ONI

Iz kočija skupih nadire legija glupih,
Valja se pohlepom iznedren šljam.

Ka pozorju hode a špalir im prave,
Njihovi verni, uhranjeni psi.

Na svetinu reže, dok bagra se penje,
Kako bi glave vladara mogli videti svi,

U opseni slušati oracije sa visine,
O lažima maštati, niz zube što sline.

Prozirne, tupe, protkane rečju teškom,
Što tvrde da značajan ovo je čas.

Dok slamarice krišom darivaju smeškom,
Pored nas ovakvih još dugo će oni uživati vlast.

Dokle god je straha, sitnih duša i lenjosti,
Dok se trampe knjige za tepsiju ribe,

Groktati će oni moći al’ voditi,
Promrzlima o suncu govoriti.

Iz kočija skupih nadire legija glupih,
Valja se pohlepom iznedren šljam…

Advertisements

Da nam živi (sm)rad!

Flešbekovi glupih ideja, unutrašnja borba sa bezvoljnošću i beznačajne sitnice kojima smo poklonili previše pažnje, uzdižući ih i od njih čineći Golijate sopstvene posvećenosti. Izgovori. Naši verni obmanjivači u službi prikrivanja lenjosti. Svojom lažnom veličinom ubeđuju nas da ne umemo da radimo kako valja i ruše nam samopouzdanje sve do trenutka dok ne odustanemo. Šta god da smo započeli. Pritiskaju nas, govore nam kako nedostaje ukus tome što stvaramo, kako smo zapravo žedni ili željni stanja izmenjene svesti. Kako želimo da utonemo u maštarenje a ne da maštu koristimo kao izvor inspiracije za svoja dela.

Otkuda to, pitaju nas, da mašta i rad idu zajedno?! Ta zar nije to dvoje nespojivo? Crni ti, bolje skuvaj kafu! Pronađi neki film pa sedi i gledaj. Slušaj muziku, čitaj knjige. Drkaj…Sve ti je pred nosom, budalo, samo uzimaj. Konzumiraj. Imaš jedan jedini zadatak u ovom društvu: da budeš Potrošač!
Imaš svoj do krajnjih granica uprošćen deo posla koji (ne)umeš da obavljaš. Ipak, koliko god banalno da bilo, primaš za to svoje osmočasovno polu – korisno puvanje u stolicu neku nadoknadu. Na osnovu nje kuješ male planove za još manje podvige. Tako, recimo, početkom meseca možeš sebe da zatekneš kako pobedonosno tegliš nekolicinu najlonskih cegera iz tržnog centra. Tvoj kvalitet, tvoja proračunatost i kreativnost iznedreni tokom popodnevne kupovine i otelotvoreni u rke koje vukljaš ispod gradskih bulevara kroz slabo osvetljene podzemne prolaze. Razmišljaš da kupljeno ni ne opereš u mašini. (Kako je red jer, ko-zna-kuda-je-sve-to-prošlo dok nije stiglo do tvojih bogom danih ekstremiteta, jel. Šilo se to u Aziji, pakovali Indijci, prevozili brodom mornari – vrlo verovatno crnci a brod bio u Hrvatskoj u luci, Bože me sakloni!) Ipak, ozbiljno razmišljaš da preko svega pređeš i pogaziš sve(te) postulate, te ih, očaran svojim izborom, odmah onako s etiketom, odeneš i prošetaš gradom. Ulicom glavnom, kojom svi prolaze i gde ćeš biti primećen. Potencijalni mladoženja. Gospodin rasploditelj i omnožitelj konzumenata masovne proizvodnje. Potrošač. Mušterija koja je uvek u pravu. Bog? Šta?

Dokle seže svo to proseravanje? Kada će palančenju doći kraj u ovom gradu? Na ovom poluostrvu? U ovom veku? Šta se to dogodilo pa smo zastali i nestalo nas poput iskri u pepelu? Pitanja se množe, odgovora nema. Zapravo ima, ali su takvi da zbog njih živimo u nadi da će ipak da se desi neko uzvišeno proviđenje te će uspeti da nas makne sa spramputice kojom sve vreme idemo. Odgovori, dakle, suviše teški. Suviše bolni za jednog razmaženog Kupca. Oni koji iziskuju rad! Razmišljanje. Odricanje. Čvrste odluke. Teške zadatke. Zalaganje i izgaranje. Borbu. Napor, odupiranje. Istrajnost. Um. Praznik rada? Hvala ne! Suviše crveno za moj ukus.

Hristos Voskrese!

