TUONA

III Zasedanje komisije za Trezor Ujedinjene Vlade Tuone

Luun_ja_veren maa, Razdoblje prvo, vremenska zabeležba 4008.

Otvaranje trezorske škrinje broj: 38124785037;

Predmet: Održana dobra sa matične tačke- završno čitanje podataka

-Počnite sa unošenjem škrinje! kratko zapovedi Predsedavajući Trezorske komisije- Borgh, u amfiteatru ispunjenom znatiželjnim predstavnicima medija, visokim brižnicima nauke i nekolicinom studentkinja koje tek odbaciše krljušt sa tela prigrlivši time Urođeno Pravo Zrelosti Utrobe.

U prostoru smeštenom u centralnom delu kompleksa Tuonske združene vlade YLI-T , predsedavajući Borgh obrati se prisutnima- otpočevši tako zvaničan deo ceremonije:

-Poštovani saživotnici Tuonski,

Već dugo vremena gajim iskrenu nadu da ćemo ovim finalnim čitanjem preostalih podataka dobiti odgovor na nedostajuću kariku Tuonskog poretka.

Radi podsećanja: Načela na kojima počiva naše ustrojenje uspostavljena su prema instrukcijama predaka koje su se nalazile u prve dve škrinje podataka. Njihovo čitanje beše pre 4000 zabeležbi- u periodu kada je druga generacija rođenih Tuonaca stasala u eru zrelosti bića. 4000 zabeležbi bio je i rok dat do otvaranja ove, treće i poslednje škrinje. Rok naložen od strane naših predaka- Prvopotonjih.

Pomerio se od katedre i napravio par koraka bliže prozirnom oknu dvorane, te nastavio uvodnu reč:

-Uspeli smo podići civilizaciju u kojoj vladaju mir i red. Usavršili smo korisne i odbacili beskorisne tekovine kojima su se naši i preci Prvopotonjih služili u svom svetu. I dobro je što smo tako postupili.

Otpi gutljaj vode iz malog aluminijumskog kontejnera kojeg beše prineo okviru prozora.

-Jer, kako kazuje Dnevnik putovanja plovila SOS Earth-1, koji sledi kao dodatak istorijskom arhivu prve škrinje podataka, upravo najmodernije tekovine čovečanstva bile su uzrok uništenja planete Zemlje, naše pra domovine iz Mlečnog puta. Budući da na tadašnjoj razini svesti ljudi nisu bili u stanju prepoznati Problem kolapsa umnih resursa, Zemljani su izgubili balans u trouglu vreme- znanje- produkti u tolikoj meri da je o koncu došlo do kraha ne samo civilizacije kao tačke koja se pokazala najslabijom, već i samog staništa. Na kraju, jedino što je ostalo od progresa civilizacije beše plovilo SOS Earth-1, sa posadom od 10.000 odabranih ljudi sa planete Zemlje- istih onih koje mi znamo kao Prvopotonje.

Lebdeći po vasioni u potrazi za novom majkom, nosiše sa sobom i tri škrinje podataka sa zaostavštinom njihovog doba. I nakon 33 generacije koje iskusiše život samo u memli leteće tvrđave, nađoše novo stanište. Nastaniše se napokon na našoj Tuoni. Udahnuše joj život. Ovaj put krajnje oprezno i savesno, jer kako pročitah u jednom od zapisa iz Dnevnika putovanja: „Bole nas grobovi na kojima nema cveća“ –šta god to značilo i kakav god to smisao imalo. Jer ja još ne dokučih šta je posredi…

Mi, Tuonci smo ponukani učenjima istorije uspostavili vrhunsku harmoniju odnosa. Prigrlili smo činjenice kao jedine merljive jedinice, podigli racio na tron naših dokučenja. Postali smo savršeno svesni merljivosti svega te iz sadejstva navedenih aspekata izvukli pouku o štetnosti uzimanja antropičkog načela kao konsante. Iako nam to načelo govori o činjenici da vaseljenu vidimo onakvu kakva jeste, jer da je drugačija, mi ne bismo bili ovde da je posmatramo, mi smo shvatili da u okviru tog obrasca moramo odgovorno delati na očuvanju atmosfere potrebne za promenu i napredak kojem stremimo. Odbacili smo tako nejednakost i neukost. Odabrali smo put nauke. Put koji nagrađuje rešenjima. Put doprinosa razvoju društva…

No, pored svega, ostali smo uskraćeni za jedno- čini mi se, veoma bitno iskustvo.

