roditeljskog. Tu i tamo odradim po neki poslić za nešto malo para, a tokom leta obavezno odlazim u Sjedinjene Države, na razmenu studenata u okviru „Work and Travel“ programa. Zaradim ozbiljniju kintu i kada se vratim, opušteno blejim gotovo šest meseci.

Petnaesti je maj. Stojim u nepreglednom redu pred šalterom studentske službe. Svi smo tu zbog jedne stvari. Čekamo dokumentaciju za ovogodišnji odlazak u Gringolend. Tu je i ona. Mlada, iskričava od neizvesnosti i pomalo zbunjena. Onako iskreno, slatko. Onako, da učini da se prve reči zauvek pamte – (baca pogled na moja dokumenta, pročita mi ime i upita me):

„Benisio, izvinite, ja sam se malo zbunila. Stojim ispred ovog šaltera, a ne znam da li sam na pravom mestu. Treba da preuzmem formulare za odlazak u Nju Jork… pa ako možete samo da mi kažete kuda sad da idem?“

To su bile prve reči kojima mi se obratila. Još nisam ni znao kako izgleda. Bila mi je iza leđa. Onda sam je video. Ni dan- danas ne znam kako, ali istog trenutka mi se učinila strahovito poznata. I, nekako, neobjašnjivo prisna. Nije to bilo glupo tinejdžersko zaljubljivanje niti osećaj da ti insekti gamižu po crevima. Ne, bilo je drugačije. Temeljnije, čvršće, odraslije. Kao da smo se videli ranije i proveli život (ili nekoliko njih) zajedno. Nisam mogao da se otmem utisku da se sad ponovo srećemo, nesvesni ičega iz života naših prethodnih inkarnacija. Ta vrsta osećaja. No, potisnuo sam to i našao se mladoj dami na usluzi. Melita. Tako se zove.

„Na pravom si mestu, Melita! Usput, ja takođe idem u Nju Jork ove godine. Radićemo u istom gradu.“

„E, kul!“ kratko mi je odgovorila.

Sećam se da nisam bio zadovoljan dobijenim odgovorom, iako nisam imao pravo ništa više ni očekivati. Ali, kažem, negde iz tamnih ćoškova podsvesti, osećao sam da među nama ima nešto više. Više od puke želje da se jedan oženjeni muškarac oproba još jednom i uveri da nije sasvim zarđao. Oh, nisam spomenuo? Da, već sam bio oženjen svojom prvom ženom. Sin Esteban, divno dete. Žena kreten. No, držimo se teme… Nezadovoljan hladnim Melitinim odgovorom, kao i da je za nju činjenica  to da se od svih iz reda obratila baš meni  i da u isto vreme idemo u isti grad, samo „kul“, morao sam je upitati:

 „Zar samo kul?!  Koliko kul?“

„Kaaao… Kao bez kurtona! Toliko kul. To okej dečkonja?“

„Fantastično! Vau! Grom iz vedra neba. Voliš bez?“

„Obožavam!“

„Znači umeš da se zbližiš, provodiš vreme, budeš verna svom muškarcu?“

„Znači. Mada se nešto nisam zaustavila samo na muškarcima. Ni žene mi nisu strane!“

Dobio sam i više od odgovora. To je bio jasan poziv da „budem u blizini“. Kasnije je preraslo u „da se ne odvajam“ od Melite. Nikad! Vreme koje smo proveli u Nju Jorku učinilo je da se stvari tako postave. Viđali smo se svaki dan. Ujutru bih je povezao do posla. Popodne sam je dovozio do njene metro stanice, kratko bi se pozdravili i rastali. Pričali bi o knjigama,  filmovima, muzici. Kasnije smo počeli pratiti istu seriju. Sećam se da je bila o paralelnim svetovima i nekako je upotpunjavala taj naš početak. Davala mu je smisao i terala me da razmišljam. Verovatno i nju. Nikada je  nisam pitao. Odlazak na posao, povratak kući. Svraćanje na njenu stanicu. Pljuga u kolima. Bezbroj poruka, dopisivanja, poziva… Prvi poljubac. Prvi seks. Drugi, peti, pedeseti. Sreća.

Po povratku u Karakas nastavili smo se viđati gotovo svaki dan. Naši trenuci, naši dani. Pričam joj kako Esteban raste i kako ga učim stvarima. Kako smo počeli zajedno igrati fudbal, bacati loptu na koš, voziti bajseve. Ona meni priča kako se sprema da ide iz ove zemlje. Kako njene plave oči bdiju nad knjigom, učeći nove i usavršavajući već savladane strane jezike. Mislio sam da će da ode u SAD, kao većina nas sa tih prostora. Međutim, sećam se dobro koliko me je šokirala svojom izjavom da planira da ide u Evropu. U Nemačku, u Berlin. Potpuno stran jezik, druga kultura sa kojom je gotovo nemoguće spojiti bilo šta vezano za osobenosti našeg mentaliteta. Međutim, to njoj nije predstavljalo problem, niti prepreku. Moja Melita. Uvek prva, uvek jedinstvena!

Doduše, u početku joj nisam verovao. Mislio sam da je to trenutna posledica njene istraživačke faze u kojoj cilj jeste pronaći sebi mesto pod Suncem, ali pod uslovom da to bude što realnije i što lakše. Bar sam ja uvek sebi krčio put na taj način. Rekoh, mali sam čovek, a u malog čoveka ni um nije vredan hvale. Srećom, učio sam nešto škole koja mi je pomogla da otvorim vidike. Problem je bio u tome što, iako sam mogao videti i shvatiti stvari, nikada se nisam mogao naterati da ih promenim. Uvek mi je bilo bitnije navići se i prilagoditi situaciji, nego okolnosti menjati iz korena. Zapravo pre lakše nego bitnije. Bio sam lenj.

Lenj poput tog sunčanog i maznog nedeljnog jutra, koje sam pozdravljao sa svoje terase, uz gorku jutarnju kafu i otvoren laptop, logujući se na svoj mejl. Jedna nova poruka. Piše ona. Dobila je ugovor. Dobila je posao u Berlinu. Odlazi za nedelju dana. Ne verujem i dalje. Ne pišem joj odgovor, već je zovem telefonom:

„Bejb, da se gledamo ovih dana?“

„Da se gledamo svaki dan ludače! Ja odlazim konju, potreban si mi! Sve mi je ok, sve sam sredila. Samo si mi ti još ostao kao prepreka. Ne prestajem da plačem. Čas od sreće, čas zbog toga što se rastajemo. Moramo se videti, moramo beskrajno da pričamo, da se volimo, grlimo, jebemo…“

„Dolazim!“

Seo sam na motor i odveo Estebana do mojih roditelja. Neka bude tamo neko vreme. Ženi sam rekao da idem na susret mog bajkerskog kluba i da me neće biti nekoliko dana. Došao sam do Melitine gajbe. Stan prepun njenog veša. Deo se suši, a deo je opeglan i spreman za kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i po neka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Mislimo da smo bitni, jedinstveni, neophodni… Nismo. Samo smo gomila narcisoidnih primata. Zar i ti Melita? Bio sam ljut na nju. Bio sam tužan i bio srećan što je srećna. Bilo mi je drago što je činim srećnom. Tih sedam dana gotovo da nismo silazili jedno s drugog. Zalepili smo se kao ulične džukele. Sve je mirisalo na nas. Krevet, klonja, soba, Karakas, Venecuela, Berlin, ceo svet…

„Hoćeš li doći za mnom?“

„Hoću srećice!“

„Obećaj mi!“

„Obećavam!“

„Volim te!“

„I ja tebe!“

„Koliko?“

„Ne kenjaj! Znaš ti dobro koliko.“

Nadala se da ću doći. Znao sam da hoću. Zaista sam voleo tu ženu. Javila se kad je stigla. Na poslu su je odlično prihvatili. Svima je slatka i svima je baš kul što je latino riba. Radi kao asistent advokatu u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi pravnim savetovanjem. Super joj je. Ljudi su odlični, grad je fenomenalan, svi su mladi, slobodni i srećni. Otvoreni i iskreni. Miris gandže je svuda okolo, a pivo je fantastično! Cene su sasvim pristojne. Prevoz je skup. Planira da kupi bicikl. Advokat Moric živi u blizini i ponudio se da joj pokaže grad.

Ja sam u Karakasu morao pronaći posao. Izvalili su mi šemu za Gringolend i nisu više hteli da mi odobravaju vizu. Zaposlio sam se u komšiluku, u mehaničarskoj radnji. Na dva ispita do fakultetske diplome postao sam majstor- Horheov šegrt. Bilo mi je kul. Dobra je ekipa, dobro je zezanje. Pivo je odvratno, ali jeftino. Prevoz je skup, ali živim na deset minuta hoda. Posao je težak, ali učim ono što me zanima. Ruke su mi večito zamašćene, redovno glavim na poslu, a kinta je loša. Žena je počela da se jebe sa mojim kumom. Izvinio mi se čovek. Kaže žao mu. Ja ne kažem ništa. Mali Esteban mi kaže da je mami teško samoj, da kaže da sam se propio i da me nikad nema kod kuće. Ja mu kažem da to radim zbog njih, da bih doneo veknu hleba na sto. On sleže ramencima. Žena piše zahtev za razvod braka. Kum guzi. Ja radim, masan do laktova.

Usledio je razvod. Iznajmio sam gajbu pored radionice u kojoj sam pekao zanat. Jeftini, trošni bungalovi u zajedničkom dvorištu. U dvorištu travnjak, par visokih javora, klupa, gipsana kič – fontana, sa sve novčićima, ubačenim za sreću, koji se žute iz vode prepune žabokrečine. Cela stvar smrdi pred kišu kao i kad je jako Sunce. U stvari, prosto – smrdi! U dvorištu se nalazi i koš. Kada dođe, Esteban voli da šutiramo trojke. Dobro mu ide. Bežični internet kradem od majstor- Horhea, pošto je moja gajba u ravni sa njegovom kancelarijom. Deli nas samo žičana ograda prekrivena bršljanom i paucima. Baš ih ima mnogo u toj živici. Dopisujem se sa Melitom. Plaši se za mene i moli me da ne preterujem sa pićem. Govori mi da upišem kurs nemačkog jezika. Kaže da tamo, kada im se obratiš na njihovom maternjem jeziku, otvaraš sva vrata. Savetuje mi da uokvirim svoj novi zanat u neku diplomu. Mehaničari su tamo deficitarni. Uz poznavanje jezika naći ću posao kao od šale. Ponovo me moli da, sada kad sam ranjiv, ne pravim glupe poteze. Uglavnom je slušam. Tu i tamo popijem po koju sa ekipom sa posla, ali ipak postupam po Melitinim savetima. Ne mogu, jače je od bilo čega, prosto osećam da joj je stalo do mene, da me voli i da mi želi samo dobro. Jedna od retkih. Ok, jedina ako izuzmemo roditelje. Upisao sam kurs jezika, kao i prekvalifikaciju u srednjoj mašinskoj školi. Za dve godine, koliko je već prošlo od kako mi kum taslači bivšu, postao sam kvalifikovani automehaničar sa poznavanjem nemačkog jezika na B1 nivou po CEFR klasifikaciji. Osećaj je bio odličan.

Pisao sam Meliti. Radovali smo se zajedno. Pita me kada ću joj u posetu, jer ima svašta da mi pokaže. Moric joj je, kako reče,  „objasnio mnogo toga“… Ove reči su mi zaparale po sujeti. Ne sumnjam da jeste. Tačno sam osetio šta je rekla. No, znajući da Melita priznaje samo ukoliko ona to želi, iskulirao sam suvišna pitanja i obećao joj da će to biti uskoro.

Guleći tako moje dane u Horheovoj radionici, dolazim jedno jutro na posao, logujem se na mejl kako bih skinuo naloge za rad sa opisom kvara, odštampao ih i zadenuo svakom automobilu za brisač. Kad- u inboksu pismo od moje bivše. Piše mi kako ima potrebu da mi ona kaže kako je, pošto je ja već „ne pitam, ne konsultujem se sa njom i ponašam se kao da više ne postoji“. U neverici, nastavljam da čitam i shvatam da je pismo klasično izdrkavanje povređene sujetne žene, gde mi govori  kako se moj kum baš posvetio malom Estebanu i da, zahvaljujući njemu, on ima sjajne ocene u školi. Dalje piše kako je moj bivši kum jedna pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto stoji na zemlji obema nogama, kako drži stvari pod kontrolom, vodi računa o njima. Takođe, stavlja mi do znanja kako im je i u postelji sjajno, da je i tu jedan dobar i odmeren čovek, da ne gleda na seks kao na doživljaj koji svaki put mora biti za pamćenje i da zbog njega ne gubi razum kao ja. Na kraju, kaže kako mora priznati da mu je manji, ali da je njoj neuporedivo lepše sa njim. Pozdravlja me i želi mi uspeh u poslu.

Pokupio sam naloge sa štampača i krenuo ih razdeliti po garaži. Naravno da je njen mejl ostao otvoren, naravno da su ga sve moje kolege pročitale i naravno da su se naslađivale njegovim sadržajem kao da je tu bilo bog- zna- šta da se pročita. Prozivke na račun rogova, kuma i svega što trivijalnim besmislicama zagolicanoj mašti majstora iz automehaničarske radionice može biti smešno, ispunile su narednih nekoliko dana. Uporedo sa tim okolnostima, dobio sam i potvrdu od Melite da se stvar između nje i Morica „zakomplikovala“. Osećao sam da bi bilo suvišno kada bih joj stavio do znanja da sam svestan toga već neko vreme. Poželeo sam joj da reši stvar u svoju korist i zamolio je za još samo malo strpljenja. Bila mi je potrebna još jedna plata, kako bi mi u banci odobrili povećanje kreditnog limita po Master kartici. Još mesec dana bejbe. Još mesec dana i dolazim. Naravno da je svoj odgovor završila sa „Već vlažim!“ Tako mi je tih 20 radnih dana presečenih sa tri vikenda, učinila gotovo nemogućim dočekati.

Bila je sredina novembra. Od banke mi je stiglo povećanje limita, od Horhea bonus, a od suda rešenje o visini iznosa alimentacije. Trideset procenata od neto iznosa ličnog dohotka. Manje nego što već uplaćujem Estebanovoj majci na račun, kako bih joj na taj način pomogao u podizanju mog deteta, pošto se za ostalo već bila snašla.

Po završenom poslu svratio sam do radnje i kupio par piva. Ušao u gajbu, seo u fotelju i otpio gutljaj iz prve konzerve. Nakačio se na Horheovu mrežu i otvorio aplikaciju banke. Pogledao sam stanje. Nešto deviza u šteku, nešto kinte na tekućem i lep limit na kreditnoj kartici. Dovoljno za kartu i dva – tri meseca života sa Melitom, pomislih. Polio sam se pivom po majici. Pepeljara je puna, napolju pada kiša. Sedamnaesti je novembar. Ne znam tačno u kom trenutku, tek te večeri napisah Meliti pismo u kojem joj rekoh da želim da dođem, ali na malo duže vreme jer ću pokušati da nađem posao dok sam tamo. Naći stan i preseliti se. Bez obaveza po nju, bez želje da joj remetim putanju kojom je usmerila svoj život. Ujutru, uz kafu, čekao me je odgovor:

„Od: C.Melita

Za: T.Benisio

Predmet: RE: Pozdrav mala!

Dušice moja! Napokon! Toliko sam srećna i toliko jedva čekam da te vidim, zagrlim, osetim, pomirišem!

Dolazi i ponesi sve što ti je potrebno da se više nikada ne vratiš. Šaljem ti pozivno pismo u prilogu mejla- odštampaj, da imaš da ga prikažeš kada sletiš. Broj imaš, ja te čekam ujutro na aerodromu pa idemo do mene. Uzeću slobodan dan. Sve ćemo srediti, ništa nemoj da brineš. Samo mi javi kad i na koji aerodrom slećeš.

Budi mi dobrica,  ljubavi. Uživaj u letu.

Bis Morgen,  mein Schatz. Tschüss  :*****“

Umesto doručka, kupio sam avionsku kartu. Umesto na posao, otišao sam do banke. Podigao svu lovu i pretvorio u evre, došao kući i spakovao kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i poneka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Pozvao sam taksi i krenuo na aerodrom.

Prekookeanski let u novi život. Dug i naporan, ophrvan mislima. Od onih najtamnijih do misli koje bude davno zaboravljene osećaje snage, sreće i poleta. Let dovoljno dug za mentalno pročišćenje. Držao sam otvorenu knjigu, pokušavajući da se nateram da obnovim osnovne fraze, pitanja i odgovore na svom novom jeziku, ali uzalud. U glavi samo maratonska pro et contra debata. Siže dosadašnjeg života. Osećaj umora, blaga vrtoglavica, pritisak u ušima. Zvuk točkova koji dodiruju asfalt piste za sletanje. Touchdown. Berlin. Oblačnih pet sati ujutro na aerodromu Tegel. Kontrola, pečat, moja dva kofera. Njena dva oka i osmeh koji razbija čini.