Vreme kreacije, novog ili ponovnog rađanja. Doba Sunca. Popodnevni rosé i neobavezni džez u bašti omiljenog kafea na reci. Prelamanje svetla na srebrno-sedefastim talasima vodenog doma razigranih ribica predivnih boja.
Za leđima – fasade novog lica grada. Urbana, poslovno – stambena ekskluziva koja od studenata bušnih cipela pravi turiste koji letuju na Baliju. Predeo Prvog procvata. Inkubator dobrih vibracija i poslovnih šansi. Projekti u povoju, zaposleni ljudi, pokretačka energija, planovi kojima je potrebna revizija i adaptacija… Menadžerski raj. Svi rade i svako zaradi. Zadovoljni oni koji su na vlasti, zadovoljna i opozicija jer će da nasledi ovu baštu Božju.
Baštu dovoljno prostranu za svakoga ko želi da se ugradi i poseje neko svoje seme, neke svoje male palanačke travke koja neće biti vidljiva na prvi pogled u ovako lepoj bašti a njemu će doneti mnogo toga dobroga. Jer, kada si korov – na žalost, sudbina ti je takva da se korovom i rasplođuješ, te je jedini način za opstanak tvoj, upravo taj da moraš da budeš otvoren za svaku moguću šansu koju ti ovo društvo (koje davno nekad beše veoma brižno i veoma probirljivo) pruži.
Idila.
Sve je u redu, sve je na mestu, samo veru nemoj da zaboraviš!
Neka tebe nedeljom u crkvi! Tamo crpiš svoju mudrost i ulivaš u svoju proseljačenu glavu. Gledaš kako pop Judu kune a veliča Petra, pa pogledaš njegov BMW X5 i zapitaš se , ponukan sopstvenim iskušenijem, šta bi Petar uradio da je zlatnicima nuđen kao Juda. Onda slušaš tog istoga popa kako potpuno odsutan pridiči okupljenima, drobi psalme, gotovo mehanički, ni sam ne znajući o čemu zapravo zbori dok ne dođe do trenutka kada treba darodavce pomenuti.
Tu uzima malu svoju svesku, pa iščitava imena onih koji dadoše prilog crkvi ređajući ih po datumu daropočinstva njihovog. Trebalo bi, po pravilu , da osvedočene vernike , potom darodavce sa najvećim prilozima stavi u prve redove, no popa mrzi da poredi, nego niže spisak strogo po datumu.
Ukoliko ga neko od prozvanih ikada upita za načinjenu, kažimo, nepravdu pripisaće svoj nemar težnji Hristovoj ka skromnosti, te opomenuti vernika kako nije lepo da želi biti istaknut pred stadom Božjim… Da crkve nije, ne bi ni opravdanja za grehove bilo. Bilo ko, i bilo u kakvoj nameri da ih je počinio!
Zna to dve hiljade godina kasnije da se desi. Ostanu samo administratori mreže da postoje. Sede u svojim BMW X5, dobro namireni i obavezni da obmanu drže podignutom, čuvajući Istinu da prodre…
„S.A.L.I.G.I.A.“
Reč je ona što nastade tako što je uzeto početno slovo svake od sedam imenica na latinskom kojima se označava jedan od sedam grehova smrtnih:
Superbia ( Понос, Ponos),
Avaritia ( Похлепа, Pohlepa),
Luxuria ( Блудност, Пожуда, Bludnost, Požuda),
Invidia (Завист, Zavist),
Gula (Прождрљивост, Proždrljivost),
Ira (Љутња, бес; Ljutnja, bes),
Acedia (Лењост, Lenjost).

Gospodo, takozvani vikari Hristovi, izvolite, izopštite se…
Ja jesam ono, što u srcu mom je. U srcu mom je ono što ja jesam!
HRISTOS VOSKRESE!

POSVETA

Koliko toga bih vam mogao reći,
A malo kažem kad vas kraj sebe imam,
Reči koje nosim prkose mi sreći,
Pa tulje u meni, a ćute ostalim svima.

Igraju se sa mnom, noću ljubav vode,
Dok ležim u postelji nepomičan, tih.
Pre svitanja dušu mi oplode,
Svakog mi jutra poklone stih.

I tada ih tako mazne pitam,
Zašto li baš mene tol´ko vole,
Kažu samo nadom da ne skitam,
Jer sa mnom su dok ne nađu bolje.

Moje reči – moja ljubav,
Moja patnja i potreba.
Moje reči – moja ljubav,
Sedma kora moga hleba.

Tišina

Zašto na reči tupiti zube i grlu ružiti stas,
Kada u tišini leži dostojanstvo za nas pokisle.
Uzalud je sada dizati galamu,
jer bordel se zatvara, devojke su odavno otišle.

Sve što je nekada ovaj prostor činilo lepim,
Sada je na nekom drugom mestu,
Sa tek po nekim, dragim, sećanjem na nas.
Drugome vedri natmurene misli.
Otišlo je odavde. I zato ćuti! Ni glas.

Ne kvari spokoj, jer kad neme su institucije-
Budi nem i ti.
Poštuj kuću, poštuj madam, poštuj ovaj kasni čas.
Ne kvari spokoj, već –
Nade u lepše sutra pronosi glas.