Sagledavajući sve opet i iznova, ponavljajući postupak danima, vraćajući se svake godine istom zadatku- uvek sam dolazio do logičkog ćorsokaka praćenog doživljajem raskola između svesnog i duševnog dela bića.

Ni ja, kao ni jedan od nas do sada, nisam uspeo u pokušaju da pronađem odgovor na ono što nas Tuonce kolektivno muči:

Osećaj praznine…

Zagledan u prozor kroz koji se pružao kristalno jasan pogled na dva Sunca koja su grejala Tuonu kupajući je grimiznim tonovima, Borgh nastavi:

Upravo zbog činjenice da niko od nas nikada nije uspeo razrešiti misteriju nedostajuće karike koja spaja biće u celinu, a koja nam je eonima utkana kao mana čiji nedostatak svaka nova generacija oseća sve dublje, upravo zbog toga današnje otvaranje poslednje škrinje zabaštinjenih podataka Prvopotonjih među nama budi snažan osećaj razotkrivanja izgubljenog odgovora. Odgovora na pitanje suštine bitka jedinke kao celine.

Borgh se, završavajući uvodnu reč, povuče za svoju katedru. Prema protokolu to je bio znak da se škrinja unese. Stražari Tuonske združene vlade YLI-T uđoše i pokloniše se Predsedavajućem.  Udaljiše se nakon spuštanja škrinje na belu podlogu koja je levitirala nad tačkom sa koje će podaci biti projektovani na hologramsku platformu smeštenu ispred zapadnog zida amfiteatra.

Tišina je ispunila salu. Bez ijedne reči Borgh poveza škrinju sa projektorom i pokrenu softver programiran da čita podatke zapisivane tehnologijom tih davnašnjih vremena. Hologramska platforma preuze dvodimenzionalni karakter i prikaza ekran boje slične Tuonskim izmaglicama, bled i plavičast.

Trenutak kasnije, odgovor je ćutao sa Tuoncima u zanemelom amfiteatru. Stidno i bledunjavo tinjala je jedna jedina reč sadržana u poslednjoj od tri škrinje- zadužbine predaka:

LJ U B A V

bv

Još uvek ga je prožimao osećaj tople hartije pod prstima i miris sveže štampe. Iskoračio je pravo sa naslovnice BBC- jevog Music magazina. Žurnim korakom izmigoljio se između naslova u potrazi za slobodnim taksi vozilom. Jedan, samo jedan taksi iz večito jezdeće flote grada Beča. Zadnje sedište koje će mu pružiti zaštitu od ulica naruženih licima sa kojih pogledi nedre bol. Opisuju težinu sopstvenog izbora tako verno, tako vešto. Život je slikar. Đavolski dobar slikar. Kao što je Timo đavolski dobar violinista. Zvezda Bečke filharmonije.

-Widerhoferplatz molim vas. Južna strana. Ordinacija dr. Dirkschneider-a! preskačući pozdrav uputi taksisti direktive za kretanje.