Zagrljeni, suznih obraza i punog srca na trenutak zaustavljamo vreme. Samo snažan stisak dvoje ljudi koji se vole ostao je kao sidro zariven za svet čije smo postojanje u tih par trenutaka potpuno ignorisali. Nas dvoje. Naša ljubav. Sami u kosmosu. Odvajam se iz njenog zagrljaja, obuhvatam joj obraze šakama i kroz uplakane oči gledam njeno lice. Želim biti siguran da je to ona pored mene. Želim nahraniti dušu obrisima njenog lica, uglovima usana, očima, njenim mladežima. Mekoćom njene kože i tamom njene kose.

“Bože, tu si.“

„Tu sam“

„Kao život da je prošao!“

Odlazimo do metro stanice. Kupuje mi nedeljnu kartu za prevoz, objašnjavajući kako se bira na aparatu, usput me propitujući savladano znanje. Moja profesorka, plamenih usana i savršenog dupeta. Žalim joj se kako ne mogu da pratim nastavu zbog potreba koje trenutno potiskuju svaki drugi nagon i onemogućuju mi rasuđivanje. Smeška se. Znam da se oseća isto. Sedamo u metro, izlazimo na njenoj stanici. Palimo pljugu, pešačeći do gajbe. Otključava vrata, skidamo se, odlazimo pod tuš. Topla, naga tela. Strast i požuda. Uradili smo to odmah. U kadi. Nije bilo moguće savladati se.

Moj prvi dan u Berlinu proveo sam go, kod Melitine na gajbi, među njenim nogama. Ništa drugo nismo radili. Dve ulične džukele iz Karakasa opet zajedno. Ponovo ceo svet miriše na nas. Tek smo uveče, nešto pre sna, prozborili o stvarima koje me čekaju i oko kojih će mi pomoći. Kursevi za integraciju, prevođenje dokumenata, otvaranje računa, traženje posla, traženje stana… Balada imigranata.

Krenuli smo obavljati jednu po jednu stvar i kako je vreme odmicalo, sve jasnije je na površinu isplivavala činjenica da moje poznavanje jezika nije ni približno dovoljno za upotrebu u svakodnevnom životu. Morali smo da poradimo na tome. Melita mi je obećala da će mi pronaći nekoga da me poduči. Raspitaće se, kaže, kod njenih na poslu.

„Moric će, verovatno, ponovo da ti se nađe…“ – začikavam je. Trenutak slabosti, valjda zato što me je razmazila, zaista se brinući o meni. Bila mi je doslovno mentor. Ni o čemu nisam morao razmišljati, osim o tome da li ću poslušati njen savet ili ne. Sve mi je pružala na dlanu.

„Slušaj Ben… Pisala sam ti o meni i Moricu. Znaš, kada se nađeš u mojoj situaciji, na dobre ljude gledaš drugim očima. Ceniš ih i zahvalan si im za pruženu pomoć. I to traje neko vreme. Zatim, kad vidiš da je taj čovek jedna…“

Prekinuh je, nastavljajući umesto nje:

„ … Pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto obema nogama na zemlji, koji drži stvari pod kontrolom, vodi računa o tebi… “

Vidno zbunjena, upitala me je otkud znam i odakle mi to, rekavši na kraju da je Moric upravo takav. Razmišljao sam da li da joj pokvarim dan i kažem da sam upravo citirao reči iz onog mejla moje bivše žene, no savladao sam se.

„Pusti. Moji demoni.“ – kratko sam odgovorio.

„O, dušice!“

Prišla mi je, pogleda punog sete i zagrlila me. Usledio je dug, sočan poljubac. Skidanje. Krevet. Pod. Kuhinjski sto. Kada smo prikupili nešto snage, pripalila je pljugu i okrenula Morica. Nije mi smetalo. Znam te stabilne, što stoje “obema nogama na zemlji”. Nikada neće moći da joj uradi ono što ja mogu.

Nakon par dana, čuo sam se sa svojom budućom predavačicom. Moric je pronašao tu ženu, bivšu profesorku nemačkog jezika u gimnaziji, koja je voljna da me podučava. Dogovorili smo se o terminu i ja sam krenuo na časove.

Desetak  stanica i presedanje sa „U3“ na „U1“ liniju metroa. Krojcberg. Stan broj 5, prvi sprat. Iz ulaza, uz stepenice pa prva vrata levo. Zove se Hristina.

Zvonim. Ovara mi vrata. Starija od mene koju godinu, rekao bih. Toliko da su joj usne i oči došle do izražaja, a život joj ulepšao lice mudrošću. Baš kako volim. Brineta. Vitka, prijatna i pričljiva.

„Krenućemo od gramatike. Volim kada zaboli na počeku. Posle sve izgleda lakše!“ – bile su njene prve reči koje mi je izgovorila u svojstvu sada zvaničnog profesora, sa potpisanim ugovorom i tarifom koja nije bila baš niska.

„Slažem se. Bez suvišnog okolišanja. Nemam nešto mnogo vremena. Mada to okolišanje ume da zainteresuje čoveka da se nečemu dobrano posveti“ – složio sam odgovor, želeći da vidim njenu reakciju.

„Mladiću, vi ste već dovoljno zagrejani koliko primećujem! Vidite, zato i volim mlađe muškarce. Vi gledate napred. Ne osvrćete se na pređašnji život. Istina je da kod muškarca nije u pitanju njegova dob već on kao osoba, ali… naprosto, muškarci mojih godina vole priču o Harlej Dejvidsonima i nekadašnjim mestima ispred kojih su maštali da će ih jednom parkirati.“ – to je bio taj odgovor.

Nakon nekog vremena, kako su časovi bivali intenzivniji, a gradivo se usložnjavalo, Hristina i ja smo postajali sve bliskiji. Ponekad, zbog previše posla, nisam bio u mogućnosti dolaziti kod nje na čas, pa bismo ga držali u digitalnoj formi, putem Skajpa. Par puta me je pozvala prva, uhvativši me bez majice. Primetio sam taj pogled dok je čekala da se upristojim. Došli smo i do lekcija o čovekovom telu, o godinama i životnom dobu. Pitala me je za mišljenje o njenim godinama i sećam se da sam zanemeo kada mi je rekla da ih ima šezdeset i jednu. Nikada joj ne bih dao više od pet banki. Redovno vežbanje i dobra genetika. Kaže da je to ključ njenog uspeha. Nemački sam pričao sve bolje i bolje. Na poslu sam već uveliko dočekivao klijente, preuzimao im vozila i zapisivao kvarove zbog kojih su posećivali garažu u kojoj sam radio. Ekipa na poslu je dobra, ljudi su me baš lepo prihvatili i pomažu mi kada zapnem oko nekih reči. Nasmejemo se uz pivo kada nešto odvalim. Pivo je ok. Prevoz je skup. Vozim bicikl. Pomaže mi da ostanem u formi. Zadovoljan sam izgledom. Melita je takođe primetila da sam baš zategnut i privlačan. Volela bi kada bi se češće viđali. Meni odgovara ovako. Bojim se da su mi misli postale zaokupljene Hristinom.

Ispostavilo se da je i u Hristininom slučaju stvar prilično ista. Bila je subota pre podne. Dogovorili smo čas u devet zbog usklađivanja obaveza koje smo oboje imali tog popodneva. Dočekala me je na vratima. U bade matilu i sa ugovorom u ruci. Začuđeno sam gledao kako ga, čim sam zatvorio vrata, cepa meni pred očima, puštajući mantil da joj klizne sa ramena. Poklanja mi vlažan, strastven poljubac saopštavajući da su mi od sad časovi besplatni, jer više nisam učenik, nego predmet njene požude. Da to traje već neko vreme, te da ne želi više da se sputava. Skidam se. Gospode, kako je zrela i sočna! Dohvatili smo se kao dve zveri! Bilo je fantastično! Naše popodnevne obaveze progutao je seksualni maraton koji je potrajao do kasnih večernjih sati. Od tad, jednom do dva puta nedeljno, časove bi prekidali usled nemogućnosti da se obuzdamo. Sve dok me konačno nije pozvala da se preselim kod nje. Želela je da provodi vreme sa mnom. Da čas bude čas, a život da bude život. Da ponovo ima osećaj sigurnosti i ispunjenosti, jer je primetila da joj, po prvi put u životu nedostaje muškarac. Budući da sam bio imigrant koji gotovo trećinu prihoda odvaja za plaćanje stana, ovakav predlog bih prihvatio sve i da nisam gajio niti najmanje emocije prema Hristini, a jesam. Postala mi je draga, počeo sam da brinem o njoj i pomažem joj oko kojekavih sitnica. Da kažem, zavoleo sam je, na neki način.

Melita me je provalila. Bila je ljuta i ljubomorna. Pokušao sam da povučem paralelu sa njom i Moricom, u smislu da je sada situacija obrnuta u odnosu na onu koju smo imali u Venecueli. Ona živi i u stabilnoj je vezi sa njim, ja imam svoje prolazne kombinacije, a njoj sam tajna požuda o kojoj mu ne govori. Volimo se i dalje, samo smo zamenili strane. Nije htela da prihvati moje objašnjenje. Znala je da imam nešto sa Hri. Moja veštica. Raspalila mi je šamarčinu i nije mi se javljala tri dana. Nedostajala mi je. Voleo sam tu ženu. Iskreno.

Četvrti dan dobijam kratak mejl od nje:

„Briga me šta radiš. Samo me, molim te, nemoj zaboraviti! Volim te kretenu!“

Svet je ponovo postao lepo mesto.

„Nikada!“ – odgovaram.

Živeći sa Hristinom u zajednici, pomažući joj oko sitnih, kućevnih stvarčica, poklanjajući joj pažnju i trudeći se da joj ispunim želje, vremenom sam joj osvojio srce. Nehotice, bez ikakvog planiranja, kunem se. Naprosto je počela da me voli. Nije se ni ustezala to da mi izjavi i nije joj smetalo što pravim zadrške u odgovoru.

„Duh ti je još uvek mlad. Nezreo i živahan kao u klinca. I upravo ti on daje tu ludačku snagu, stoga nemoj da se obazireš i povlačiš tog pastuva sa svojih pašnjaka. Neka ga tamo, samo mi ga ponekad pozajmi, jer upravo takav, divlji i neobuzdan mi i treba“.

Tako mi je govorila Hristina, nakon gotovo dve godine zajedničkog života. Cenio sam njenu mudrost, iskrenost i odnos koji imamo. Sećam se da sam joj rekao za Melitu, ispričavši sve do najsitnijih detalja i priznao kako mi je teško kad pomislim da ću u odnosu sa njom biti večiti rezervni igrač, kojeg će ubacivati u igru kada stvari na terenu zaguste.

„Prokletstvo ljubavnika, dragi moj crnooki dečače! I ja te isto tako koristim. Potreban si mi prvenstveno za seks, jer ga volim i treba mi do kraja života. A ti to znaš pošteno odraditi!“

„Pa da… Ali Hristi, iskreno, ja ne osećam da je to tek tako. Pobogu, pa ja živim sa tobom. Dala si mi krov nad glavom, znanje, sebe, vreme, sve…“

„Daću ti i ovaj stan i sve sa računa. Nema mnogo, ali će ti dobro doći.“

„Šta pričaš ti?“

Sećam se kako sam bio zbunjen i nikako nisam mogao povezati o čemu mi je Hristina tada govorila. Šetali smo po jesenjem lišću Tirgarten parka, gazili smo danima sate, idući sumraku u susret…

„Vidiš ovo lišće Ben. Jesi li se ikada zamislio nad sudbinom jednog lista? Kako je, najavljujući proleće u devičanskoj belini zime, divan kao pupoljak. Zelen i nežan u početku zatim stasava u zreo, stamen list. Život provodi hraneći i štiteći svoje stablo, omogućavajući mu da prospe seme i razmnoži se. Zatim, krajem leta, počinje kopniti i gubiti snagu. Ne opire se, jer se oseća ispunjeno i srećan je što je poslužio svrsi. Puštajući da ga osvoje napasti primetivši njegovu slabost, lagano otpušta dršku od svoje grane, pada na zemlju i umire. Međutim, čak i tu, pod nogama, na prostirci od mrtvih, on i dalje služi i dariva svojom plemenitošću. Svojim telom daje zemlji hranu kojom će stablo sa kojeg je pao, držati u životu još dugo, dugo nakon njegovog nestanka“.

Nedugo nakon ove naše šetnje, Hristina je napustila ovaj svet.  Tiho i otmeno, poput lista u jesen o kojem mi je pričala. Ne želeći da me opterećuje svojom bolešću, ostavila je svoja dva kofera, zamenivši knjige i krpice uspomenama i po kojom mudrom rečju. Rak, saznao sam kasnije od njenog lekara. Ispratio sam je, poklonivši joj buket ruža. Shvatio sam da to nikada nisam uradio nijednoj ženi osim nje. Doduše, sada joj  je potpuno svejedno ima li ili nema cveća na njenom grobu. Taj kamen sa epitafom, koji mrtvima ne znači ništa, dok se mi živi utrkujemo da jedni drugima stavimo do znanja kako o svojima brinemo čak i kada nas napuste. Da li smo već pri rođenju licemerni i koristoljubivi? Meni to deluje tako, kada stvar ogolim do kosti. Bele, mrtve, hladne kosti.

Ostavila mi je stan, kako je i obećala, kao i pristojnu ušteđevinu. Na ostavinskoj raspravi nije bilo nikoga osim mene. Bila je bez igde ikoga. Sumnjam da bih se i ja tamo obreo da nije bilo njenog insistiranja da prijavimo zajednički život, kako bi ostvarili poreske olakšice. Hristina kraljice!

Zovem Melitu. Pričam joj kako sam prošao. Pokušava da zvuči svedeno i dostojno razgovora sa „udovcem“ mada joj zbog uzbuđenja, piskav glas šišti uz grlo kao para iz čajnika. Govori mi kako sam u svemu ipak imao sreće, kako sam svojim postupcima i zaslužio sve što sam dobio, kako sam dobar čovek. Kaže, na kraju da me neizmerno voli i da je tu ako mi bilo šta zatreba.

Usledio je birokratski pakao oko prepisivanja nasledstva, kroz koji sam morao proći sam, bez Melitine pomoći. Svakako bez Hristininih mudrih saveta. Spremao sam iznenađenje za ženu koja me prati kroz život još iz redova na šalterima studentske službe u Karakasu. Napokon sam ja bio u prilici da njoj nešto omogućim. Da se odužim za sve divne trenutke i za svaku pomoć koju mi je pružila. Da konačno mogu da joj predložim da počne da živi sa mnom u našem divnom stanu i da ostane kraj mene. Danju, noću, ne obraćajući više pažnju na vreme, na to da li i kad treba neko da dođe ili neko od nas da ide…  Trebalo mi je oko mesec dana da završim sve birokratske prepreke. Moj savršeni poklon. Razmišljao sam i da napravim večeru i pozovem je, ali sam shvatio da to nismo mi. Da to nije moja Melita. Kupio sam pivo i nabavio nešto gandže. Pozvao je, ona je došla, povalili smo se, oprali. Seli, podelili džoint i otvorili po konzervu. Ispod stola u dnevnoj sobi, izvukao sam fasciklu i bacio je Meliti u krilo.

„Za tebe“ – kratko sam rekao.

Otvorila je omot i počela da čita. Bože, koliko sam samo uživao dok sam joj gledao lice koje se bukvalno davilo u sreći! Taj sjaj u očima. Činilo mi se kao da ponovo vidim one prve iskre naše ljubavi. One najsjanije, one što prve dogore, ali ostavljaju večni trag. Nije mogla doći do reči, nije mogla doći do daha. Tražila je malo vode. Kada je došla sebi, samo me je kratko pitala:

„Ovo je sada moj stan?“

„Naš stan srećo, koji se vodi na tvoje ime. Praktično, da. Tvoj stan, koji ti ja poklanjam.“ – pojasnio sam.

Podarila mi je poljubac u obraz i izletela na vrata. Ponela je i papire od svog novog stana. Mašta mi se poigravala sa mislima, ispredajući zaključke kako ona sada ide videti čime će da nam opremi stan, kako će da preuredi prostor, kojim će bojama oslikati naše gnezdo… Nije se vratila tog dana. Niti uveče. Pretpostavio sam da ima burne trenutke, jer je bilo potrebno raskrstiti stvari sa Moricom. Nisam hteo da je zovem. Bojao sam se da svojim pozivom ne pogoršam stvari. Neka prenoći. Još jedan, poslednji put.