Pa igraj sa nama, raduj se i pleši,
Slušajući obećanja o kojima zidovi ovi bruje,
Da su šansa i mogućnost evo tu, na pragu,
Kako pobede truba skoro pa se čuje.

Na kraju savet da uputim želim,
Budi tih i molim, bez mnogo pitanja,
Ako želiš danu se veselit’
Ako ti je stalo do svitanja.

SVAČIJA


Nastavi samo pustoši da brojiš sede,
Beskorisno, kao sa poda hleba mrva.
Posmatraj svet svoje uzvišene bede,
Blistaj! Ne dopusti samoći da te shrva.
 
Jednom će već neko da dođe i po tebe.
Celivaće poljupcima stare, gorke rane,
Istraj! Hrabar od vetrova sudbe ne zebe,
Makar se nad njom već svijale vrane.
 
Gde životu pronaći suštine nit?
Gde počiva blagost, ta dečja privilegija?
U srcu tvome, hladnom kao hrid,
Sigurno ne! Zato neću više ni ja.
 
Tu samo još ludak može da traži radost,
Priznajem, da mojoj jeste godilo duši,
Svemu da nađeš manu sposobnost,
Ali ja ipak moram o nas da se oglušim,
 
Da krenem dalje, jer velikog imam posla,
Važnog, znaš onog koji ne može da čeka,
Potreba mi upravlja tim kompasom života,
Ka luci u kojoj dane greje svetlost meka.
 
Moram da shvatim čije je oko i duša čista,
Čijeg srca bat kuca tonovima sreće snene,
Da pogledom prvim čim zatreperi iskra,
Ljubav, ta zver divlja, u lov na nas krene.
 
Ali ti! Ti nemoj da misliš da te ja izdajem,
Samo ti nastavi svoju bitku da vodiš,
Ja i tebe volim, ali teško mi je – priznajem,
Bespomoćno da gledam kako nestaješ, kopniš.

MORFOLOGIJA ZDRAVSTVENE BIROKRATIJE

krankenhaus

Bolnica. Dom bolesnih. Mesto mira, nade i očaja. Mali grad, kojim s jedne strane upravlja medicinsko osoblje izvežbano da prikaže kako osećanja ostavlja po strani. Da vode brigu samo o činjenicama i da svaku reč koju im uputite posmatraju isključivo kao pokazatelj vašeg trenutnog stanja. S druge strane – mi, pacijenti.  Privremeni stanovnici  ovog malog grada veoma jasnih pravila. Dođi, ozdravi i idi ili Dođi, umri i neka te nose. To su, kada se ogoli stvar, osnovni postulati na kojima počiva suština boravka ovde. Surovo i hladno. Upravo zbog toga bilo mi je neverovatno kolika se, zapravo, količina razumevanja, simpatija i uopšte plemenitih osećanja prožima između ledenih stubova koji nose srž ovog mesta.

Međutim, put do tog  saznanja, kao i sve ovde, ima svoj protokolarni raspored. Jer, kada kročiš u hol ispunjen ljudima, kolicima sa bolesnicima, sestrama, lekarima i kafe aparatima imaš obavezu da kreneš kroz birokratski lavirint satkan preplitanjem grubih konaca nelogičnosti i najfinijih niti uzaludnosti. Ovo je mesto gde čovek postaje loptica za stoni tenis a tri šaltera i Ambulanta broj jedan, odeljenja za Prijem pacijenata predstavljaju ljute protivnike željne dobre partije dobacivanja.

– Dajte mi Zeleni uput gospodine!

Sasvim iznenada me je dočekalo pitanje sredovečne gospođe koja je sa još jednim vremešnim gospodinom sedih brkova i dugačkih ušiju delila staklenu kockastu tvorevinu koja se nalazila na dva koraka od samih ulaznih vrata. Vrebali su odatle novopridošle pacijente i sa prvim kontaktom očima ispaljivali pomenuti zahtev.

– Šta vam je to?

Usudio sam se da uputim pitanje ka posadi staklene osmatračnice. Mogao sam tačno da vidim kako im se oboma obrve navlače ka korenu nosa. Bio sam uveren da ispod labrnje kriju one velike, oštre  očnjake, samo su naučili kako da se savladaju i njima ne ujedaju. Dobijaju po kosku da glođu na kraju smene, sto posto- mislio sam u sebi, dok sam mahinalno pružao ka šalteru svoj buket aranžiran od najraznovrsnijih Uputa, Izveštaja, Nalaza, Analiza i Mišljenja. Razvio sam ih u šaci poput podeljenih karti i pružio ih licem ka šalteru. Mužjak, koji je bio bliže meni, baci pogled i kažiprstom pokuca po staklu na mestu koje je bilo naspram jednog od nekolicine zelenkastih papira.