Ooh! Gospodin Udo? Sjajan urolog! Dugujem mu! Naglim okretom glave vozač učini da iz Timovih očiju iščezne prizor naboranog vrata ćelave glave prekrivene francuskom pokrivkom. Onom kariranom, tako uobičajenom za taksiste da ih na sam pomen zamislite upravo tako. Njuške ispred Wurst Platz- a, ispod mosta. Varoški pacovi. Ne idu nikud i ne rade ništa. Čekaju. Komadaju trunke svakog od nas, zauzvrat nam pružajući par savršeno odvoženih kilometara i po koji aktuelni trač ili pokušaj zbližavanja na osnovu zajedničkog poznanstva…

Timo se blago osmehnu, ne zboreći ni reči. Znao je da ovo instant prijateljstvo traje do trenutka u kojem će njegov novčanik postati siromašniji za iznos ispisan crvenim brojkama na digitalnom displeju.

Kročio je u ordinaciju Dr. Dirkschneidera. U foajeu ga ljubazna sekretarica zamoli za podatke.

-Timo, samo to recite doktoru. Timo. Prijatelj mi je iz osnovne škole i iz gimnazije. Pevali smo zajedno u horu. Znaće vrlo dobro o kome je reč- umesto podataka, prva violina Bečke filharmonije upoznao nas je sa par činjenica koje je BBC jevom Music-u prećutao. No, umesto naslade koju osećamo mi koji čitamo ove redove- zahvalni za malo ličnih trivijalnosti ove zvezde, Dr. Dirkschneiderova sekretarica osetila se pomalo nespremna da svom poslodavcu preko usta prevali ove reči. Bilo joj je neprikladno da na takav način najavi pacijenta. No, zračeći iskrenošću Timo joj je ulio poverenje i osetila je kako može da mu veruje. Bio je čovek. To se dalo osetiti. Ušla je kod doktora da najavi sledećeg pacijenta…

-Timo! Širio je Dr. Dirkschneider osmeh zajedno sa rukama. Timo mu pade u zagrljaj. Sekretarica se, ganuta trenutkom, osetila ponosnom na svoju intuiciju koja je bila kadra prepoznati ovako nešto. Divno je videti stare prijatelje kojima u određenom trenutku život ponovo ukrsti puteve, ispunjavajući tim susretom ovaj svet ljubavlju i iskrenošću. Gorivom koje nam je danas najpotrebnije.

Timo! Izvoli, uđi! Kako si čoveče? Čitao sam tvoj intervju u Music-u! Sjajno, sjajno! Znao sam od prvog razreda kada si domaru otimao metlu i glumio da sviraš gitaru. Moj prijatelj Timo. Dobri moj brat. Prva violina Bečke filharmonije.

A ti? Šta ćemo s’ tobom gospodine Dirkschneider? Šta ćemo zaključiti o vama ukoliko se vratimo u 1992 godinu, na čas biologije na kojem, secirajući žabu vama iz walkman-a vrišti Bruce Dickinson: „Hell is from here to eternity!“ A ipak eto me kod vas. Predajem vam svoj ponos. Na milost i nemilost.

Osmehnuše se. Hajde, reče Dr. Udo, dosta proseravanja, da čujem o čemu je reč?

-Vidi Udo…Znaš da sviram u filharmoniji i da taj posao iziskuje mnogo, mnogo više vremena i duše nego što smo spremni sebi da priznamo…

-Pretpostavljam- reče Udo, posmatrajući sada svog prijatelja očima stručnjaka, oslobodivši se svake veze sa pacijentom, osim profesionalne. Osobina znana vrsnim lekarima.

-Da budem potpuno iskren sa tobom, javio sam ti se zbog jedne stvari koja me je zabrinula.

-Da čujem? predloži doktor izlaganje više detalja radi uspostavljanja dijagnoze.