Ujutru sam otišao na prevoz i zaputio se ka Potsdamu, do svog radnog mesta. U jednom trenutku svog radnog dana, morao sam do kupatila da se umijem i osvežim. Ušao sam. U lavabou me je čekala mala bubašvaba. Pokušavala je da se uzvere uz glatke keramičke zidove. Ko zna kako li je dospela tamo i odakle je pala. Kakav je ludi baksuz terao pa od svih mesta na koje je mogla  pasti sa plafona, da je baš dočeka klizavi lavabo u kupatilu. Odmah zatim i ja, koji nailazim i odlučujem da je skuvam vrelom vodom i pustim niz slivnik, jer mi gadi prostor u kojem boravim. Gledao sam telo mrtve bube kako se vrti u vrtlogu kojim se voda slivala u odvod. Male, opružene noge tvrdokrilca, koji se do malopre borio za svoje mesto pod suncem sada je ošuren i lišen mogućnosti. Bilo mi ga je žao.

Došao sam kući, u sada Melitin stan. Izuo se, otišao do klonje. Pišao, oprao ruke, umio se. Otišao do spavaće sobe, izvukao presvlaku. Obukao se i prljav veš stavio u korpu. Bila je skoro puna. Prva korpa koju će ona da opere, pomislio sam. Došao sam do dnevne sobe i nazvao dobar dan.

U mojoj sobi, na mom trosedu, nad papirima od stana razastrtim po mom stolu, sede Melita i Moric. Zadovoljni. Zakonski i pravno obezbeđeni u potpunosti – sudeći po izrazu lica koje pokriva glavu gospodina advokata.

Pogledaše me i njegova dama obrati mi se glasom pare iz čajnika:

„Moric i ja ćemo preći ovde. Ako ti treba smeštaj, možeš da ideš u stan koji smo mi iznajmljivali. Možda će ti biti malo skup. Oko toga možemo da pregovaramo. Gledaj da se spakuješ do večeri i napustiš moj stan.“

To su bile prve reči koje su me dočekale prvog dana života sa Melitom. I zauvek ispratile iz njega. Ošurile me i lišile mogućnosti, kao vrela voda onu bubašvabu na mom poslu. Spakovao sam svoja dva kofera sa nešto knjiga i stvari. Prespavaću na benzinskoj stanici između Potsdama i Berlina, u kancelariji servisa u kom radim. Sutra ću tamo negde naći i smeštaj. Ne treba mi njihov „malo skup“ stan koji su rentali. Treba mi život lišen iluzija. Krenuo sam čim pre sam mogao.

Pozdravili smo se na vratima. Suznih očiju stiskala mi je ruku. Ćutke, prikovanog pogleda, objašnjavajući njime svoje neizgovorene laži i prećutane istine.

Poklon

Posted: 30/04/2017 in Charles offspring

Dragi moji, kao poklon za godišnjicu charlesoffspring.com sajta, poklanjam vam mapu Pan oneje, kako bi u budućnosti mogli lakše odrediti gde je šta u ovoj nastajućoj priči… Priču i njen usporen rast (izazvan lenjošću pisca) možete pratiti na posebnoj stranici:

https://panoneja.wordpress.com/

 

Pan Oneja Mapa sveta

blue haze

Policijska stanica

West End Police Office

Edinburg

14. Maj

Ime i Prezime: Malkolm Blekvud

Datum i mesto rođenja: 17.10.1980, Edinburg

Zanimanje: Doktor kompjuterskih nauka

Bračni status: Sam, bez dece

Evidencioni broj: HH21/5/1

Nakon davanja osnovnih podataka, kačenja tablice sa evidencionim brojem, obaveznog  „mugshot-a“ snimljenog anfas i iz profila, uveden je u začuđujuće komfornu prostoriju uzevši u obzir činjenicu da se nalazi u ustanovi čija se delatnost i nije baš ogledala u tome da što više ugodi svojim posetiocima.

-„Imaš dvanaest sati da dobro promisliš o svemu, sunašce! Ujutro u sedam dolazi Gari, inspektor koji vodi tvoj slučaj. Na večeru si zakasnio, doručak je u šest. Prijatan boravak.“

„Zašto dvanaest sati, moliću? Kakav je to način?“

 -„Zato, ljubavi, što bi u slučaju da nisi zajebao ništa, prvo pitao samo- „Zašto?”. U smislu: “Zašto sam ja uopšte ovde”. Pošto si ti sunčice pitao, citiraću te:“ Zašto dvanaest sati?“- znači da si nešto zasrao. Šta si zasrao- ne znam, Gari zna. Gari dolazi ujutro.Ti- razmisli i odmori. Fotelju možeš razvući u ležaj. Jastuk i ćebe su u jednoj od fioka stola. Slatko sanjaj! Ta-ta!“

Uniforma nestade iza zvuka koji, pokrenut ključem, proizvodi mehanizam brave.  Malkolm osmotri prostoriju. Podsećala ga je na kabinet dekana fakulteta.  Kožna fotelja iza masivnog drvenog stola ručne izrade, dve ogromne fotelje za posetioce sa druge strane stola i zidovi prepuni polica sa knjigama.

„Problemi u merenju dinamike faktora rizika; Monitoring u oblasti visoko- tehološkog kriminala; Internet kao mesto zločina; Metode pregovaranja“…  bili su samo neki od naslova koji su krasili ovu prostoriju.

„A-ha! Tu smo, dakle“ – pomisli Malkolm kada se uverio da nije ovde zbog prekoračenja brzine, kašnjenja u plaćanju poslednje rate kredita ili pljuvanja po ulici. Nije čak ni zbog povremene duvke u klubu, kada izađe sa društvom.

„Ovo je neko pevao po ulici. Lepo mi onomad reče Mabel  da pre konzumiranja „Borrowed dreams“ ekstenzije treba uraditi profilisanje korisnika. Nije za svakoga. Trebao sam joj verovati… Njoj uvek treba verovati. Nije tek- tako neuropsihijatar. Zna znanje, duša moja. Da mi makar nisu oduzeli telefon, pa da mogu da joj se javim. Ovako brine, jebi ga. A ja do ujutro neću napolje.

Iako ophrvan brigom što je pritvoren, zaspao je iznenađujuće lako. Istrenirao je razum kako da nadvlada paniku. Pre no što je zaspao, porazmislio je o modelu razgovora koji bi ga mogao dočekati ujutro, pripremio koncept kojim će nastupiti pred istražnim organom (Garijem- kako uniforma reče) i razvukao fotelju u krevet. Sledeća stvar koja ga je dočekala budnog bilo je gugutanje mladih golubova, koji su sa tavanice policijske stanice po prvi put širili krila i padali vetru u zagrljaj.

-“Šta je, koji moj, ovo? Pa ovi ljudi imaju pola ”Nat Geo Wild” kanala na tavanu! Isuse! Koliko je sati uopšte? Uh, petica- odlično!”

Prostorija je iza jednog od zidova imala izvedenu čajnu kuhinju. Lavabo, česma, mikrotalasna pećnica sa ringlom, ormarić za posuđe, escajg, krpe i kutije sa kafom i čajem. Rečju- na površini od jednog kvadratnog metra Malkolm je imao sve što mu je bilo potrebno kako bi mogao započeti dan kao čovek.

Dok je spremao sebi kafu primetio je kako mu se oko pojasa gomila salo. ”Počeo sam da se zapuštam. Ugojiću se i izgledati kao seoske pivopije. Trebalo bi da poradim na sticanju kondicije. A i prijalo bi mi da umestu mozga počnem umarati telo!”- razmišljajući, Malkolm je shvatio da upravo sada ima odličnu priliku da svoju nameru sprovede u delo. Otpio je gutljaj kafe, raspremio improvizovani ležaj, i krenuo da radi trbušnjake. Sto komada u serijama od po dvadeset.

Negde na polovini odrađene vežbe, brojanje mu prekinu rezak zvuk brave. Onaj isti koji ga je juče ispratio u samoću ove prostorije. Međutim sada je taj zvuk značio da Malkolmu stiže društvo.

-”Opa! Gimnastika, a? Bravo mladiću!” na vrata ulete grmalj od dva metra, šaka kao u diva, guste kose i zverskog pogleda. Malkolm se uspravi i nabaci glupavi kez, iznenađen pojavom.

-”Šta je bilo princezo? Iznenađen?  »Nema ni šest sati a on je već u svojoj kancelariji? Ni doručak nije serviran…Trebalo je da dođe u sedam, posle doručka… Taman dok još jednom promislim o svemu!« Jel da? Jel to u glavi, a?” –ispalio je pružajući ruku.

-”Ja sam Gari, drago mi je.”

„Malkolm Blekvud“

-„Vidim, piješ kafu. Radiš trbušnjake. Umiven si. Znaš li šta mi to govori?“

„Da sam ranoranilac, kao i vi?“

-„Ne, seronjo! To mi govori da si pišao u moj jebeni lavabo. Jer da bi se umio, pio kafu i radio trbušnjake- prva stvar koju moraš da uradiš kada ustaneš je- da pišaš. Jer, da si bio pristojan i čekao, već  bi pozeleneo od muke u nekom od ćoškova i obradovao bi mi se kao da ti se devica Marija ukazala. To mi je, priznaću ti i bio plan, jer bih tako pobrao tvoje simpatije čisto pustivši te u klonju. Ovako će stvar ići malo teže. A ja, kao i većina nas, ne volim mnogo da se mučim. Jer kada se mučim- tada sam nervozan. A kada sam nervozan volim što lakšu, iskrenu i direktnu komunikaciju. E, to nas dovodi do tačke na kojoj ti, sunašce, imaš čast da izabereš smer kojim će putem ovo naše druženje nadalje ići. Sad, bez suvišnog okolišanja, izvoli odgovoriti na moje prvo pitanje“:

Priđe svom stolu, sede i pokaza Malkolmu da učini isto. Skrsti ručerde, podiže obrve i učtivim tonom upita privedenog:

-„Da li su, gospodine Malkolme, moje tvrdnje i navodi istiniti?”

”Jesu!” odovori Malkolm, bez mnogo razmišljanja. Shvatio je da ovaj ovde, Gari, nije jedan od onih glupih pandura, prizemnog razmišljanja i jakih pesnica. Ovaj je bio prilično inteligentan, mnogo jačih pesnica. Bio je jebeni prototip modernih inkvizitora. Shvatio je da ne treba da ”čačka mečku”.

-”Odlično!” Gari odahnu, vidno zadovoljan. -”Sada možemo nastaviti dalje. Nadam se da si dobro oribao lavabo!”

”Nisam baš…” reče Malkolm, ”Samo sam pustio vodu da curi. Mislim… iskreno.”

Veliki Gari se osmehnu.

-”Ok, sine. Jednu stvar da razgraničimo. Vidim da si se usrao u gaće, pa da ti objasnim. Ja sam Gari Lords, inspektor Skotland Jarda za visokotehnološki kriminal. Imam Master sa kompjuterskih nauka pored toga što sam i rezervni kapetan kraljevske mornarice. Namerno ti se predstavljam ovim redosledom kako bih ti stavio do znanja da snagu koristim tek nakon razmišljanja. Iako mi je ponekad pakleno teško savladati se. No, nije mi cilj da te izbatinam mokrim novinama po bubrezima, spržim hard disk i pustim na ulicu. Cilj mi je da te preobratim. Cilj mi je da te vidim u mojem timu, u mojoj uniformi, rame uz rame sa mnom. To je tačka koju smatram idealnom. Naravno, svestan sam da se to neće dogoditi, pa ćemo raditi tako da se što više približimo mojim zahtevima. Jer ja sam ovde strana koja zastupa interese društva, države, kraljice i sistema. Jasno? OK! Sa druge strane, ti si klinac čije ime je počelo da tumara ulicama donoseći nam sranja. Niko ne zna ko si. Samo izbezumljeno mumlaju nadimak koji su ti dali. Znaš li svoje ulično ime sinak?”

”Ne! Ne znam čak ni da imam ulično ime!“

-„Mind Rider“ To je tvoj nadimak. Čuo sam da te u Londonu zovu i “Brain Driver”. Meni se Londonski više sviđa.” – reče Gari i obojica se nasmejaše.

”Polaskan sam. Hvala što ste podelili sa mnom”

-”Nema na čemu. Hvala tebi što si mi upravo izrekao priznanje. Ne baš sasvim direktno, ali obojica znamo da sada nema povratka. Vidi sinak, da ti objasnim. U tome što ti radiš nema zapravo ničeg ilegalnog. Ne postoji zakonski okvir koji bi te sprečavao. Takođe je i sva oprema koju koristiš dostupna u slobodnoj prodaji i ja zapravo nemam na osnovu čega da te držim. Sada, moja želja je da me u potpunosti upoznaš sa celom pričom i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje ove situacije. Jer, ljudi su počeli da se gomilaju. Izvrnuti na ulici, izbezumljeni, nevoljni za rad. Izostanci sa posla su u kategoriji korisnika tvojih usluga ubedljivo najveći. Za godinu dana ili više- to ćeš ti da mi ispričaš, tvoje sajber zezalice su postale opasnije od ekstazija, jebo te. Mi ne radimo na tome da iskorenimo zabavu, da je tako nazovem. Mi radimo na tome da zabavu održimo na nivou koji je sistemu optimalan. Sistem treba radnu snagu. Drogiranu ili ne, to nikog nije briga. Korisnu sine, korisnu. To je ono što nama treba, kako bi država rasla i napredovala. A upravo to- je ono što nam ti uskraćuješ. Zato si ovde, zato ćemo da pričamo, zato ćeš da radiš za nas! Jasno?”

”Imam li drugu opciju?”

-”Naravno da imaš drugu opciju. Pa mi smo jedni od pionira moderne demokratije, sinko. Uvek postoji mogućnost izbora. Mogu li biti slobodan izložiti je?“

„Molio bih.“

-„Ovako… U podrumu ove stanice postoji paket koji je presretnut u pošti u ulici Svetog Frederika. Neki ga je međunarodni trgovac- početnik poslao poštom sa Kube i adresirao na osobu koja ne postoji više, Bog da joj dušu prosti. Kako smo od Interpola dobili dojavu o sadržini paketa pustili smo pošiljku da dođe do svoje krajnje destinacije. Međutim pametnjaković koji je trebao preuzeti robu a koji se lažno predstavljao kao blaženopočivši, u međuvremenu je nestao i poslednji put je njegovo ime spomenuto na Rusko- Kineskoj granici. Ostali smo praznih šaka ali smo odlučili zadržati paket. Težak je tačno četiri kilograma. Sa ta četiri kilograma, na ulicu izlaziš sa makar duplo, kada ga krstiš. Sa osam kilograma kokaina imaš dvadest pet do doživotne sa žarkom željom pravosuđa za strožijom varijantom presude. Sve što mi iz Skotland Jarda i policije treba da uradimo je da ispišemo tvoju cenjenu adresu na pošiljku i angažujemo neku od mnogobrojnih kurirskih službi da ti pokuca na vrata. Tamo ćemo, naravno, biti mi. Nasmejani i počešljani za bliceve novinarskih fotoaparata koji će uslediti nekoliko minuta kasnije. Poljubićemo se i poželeti ti ugodan boravak u fijoci, kako tamošnji svet voli da nazove Britanske kazneno- popravne domove. Tebi ćorka, nama povišica i život ide dalje. Sad, lepi moj, izvoli napraviti svoj izbor…”

”Jesam!”- usledio je odgovor iste sekunde.

-„Gospodine Malkolme Blekvud, možete me prosvetliti. Pretvorio sam se u uvo.”

”Hvala lepo… Ovako, sve je- naravno, počelo kao zajebancija. Mojih par prijatelja, ne bih da imenujem ako baš ne moram, i ja sedeli smo na gajbi i razgledali fotke napravljene prošlog leta  na proputovanju Tajlandom. Zapalili smo spravicu i onako naduvani počeli sa zezanjem. Te- kako bi bilo dobro da su nam video snimci sa putovanja odrađeni u visokoj rezoluciji, te da imamo zaobljen ekran i ogromni tv, te da je zvuk profi… Prateći tok misli, došli smo do tačke koja je prelomila stvar. Mabel je…

(„E jebi ga! Upravo sam druknuo biće koje mi je sve na svetu. Kakav sam idiot.“- pomisli i nastavi da priča u nadi da će sajber žandaru promaći ovaj detalj.)

”Mabel nas je pitala šta mislimo o tome da li bi trenutke koji su nam dragi i čine naše lepe uspomene, mogli na neki način da upakujemo u program, tako da nam budu lako dostupni u svakom trenutku. Recimo kada pada kiša- što ovde zna da bude često, jel? Mislim, na jebenom smo ostrvu smeštenom u severnom delu Evrope- hoće to ovde, znaš…“

-„Drži se priče sinak. Seruckanje ostavi za kasnije!“ – opomenu ga Gari.