– Ovaj! Reče lenjo, kuckajući vrhom prsta.
– Hvala Vam.

Uredno sam se zahvalio, izvukao papir iz gomile i pružio kroz polukružni otvor njihovog kaveza. Pomislio sam kako mi, ako zanemarim potencijalno opasne Bele Očnjake, ovi prvi trenuci protiču sasvim u redu i da cela stvar donekle podseća na trendove koji su uobičajeni u ostatku sveta. Znate ono, dođeš, uzmu ti papire, okrenu neki broj i dođe medicinska sestra koja te provede do sobe. Okej, mislio sam, ono jeste da nedostaje osmeh i malo manira, ali Bože moj… nisam došao na dvor.

– Alo! Prenu me Beli Očnjak iz razmišljanja, pružajući mi nazad moj Zeleni Uput.
– Izvolite?
– Ideš sa ovim tu iza zida, na šalter broj tri. Tamo spremi isti ovaj papir, knjižicu i prvi izveštaj specijaliste gde ti je dijagnostikovao ovo… (pogleda onaj uput izdaleka, sroči kratko ustima kao da proba, pa reče): Hernia Inguinalis… nešto. Šta je to?
– Bruh, rekoh kratko.
– A kiiila! Ma ti za tri dana izlaziš odavde. To ovde režu kako bi se zagrejali.

Nasmejao se glasno, sa papirom u šaci koju je bio ispružio kroz mali polukružni otvor na staklu. Uzeo sam moj uput i krenuo do šaltera broj tri, gde me je bio poslao. Iako sam znao da mu se sada, dok se smeje, sigurno vide zubi nisam smeo da pogledam preko ramena i uverim se za očnjake. Samo sam nastavio da hodam. Desetak koraka pravo, do sredine prostorije, zatim desno dok nisam prošao Zid koji se nalazio na sredini hola, bez ikakvog smisla i svrhe, osim da u svom dnu omogući dom Šalteru broj Tri.

Ispred šaltera vijugao se živahan špalir sazdan od ljudi koji čekaju. Podsećao je na neku čudnovatu gusenicu koja ima mogućnost nezavisne interakcije svakog od svojih članaka ponaosob. Primetno je bilo kako međusobno razmenjuju mirise, poglede, reči i informacije. Red za čekanje. Priključio sam se člankastoj tvorevini, postavši tako još jedan njen privremeni segment. Primetio sam da svako od nas ima svoj volšebni životni ciklus u redu. Isprva, kako to priroda nalaže, po rođenju tj. po stupanju u Red, samo ćutiš i gledaš u svoju propratnu dokumentaciju. Obično pognute glave i bez želje da učestvuješ u socijalnom životu izolovane društvene celine u kojoj se nalaziš. Vremenom, nastupi faza priključenja. Dvojakog je karaktera i ima svoj svesni i nesvesni deo. Inicirana je ovim potonjim tako da, jednom kada postaneš deo ove gusenice, više nisi u stanju da ostaneš nezavisan i izopšten iz zajednice. Svesna interakcija uglavnom počinje izvinjenjem ili prihvatanjem istog upućenog od strane nekog od „članaka“ iz neposredne blizine. Ovaj momenat ujedno označava i okončanje perioda inicijacije i prelazak na period ranog suživota u nizu. Ovde jedinka intenzivno sluša izlaganja ostatka grupe, puneći svoj rezervoar osećanja njihovim ispovestima. Trajanje ovog perioda je individualnog karaktera. Nakon što iscrpe skladišteni kapacitet osećanja, tendenciozno, učesnici  koji vrše neposredan uticaj na jedinku u razvitku, nastavljaju i dalje, puneći tako i rezervoar dobrih manira. Uopšte uzev, ovde je krucijalni zadatak drugih da svojim uticajem stvore uslove za razvitak osnovne odlike ovog razvojnog perioda, koja se ogleda u tome da jedinka u ovom periodu, usled pritiska kojem je izložena od strane onih koji su u neposrednoj interakciji sa njom, počinje da ispušta svoje impresije putem glasovne artikulacije i na taj način postaje punopravni učesnik u životu ovog društvenog zglavkara koji obitava ispred šaltera. Ušavši tako u period potpunog učešća, stupanjem u proces društvenog delovanja, potonja jedinka kroz razgovor počinje da stvara uslove za obnavljanje ovog životnog ciklusa čekajući priključenje novopridošlice u Red. Tada stečena iskustva počinje  da prenosi na njega obnavljajući tako čitav postupak. Važno je napomenuti da uticaj jedinke bledi kako se njegov položaj u redu pomera od središnjeg dela ka vrhu. Ovo je pozna faza  i nju karakteriše priprema za napuštanje životne zajednice Reda i ogleda se u smanjenju interakcije sa drugima, posvećivanju pažnje sopstvenim razlozima zbog kojih se jedinka nalazi  u redu i pripremi za dolazak pred oči službenika sa Šaltera broj Tri.