-Kako već rekoh, sviram u filharmoniji. A svirati u filharmoniji zahteva mnogo, zaista mnogo vremena i vežbe. Nove kompozicije, nove tablature, nove note… A nove note svaki put predstavljaju izazov. Prepustiti se izazovu me nadahnjuje i ispunjava. Poklonim im pažnju u želji da ih odsviram savršeno, ne obazirući se na vreme koje mi je potrebno da bih ostvario cilj. Jer, na kraju se desi. Na kraju ih odsviram savršeno. A kad god odsviram deonicu savršeno i bez greške- osetim taj nagon…Osetim to što smo kao klinci osećali prema devojkama. Osetim da mi telo traži da se oslobodim napetosti. I onda moram da izdrkam, jebi ga. Kapiraš Udo. Moram, tebi makar mogu da priznam. Ne bih ti se ni javio povodom toga da nisam shvatio da nešto možda nije pošlo kako treba. I ovde ću te zamoliti da me poštediš detalja, reći ću ti samo da sam postao blizak sa jednom devojkom ali da nisam mogao da postignem ono što inače postižem bez problema kada savršeno odsviram novu deonicu. Jednostavno mi se neće, dobri moj! Neće, jebi ga, više me loži muzika nego žene izgleda. Valjda je muzika savršeniji oblik postojanja, šta znam…

-Kako izgleda erekcija tokom masturbacije? – sasvim hladno, bez emocija i potpuno profesionalno upita Dr. Udo Dirkschneider svog pacijenta Tima Olafsona, prvu violinu Bečke filharmonije.

-Odlično doktore! Zapravo me iznenadi obzirom na to da gazim svoju petu deceniju života i to takvim tempom koji melje čoveka- odgovori Timo.

-Timo, dobri moj! Dr. Dirkschneider vrati se na prijateljski kolosek. Sa fiziološke strane gledano, nemaš niti najsitniju tegobu. Ako baš želiš, mogu da ti ispišem uzaludno analiziranje i sate čekanja po kojekakvim laboratorijama koje će ti uzeti silne novce kako bi potvrdili moju dijagnozu…Međutim, ne bih to tebi da radim. Neka zarađuju na nekom drugom, ne na mom prijatelju.

-Nije ti ništa. Problem koji tebe tišti je čisto psihološke prirode. Čak bih se, kao laik na tom polju, usudio reći da si možda tvoju želju da dominiraš i kontrolišeš tokove koje pratiš, na neki način uspeo sjediniti sa nagonom za produžetak vrste, te da je tako ispalo ovo što je sada. Kako bilo, psiholog i par seansi rešiće ti nezgodu, ubeđen sam. Hoće to kod vas muzičara. Nisi ni prvi ni poslednji.

Sa izvesnim olakšanjem Timo se oprosti od svog prijatelja, pozdravi se sa sekretaricom te pozva instant drugara u kariranoj francuskoj kapi koji te po gradu vozi za novac.

„Kada hodam ulicama tamnim, ja čovek sam koji hoda sam… Dobrodošli i u zdravlju pošli dragi čoveče!”- prosrao se (uzevši Timovo poimanje kao merodavno) klinički psiholog dr. Martin Szikora, specijalista za kognitivno- bihevioralnu terapiju.

-Poštovanje doktore- ipak smerno odgovori Timo.

Imajući na umu činjenicu da je terapeuta našao putem interneta, te prvu seansu zakazao pozvavši ga iz taksija i da nikakvo pred znanje niti preporuku o čoveku kojeg posećuje nije imao, rešio je da zakomplikuje upoznavanje kako bi proverio sa kim ima posla:

– Okovani tišinom čekate da vam predam svoj bol, svoj strah? Čini mi se, međutim, da moj strah ne krije koren u istom srcu u kom vi utehu pronalazite svoju, te sam mišljenja da ćemo se siti ispričati. Timo Olafson, Bečka filharmonija- najzad se i predstavi, pružajući ruku.

-Zapažanja i predlozi jesu na mestu- složiću se, ali ako kažete da u istom srcu ne tražimo koren vašeg straha i utehu moju, moraćemo se pobliže upoznati te preko nekih stvari preći i zanemariti ih. Malo dublje proniknuti u nas same, gde ćemo našim pitanjima pronaći odgovore.