”U redu. Dakle kada bi to moglo da bude urađeno na taj način da nam, pored zvučnog i vizuelnog prikaza može pružiti i nervnu stimulaciju malo jaču od prisećanja ili gledanja filma, recimo. ”

-”Nešto kao da proživite sve ponovo, samo zavaljeni u dnevnoj sobi, dok se Edinburški pacovi dave u kiši koja ne prestaje. Ako sam dobro razumeo?” nadovezao se inspektor Skotland Jarda.

”Upravo to! Naravno, nije nam trebalo dugo da od ideje dođemo do projekta. Tim je bio sastavljen od programera, neuropsihijatra i dizajn- inženjera medicinske opreme. Radili smo nekoliko nedelja. Trčali smo sa posla kod mene na gajbu sa takvim žarom- kao da smo deca koja posle škole jure na utakmicu sa klincima iz suparničkog bloka. Bilo je fantastično. Divan je osećaj kada gledate kako, stvarano vašim rukama, nastaje nešto što će možda obeležiti jednu epohu. Možda biti osnov za neku napravu sledeće generacije, još bolju i savršeniju. Možda, o koncu, biti prepoznata i priznata kao svakodnevno sredstvo za razonodu i opuštanje?…”

-“Jeste, i poklonjeno kraljici lično, sa pozlaćenom posvetom pionirima ovog izuma. I meni koji sam te uhapsio. Hajde ne kenjaj, već mi daj činjenice. Šta si počeo da mi sanjariš ovde. Ako nastaviš ovako moraću da ti namestim jastuk i ušuškam te. Hajde srećice, nismo ovde da mi se zanosiš…”- usledila je još jedna opomena od strane Garija koji, međutim nije gubio strpljenje. Prosto je želeo što pre doći do kraja.

”Okej, okej! Dakle uživali smo praveći naš izum. Imam osećaj da ne možete da ispratite emocije koje u tim trenucima nastaju. Ipak vi panduri nemate bog-zna- šta novo da smislite, jel?!”

-”Sunčice, vidi ovako. Do sada sam kroz razgovor dobio jedno ime i pored tvojeg, još dva zanimanja. Sad, ako ne bi baš želeo da vidimo šta je ta Mabel po zanimanju i odredimo tačno u kakvoj je vezi sa tobom, molim te, obraćaj mi se kao čoveku i sve će biti u redu!”- Gari se uplete, isprovociran.

 Malkolmu se nije svidelo to što je ovaj upamtio Mabelino ime. Bojao se da će stvarno početi da kopaju te da će se ispostaviti kako ih je odrukao kao poslednja ulična pičkica. Odlučio je da ni po koju cenu neće biti takav prema dvoje ljudi koji su mu jedini pravi prijatelji. Zato je ustuknuo i zauzdavši gnev, pokušao da ispravi tok kojim je razgovor krenuo:

”Izvinite gospodine Gari. To je trebalo da ispadne šaljivo. Malo sam prenaglio, priznajem. Mogu li nastaviti?“

-”Tako vidiš, lutko! Naravno da možeš!”

” Elem, nije bilo potrebno dugo vremena da ”Hellmeth”, kako smo ga krstili, ugleda svetlost dana. Kaciga koja se sastoji od ”Virtual Reality” digitalnih naočara, para slušalica i mikrofona, ugrađenog zbog glasovnih komandi- naše male intervencije u odnosu na standardne verzije koje možete kupiti kao dodatnu opremu uz svaki iole dobar mobilni telefon.  E, sad dolazi stvarno zanimljiv deo… Doktor, zovimo ga tako u svrhu davanja ove izjave, doveo je svoj deo do perfekcije. Pribavio nam je sve neophodne medicinske sitnice koje nam trebaju. Mapirali smo softver i povezali žice, da se laički izrazim. Uradili smo profilisanje moždanih centara za nekoliko osnovnih emotivnih stanja, razvukli struju po površini dela spojnica za slušalice i ekran, koje se ukrštaju na temenu glave. Taman gde nam je bilo potrebno. Ja sam napisao program, odredili smo pravu frekvenciju i napon. Poslali smo električni impuls u mozak. U centre za emotivna stanja.  Stvorili smo novog neonskog boga.”

-“Dozvoli mi sunašce da ti uručim Nobelovu nagradu, za izuzetan doprinos čovečanstvu!” –obrati se Gari. Pun sarkazma i ne baš prijateljski nastrojen.

-“Slušaj me ovako mališa! Prezentacija je bila lepa i puna zanosa. Drago mi je što ovo naše ostrvo poseduje glave poput tvoje. Inače bi nam bilo prilično dosadno. Zamisli mene kako sprovodim istragu nad huliganima zbog razbijanja automobila predsednika fudbalskog kluba, recimo. Da li možeš  da me vidiš u toj ulozi!? Ne, sine, ne možeš! Znaš li zašto ne možeš? Zato što bi odmah nakon uviđaja i fotografisanja demoliranog automobila, otišao direktno kod oštećenog, strpao ga u ćorku na dva dana bez i jedne reči. U međuvremenu bih platio po pivo huliganima u pabu i lepo ih zamolio da mu demoliraju i drugi automobil. Glupi, kakvi jesu, zapitali bi se kome li je sve skrivio, jer sam ja drugi za dva dana koji naručuje urnisanje automobila. Naslućuješ šta sledi jel’ tako? Oni mi kažu ko je naručilac za prva kola i iz kojih razloga je rešio poslati tako očigledno upozorenje. Sutradan odem do ćelije i pokažem seronji fotke drugog vozila. Slomljen, kakav postane, raspeva se kao ptičica, gušeći se u soli svojih suza. Pohapsim ostatak i stvar rešena. A meni dosadno. Nadređenima se ne sviđaju moje super efikasne metode. Postajem suvišan. Ostanem bez posla. A? Šta na to kažeš, mali? Ja tebi, na neki čudan način zapravo dugujem zahvalnost. Jer zbog tebe i takvih kao ti, ja imam ovo radno mesto. I ovoliku platu. Kapiraš?

”Hm, da. Zapravo, sad u potpunosti razumem i način na koji vodite ovaj razgovor i tretman koji imam. Kao i vaše interesovanje za celu stvar. Još jedna stvar… Čini mi se da shvatam u čemu je zabrinutost policije zbog naše spravice. Mada nisam sasvim siguran.“

-„Ubrzo ćemo doći i do toga”. Gari okrete ruku kako bi video časovnik. Malo izoštri pogled, primače zglob i pogleda.

-“No, hajde sunčice, prvo da obavimo doručak. Kifle sa puterom i medom, i lipov čaj. Sad mu je sezona. Kažu poznavaoci da se samo tada treba i piti. Odgovara?“

”Zaista mi postaje neprijatno zbog vašeg načina ophođenja prema meni. Uopšte nemam osećaj da sam priveden. Savršeno mi odgovara. Hvala!” – odgovori Malkom.

Gari uze mobilni telefon i napusti prostoriju. Odalji se par koraka od vrata svoje kancelarije, okrenu broj i sačeka na odgovor.

-”Jutro šećeru! Kako si? E, izvini još jednom što sam okasnio jutros na kafu. Uspavao sam se, a imam ovde onog hakera mozgova o kom smo pričali, sećaš se? Hajde mi, molim te, naruči nekoliko kifli sa medom i puterom iz kafeterije. I lipov čaj. Moram da nahranim malu pičku. Hvala ti. Ljubim!”

-”Sad će doručak!” ulete Gari na vrata i obrati se Malkolmu.

-”Moramo da pazimo na ishranu, sinak! Jak organizam je zdrav organizam!  Jesi čitao, molim te, o ovoj novoj bakteriji? Otpornoj na sve vrste antibiotika. I hajde što je ona otporna, nego što, kučka mala, ume da prenese gene za otpornost i na druge vrste, pošto ih, umesto dobro skrivene- kao kod većine poštenih bakterija, ova kučka drži ”na izvol’te”. I kada se nađe u društvu sa ostalim malim mamojebcima svima im, potpuno besplatno podeli gen kojim se mogu zaštiti od čovekovog uticaja na njih. I ukoliko naučnici ne smisle neki nov način, neki antibiotik koji će da ”radi”,  uskoro bi se mogli izvrtati od jebene kijavice. Veoma slično kao kod tebe sinak. Ti nam uskraćuješ moć kontrole! Ti i tvoje zezalice mi po ulici prave jebeni haos.”

”Da, shvatam.”

-”Sisu ti moju shvataš, znaš? Boleo te je kurac do jutros, sad odjednom shvataš. Ne bih ni ja shvatao da nisam morao da shvatim. A morao sam da shvatim onog trenutka, kad se naš dragi premijer obratio Kraljevskoj instituciji za mentalno zdravlje i zatražio stručnu lekarsku pomoć jer mu sin već dva dana iskolačenih očiju zapomaže ”Sandman, Sandman!”

Malkolm prasnu u smeh. Onako iskreno i od srca, da se cela prostorija zaorila. Gari stisnu pesnice, zaškrguta zubima i pozva smrt sebi u pogled. No, odmah zatim zatvori kapke, duboko udahnu, ispusti vazduh glasno, na usta i potom otvori oči. Savršeno mirnim tonom nastavi:

-”Vidim, prijao ti je doručak. Baš si se napunio energijom. Zamoliću te sinak- Uzdrži se! A sad mi reci, šta je, koji kurac, to ”Sandman” sranje?

Malkolm je likovao. Zamišljao je lica Mabel i doktora kada im bude pričao šta je čuo na saslušanju.

Savladao se i skrivajući smešak zadovoljstva počeo je objašnjavati Gariju:

”Sandman je jedan opaki program. Ne znam, zaista, kako je stvar procurela čak dotle, pošto je ona još uvek u test fazi. Kako bilo, Sandman se sastoji iz niza programskih varijacija koje korisniku pružaju doživljaj koji ću vam opisati. Prva stvar: u Sandmana se ubacuju samo najbitniji ljudi u životu uz što više uspomena na trenutke provedene  sa njima. Takođe, ti ljudi moraju biti prisutni u sadašnjosti- da ne kažem još uvek živi. Potrebno je ubaciti što raznovrsniji materijal, koji će program obraditi. Fotke, mailovi, prepiske po društvenim mrežama… Zatim izaberete mesto na koje želite otputovati sa svojim prijateljem, sednete i pustite da vas program vodi. Proćićete kroz sedenje u sobi i tipkanje na usranom fejzbuku. Zatim ćete se videti na kafi u vreme pauze za posao ili između predavanja ili već… Tamo ćete se dogovoriti šta i kako uveče. U klubu ćete se sjajno provesti, đuskati i pijuckati najbolja piva sveta (ovde sa hteo da napravim reklamu i naplaćujem digitalni potpis svakog piva kojem stvorim doživljaj ukusa u elektromagnetnoj formi, ali sam odustao jer nam je dogovor da ne naplaćujemo naše programe). Veče bi se privodilo kraju i onako pripiti, sjajno raspoloženi dogovarali biste izlet za sutradan. Rastanak, taksi, tuširanje, osećaj kada tonete u san. Buđenje, svežina jutra, miris kafe. Osećaj razbuđivanja i jutarnje čilosti. Telefonski poziv od vašeg bića po izboru. Uzbuđenje kombinovano sa blagim mamurlukom. Odlazak na heliodrom, gde ulazite u helikopter koji vas vodi na snegom pokriven vrh planine. Adrenalin. Spuštate se niz konopac, iz grla vam se otimaju krici sreće. Helikopter odlazi, ostajete sa najvažnijom osobom u vašem životu na vrhu planine na kojoj je sneg iako je sredina leta. Pogledate na telefon da vidite imate li signal i shvatate da imate poruku. Otvarate i čitate kako vam se kompanija zahvaljuje za trud i rad koji ste nesibično darovali i da menadžment odlučuje da vas nagradi sa bonusom od sto hiljada funti. Proslavljate uz džoint. Osećaj sreće, izoštrenih čula i blage lucidnosti prožimaju vas u narednih par minuta. I baš na vrhu ove planine, ovako presrećni sa najvoljenijim bićem pored vas, u momentu kada život ne može biti lepši, počinju se ispod vrha planine navlačiti oblaci. Ostajete osunčani i gledate kako prizori grada, prirode, reke, auto-puta nestaju ispod vas. Naduvani ste. Nije baš prijatno. Sledećeg trenutka,  novi sloj oblaka nailazi ovog puta iznad vas i zaklanja vam Sunce. Vetar počinje da besni. Postaje jezivo hladno. Grmljavina. Fijuk vetra. Kiša i led. Vaše odabrano biće biva pogođeno gradom dok tražite sklonište. Glava mu krvari. Strah, panika i jeza koja narasta. Nemate gde da se sklonite. Plačete. Zagrlite se i počinjete se moliti, jer vam ništa drugo ne preostaje. Munja pogađa vaše najbitnije u životu i ono se pred vašim očima, onako uplakano i okrvavljeno, rastače na čestice sitne poput peska. Kraj.”

-”Uh, jebem ti! Mali, baš si dao mašti na volju, a?”

”Pa, ne mogu da kažem da nisam gospodine! Zaista smo se trudili oko ovog programa. Toliko je realan, da nam je neuropsihijatar iz našeg tima dao toplu preporuku da se korisnici profilišu i da se odredi ko je uopšte sposoban podneti vožnju sa Sandmanom. Zato kažem da je program u fazi testiranja, te da je uklonjen sa mreže kako bi doradili eliminacioni softver koji će u skladu sa napravljenim izborima menjati tok radnje. Međutim, danas je sve na mreži! Ceo Holivud je po torentima ili kanalima. Kako onda, neće naše malo, besplatno delo.”

-”I eto nas dvojice, na suprotnim stranama, kako pronalazimo tačku na kojoj počivaju zajednički ciljevi!”

Gari se uspravi u stolici, rukom otvori fioku svog stola i izvadi koverat opečaćen kraljevskim pečatom. Položi ga na sto i vrhovima prstiju gurnu ga ka Malkolmu, na drugu polovinu stola.

-”Njeno Kraljevsko Veličanstvo šalje pozdrave!”

Malkolm se, pomalo zbunjen, nasmeši. Gari se odmače od stola i stade u stav ”mirno”. Potpuno zvaničnim tonom, obrati se ispitaniku:

-“Gospodine Malkolm Blekvud, po odobrenju broj 1/05, Kraljičine kancelarije za odnose sa Ministarstvom Odbrane- ja, kapetan Skotland Jarda, Gari Lords direktno sam ovlašćen uručiti vam koverat sa sadržinom  izuzetne vrednosti. U kovertu se nalazi blanko ček, potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva. Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.”

“Jel mogu da vratim koverat gospodine Lords?” –upita Malkolm.

-“ Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.” – ponovi Gari.

Videvši da mu je izbor sužen na samo jednu stvar koju može da učini, Malkolm prelomi pečat i otvori koverat. Izvuče blanko ček i pokaza ga Gariju.

-“Da li su navodi o sadržini koverte tačni?” – još uvek zvaničan, nastavi Gari.

“Tačni su!”

-“Da li vi, gospodine Malkolme Blekvud u svom posedstvu imate blanko ček potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva?”

“Posedujem!”

Gari pogleda ka kameri koja beše smeštena na plafonu bočno od stola. Načini rukom karakterističan pokret koji simbolizuje rezanje makazama. Sačeka da se zelena svetlost indikatorske lampe na kameri ugasi i  tada sede.

-”Prelazimo na nezvanični deo, sinak. Što je snimljeno, snimljeno je.”

Malkolm proguta knedlu. Gari se nasmeja.

-”Ne boj se, već ti rekoh! Nema batinanja. Sad, kada imaš taj ček, ja sam u obavezi da tebi izložim rešenje do kog smo došli pitajući se šta ćemo i kako sa tobom i tvojom klijentelom. Takođe sam dužan Kraljičinom trezoru uštedeti što više mogu, tako da ću te najtoplije posavetovati da ne budeš pohlepniji više od nekih dva miliona. Imaš tim od troje ljudi jel’ tako beše? ”

„Tako je!“

-„Znači ti i ja, sunašce, imamo ekipu od četiri čoveka! Ako se razumemo? I nas četvoro ćemo dobiti po svoj deo, koji će, gle čuda, biti savršeno jednak u ta dva miliona koje će nam Kraljica pokloniti. To mu dođe po pola milke svakom. Jedino što ti još treba da uradiš, je sledeće:

Kao prvo, imaš rok od dvadesetčetiri časa da sav svoj autorski rad ukloniš sa mreže. O pirateriji ćemo mi iz policije da se pozabavimo.