– Dajte Vi Vaše!
– Molim?
– Zašto niste spremili dokumentaciju kako su vam rekli na recepciji, već zagledate i razgovarate u redu kao da ste se sreli na pijaci a ne došli u bolnicu. Šta imate?
– Kako to mislite, šta imam? Imam bruh koji treba da operišem.
– Ne pitam vas za razlog posete, pitam vas šta imate od papira, da vam pomognem da posložite to i sredite, da vas ne bi poslali nazad iz Ambulante jedan. Dajte ovamo papire.

– Izvolite.

– Kako ste mi samo fini… Molim, izvolite. Kao da samo to znate da izgovarate. A gledam vas malopre u redu, rastrubili ste se pa udarili u priču kao da ste sa svima iz reda zajedno slova učili.
– Pa šta da radim gospođo kada se dugo čeka u redu. Verujte mi da nije ovolika gužva nikada ne bih…
– Šta ti to hoćeš da kažeš da ja sporo radim? Dobro, možda i radim malo laganije, pošto mi samo uvalite ceo svežanj ovog vašeg lišća da slažem.
– Vaših listova, gospođo, lišće je nešto drugo.
– Ma nemoj? Ti ćeš da mi kažeš!? Na ti ovo… I slušaj me sad dobro. Nemoj, kao što nisi poslušao Brku sa recepcije, jer u Ambulanti broj jedan nisu ovako tolerantni niti staloženi kao ja. Dakle: Ovaj, ovaj, ovaj i ovaj papir ti idu zajedno. Posebno odvoji ova dva i posebno Zeleni uput.
– Joj Bože!
– Hajde, hajde. Pametan si ti dečko nego tebe mrzi da razmišljaš. Sledeći!
– Hvala vam na tome „dečko“! Pokušao sam da se zahvalim na komplimentu.
– Sledeći!

Uzalud. Jedini put koji mi se otvarao bio je prolaz ka Ambulanti broj jedan. Velika bela vrata koja se povremeno sama otvore, iz njih proviri crvenkasta kosa, dve ogromne minđuše i zelena uniforma. Nakon što se ukaže, gomila sveta ispred vrata (koja izgledom podseća na omanje demonstracije lokalnih levičara) zaćuti i sačeka da prikaza ispusti glas koji kroz hol prenese slova prezimena srećnog dobitnika. Nakon što se prozvani oda gurkanjem i laganim kretanjem u pravcu ulaza, žamor prisutnih se ponovo nastavi. Priključio sam se okupljenima, smestivši se na obodu skupa. Aktivno učešće na ovom mestu nije bilo obavezno kao u stonogi od malopre, ali čekanje još uvek jeste glavna odlika. I ovde.

Negde početkom trećeg sata boravka u ovom holu, sa vrata Ambulante broj jedan začulo se i moje prezime. Izlaktao sam svoj put do crvenokose minđušarke i pod njenim okriljem iščezao u unutrašnjost prostorije.

– Dajte to što vam je spojeno. Tako. Sad mi dajte taj drugi set za Otvaranje istorije. I na kraju Zeleni Uput! On ostaje kod nas, sa ovim drugim setom. Umesto toga, na šalteru dobijate listu sa kojom ćete u sobu. Idite sada tu, desno. Vidite li gde je ova Najveća gužva? E, tu sačekajte da vam sestra otvori prijem u bolnicu i istoriju bolesti. Kada dobijete od nje papire idete u podrum na presvlačenje i kada završite sa garderobnim odsekom i zadužite pidžamu, sestra će da vas sprovede do sobe.

– Jel to presvlačenje u podrumu krije u sebi neku mračnu simboliku ili?
– Sve kako sam vam rekla, valjda umete toliko da upamtite!

Prosto je bilo nemoguće dopreti do tih ljudi i otpočeti kakav – takav razgovor, a da liči na onaj na koji sam u svom životu bio navikao. Nema ovde šale, sprdnje, kreativnosti. Samo pokretna traka, poput onih fabričkih. Otvorila su se vrata Ambulante broj jedan, ja izašao, iza mene se promolile minđuše između kojih se zaorilo sledeće prezime čiji vlasnik je imao zadatak da počne sa guriškanjem kroz protest levičara. Ja sam stao u novi red, poslednji u nizu.

Tih i bezvoljan, bez pravila. Društveno beživotan. Ovo je bilo mesto za karmičku meditaciju.  Čekao sam, čekao i čekao. Na kraju – stigao na red, dobio svoje papire, otišao sa njima do podruma, presvukao se u bolničku pidžamu, ostavio svoju garderobu pod budno oko sestara. Nakon toga pošao za jednom od njih. Ušli u lift, došli na drugi sprat. Otvorio sam vrata odeljenja hirurgije. Tamo me je dočekala još jedna sestra u nekoj tamno plavoj uniformi kakvu do sada nisam još viđao. Pokazala mi je sobu i krevet. Ja ušao, seo na onaj krevet i zagledao se u papire. Bilo mi je žao što moj Zeleni uput više nije sa mnom.