-Sedite i opustite se, blagim dodirom ruke dr. Martin usmeri Tima ka udobnoj fotelji smeštenoj između zida koji sav beše u policama sa literaturom i stola. Sekunde časovnika rezale su tišinu pravilnim taktom. Timo je, pokušavajući da se opusti, lagano zalazio u svet zvuka. Svoje igralište. Svoj raj i pakao.

-Zamoliću vas, otpoče dr. Szikora seansu, da na mene gledate kao na osobu u koju možete imati potpuno poverenje i prema kojoj ćete biti otvoreni . Ja ću za vas takođe biti otvoren koliko god budem mogao. Blago se osmehnu.

Timo na trenutak izgubi nit i prenu se iz mentalne kajdanke po kojoj je ispisivao note radije nego što je slušao šta mu terapeut govori. Nabra obrve i u sebi pomisli: „Šta pričaš ti čoveče?“

-Ništa što bude izgovoreno ili zaključeno ovde, ne napušta ovu prostoriju. Stoga vas molim za što više detalja. Bez obzira koliko mali ili krupni oni bili. Udesićemo funkcionalnu soluciju. Zasvirajte gospodine Olafson, slušam vas.

-Stvar je u sledećem, prelomi Timo i reši da se otvori: Imao sam nedavno izlazak sa jednom damom. Šetnja, večera, poslastičarnica, kuvano vino na ulici. Odmor i smeh. Savršen dan. Međutim, kada smo došli do postelje, jednostavno nisam bio u mogućnosti da postanem ispunjen uzbuđenjem. Bez obzira na njeno telo, lepotu, želju. Suviše mlako. Sve dok između njenih šaptaja nisam počeo da ubacujem taktove kompozicije na kojoj radim. Svirao sam violinu dok smo vodili ljubav. Bilo je savršeno. Zvuk je postao topao, lepljiv. Mirisao je na nas. Ispunjavao nas je svojom harmonijom koju smo tako skladno vodili sve do trenutka u kojem smo nemo zadrhtali označivši kraj koncerta. Iscrpljeni, mokri, zaglušenih ušiju. Baš kao na bini…

-M-hm! Klimao je dr. Martin glavom poput kantara odmeravajući Timovo izlaganje.

-Vidite, kada je naš mozak zdrav, onda je naše mišljenje to koje prouzrokuje da se osećamo i ponašamo na određen način. Zbog toga je, ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja, te naučiti kako ih zameniti ili zauzeti drugačiji odnos prema razmišljanjima i emocijama koja vode reakcijama koje želimo. Očigledno je da kod vas imamo slučaj, kako to političari vole reći: „zamene teza“. Osmehnu se, te ustade od stola i poče šetati.

– Kod vas se gospodine Olafson javlja jedna od osnovnih seksualnih parafilija. Poznatije kao seksualne perverzije, parafilije obuhvataju seksualne maštarije, nagone ili radnje koje obuhvataju nežive predmete u svrhu seksualnog zadovoljavanja. Fetišizam.

-Drugim rečima, muzika je postala sav vaš svet gospodine Olafson!  govorio je dr. Martin dok je u uglu ordinacije ubacivao disk u plejer smešten na ukrasnom stočiću.

-A interesantna je činjenica kako je danas muzika postala tražena i svima dostupna stvar. Ipak toliko malo nas, ume istinski  je prepoznati i uživati u njoj. Uvodni taktovi Vivaldijevog proleća zaćarlijaše ordinacijom. Martin privuče stolicu i sede kraj Tima.

– Iskoristićemo priliku i upotrebiti sledeći model: -Želim da postignem veoma dobro razumevanje vaše brige. Vašeg straha, kako rekoste na početku. I na dobrom sam putu. Sada mi je potrebna vaša pomoć. Moramo postavljati pitanja o sebi. Opustite se Timo. Zažmurite. Zamislite note. Volite ih. Vodite ljubav sa njima.

Ustade i ode do stola, te pojača muziku. Zastao je i posmatrao svog pacijenta.

-Timo! prekori ga. -Ne igrate se sa svojim notama! Ne pomažete mi.