Drugo, ti i tvoj tim imate rok od tri dana da kreirate jedinstveni softver za koga će sva autorska prava pripasti Fondaciji za razvoj Njenog Kraljevskog Veličanstva. Imaj na umu da sadržina mora biti nadahnjujuća, da podseća na rad, razvoj, obaveze ali i uživanje i  blagostanje, koje dolaze kao nagrada za naporan rad. Ok? Ovoga puta ćemo tvojom spravicom praviti ljude koji će na kraju dana pitati ima li još nešto da se uradi. To će ujedno predstavljati i jedini važeći softver takve vrste na legalnom tržištu. Svaki sličan materijal smatraće se kopijom i krađom od Kraljevske porodice i kažnjavaće se u skladu sa tim. Sada mi predaj taj ček, jer naravno da jedino ja mogu ući u trezor i unovčiti ga. Danas je šta? Utorak, jel’? Vidimo se u petak u podne ovde. Čeka te milion i po za tebe i saradnike. Ja ću biti slobodan da svoj deo uzmem čim unovčim ček. Hajde sad, molim te uzmi olovku među te tvoje slatke ćevapčiće od prstiju i ispiši dvojku ispred šest nula.“

-„Taaako. Odlično! Sve jasno?“

„Potpuno, gospodine Lords! Sve mi je više nego jasno!“

 -„Sjajno! Onda, do petka ljubavi?“

„Da, do petka… Prijatan dan.“

Malkolm napusti prostoriju. Još uvek u neverici, preuze svoje stvari sa prijavnice.

„Vidi ga kako je ispijen! Gari ga je uništio svojim metodama! Šta li radi taj čovek? Ko to zna… Ne znam, znam samo da pričaju da sa njim nema zajebancije…“

Slušao je razgovor koji ga je ispraćao iz policijske stanice WestEnd. Dvojica Garijevih kolega, nižih po činu, nižih po mogućnostima i jeftinijih za tačno pola miliona funti, koje upravo nađoše dom u Garijevom džepu.

Ispred ustanove u kojoj noćas beše odseo, Malkolma je čekalo Sunce. Obasjavalo je dan, čineći ga lepim i toplim. Sa brojnim  osmesima. Kao da su svi stanovnici Edinburga preko noći postali sretniji. Malkolm je neko vreme proveo samo stojeći. Zagledan u dan, navikavao se na prizor. Osećao je kako mu prija ova promena na ljudima i u vremenu. Taman da potisne gorak ukus obmane, koji je, poput suvenira, poneo iz policijske stanice nakon sklopljenog dogovora sa Garijem Lordsom, inspektorom koji ga je pronašao i priveo. Kada  su mu se uši i oči privikli na grad, krenuo je put kuće. Pešaka, kupujući sebi vreme da razmisli šta će i kako saopštiti svojim ljudima.

 Pozvati Mabel ili Gilroja- to je bilo najbitnije u ovom trenutku. Kada se budu videli objasniće im detalje. Uzevši telefon u ruke ugledao je celu jednu dramu satkanu od propuštenih poziva, kratkih poruka, dužih poruka i mejlova. Ne gubeći vreme, okrenu broj. Mabel odgovori na poziv.

”Ej! Ja sam! Ti i Gil, kod mene, što pre možete! OK?”

-”Šta je s‘ tobom celu noć? Kakva je frka? Gde si, jebo te?“

„E, živ sam, priveli me, pustili… Zabranili nam Hellmeth! Hajde krenite, sve ću da vam ispričam!”

-“Daj mi sat vremena!”

“OK!”

Dok je prilazio vratima svoje zgrade, Malkolm prođe kraj policijskog automobila. U njemu je sedeo pozornik u uniformi. Kada ga ugleda i uporedi sa fotografijom koja spajalicom beše zakačena za radnu fasciklu, mahnu rukom u Malkolmovom pravcu. Malkolm mu namignu i učtivo klimnu glavom. Gari je postavio patrolu, čisto kao meru opreza. Uđe u zgradu, prođe hodnikom i kroči u stan. “Pola miliona, čoveče! Plus nas svinje skidaju sa svog radara. Ovo moramo da odradimo!” razmišljao je Malkolm dok se svlačio.  ”Idem pod tuš, da se osvežim dok ovo dvoje ne dođu…”

Čuvši vodu u kupatilu, Mabel izvadi svoj ključ i otvori vrata. Zatim ulete u kupatilo, povuče zastor i zagrli Malkolma, puštajući vodi da joj tu i tamo pokvasi odeću. Mnogo joj je bitniji bio Malkolmov zagrljaj nego par kapljica vode. Ionako će iščeznuti od toplote njenog tela. Gilroj se nasmeši prizoru i produži ka dnevnoj sobi. Kroz par trenutaka svo troje su sedeli sa otvorenim pivom uz koje je Malkolm poslužio svoj sinoćni doživljaj.

-”I kažeš da ti je obećao po pola miliona svakome od nas ako za tri dana kraljici ispišemo program i faktički joj predamo naše intelektualno pravo. Jesam li ja to zaista dobro razumela?”- upita Mabel

”Upravo to!”

-”I? Šta ćemo?”- obrati se obojici.

-”Ja sam protiv!” –reče Gilroj. ”Hoću da stvar ostavimo dostupnu ljudima!”

”Ne može Gil! Znam da si uložio svo svoje umeće u izradi Hellmeth-a, znam da ti je ta naprava kao dete. I znam, naposletku, da si zaista pomerio granice izumevši ovu napravicu, ali uzalud stari, kažem ti, lik je mnogo zamršen, ne preza ni od čega a ima ovlašćenja. Istruleli bi dok ne bi dokazali da su optužbe kojima bi nas ćorkirali lažne. Pa, evo ti, priđi prozoru molim te! Jel vidiš pandurski auto? Gledaj sad!”

Malkolm uze da navlači sve roletne koje behu na prozorima koji su gledali na ulicu. Samo na poslednjem prozoru ostavi roletnu malo otvorenu, kako bi se Mabel i Gilroj mogli uveriti da će svaki pokret i svaka radnja koja se u ovom stanu dešava od sad biti zabeležena.

-”Ladno piše pička u notes vreme kada su se spustile roletne! Ja ne verujem!”- prokometarisala je Mabel.

”Ništa jebi ga, hoćemo li u trojku kad smo već navukli roletne u po’ belog dana?” – predloži Malkolm, u šali, mada je znao da Mabel želi da proba seks u troje. Međutim, znao je i da Gilroj u ovom trenutku misli samo na svoje digitalno čedo i na to kako ne želi da ga preda kraljici u ruke.

-”Hej Mal, hajde nemoj da se zajebavamo! Hajde da promislimo šta nam je činiti, čoveče! Šta si, zagoreo posle pola dana ćorke? Ne kenjaj, molim te!”- naruga mu se Mabel.

Ubaciše čepove sledeće ture u pepeljaru i povedoše razgovor u ozbiljnijem tonu. Složiše se oko jednoga- da ne postoji šansa da stvari urade onako kako im je rečeno. Uvreda, jer to je bilo ono što im je predloženo kao rešenje, nije bila opcija. Zato su nagodbu malo preinačili: Gari i Njeno Kraljevsko Visočanstvo zaista će dobiti program kakav su tražili. Sa sve posvetom za koju će se Malkolm pobrinuti.

Programi, koji će zajedno sa šemom za izradu Hellmeth kacige, za tri dana postati nelegalni biće okačeni na mrežu uz obaveštenje da će svi onlajn serveri biti ugašeni. Malkolm će dopisati i oflajn mod za programe, kako bi se cela stvar mogla koristiti u privatnosti doma. Bez mogućnosti nadzora od strane organa reda i gonjenja. Naposletku, čim uzmu lovu, odlaze bez traga iz Škotske.

Nakon još nekoliko flaša i par sati vršljanja po internetu, ova trojka je imala otvorenu firmu u Novoj Kaledoniji, ostrvu pokraj Novog Zelanda. U mestu Kanala Bej. Malkolm, Mabel i Gilroj postali su ponosni vlasnici i jedini zaposleni u novootvorenom preduzeću za menadžment biološkim otpadom na putevima opšine Kanala Bej. ”MMG Co. Ltd.” bio je naziv firme u koju će biti uloženo milion i po britanskih funti, kako bi se kupilo jedno higijeničarsko vozilo, kojim  će biti skupljani leševi pregaženih životinja na putevima  u nadležnosti njihove, uskoro nove opštine. Podatak govori da se ta brojka kreće oko deset  sirotih stvorenja koje tokom godine pregaze malobrojna vozila ovog dela ostrva. Ne baš mnogo posla, zar ne? Stoga će vlasnici kompanije doneti odluku da će velika većina uloženog kapitala biti na raspolaganju kako bi se mogla isplatiti mesečna primanja i bonusi, te godišnje nagrade zaposlenima.

Uzevši u obzir i činjenice da preko godine, na tom mestu, temperatura ne pada ispod dvadeset niti raste iznad, nekih, tridesetdva-tri stepena, kao i da je mesto savršeno za jedrenje i opuštanje na predivnim plažama, lako je pretpostaviti kako je ova odluka bila pun pogodak. Prionuše na posao i do petka je cela stvar bila svršena…

Petak

Malkolm se zahvali pozorniku koji mu je obezbedio vožnju do WestEnd policijske stanice. Istom onom koji je pre tri dana zapisao tačno vreme spuštanja roletni u stanu broj četiri, u vlasništvu Blekvud Tonija, oca Malkolmovog koji, zbog načina na koji mu sin funkcioniše, više nije želeo provoditi vreme trudeći se da ga poduči mudrostima života. Videvši da nema nade, povukao se u prelepu prirodu koju sela nadomak Edinburga svesrdno pružaju. Stan je ostavio Malkolmu na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. Baš kao što će Malkolm za par sati zaboraviti na Škotsku. Čim preda paket koji je nosio u jednoj ruci dok je drugom kucao na vrata broj 34, kancelarije inspektora Garija Lordsa…

-“Izvolite! Mogu li vam pomoći?”

”Pa, zapravo ne možete mnogo, osim da mi date tri iste karte po ovoj ceni”- izusti konačno Mabel, videvši da povoljnijih karti za nju, Gilroja i Malkolma, nema trenutno na Edinburškom aerodromu.

-“Dakle, 3 puta po 1,909 .77, to vam je ukupno 5.729,31 funta, za vaše karte gospođo.”

”Gospođice, još uvek! Izvolite karticu.”

-”Oh, oprostite! Hvala lepo. Izvolite vaše karte i vašu platnu karticu. Ugodan let vam želim!” – reče prodavačica na šalteru FinnAir-a. ”Nećeš ti nikada ni biti prava gospođa! Vidi je- sa dvojicom na let od 43 sata. Koji se završava negde na okeanu, na nekom ostrvu! Pih!” progunđa sebi u bradu, još jednom dokazujući Mabel njenu tvrdnju da je žene ne podnose.

”Nisi trebala plaćati karticom, trebala si podići keš na automatu pa platiti u gotovom.”- reče Gilroj dok su se odaljavali od prodajnog šaltera.

”Gil, dušo! Previše Džejms Bonda tokom puberteta. Nikako da iščili iz tebe! Da platim kešom i predam naša tri prava pasoša? To tek ne bi izazvalo nikakvu sumnju, jel da?”- odgovori Mabel na Gilrojevu opasku.

”Oh, stvarno. Kako sam glup! Izvini Mabel” reče Gil i propusti učtivo Mabel da prva priđe vratima koja vode u čekaonicu. Vrata se otvoriše…

-”Dobar vam dan Malkolme! Drago mi je što vas vidim tačno u podne, kako smo se dogovorili! Vidim, imali ste pune ruke posla. Zapravo, još ih imate” – izusti Gari Lords, nakon što je otvorio vrata Malkolmu.

”Dobar dan i vama gospodine Lords!“ kratko otpozdravi Malkolm.

Pre nego što ponovo zausti, pogleda ka kameri na plafonu.  Indikatorska lampica bila je ugašena. Prokletinja ne snima. Gariju naravno nije promaklo da primeti.

-„Brzo učiš sunčice, to mi se sviđa kod tebe!“

„Moram, časovi su prilično skupi ovih dana!“

-„Oh, da! Čuo sam! Čuo sam da čak ima tako dobrih predavača da uzimaju i po pola miliona za svoje lekcije!“

„Verovatno te lekcije mnogo i vrede. Verujem da, ako predavač uzme pola miliona, da učenik može da se nada makar trostruko većoj sumi…“

-„Upravo tako!“ – zaključi Gari i pozva Malkolma za sto.

Malkolm odmače stolicu i sede. Pogleda ka Garijevom zglobu. Ručni časovnik pokazivao je da je podne prošlo za petnaest minuta. Interesantna stvar je, pomisli, kako časovnik možeš pogledati iz kog god ugla želiš a ipak ćeš kao rezultat uvek prepoznati informaciju. Tačno vreme. Da li je moguće da se čovek ume toliko zarobiti u veštačke tvorevine, da mu prosto život prođe u povlađivanju okvirima koje je sam sebi nametnuo? Potpuna besmilica.

Podiže pogled i pronađe Garijeve lisičje oči. Iskrile su zadovoljno. Ceo je bio ispunjen slatkim iščekivanjem. Rešen slučaj i pola miliona u džepu. Kakva nagodba! Ovo mu je, bez sumnje, bio slučaj koji će mu obeležiti karijeru. Možda ne zvanično, ali njemu lično svakako da hoće. Što se novca tiče, naravno. A sve se tiče novca. Malkolm pređe na stvar:

“Gospodine Lords, kao što smo se dogovorili. Naš mali elektronski Bog, od sada je vama na raspolaganju. U paketu se nalaze kaciga, pisano uputstvo i dva usb memorijska modula. Na plavom USB-u nalaze se svi programi koje smo do sada uradili. Sada su vaši. I to je, od sada, jedini izvor sa kog mogu poteći. Skinuli smo sve sa mreže, kao što ste, pretpostavljam i videli.”

-”Da, jesam!” –potvrdi Gari.

”Nisam ni sumnjao, pogotovo kada sam shvatio da ste mi dodelili ličnog pozornika kao meru zaštite. Zahvalan sam Njenom Višočanstvu, što je brinula o meni.  Skotland Jardu takođe.”

-”Pametnica moja! De, de… Nastavi, ne kenjaj previše!”

”Na crvenom USB-u nalazi se jedan jedini, legalan Kraljevski program za stimulaciju moždanih ćelija putem elektromagnetnih talasa. Program je pisan shodno uputstvima Kraljice, da podstiče na rad i zalaganje korisnika kao i da predoči kako je svaki naporan rad na kraju adekvatno nagrađen. Intelektualnih prava se, kao građani…

(ispruži otvoren dlan ka Gariju, kao znak da je vreme da mu preda koverat)

…koji prema Kraljevskoj porodici gaje posebnu naklonost, u potpunosti odričemo. Sva prava pripadaju Njenom Kraljevskom Visočanstvu.

Malkolm zaviri u koverat i vide overenu potvrdu banke o sredstvima prebačenim na njegov račun . Jedan milion i pet stotina hiljada funti. Malkolm je postao bogat čovek. Obojica klimnuše glavama.

-„Gospodine Malkolme, bilo mi je drago sarađivati sa vama na ovom slučaju. Veoma sam zadovoljan ishodom. Možete ići! Ja ću biti slobodan da prvi probam kako deluje ovaj novi i jedini dozvoljeni program.“

„Hvala na svemu gospodine Lords. Želim vam prijatno opuštanje!”

Rukovaše se i Malkolm krenu iz kancelarije.

-” Samo još jedna stvar…  Kakva je simbolika u bojama USB-ova? Zašto je baš na crvenom novi program?” upita Gari.

Malkolm se, umesto odgovora, zagonetno nasmeši i izađe iz kancelarije.

 »Zato što ste Severna jebena Koreja ti i tvoja kraljica. Gospodari naših snova. Da, baš…« mislio je u sebi prolazeći kraj prijavnice i izlazeći na ulicu.

„Taksi!“  diže ruku i povika u pravcu prvog vozila kog ugleda. „Aerodrom! Brzo.“

Gari Lords se udobno smesti u fotelju u svojoj kancelari, udenu crveni USB u ”Hellmeth” kacigu i natače je na glavu. Momci zaista behu odradili divovski posao. I to veoma, veoma dobro. Jer, pomoću njihove naprave, od sadašnjeg trenutka- pa do neke potpuno nove dimenzije, koja će delovati isto toliko realno kao i ova, delilo ga je jedino postavljanje te stvarčice na glavu i pritiskanje jednog jedinog dugmeta.

”Just press play.”

Gari pritisnu trouglasti znak ispod poruke. Svojim novim, digitalnim, prstom kog beše ugledao čim ga primače vidnom polju. Oduševljeni Gari smeškao se poput dečaka koji prvi put seda u rolerkoster. Nakon električno- plave izmaglice koja je potrajala dok se program učitao, pod Garijevim nogama zaškripao je pesak. Gari je bio na plaži. Odlučio je da godišnji odmor provede na ostrvu Nova Kaledonija. Jer, vredno je radio i zaslužio je ovo! Gari je zverao levo- desno i groktao od smeha u svojoj kancelariji.