– Molim? Šta kažete? Pisao sam maločas o razumevanju, simpatijama i plemenitim osećanjima?
– A, pa našalio sam se, želeći da održim vašu pažnju. Nema ovde ništa od toga.

Čitaocu

Untitled

O čemu bih ti pisao,
Dragi moj nepoznati čitaoče?
O čemu ako ne o sebi,
Ili o svetu kakvog ga ja vidim.

I sve što bih ti imao za reći,
Stalo bi, ma ni u celu pesmu,
Možda u par krnjih stihova,
Tek da imam čega da se stidim.

Zato ne bih hteo tvoje vreme,
Ovom pesmom uludo da trošim,
I, baš ako moraš, samo je onako
Tek ovlaš pročitaj.

Znam da imaš kol’ko hoćeš,
Od listanja većih briga,
Pa bolje traži nekog umnog,
I za savet takvoga upitaj.

Ili nekog ko te izistinski voli,
Kome drag si baš takav kakav si,
Jer voljeni u životu služe,
Da te sete da sam nikad nisi.

Vidiš, eto i reči mi manjka,
Kao ptica u jesenjoj noći,
Sve ih manje kako vreme teče,
Sklonile se – s’ proleća će doći.

A ti i ja, moj dobri, neznani,
Svaki svojom stazom nastavlja da skita,
Ti tražeći spokoj u savetu,
Ja moleći pesmu da ne čitaš.

Vladareva muka

Untitled

Slaba je naknada ovaj dar što u sebi nosim,
Za svu muku i golgotu kroz koju prolazim.
Preteška je staza kojom zbog vas gazim,
Zato srdžbu svoju ne mogu da skrasim.
 

Niti svilom, niti punim džepom, kad pogledam-
Sve vam uzeh, al’ ipak vam lepo.
Pa se pitam kako znate,
Kako znate i umete prepoznati sreći lice? 

Makar bili u kaljuzi, uskraćeni dostojanstva,
Sveg imućstva i nadmoći očigledne,
Srebra, vina, lepih žena,
Svega čime dušu hrane,
Ovi ljudi, okupljeni oko mene. 

I stoga govorim, tužan i bez volje,
Da svoj dar vidim kao uzaludno breme,
Jer premda sam od vas ukrao, oteo,
Prigrabio sebi i vrhuški,
Ništa od tog’ nije vas utuklo. 

Ništa od tog’ nije oteralo,
Iskru nade iz vašega oka,
Ništa od tog’ nije zasmetalo,
Lepoj reči i srećnom osmehu. 

Pa bih hteo jedno da vas pitam,
Golovrata svetino drhtava,
Da kažete pa i to da vam uzmem,
E neka vam bude sve badava. 

Kako li vam uspe da vas iko voli,
Kad nemate kao ja i moji,
Da kupite dragima radosti,
Da im date konja i seiza,
Pa da pamte kako je na vlasti. 

Kako li vam uspe da vas ipak neko voli?
Kad nemate, kad ste kao dugme goli.

Getoizam

20170923_081913

Izašao sam iz zgrade sa Polom, prijateljem sa trećeg sprata. Obojica smo nosili po dve velike plastične kofe pune vode. Bio je maj i pošli smo da zalijemo cveće koje je bilo posađeno u zajedničkom dvorištu naših zapuštenih trospratnica. Tri zgrade: “kec”, “dvojka” i “trojka” bile su zajedničkim potkrovljem spojene u obliku slova “U” kada se gleda iz vazduha. Od gore, odakle nas mnogi od naših počivših suseda već neko vreme posmatraju. Navaljeni, svako na neki svoj oblak, mogu odatle da vide još i dva velika drveta, ljuljašku, par klupa. Oko klupa razbacanu nekolicinu ručno izrađenih tegova. Izlivenih od betona, nasutog  u petolitarske limene konzerve od pasulja ili kiselih krastavaca. Kao šipke koje spajaju dve žute duguljaste limenke ispunjene stvrdnutim malterom služili su okrugli čelični profili, “pozajmljeni” sa nesrećne ograde obližnje škole. Pozajmljeni a ne odvaljeni ili ukradeni. Jer,  klinci su sa državne imovine uzeli samo ono što im je trebalo. To nije pljačka. To je ono što ti država u kojoj živiš pruža. Tako se ovde gleda na te stvari. Znaju to i naši nebeski posmatrači koji, rekao bih, još uvek mamurnim okom pilje odozgo. Gledaju u naše dvorište, pa vide i okrunjene betonske staze koje od centralnog dela, ispod bogatih krošnji drveća, vode do uglova dvorišta. Tamo- mali betonski plato, siva išarana đubrijera i ponovo klupe. Prostor oko njih bio je drugačije ukrašen. Nije bilo ručno izrađenih tegova koji su ovdašnjim klincima služili da se, makar umom, odalje od stvarnosti okruženja. Oko tih klupa beše razastrto znamenje drugog sloja naše zajednice. Nekima od posmatrača odozgo veoma poznato: opušci, flopovi od pogašenih džoinata, pivske flaše, vinske flaše, fraklići votke, vinjaka ili neke druge, jeftine brlje. Stanište živih mrtvaca. Njihov brlog. Ispovraćan i zapišan. Vonj prokletstva istočnog dela grada savršeno uklopljen u asesoar prvoboraca našeg bloka. Kvarnih zuba, zamućenog pogleda i sa pljugom jeftinog duvana u ustima, neko od njih je u tom kutku uvek bio dežuran. Osvanuo takav ili poranio i krenuo od rane zore, krišom praćen sa prozora suznim okom zabrinute devojke, žene ili deteta.