Timo je utonuo još dublje u kompoziciju. Prepustio se. Mogao je da čuje zvuk svoje violine. Zamenio ga je sa onim koji dopire iz zvučnika. Njegov ton. Njegov instrument. On.

-Ovo ja, Timo Olafson, poklanjam svetu i niko ne može stvoriti bolji sklad od mene i moje violine. Tonuo je u muziku. Igrao se. Uživao.

Martin je tiho prišao stolici i gledao svog pacijenta. Čekao je. Vrebao strpljivo poput mačke. I tad, na prelomnom delu kompozicije “Četiri godišnja doba”- na prelazu iz Leta u Jesen, dočekao je da njegov plod sazre i pokaže se u punoj veličini i snazi. Dočekao je da Timo poveže nagon i muziku.

Nežno poput povetarca, tek ovlaš dodirujući prešao je Martin preko Timovog međunožja. Timo je bio duboko, duboko u zagrljaju sa notama. Martin se oslobodi, te ga pritisnu jače.

– Tajne su Timo, tajne su ono u čemu ja pronalazim utehu svoju! Vlažnih usana šaputao je doktor kretavši rukama da ubere plod svoje vešte manipulacije. Lagano je povlačio zip na dole. Drhtao je od jeze. Želeo je Tima na usnama. Izvukao ga i poklonio mu topao dah. Miris je bio hipnotičan.

Otvori širom usta nadvijen nad Timovim telom i krenu po svoju poslasticu.

Tek, sledećeg trenutka Martinova naslada postade vrtoglava i jedva podnošljiva za svest jednog čoveka. Preko lobanje su mu topotali bolni udarci, snažni poput medveđih. Glava mu je bubnjala u agoniji kojom su Timove šake prinosile Martinu sam pakao pred kapije njegove svesti.

Timo ustade iz fotelje i nastavi bojiti Martinovu glavu u crveno, pršteći iz nje krv po celoj ordinaciji.  Kao da je preklao vepra. Tek kada se Martin stropoštao pred Timove cipele darivajući im crvenu podlogu, tek tada prestade sa udarcima.

Stajao je Timo u lokvi Martinove esencije. Ukrućen ali neokaljan.

-Dobar izbor doktore, te tvoje tajne. Nikada nikome pisnuti nećeš o ovome. Jer ne smeš zbog reputacije a ne smeš ni zbog budućnosti tvojih iskrivljenih nagona… A meni je baš prijalo malo dobrog batinanja. Nisu li, doktore, tajne najsavršenija stvar na svetu?

isthmus (zemljouz)

/ɪsθməs,ɪstməs,ɪsməs/

noun: isthmus; plural noun: isthmuses; plural noun: isthmi

  1. 1. 1

a narrow strip of land with sea on either side, forming a link between two larger areas of land.

1.2

Anatomy

a narrow organ, passage, or piece of tissue connecting two larger parts

1910441

99830 Saariselkä, FI

-Ustaj mišonjo! Ustaj, oblači se i kreći da pročistiš staze Deda Mrazu. Takođe se potrudi, ako ikako možeš, i da mu izljubiš pišu kako bi mu se osmeh utkao što dublje u brkove. Deca to vole, znaš?- začikavala je Niina Tomija pred odlazak na posao. Tommi Harmaajärvi generalni menadžer Igloo Resort hotela. Čovek koji je u svojoj rodnoj Finskoj imao ponajmanje dodira sa svojim sunarodnicima. Bio je na čelu tima kojeg su činili Švedski menadžeri, domari i sobarice sa Balkana, kuvari sa istoka, crni čistači snega u oranž uniformama…Čak je i Niina, njegova dugogodišnja ljubav bila Karelijanka. Nekada možda prepreka za žensko čeljade sa tih prostora. Srećom, druga su vremena. Lepše se živi. A više pije.