-”Ovo je divno! Ovo je jebeno fantastično!“ -još uvek svestan Gari je, znajući da se polako predaje programu u potpunosti, oduševljeno uzvikivao.

Prijava za let gotovo je bila zaključena kada se Malkolm pojavio na šalteru.  Zadihano je naveo svoje podatke i rekao da su mu pasoš i karta kod prijateljice i prijatelja. Prevrćući očima smerna službenica je, pomoću lične karte koju joj beše predao,  proverila Malkolmov indentitet i potvrdila njegove navode. On je bio treća karta u raskalašnom letećem cirkusu od 43 sata koji završava na Novoj Kaledoniji, istom onom ostrvu čije je lepote upravo sada inspektor Gari Lords gledao u svojoj kancelariji veštački stimulisan napravom koja te u tren oka pošalje gde god da želiš biti. Ili gde je Malkolm želeo da te smesti kako bi te napravio glupim za ceo život. Jer Gari pojma neće imati da upravo sada šeta po istom pesku kojim će Mabel, Malkolm i Gilroj za bezmalo dva dana, načiniti prve korake svojih novih života.

Točkovi Boinga odvojili su se od betonskog dlana sa kojeg je i na koji, poput brižnog oca, Edinburški aerodrom ispraćao i prihvatao svoje čelične ptice. Stjuardesa Ana, kako je pločica postavljena iznad grudi govorila da se zove, poslužila je par trenutaka kasnije šampanjac i toplu dobrodošlicu. Vlasnici novootrvorenog preduzeća- MMG Co. Ltd. nazdraviše u čast putovanja na prvi radni dan novog posla. Jer posao je, kako je to Malkolm bio napisao i zadao programu da interpretira kroz sliku i reč kao i telesni i duševni podražaj, ključ svega!

”Čovek je ostvaren kroz radne zadatke koje ispunjava.

Samo ostvaren čovek može biti slobodan!

Moć pojedinca vrednuje se količinom posla koju može izneti na svojim plećima,

čineći tako da tim u kojem se nalazi bude uspešan i nezaustavljiv na putu pobede.

Pobede koja znači nove ideje, nove izazove i nove poslove.

Rad, moć, sloboda!”

Gari Lords je sa oduševljenjem čitao pozdravnu reč sa table na ulasku u najlepšu plažu na ostrvu. Mesto u kom letuju samo odabrani. Pogled je pružao prizor dostojan divljenja. Odmah iza kapije sa lučnim ulazom  nalazile su se prostorije sa tuševima. Kako bi plaža na kojoj letuju samo najvredniji ostala neukaljana, prvo što se mora uraditi je bilo tuširanje. Iza tih prostorija prelepi šatori i baldahini, uređeni kako bi se uklopili u ovo parče raja. Ovaj san vrednih. Sve to ograđeno prelepom živom ogradom. Po uglovima Kraljičina garda u svečanim uniformama motrila je na centralni deo kamp- plaže. Centar je bio popločan ciglom i sa postavljenim tramvajskim šinama, te pravom škotskom rampom za zaustavljanje tramvaja na raskrsnici. Kao kod kuće. Raj!

“Sviđa vam se?”

Gari začu glas iza table. Lep, ženski glas.

-„Oh, ja sam fasciniran! Malo je reći da mi se sviđa! Ovo je upravo ono o čemu sam sanjao!“

„O čemu svi sanjamo, dragi gospodine Lords!“- reče glas i koraci pomilovaše cigle pločnika. Iza pozdravne table Gari je mogao videti par cipela i smernu suknju koja ide ispod kolena, bez obzira na vrućinu. Prođe mu kroz glavu da je u pitanju neka izuzetno otmena osoba. Međutim, kada stade kraj ploče, Gari jedva da je mogao udahnuti od uzbuđenja.

„Dobrodošli gospodine Lords!“- pozdravi Garija gospođa Kraljica lično.

-„B-b-bolje vas našao v-vaše Kraljevsko Visočanstvo!“ zamuckivao je Gari jedva držeći oči na okupu. Toliko se behu iskolačile od uzbuđenja.

„Polako Gari! Nema potrebe da ste toliko uzbuđeni! Vi ste ovde dospeli zahvaljujući svojim zaslugama! Svi koji dođu na ovo mesto- dođu sa razlogom. Naravno, neki od nas da uživaju, neki od nas da rade. Neki  čak ni toliko!” Sve zavisi kako se pokažete na kvalifikacionom ispitu. Recite mi Gari, govorite li neki strani jezik?“

-„Da Vaše Visočanstvo! Govorim ruski i nemački“

“Sjajno Gari. Sjajno!”

-“Hvala, Vaša Visosti!”

“Hajte mi, molim vas pročitajte i prevedite na nemački ovu poslednju rečenicu na pozdravnoj tabli…”

-“Svakako, Vaša Visosti. Odmah!”

Gari se na kratko zagleda u tablu. Pronađe poslednju rečenicu i poče prevoditi:

-„Rad- Arbeit

   Moć- Macht

   Sloboda- Freiheit

Dok je prevodio reč po reč, nebo na plaži postade tmurno, Sunce nestade za oblacima i kraljičino lice se izbora i potamne.

„Zvuči li ti poznato Gari?!”

„Izvoli na tuširanje!” -naredi mu kraljica i poče da se cereka dok je vetar šibao oko nje puneći im uši peskom.

Gari se, izbezumljen od panike i straha, uhvati rukama za glavu. Zašto ja? Šta sam loše učinio? Zašto i ja ne mogu da vladam? Makar da radim! Zašto?  O Bože, zašto! Neću ovo! Neću pod tuš! Ne!”

Uplakan i slomljen Gari pređe rukama preko glave, pozdravljajući se možda po poslednji put sa svojim temenom koje ga je već peklo i bilo vrelo do usijanja.

Najednom, prestade peckanje i vreo talas po temenu i Gari oseti da mu je glava lakša. Oseti kako mu pritisak u očima popušta i kako je odjednom sve puno tišine. Skupljao je hrabrost da otvori oči i kroz suze pogleda gde je i šta ga ovde čeka. Oklevao je. Plašio se. Ipak, otvori oči i ugleda kako ”Hellmeth” kaciga leži ispred njegovih kolena. Unezvereno pogleda oko sebe. Prostorija sa policama na kojima uredno behu složene knjige, svuda oko njega. Njegov sto. Njegova kancelarija…

Otra suze, trže fijoku i uze policijsku “motorolu”. Glasom samog đavola naredi svim jedinicama:

-“Malkolm Blekvud! Državni neprijatelj broj jedan! Nađite mi skota!!!”

….

Razastrt na ležaljki, ubačen u “letnji mod” , srkao je Malkolm svoju ceđenu pomorandžu. Hipnotisan zvukom talasa koji zapljuskuju pesak obale, upijao je toplotu koju mu daruje Sunce. Punio je baterije života. Upražnjavao svoju svakodnevnu potrebu. Mabel i Gilroj behu negde iščezli, ostavivši Malkolma samog na plaži. Samog na svetu, kako bi najviše voleo. Jer pored njega mu je već neko vreme remetila mir zabrinuta majka čije dete beše zaspalo na podnevnom Suncu na sred plaže.

“Budi se, izgorećeš!” vikala je žena pokraj Malkolma, sve glasnije.

“Budi se idiote! Ustaj! Budi se!!!”

Dečak se uspravi, pogleda Malkolma i dreknu na njega:

”Ustaj idiote!”

Malkolm se skameni. Beše to glas Garija Lordsa. Dečak mu priđe, kamenog pogleda i bez reči, raspali mu šamarčinu i Malkolmu se zamrači pred očima.  Uhvati se za glavu. Tišina i mrak ovladaše mu umom.

-“Diži se stoko! Dokle ćeš više? 43 sata si tu u ćošku! Nit’ si jeo, niti pio ništa. Samo mi dišeš ovde i trošiš vazduh! Jebeni nepotrebni stvore. Da ti ne znam matorog, kojeg si svojim ponašanjem oterao na jebeno selo iz Edinburga, davno bih te naučio pameti. Kupi svoje prnje i gubi se! – urlao je Gari Lords, vlasnik kafea za internet zabavu na Malkolma- njegovu redovnu mušteriju. Dečka kojem je, nakon propalog pokušaja da studira kompjuterske nauke, Hellmeth i veštački svet postao nasušna potreba.

Malkolm se uspravi i nesigurnim korakom, nakon skoro dva dana odsustva iz stvarnog sveta, krenu iz zadimljenog kluba za konzumaciju virtualne realnosti.

”Hej Gari!” reče slabašnim glasom.

“Znaš li kako sam te samo sjebao ovaj put!” zacereka se i teturavo  krenu ka vratima, zaputivši se ka  ulici Svetog Frederika u stan broj četiri. U stan koji mu je otac ostavio na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. I njega.

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?

fankyyyy

Zveket ključeva koje laktom beše oborila na pod, prenuo je iz beskonačnog unošenja podataka. Odgurnula je stolicu od radnog stola i posegla da ih dohvati.

„Bože, koliko mi je samo mučno raditi posao kojim pokrivam šeficinu guzicu!“ – tihim je glasom šapnula sebi u dojke. „A, moram završiti inače će me streljati u ponedeljak. Dolaze joj revizori i sve izdatke moram potkrepiti računima i propratnim izveštajem. Brine me samo kako će u njihovim očima izgledati ovi astronomski troškovi za parkiranje po gradu. Jer, rekla mi je da sve one večere i menadžerska proseravanja sa klijentima, pokrijem kroz dnevne troškove terenskih operatera. Uostalom baš me briga, verovatno će i sa njima na vino i morske plodove. Bože, samo da se već domognem te jebene Kine… Pa, ne da ću da predajem žutaćima engleski jezik, nego će sve da se puši.“

Podigla je ključeve, otpila gutljaj vode iz flašice i vratila se nazad na posao. Sat je nemilosrdno klesao dvadeseti čas na večnu tablu vremena, deleći sa četiri kruga velike kazaljke ovaj petak od prošlosti.

„Jebo te, jel mi je auto još na parkingu?“- prođe joj, nakon izvesnog vremena kroz glavu te ustade od stola, kratko osmotrivši dve hrpe računa. Jednu veću,koju beše privela kraju i zbog koje sa osećajem olakšanja preturi pogled na drugu hrpu. Malu, sa svega desetak neproknjiženih predmeta, još uvek izostavljenih iz izveštaja. Prošeta do prozora, usput povlačeći suknju na dole.Bila joj se zarozala od dugog sedenja za računarom. Prilazeći prozoru pogladi dlanovima zadnjicu i pomisli kako bi joj prijala neka stručna masaža. Sa nekim stručnim maserom. Baci pogled na parking. Njen ljubimac verno je čekao. Presijavao se pod svetlom reflektora koji je, buljeći u tamu, obasjavao još jedan automobil što je Klarinom lepotanu pravio društvo na parkingu. Klara vide da je parkiran na mestu obeleženom za vozila kojima upravljaju osobe sa posebnim potrebama.Kratko se presliša i zaključi da Tom i Timoti, za koje su ta prva dva mesta bila namenjena, dolaze isključivo u prepodnevnim smenama. Pogleda na zid i časovnik joj dade naznaku u kom smeru da potraži rešenje njene male dileme.

Dovršila je izveštaj i u devet sati ugasila svetlo u kancelariji, ostavivši je da počine i odmori se od njenog prisustva. Da se isceli tišinom i tako sveža dočeka ponedeljak. Da se sretnu na novom krugu vodenice života, koja je melje u brašno namenjeno hlebu nekih dalekih ljudi. Onih, koji proživljavaju maštu svojih zaposlenih o kojima tobož brinu i zbog toga bivaju nagrađeni. Od strane onih, još daljih, koji čak i njih skrbe. Zamislite tek njihove nagrade. Ili onih gotovo nevidljivih… Najgore je biti balon kada je cilj naduvati ga što više.

„Još, još, još, želim još!“

Čulo se sa zvučnika iz sobe za nadzor objekta. Čuvši refren hita „Sisters of Mercy“ , stvar oko drugog automobila na parkingu postade joj kristalno jasna. Ljudi iz obezbeđenja smenjuju se na osam časova. Počevši od osam ujutro. Priđe sobi i javi se kolegi.

„Ćao Dilane!“

-„Klaris“- izbulji Dilan oči, glumeći Hanibala Lektora.

-„Dobro veče divna damo! Čemu ovako iscrpljujuć rad na kraju nedelje?“

„Imala sam nešto da završim za ponedeljak ujutro. Neizostavno. Nego… Ono je tvoj auto na parkingu, jel da? Zašto ga,ludaku, parkiraš na mestu za invalide?“

-„Klariiis“ otegnu joj nadimak kojim je samo on zove.

-„Postoje stvari koje bi morala znati draga!“

„Joj Bože, usraću se… Hajde gospodine Tajanstveni, podeli ih sa mnom.“- nadovezala se Klara, naslućujući Dilanovu sprdnju na koju ovaj uvek beše spreman.

-„Ja jesam invalid, draga!“

„Kako, majke ti? Osim, možda, umno“ – začikavala ga je, svidevši joj se što joj poče popravljati raspoloženje.

-„Vidiš, draga Klaris, ja imam tri noge. I to mi zaista ne bi bio problem i nikada se nikome ne bih zbog toga obratio… Ali, greškom prirode, vidiš, ta treća noga izrasla mi je samo do dužine kolena ove dve redovne. Eto, tako sam ja stekao pravo na svoje parking mesto draga!“

Klara se zacereka.

„Lud si! Hvala ti što si mi ulepšao veče. Skloni taj auto odatle, ne treba ti da naiđe onaj orangutan od direktora pa da ti kenja zbog gluposti…“

-„Ne brini draga! Ja sam kopile klovna i balerine i imam srce za svakoga od vas. Hvala ti u svakom slučaju! Lep ti vikend želim“- napravi naklon i osmehom isprati Klaru iz zgrade.

„Laku noć ludače!“- pozdravi ga Klara.

Par dugih, tankih nogu u dubokim kožnim čizmama prenese je preko parkinga. Sede u svoj automobil i krenu put centra grada. Petkom se kući vraćala tek nakon izlaska. A izlazak je počinjao čim zamakne dovoljno daleko od zgrade u kojoj je radila. Dovoljno da bez bojazni može potegnuti iz pljoske koja je uvek spremna čekala u pregradi za rukavice njenog malog automobila. Njenog ličnog prostora, hroničara navika jedne dame.

Sa prvim gutljajima „dvanaestice” kako je volela zvati viski po godinama koje je odležao čuvajući se za njeno žedno grlo, Klara je namicala masku svoje druge stvarnosti. Piće joj je pomagalo da na svoj „dodatni posao” gleda kao na prolazni alat kojim se rešila poslužiti kako bi što pre došla do preko potrebnog novca kojim bi ostvarila svoj krajnji cilj. Odlazak u novi život. Sreću. Ovo je bio samo korak koji se morao napraviti na tom putu. Ovo je bila njena žrtva. Srećom, njen „duh iz boce“, star dvanaest godina celu je stvar činio lepšom, zanimljivijom i napaljivijom. Kraj njega joj je bila potrebna sva ljubav koju može dobiti. Vitka plavuša kratke kose, očiju pozajmljenih od lisice. Kao da je znala da će joj jednom zatrebati kako bi potražila i zavela svoje noćne mušterije. Klara, za korisnike njenog tela- Lukrecija.

 

Nekoliko raskrsnica i nekoliko gutljaja dalje nalazila se adresa njene prve večerašnje posete. Kraj u kojem su ljudi živeli u starim zgradama čije su fasade bile opšivene limom.Cele zgrade bile su uvijene u srebrni limeni oklop, sa prorezima za terase, prozore i vrata. Ovo je šezdesetih godina prošlog veka bio projekat čiji je cilj bio da stanovi visokih plafona lakše sačuvaju toplotu. Grejanje je, zbog starog toplovoda i nemogućnosti njegove zamene bilo oskudno te je ovakav vid fasade bio najprirodnije rešenje nekog genijalnog gradskog arhitekte tadašnjeg vremena. Zgrade su prozvali „limenkama“, stanovi su ostali hladni a sav iole čestit svet potražio je bolje uslove za život. Jer, osim što je stare zgrade izvrgao ruglu, limeni pokrov nije imao nikakav drugi učinak.

Pola veka kasnije, u jednoj od tih limenih zgrada u još uvek hladnom stanu sa visokom tavanicom zarađivala je Lukrecija novac koji je skupljala za odlazak. Rukama, jezikom, ustima. Pogledom i uzdasima.