Pol i ja negde između ta dva sveta. Konzumirajući ih savesno čini nam se da smo, bar za sada, odoleli iskušenjima i ostali svoji, održavši balans i ne zaglibivši u krajnosti koje ovaj komad zemlje nudi. Našli smo način kako da izbegnemo potrebu za stavljanjem rešetaka na prozore stana ili nabavkom još jednog (većeg i opasnijeg) psa. Održavali smo ono što je, ne obazirujući se na njihovu nesvesnost o tome, vezivalo sve strukture naše male, jadne zajednice nasilnika i gubitnika, podsećajući ih da negde još uvek postoji nešto lepo. Cveće. Veselo, šareno, majsko cveće. Postalo je mirisno. Privlačilo je pčele. Delovalo je divno, onako okupano suncem. Prosto nam je savest nalagala da održimo tu lepotu živom. Darujući joj vodu – jedinu stvar koju lepota tih nežnih, prefinjeno ofarbanih latica nije bila u stanju privući k sebi.

Zalivali smo ga. Bilo je prepodne, sunce je bilo blago, ćarlijao je vetrić. Prijatan i lep dan. Pomogao nam je da se i nas dvojica tako osećamo. Koliko je samo velik značaj prirode koja nas okružuje. Naše domaćice na ovoj planeti, čiji smo privremeni gosti. Zahvaljujući našoj svesnosti, nagrađeni smo mogućnošću da osetimo njeno ničim uslovljeno gostoprimstvo. Kakav gest!

Znali smo, Pol i ja, da uzvraćamo prirodi i da činimo dobro delo darujući tečnost života jedinoj lepoj stvari koja obitava u sivilu naše svakodnevice. To zahvalno bilje odmah bi nas nagrađivalo. Osetivši vodu, kao da je u momentu postajalo svetlije i svežije. Zračilo je svoje ”Hvala Vam!” pretvarajući ga u lepotu koja je zasenjivala čamotinju našeg okruženja. Posmatrajući ga, tako sveže orošenog i mi smo živnuli. Raspričali smo se. Naše teme, nažalost nisu mogle da osete tu lepotu.

– Je li, gde je Čak? Ne viđam ga već nekoliko dana.

– Ti ne znaš?

– Šta?

– Bili su panduri po njega. Otišao je na dve godine.

– U ćorku?

– Da brate!

– Sereš?

– Voleo bih da je tako.

– Pa zar nije po kraju išla neka priča da će Bob to da mu sredi?

– Bob, onaj sudija iz susednog bloka?

– Da, Bob jebo te, koji nas je oduvek sve vadio.

– Ma nije bilo šanse. Uspeo je da mu završi da zabode Lejzilend. To je sve što je mogao.

– Pa dobro, nije loše, obzirom na to da u ćuzi treba da odleži dve godine. Lejzilend je pokazna institucija. Svako malo su na televiziji.

– To ti pričam. Ko god ode tamo, taj uživa. Proleti mu vreme. Jedina briga uprave je da sve izgleda kao u bajci. Okopavanje, čišćenje jezeraca, uređivanje parka, farbanje fasada i poliranje žice. To je sve što rade. Manje- više kao nas dvojica.

– Dobro je.

– Kako da nije!

– Bob je okej lik.

Popričavši o Čaku, nastavili smo da ćutimo, zalivamo cveće i uživamo u prizoru, meditirajući svako za sebe, o svojim temama. Jedina stvar koja nam je remetila misli bili su komarci. Sa svakim ujedom, bili smo bliži buđenju iz šarenila tog sna na javi kojeg nam je, u znak zahvalnosti za svaku kap vode, poklanjalo naše cveće. Ispostavilo se da su nas komarci prenuli taman na vreme. Ispred ulaza u “dvojku” upravo je počela da se odigrava blic- drama.