 

-„Hej, stani malo Lu!“- reče Sem, njena stara mušterija, povlačeći je za za kosu i odvajajući joj usta od njenog prvog plena u ovoj noći.

„Kaži Semi? Nešto nije u redu? Da ga stisnem jače, možda? Reci srećice, šta god poželiš!“

-„Lu, dolaziš mi na gajbu svakog petka, evo skoro će godina! Neću više da mi samo pušiš. Hoću seks! Hoću da sam u tebi! Želim urlik mašine, želim da sijamo jače od Sunca, da između naših svetova više ne bude prepreka, da se oslikamo jedno u drugome…“

„Sem, lutko. Vidi ovako…Sladak si u toj svojoj strasti, ali, zbog mene, hajde samo lezi dole i opusti se. Lu će ti progutati večeras bez doplate, ok? Kasno je za ljubav Sem. Palim odavde. Iz ovog grada, iz ove zemlje, sa ovog kontinenta.„

-„Ah, tako… Znači da ću uskoro morati da ti potražim zamenu. Dovraga, biće to težak posao. Ok lutko, ako tako stoje stvari…” promeškoljio se, podmetnuo jastuk pod leđa i zadovoljno odahnuo.

-„Onda dovrši ono što radiš najbolje u gradu.”

-„Nedostajaćeš mi. Hajde, nastavi. Pedesetka ti je na stolu. Kad završiš, samo me ostavi da zaspim. I da! Nek ti je sa srećom u belom svetu.”

„Važi Sem! I hvala ti. Sada, ako dopustiš…”

Smotala je pedeseticu u džep i pogledala Sema želeći da mu se javi. Već se bio raspuzao preko ležaja kao crkotina i hrkao. Izašla je bez pozdrava. Zatvorila mu je vrata od stana i pripalila cigaretu. Plamen upaljača osvetlio je tamni hodnik. Zgodan način da vidiš prekidač za svetlo. Nikada nije naučila gde se tačno nalazi. Lukrecija nije obraćala pažnju na detalje. Bila je suviše pohlepna i gladna promene. Proganjao je miris sopstvene starosti. Plašila se nemoći i potrebe da budeš vezan za jedno mesto zbog obilja lekova i ambulanti. Bila je rešena da te dane dočeka u nekom drugom, lepšem životu.

„Ah, sad u memljivu rupetinu na seansu sa onim gubitnikom…“- paleći automobil, podsećala se svoje sledeće mušterije koja je željno očekuje. Bob, sredovečni, mršavi muškarac. Ličio je na neuhranjenog pacova. Pitanje je da li to zapravo i jeste pa se odlično prerušava u čoveka, govori i krije rep. Niko to još nije utvrdio. Lu bi možda i mogla- kada bi je zanimalo. Ali sve dok je plaćao dve stotine po „seansi“ Lu nije bilo važno da li je to čovek, pacov, aligator, šta god…

Jedina stvar koja joj je zapravo smetala dok se pravila da sluša pacolikog Boba je bilo je mesto u kojem ovaj obitava. Ipak, evo je i večeras ispod neonskog natpisa koji od osamdesetih stoji tu i greje temena onih koji su na putu da kroče u sanatorijum izgubljenog vremena. Kroz staklena vrata je već videla zdepastog kelnera odevenog kao da je krenuo na sopstveno krštenje vodeći sebe kao kuma. Sa sve prslukom i belom leptir mašnom. Kraj njega šef. Viši, jače vilice i tlačiteljskog pogleda. Teško mu ide sa osmehom. Ipak, dočekuju goste. Svako ko bi ušao, imao je priliku doživeti ovakvu inicijaciju. Dva starca, jedan još uvek nesiguran u sebe i njegov mentor, Šef koji je tu kad god zagusti oko jelovnika. Jer se od trideset pobrojanih specijaliteta zapravo spremaju i služe tri. Ona najgora, koja svojim imenom odbijaju pogled i racio.

Lu prođe kraj tih ljudi i odšeta se do prostorije koja je bila malo uvučena i u kojoj su se nalazila dva stola sa po četiri stolice. U kraju prostorije čiviluk, nasuprot njemu ogledalo. Divan ambijent.

Za stolom sa desne strane, skriven između flaše najjeftinijeg piva na svetu i dima cigarete koja mu je virila iz šape, škiljio je pacoliki Bob. Izrazom lica koji je samo Lu mogla da protumači kao radovanje pozdravi izbaviteljku svoje duše.

-“Lukrecija… Lusi! Hajde sedi! Naručih i tebi jedno, čim sam te video kroz staklo vrata. Sad će ga doneti.”

”Hvala Bobi. Nisi trebao, srećo! Ali ok.” primeti da malo zapliće jezikom dok govori. Podiže obrve kako Bob ne bi provalio da je „obavila pripreme“ za sastanak. Uvek mu je govorila da upravo dolazi sa posla. Bob je mrzeo taj njen posao na kom svakog petka radi do ponoći. Zaista su joj šefovi bili grozni. Gori čak i od strogog šefa odgovornog za sede vlasi i uplašen pogled kelnera koji upravo donese flašu piva za Lu.

-”Uživajte, prijatno!” – skrušeno je izgovorio, povlačeći se. Senka. Duh tog ružnog mesta.

”Bobiii! Pa kako si dušo? Šta se dešava po pitanju onog kredita? Jel si rešio nešto sa tvojima iz kancelarije?” uputila je Lu Bobiju temu za razmišljanje, kupujući sebi vremena da sa prvim gutljajima pokrije povremeno nerazgovetan govor, opravdavajući ga umorom i pivom. Morala je da zaštiti svog ”duha iz boce”. On joj je pomagao da prebrodi sve ovo. Da istraje.

-”E, izgleda da će biti nešto ipak. Bila je ta žena, znaš. Knjigovođa. Ona mi je rekla da mora da mi odradi još neku, administrativno… Nešto, ne znam. I onda ću moći da idem u banku sa tim papirima.“ –mučio se siroti Bob sa birokratskim terminima.

„Administrativnu zabranu, jel to srećo?“ izruči kao iz topa Klara/ Lukrecija, stari kancelarijski lisac.

-„E, to! Bravo Lu! Kako ti to sve znaš, jebote! Totalni si genije čoveče, mora da te baš cene u firmi, jel da? Ja bih se sa takvim poznavanjem pokušao izboriti da me ne drže ovako do kasno na poslu, znaš? Probaj, ozbiljno ti kažem!”

”Ljubavi, to je samo petkom, da ne bih radila subote kao ostali, znaš!”

-”Ma znam draga, ali vidi kako izgledaš. Baš se vidi da si umorna. Jedva govoriš!”

”Moja brižna dušice!”

U prostoriju tada uđe drugi par. Sedoše za sto sa leve strane te se raskomotiše. Lu je volela kada oni dođu. Tada bi Bobu nabacivala teme za razgovor birajući ih tako da ovome zaokupi punu pažnju. Jer, Lu je primetila muškarca iz susednog para. Zgodan, lep i potpuno stran i neprirodno spojen za tu ženu sa kojom dolazi ovde. Starija, negde Bobovih godina, lica napadne polovnjače. On je, međutim bio pogledom zakovan za sto, očiju koje su znale da je pametniji od svog vršnjaka ali je situacija bila takva da je zveket matorkinih zlatnih ogrlica diktirao takt kojim će uskoro zapevati neku lepšu pesmu.

Poltergejst im sa limenog poslužavnika položi na sto skoč i vodu za gospodina, merlo kaberne za damu. Zatim pogleda u Boba i klimnu glavom potvrdivši da je shvatio šta znači Bobovo kruženje šapicom iznad njegove i Lukrecijine flaše. Bob mu namignu i nastavi da priča.

-”Lu, znam da si umorna i da si na kraju snaga. Zapravo se i prilično vidi na tebi posle ovih nekoliko tura. Ipak, voleo bih da me saslušaš na minut.

„Samo reci dragi, znaš da te čujem…“ potvrdi mu Lu svoju odsutnost, znajući da Bob to ne može shvatiti.

-„Vidi Lukrecija, stvar je u sledećem. Ja znam da smo ti i ja počeli naše druženje po ceni koja jeste. I pod uslovima da ćeš samo da mi glumiš pristojnu ženu, sa kojom me neće biti sramota izaći u grad i sesti na ovako neko mesto, biti zadovoljan i srećan što sam viđen u društvu. I ti sve to radiš savršeno i ja sam ti zaista zahvalan. Sad, ono što bih ja želeo je, da ti i ja, kad mi prođe ova stvar sa kreditom, uplovimo u jedan poslovni poduhvat! Ja sam nešto razmišljao i shvatio da bi bilo sjajno kada bi dole, ispod mosta, u onom prostoru gde je bila farbara, otvorio sexy shop. Ja bih uleteo sa kintom a ti bi bila domaćica i vodila bi celu priču? Šta kažeš, a? Nema više rada do kasno za druge ljude, radiš za sebe pa i ako zaglaviš znaćeš zašto si! Ako me razumeš.”- namignu joj šeretski, na kraju izlaganja.

”Bobi, hajde da tu priču ostavimo za sledeći susret. Suviše sam umorna srećo! OK? Nemoj da se ljutiš, sviđa mi se cela stvar, ali ti je Lusi večeras na izmaku snaga. Zaista nemam više mesta u glavi. Morala bih poći, dok sam još u stanju da vozim.“

-„Sve je u redu mala! Priđi sad preko stola, uzmi me za ruku i poljubi me. U šaci mi je tvojih dvesto za večeras! Hvala ti. I razmisli o ovome!”

Lažno se poljubiše. Lu prođe kraj kelnera duha i njegovog šefa koji joj na vratima poželeše laku noć.

-”Može još jedno za mene. I račun. Da joj ne smetam dok sprema večeru” iscerio se pacoliki Bob nad beskrajem mogućnosti sveta svojih laži.

”Stiže”.

Bob se zadovoljno pogleda u onaj zid sa ogledalom. Pogled mu se susrete sa očima zlatne koke od susednog stola. Njegova vršnjakinja mrsila je prste pijanog mladića.

 

Narednog petka na istom mestu…

 

-”Oprostite gospodine Bob! Želite li još jedno?“ upitao je kelner u beloj leptir mašni Boba, nakon što je uslužio damu sa čašom merloa i njenog mladića sa uobičajenim skočem. Upravo su stigli.

„Ne, hvala prijatelju. Sačekaću još malo. Očekujem Lukreciju, već je davno trebala biti ovde. Ona i taj njen posao. Mnogo se žrtvuje zbog njega.“

-„U redu gospodine Bob. Za pola sata se svakako vidimo!“

„Mislite?“

-„Znam!“

U tišini svoga stola, koja je večeras nekako unosila zebnju u njegovo srce, Bob je čekao. Slušao je pucketanje cigarete i zveket đinđuva napaljene matorke od preko puta. Krajičkom oka osmotrio joj je usne. Bile su prepune šminke. Pričala je. Cela se bila unela u objašnjavanje:

“Slušaj me mališa… Vreme ti je da kreneš da igraš ozbiljnije, ok? Završio si školu, diplomirao. Posao nemaš. Niti ćeš ikada naći posao za koji si se školovao. Jer ti svoj posao odavno odrađuješ. I savršen si. Hajde lutko, vreme je da to priznaš sebi! Da jebeš za kintu. Nije to nikakvo štekovanje love niti studentski džeparac. Ti si žigolo. Moj žigolo. Stoga, imam predlog za tebe: Dole, ispod mosta, postoji prostor koji grad izdaje. Nekadašnja farbara, ali pošto je na mestu na kom jeste, niko ne želi da ga pogleda. Tu nastupamo ti i ja. Ja ulećem sa novcem, otvaram sexy shop sa kabinama za gospodu i kabinama za dame. Ti si domaćin i vodiš celu priču. Skidaš posao sa kurca!” zasmeja se kad završi.

Mladić bez reči uze čašu, podiže je neobraćajući pažnju na maramicu-podmetač koji se beše zalepio za dno. Ispi svoj skoč u cugu i po prvi put otkako dolazi ovde, tresnu čašom o sto.

-”Mislio sam da ovih poslednjih pola sata našeg viđanja nikada neće proći. Hvala vam na svemu! Hvala na lepim rečima, hvala na poslovnoj ponudi. Nažalost, predlog ću morati da odbijem. Noćas letim za Kinu. Dobio sam posao u struci. Posao profesora Engleskog jezika.“

Ustade, uze joj ruku i poljubi je iznad prstiju.

-„Bilo mi je drago. Neka vam je sa srećom sa tim… poduhvatom“. Žurno napusti prostoriju, ostavljajući za sobom par stolova, dvoja otvorena usta i četiri oka koja su se panično krenula tražiti. Svako iz svojih razloga.

Potragu im omete kelner sa belom leptir mašnom. Nosio je obećano piće gospodinu Bobu.

„Izvolite, gospodine Bob! Ovo je na račun kuće. Ovo mesto zna za tugu. Lu je otišla. Neće se više vraćati.”

-”Hvala, prijatelju. U tom slučaju- donesite i jedan merlo za damu. Na moj račun!”.

Untitled

 

 

Noć je bila tamna, pivo mlako a kokain loš. Jedva da je radio. Vozeći do Bulevara Nade trnuo sam u nameri da ponovo osetim onoga sebe kakav bejah na početku cele ove igranke oko mog talenta. Ja, Emilio slikar sa obronaka Svetle planine, umetničke enklave Najvećeg grada na svetu. Razgovaram sa parom očiju iz retrovizora.

-“Jebo te, sećam se te slike čoveče… Ja, u malom iznajmljenom stanu, sedim kraj prozora i gledam u park i košarkašku arenu preko puta moje zgrade. Napolju mrak, sneg koji se topi i grane koje njišu najupornije listove, koji zimu ponosno dočekaše vijoreći se na severnom vetru. Kraj mene radijator, na radijatoru bela najlon kesa. Na njoj plavim markerom ispisana reč: „Repovi“

Da, beše to kesa sa svinjskim repovima koju sam izvadio iz zamrzivača u nameri da ih otopim i sutra od njih napravim gulaš. Jer sutradan je dolazio taj agent prodaje šta li je već, taj bucmasti peder, koji je želeo da mi pomogne da uspem po svaku cenu. Prepoznao je, kako reče, u meni izdanak divljine, čvrst kao kamen i surov kao morska hrid. Odmah sam shvatio da su jedine dve stvari koje je taj tip od mene zaista želeo bile procenat od prodatih slika i centimetri moje kite.

Međutim kada ti neko uz gulaš od svinjskih repova pomene hiljade dolara vredne ugovore, izbor i nije baš najsretniji. Jer, naravno, prihvatiš netremice. Prihvatiš i lažni osmeh i manikirane prste koje ti pogled navode ka isprekidanoj liniji u dnu papira. Onoj, na koju ćeš svojim potpisom staviti do znanja da si od strane svog agenta upoznat sa svim aspektima koji iz Ugovora proističu. Direktno ili indirektno.

Naravno, prilikom potpisivanja pojma nemaš o čemu je zapravo reč. Jer, ti si slikar. Jebeni slikar. Dovoljno je da tvoj sagovornik kaže jednu jedinu reč i začika tvoju radoznalu umetničku maštu. Onu prokletu, neodoljivu. Tako udružene, mašta i reč u tebi potegnu okidače i već narednog trenutka gledaš mu iz očiju siže života. Strahove i strepnje, radovanja i nade. Vidiš šta voli, čega se stidi, čime se ponosi… I sve to u par minuta razgovora. Kako, do đavola, onda da potpišeš da si sa nečim saglasan? Jer dok izlaže tačke ugovora, ti pokušavaš u njemu otkriti koliko će te zakinuti. Da li ćeš i dalje jesti repove dok on bude menjao svoj stari srebrni escajg za još stariji. Ovoga puta sa nekog srednjovekovnog dvora, po mogućstvu.

No, potpisah ipak.

-„Može sada poljubac?“

-„Ne baš!“

-„OK, dragi mladiću. Biće prilike. Dobrodošao i lepo se snašao u životu poznatih!“ Namignuo mi je iskrivivši lice u idiotsku grimasu.

-„OK, hvala!“- pružih mu ruku i najebah mu se matere u sebi preko učtivog osmeha. Već sam tada počeo shvatati kako mašina zapravo radi.

Par meseci kasnije, punio sam izložbene ateljee na Bulevaru Nade. Punio sam i novčanik. U banci su mi odobrili stavljanje nadimka između imena i prezimena. Stvar prestiža ovde na Ostrvu Umetnosti.

Emilio „White Trash“ Tenaglia.

Voleo sam svoj život tih dana. Nisam razmišljao ni o čemu. Bele linije, zelene novčanice, semenke koje pucaju i buše košulje. Raj. Raj u koji sam uplovio suviše glupo, suviše mlad i nesvestan da sam svoje telo, svoje suze i strahove, svoju dušu o koncu, ponudio debelom mesaru koji me je seckao i prodavao na kilo. Ne želeći izgubiti ono što ja mogu da stvorim. Kada ne bih imao gotovu sliku, bio sam u obavezi pojaviti se (iskreno, donosili su me iz ateljea) u sred noći u Najpoznatijem klubu Najvećeg grada. Tu bi mi mesar moje duše turio plajvaz u šake i tada sam potpisivao jeftine reprodukcije svojih slika. Na njima beše odštampan QR kod koji je vodio ka mojoj službenoj stranici na Globalnoj mreži. Bio sam popularan. Bio sam white trash superstar. Pijan i drogiran 24/7. Nazdravljao svojoj slavi, gušeći se u lažima koje sam niz grlo spuštao. Jer nisam bio „Pikaso današnjice“, niti sam bio „Vizionar o kome će tek budućnost posvedočiti“, kako naslovi štampe o meni tada pisaše. Ne. Bio sam još uvek Emilio. Drugar sa kistom, paletom i temperama koji po sniženoj ceni dobija svinjske repove u bakalnici iz komšiluka. Bio sam normalan, prizeman i skroman. Nisam želeo stan na Aleji bogatih, kola iz poslednjeg broja Automagazina niti svu tu drogu i skupe godine berbe. Ne! Ipak, mimo svoje volje postadoh Crni Isus Najvećeg grada na svetu.

Naravno, takva titula sa sobom donosi određenu odgovornost. Kao i očekivanja. Grimizni anđeo- svedok pokopa naših sopstava. Onih čistih, kojih se ni vi, zajedno sa mnom ne možete zapravo setiti jer je toliko toga prošlo od tada. Sakrivasmo se ispod jastuka punjenih perjem rajske ptice. U tom mraku i strahu pronalazili smo srodne duše. Pod  jastukom se ugušili. Vaskrsli u zmije, šišteći dvostrukim jezikom: „Sve je isto kao nekada!“

 

teeq

Muka mi je od ovog posla!- govorio je dok se gledao u ogledalo. Sopstveno lice mu beše postalo strano. Znao je da je to on- ali ipak… Ovaj čovek, u čiji odraz se upiljio, sve manje je oslikavao ono što u sebi još uvek nosi. Stario je. Parao se poput rukava starog džempera. Nestajao i kopnio. Lišen priznanja, lišen odlikovanja. Nikad pretočen u uličnu legendu, nikad spominjan kao stub jednog vremena.
Theodor Quantrell, poreklom iz Gane, rođen i odgojen u Los Angelesu. Afro-amerikanac u svojim četrdesetima. Detektiv odeljenja za krvne delikte.
Tee Q- pandur iz kraja, koji je gotivio svoj komšiluk. Ponekad bi primorao svojom značkom nepoverljive dilere iz bloka da mu prodaju nešto trave. „Krvni delikti“- kakav praznični celofan, a? govorio je klincima. „Znaš li šta to znači mali brate?“
„ Ne znaš- odgovarao bi umesto sagovornika, nastavljajući: „Ne znaš, jer si klinac. Zato ću ti reći šta znači…“
Kada bi deci željnoj lakog novca objasnio da je on pandur sa kojim oni nikada neće imati problema, jer će njegov slučaj postati tek nakon što svojom krvlju celivaju asfalt koji ih podiže- prodavali bi mu robu. Sa knedlom u grlu i uz obavezan popust. Tee Q, međutim, nikada nije koristio povlastice. Uvek je plaćao pun iznos, govoreći da je novac sredstvo zbog kojeg se mnogo velike stvari bacaju na kocku. Zato ga treba obilato koristiti i uživati u svemu što može da ti pruži. Jer, na kraju će doći da naplati sebe. Kao klatno koje ti pruži nezaboravnu vožnju do same ivice energije. Do nulte tačke. I tek što iskusiš taj magični trenutak, već te nezaustavljivo vraća u ponor iz kog si potekao…

„Dan će! Opet…Stanište ljudi. Sigurna luka. Dominacija čula vida. Stvarnost na očigled… Mrzim jebenu svetleću stvar!“ govorio bi odvajajući se od računara na kom je celu noć pokušavao uklopiti profil i motiv još uvek nepoznate osobe kojoj treba da nakači odgovornost za jučerašnju naslovnu stranu LA Daily News-a:
„Stripped, raped and strangled“
Otpi gutljaj kafe i okrenu broj.
-„Dobro jutro Sam! Vidi, znam da je pet i da spavaš i ta sranja… ali daj pozovi ove tvoje hrčkove iz noćne smene i najavi me na uviđaj! Nešto mi je palo na pamet, hteo bih da proverim, OK?
-Gospode Tee, pa zašto mi radiš ovakve stvari. Teraj se u kurac idiote jedan! Pet sati, ej! Pet sati sinak! Zvaću ih, idi u pičku materinu…
„Jebeni pandur- narkoman“ čulo se dok je Sam, načelnik odeljenja za skladištenje dokaznog materijala spuštao slušalicu. Tee-Q je nekako bio zavoleo taj pozdrav. Iskreno je uživao prenuti ga iz sna za vreme koga on i gospođa mu puvaju pod čaršav ostatke sinoćne večere. Sklad. Brak. Ljubav…
-Šupak jebeni! Evo ti stiže dan. Ti, gospođa i horde vama sličnih izmileće uskoro, pretvarajući se da su sveži i odmorni. Da nose energiju koja će baš ovaj dan učiniti posebnim. Maske sreće. Ceo jebeni svet počeo je da fura taj osmeh izatkan strahom od samoga sebe. Poprimaju izgled omiljenog TV programa. Prosto možeš zaključiti ko je na koji kanal navučen. Pratiti smer u kojem je pobegao od sebe. I u takvom svetu ja moram da rešavam zločine. Pa svi ste bre pod istragom, mamu vam jebem! – mrmljao je Tee-Q
-Ljubavi, pa ti si ponovo budan celu noć? Pa zašto to sebi radiš srećo? I gde si da me poljubiš, tvoju malu devojčicu koju čuva veliki crnja pandur? – mlela je ulazeći u kuhinju Adelle, takvom snagom i brzinom kao da ni ona nije okom trenula.
-Oooh, dobro jutro i tebi! Samo skuvaj tu kafu i ne ponavljaj mi tu gomilu sranja koje me svaki put pitaš nadajući se drugačijem odgovoru, ok? Ako ti se kenja idi u klonju i kenjaj, nemoj ovako! Ne mogavši slušati zvocanje Tee-Q je zapalio iz gajbe.

-Matori, da je pomeriš na onaj zid do svoda, a?
-Hajde…Jel ovde?
-Da!
-Tu vam je do jaja! Odgovori Tee u nadi da će vlasnik paba i njegov radnik napokon pronaći zajednički jezik i dogovoriti se oko novog mesta na kojem će limena reklama ukrasiti ciglu paba u koji je Tee-Q rado svraćao.
-Ionako niko ne gleda zidove kada vam po stolovima šljašti glamur sa naslovnica novih brojeva Who’s who-a. Jer svi hoće da znaju kako se dospeva do zvezde na Holywood bulevaru.
-Hej Tee! Hvala na savetu čovek! Uvek volim čuti reč svojih gostiju.
-Da sam na tvom mestu, pre bih mi se zahvalio na čitavoj vilici nakon svog onog trubljenja na raskrnici. Video sam te Tome, u onoj tvojoj kanti od audija. Tripuješ se momčino, a?
-Jebi ga matori, kasnio sam na posao… iskrivio je vlasnik paba lice u kez, želeći tako iz Tee-ja izmamiti trunku milosrđa.
– Zajebi me sa tim osmehivanjem. Obojica znamo da sam zaradio svoje besplatno piće za danas, zar ne?- upita Tee, namignuvši.
-Naravno. Kiselo se smešio Tom, strepeći od količine pića koje će Tee-ju kliznuti niz grlo, ne donevši mu pritom ništa osim čistog gubitka. Jer Tee je mogao da potegne. Veoma.
-Ne beri brigu Tome, samo dva tri krateža da me krene inspiracija. Imam neko sjebano ubistvo na kom moram da poradim. Poštedeću ti džep ovoga jutra.
Krenuli su viskiji sa vodom. Jedan, drugi, treći…Tee Q je zamišljeno gledao u prazninu koja beše potisla sav njegov svet. Niti je više ikoga čuo, niti je išta video. Samo mrak i tišina. Zašto? Zašto silovati u parku i obesiti o drvo? Ne uklapa se ni sa jednim od obrazaca ponašanja poznatih Tee-ju.
-Do vraga! Promrmlja sebi u bradu, odgurnu se od šanka i zaputi ka izlazu.
-Hvala Tome. I pazi kako voziš sinak!
-Sve ok Tee!

Zaputio se do stanice. Dan je kuljao sa istoka, bojeći zoru u crveno. Noć je uzmicala tražeći stanište u novom danu, gde će iznova progutati Sunce. Igra svetlosti i senki. Opsena prirode.
– Dobro jutro gospodo!
Jutro Tee! Otkud tebe? Mitchells je zvao da te najavi ovima u jazbinu. Bio je  besan što ga ponovo budiš.
-Znam dečkonja. Uvek mu to radim. Prdonja matori!
Nasmejaše se obojica, pružiše ruku jedan drugom. Razmeniše još par prijateljskih reči na prijavnici osme policijske stanice. Tee se zatim zaputi hodnikom ka liftu. Pritisnu dugme sa oslikanom strelicom na dole.
Idemo dole… Čudne li simbolike, pomisli. Vrata se otvoriše i Tee kroči u prostoriju za odlaganje dokaznog materijala.
-Pozdrav društvo! Šta se radi?
Pozdrav poručniče! Kao i obično… Police pune pečata raznih sudbina, sudije koje ne potpisuju revers i hladna kafa od kuće jer nam je aparat u kvaru. A niko od nas nema želju da se penje do Narkotika na peti sprat zarad kafe. TV radi i to je ok. Večeras je utakmica. Menjao sam smenu, radiću duplu, da bih u miru mogao da gledam. Kući me klinci izludeše. A? Šta kažeš? Mudro, a? To za smene.
-Pravi si detektiv Majki, nema šta! Kako si to samo dobro odigrao. Vrhunski strateg! – kuražio je Tee debelog Majka službenika u arhivu dokaznog materijala. Tip je bio toliko lenj i prizeman da je Tee prosto voleo doći ovde i prozboriti sa njim po koju reč. Prosek Los Anđeleske policije.
-Nego, da te pitam. Treba da pogledam onu od pre mesec dana. Parkić kod škole. Ubodena iglom za štrikanje u srce. Sirotica. Sećaš se?
Da, da…Dokle si stigao sa tim? Ima li pomaka? Jeste uhvatili manijaka već?
-Ništa još Majki ali mislim da sam mu na dobrom tragu. Mislim da su ta dva ubistva povezana! Zato mi i trebaju neke stvarčice. Pokušavam uklopiti nešto…
Uh, nadam se da će tip goreti u paklu! Izvoli Tee, uzmi šta ti treba. Ali kako ćeš do vraga išta pronaći? Zaista se divim. Na kraju uvek rešite slučaj. Ne znam kako to polazi za rukom vama detektivima, ali po tom dokaznom materijalu nema ničega više do naših pandurskih otisaka, prašine i trake sa delovodnim brojem pod kojim je kod mene zaveden.
-Umetnost Majki, umetnost! nasmeja se Tee, uzimajući dugu iglu na čijoj je oštrici pre 30 dana predata njena duša Svevišnjem.
-Šalim se druže, naravno! Potapša Majkija po ramenu.
-Analitika, usmeravanje, konstrukcije, odbacivanje izgrađenih teorija, pravi otisci prstiju, lažni otisci prstiju, nedostatak dokaznog materijala, logički ćorsokaci…pakao druže moj! Tamo se rešavaju slučajevi. Vidiš da je šest ujutro sinak? I? Jel jebem ženu? Ne! Radim na slučaju!
Majki se nasmeja. Tee mu uzvrati osmeh.
-Jel ima novosti sa kamerama oko parka u vezi one mukice od preksinoć? Okačene u parku?
Ništa novo Tee, samo snimak patrole kada je pronađena ujutro i ti što bezbroj puta tumaraš po tom delu parka, tražeći bilo šta…
-Znam! I obilazim okolne zgrade kao jebeni idiot u potrazi za kamerom koja ima opciju noćnog nadzora. Znaš li koliko ih je po kraju?
Ne!?
-Jedna! I to naša, u dvorištu stanice. Koja pokriva vozni park. Ona koja je uhvatila Rodmana kako trsi onu malu iz PR-a u onim patrolnim kolima sa sjebanom haubom, sećaš se?
Hahaha! Kako da se ne sećam! Hahaha!
-Otišao sam dobri moj! Ne daj se!
Ćao Tee! Srećno druže. E, što si me dobro podsetio. Baš se slatko nasmejah! Jel se sećaš ujutro face kad je shvatio da smo jebeno svi pogledali! Ahahaha!
Tee je već bio na vratima. Mahnu rukom u znak pozdrava.
Sačekavši veče, izvukao se Tee iz kuće i krenuo u potragu. Morao je naći nešto. Bilo šta! Zar da čeka svakih trideset dana da se desi novo ubistvo. Nije mogao da dozvoli da se za mesec dana opet pune naslovnice dnevne štampe. Bio je odlučan u nameri da koliko večeras završi sa tim. Razmišljao je: U Velikom parku, mestu zločina od pre mesec dana- postavljen je policijski punkt sa reflektorom u sredini parka. Da je ubica potpuni idiot, to mesto mu više ne bi palo na pamet. Parkić kod škole- mesto zločina od pre tri dana još uvek je pod budnim okom komšiluka željnog nove senzacije. Željnog pažnje novinara i kamera. Poziva rodbine iz daleka, koja na vestima prepozna adresu.
Ne. Ta dva mesta nisu nikako više predmet njegovog interesovanja. Međutim je Tee, iskusni detektiv osme Los Anđeleske policijske stanice, bivao sve snažnije privučen istančanim predosećajem da večeras mora biti napolju. Tumarao je ulicama koje su gubile svoje oštre konture pod plazećom izmaglicom novembarske noći. Žuta gradska svetla su iz trena u tren gubila moć da osvetle prostor oko sebe.
-Do đavola, sad može biti bilo gde. Ako bude…
Noć je odmicala. Mirna, tiha, umotana u maglu. Ne čuju se sirene, radio prijemnik ćuti. Tee se, obilazeći grad približio stanici. Na svega dva bloka od radnog mesta, Tee je shvatio kako je na izmaku snaga.
Otići ću da se pozabavim papirima, kad sam već tu. Obiđem još ovaj kvart i večeras ne hodam više po busenju makar šta da je u pitanju- pomisli.
Bližilo se 10 uveče, magla je bila gusta kao testo. Tek na par metara vidljivosti nedrila je noć retke prolaznike. Uglavnom vernike koji su išli na večernju misu.
Tee se zagleda u časovnik. Vreme je oticalo. Sam na ulici, upadljiv i sablasan u toj magli Tee je gledao na sat. Možda bi to moglo biti i ovako- pomisli Tee i krene bliže crkvi.
-Izvinite mlada damo! Detektiv Quantrell iz osme policijske.
Izvolite detektive! Maria, bibliotekarka iz knjižare preko puta vaše stanice, znam vas iz viđenja. Kako mogu da vam pomognem? upita mlada komšinica kroz osmeh.
-Pretpostavljam da ste krenuli na misu pa vas neću mnogo zadržavati. Stvar je u tome da radim na profilisanju u vezi određenog zločina i trebala bi mi vaša pomoć na trenutak.
Svakako! Imam par minuta.
-Odlično. I hvala vam. Pođite sa mnom iza crkve, molim vas. Pazite samo velika je magla. Znate taj mali šumarak tu iza, sa onim dosadnim vranama što kenjaju po klupi. Tu je osvetljeno, tu ćemo.
Pošli su stazicom punom maramica i iskorištenih kondoma koja je kroz šiblje vodila do crkvenog letljikovca. Sa prvim udarom zvona Tee pogleda oko sebe, sagnu se i pokupi šiljat kamen koji mu se našao usput.
-Improvizacija! – reče tiho.
Molim? – upita bibliotekarka
Tee-u jurnu krv u glavu. Oči mu zakrvaviše. Ubrza disanje i raširi nozdrve. Krenuše mu trnci po telu i jedva odole da ispusti krik. Tupi udarci kamena u glavu i lepetanje rukava Tee-jevog mantila još jednom su tišini noći poverili ko je zapravo i koliko je postao nestrpljiv.
Zvona utihnuše. Sveštenik se obrati sa oltara:
Reč je Gospodnja.