Jer maločas, nosivši kofe, prosuo sam nešto vode ispred vrata. Nisam mario za to, svakako će se osušiti, mislio sam.

Međutim, ono što nisam znao bilo je to da je Tom, stanar iz ulaza broj dva, nešto pre našeg izlaska izveo svoju kuju u šetnju.  To siroto živinče bilo je toliko matoro da više nije moglo da zadrži petlju, pa se često znalo dešavati da se popiša ispred ulaza. To je Sandri, njihovoj komšinici, strahovito išlo na nerve. Danas smo Pol i ja imali čast da budemo svedoci susreta nje i Tomove žene. Ispred ulaza, pored lokve vode koju sam ja bio prosuo noseći kofe. Te površne žene pomislile su da se kuče ponovo popišalo. Sandra, zaposlena kao intendant u opštini, osula je paljbu na Tomovu gospođu, vređajući je i ponižavajući. Ona se, pravdajući sebe i svog ljubimca, skrušena i sva u suzama, latila krpe i metle i krenula da čisti baricu tečnosti.

Pol i ja smo zaključili da je vreme za džoint.

Povukli smo prve dimove i sve je počelo da postaje zanimljivije. Uživali smo u demonstraciji gluposti u svom izvornom obliku. Na Brodveju se, za izvedbu ovakvog nivoa doslednosti, plaćaju stotine po karti. Ovo je stoga, moglo da se smatra čistim poklonom. Veoma vrednim poklonom, ako umete da ga sagledate na pravi način. Još kada se uzme u obzir činjenica da se ubrzo nakon razilaska posvađanih žena, pojavio Tom sa sve neupišanim kučetom, situacija je postala konkurent za remek delo. Prevedeno na sistem vrednosti naše stanarsko- gubitničke skupine: vreme za prvo pivce ovoga dana.

Izvukao sam kutiju šibica iz džepa, prelomio jedno palidrvce i stavio ga između prstiju, tik uz drugo koje beše celo. Poravnao sam ih i pružio Polu da izvlači. Kraća šibica odlazi po pivo, duža ostaje da uživa u pobedi. Ovoga puta Pol je krenuo do radnje. Bez love, naravno. Na recku. Jedino sa čime se ovde ide u kupovinu je spreman odgovor na pitanje kada se ima namera za isplaćivanje dobrano nagomilanog duga. Odgovor tipa “Čim zavaljam nešto!” uglavnom je rešavao situaciju. Tačno sam, gledajući ga kako se vuče do prodavnice, mogao videti upravo te reči. Vijorile su mu se iznad glave, poput barjaka kojeg vojnici odnose u bitku.

Isprativši borca, seo sam na zemlju pored poslednjeg zalivenog cveta. Srolao sam pljugu i pripalio je onom njegovom gubitničkom šibicom. Tek što sam odbio prve dimove cigare, kroz dvorište je, koristeći ga kao prečicu, prošla jedna od onih namontiranih frajli s Kardašijan guzicom i naočarima a – la Grejs Keli, vodeći za sobom onog malog podšišanog, privezak – psa. Verovatno se bila uputila u centar, na jutarnju kafu u neko sterilno pet frendli okupljalište njoj sličnih. Pogledao sam je u nameri da joj poželim dobro jutro, međutim čak i kroz tamna stakla tih naočara mogao sam da vidim prezir koji je upućivala ka svemu što je ovde beše zateklo. Vonj sirotinjske hrane, neoprane posteljine i razbacanu parčad hleba. Opuške, flaše, ručno izrađene tegove. Grafite  sa izjavama ljubavi, buđave zidove, satrule klupe, zarđalu ljuljašku. Definitivno je prezirala i mene. Naše divno cveće nije ni primetila.

Ma puši ga, pomislih i skrenuh pogled sa nje. Obradovao me je prizor Polovog teturavog koraka kojim je, polako ali sigurno, donosio šest ledeno hladnih konzervi.

– Evo ga, matori, hladno kao zmija!

– Svaka čast burazeru!

– Smotaj nam još jedan, vreme je za pauzu.

– Samo reč fali!

Zavio sam još jedan džoint, pripalio ga i krenuli smo u novi krug instant sreće. Zvuk otvaranja konzerve doprineo je njenom intezitetu.

– Živeo!

– Živeo!

Otpili smo po gutljaj i nastavili sa pričom.

– Jel mogu nešto da te pitam burazeru?

– Pitaj.

-Pa… gledam te već par dana i moram ti reći da mi deluješ nekako utučeno. Gde ti je Meri? Jel se ne viđaš više sa njom?

– Ne.

– Zašto? Šta je bilo?

– Otišla je.

– Kako to misliš otišla?

– Lepo, pokupila kofere i otišla. Odselila se iz zemlje.

– U jebote!

– Da, da.

– Hoće li se vratiti?

– Neće.

– Misliš?

– Znam.