Na Tomijevo ispijanje alkohola do kasno u noć Niina je bila posebno osetljiva. Htela je, zaista se trudeći, da Tomiju stavi do znanja kako su, gazeći svoju četrvtu deceniju života pomalo prerasli proslavljanje mračnih zimskih dana utapajući ih u tečnosti koja budi uspomene iz mladosti. Međutim svojeglavom Tomiju taj Niinin trud nije dopirao do svesti. Radije bi trenutke pred odlazak na posao začinjavao mamurnim baljezgarijama, poput jutrošnje:

-Nemi smo Niina, naši su glasovi ućutkani! Zašto ne vidiš isto što i ja? Zašto ne gledaš mojim očima? Zarad sopstvenog komfora žrtvovali smo naša radna mesta. Dopustili da stranci ostavljaju tragove u našem snegu. Da kaljaju našu čistotu…Osećam da nešto nije u redu Niina!

-Hajde molim te prestani da sereš i navlači taj kaput! Vidiš li termometar idiote? Kuda si pošao sa tim šalom preko košulje i sakou? Ludice! Prekori ga Niina i čvrsto zagrli, poklonivši mu vlažan i topao poljubac za srećan put do posla.

-Zbogom Deda Mrazov pomoćniče! Čekam te večeras. Mestimično klizava- „gde se vozačima preporučuje oprezna vožnja radi održanja željenog pravca i brzine“ parafrazirala je Niina „weather guy“-a kog su maločaš odgledali, iskoristivši njegove reči kako bi misao razvila u željenom pravcu…

Tek što je iz toplote svog Volvoa iskoračio na decembarsku nulu praćenu dosadnom kišom pred očima mu se razastra niz prokleto belih zuba preko kojih se na jedva razumljivom engleskom nanizaše dupeuvlakačke rečenice kojima se novi domar predstavi Tomiju.

Uh, ovo je gore nego kad mi Niina prisere kako pušim u kući, pomisli, te se izveštačeno raskezi pa pozdravi stranca cinično mu poželevši dobrodošlicu. Na Finskom. Da omeđi granice njihove buduće saradnje.

„Staze da se prođu još jednom a potom da se svetlarnici svakog apartmana detaljno očiste i na njih nanese sredstvo protiv smrzavanja, čim kiša stane. Na kraju dana doći ćeš do moje kancelarije da poradimo na formalnostima“- sada smireno i na engleskom izdade Tomi prvo zaduženje došljaku sa Istoka Evrope, sve vreme misleći na šolju kafe i sendvič sa dimljenom tunom i kuvanim jajetom koji ga čeka kao uvertira u još jedan dan.

Koristeći prednost ovog sve manje domaćeg mesta, Tomi je redovno unajmljivao nekoga od hotelske posluge za obavljanje poslova oko svoje kuće. Za bajkovitu okućnicu koju je poklonio i održavao za svoju Niinu upregao je crne čistače snega u narandžastim uniformama, mlade i izvajane. Za održavanje instalacione mreže pozajmljivao je od hotela duhovite i obrazovane IT inženjere, mahom sa Istoka Evrope, crnokose, zategnutih tela i naravi. Budući da je Niina cenjena i tražena turistička blogerka, čije je radno mesto definisano cyber prostorom i za čiji joj pristup- gde god da bila, treba samo WiFi hotspot, Tomi je održavao Niinino životno okruženje besprekornim. Tako je Niina, radeći u „kući iz bajke“ svoj život učinila sretnim tipkajući po tastaturi, uobličavajući svoje misli u formu za kojom je tržište turističkog krema severne Evrope bilo spremno platiti bilo koju cenu kako bi baš njihova kompanija bila viđena Niininim očima. O tome bi Niina posvedočila sa par stotina reči koje bi o koncu, posredstvom medija usredsređenih na promociju turizma, tim kompanijama donelo zavidne prihode nabacivši menadžmentu osmeh na lice. Niina je to, naravno, dobro znala i- dobro naplaćivala. Tomi je, sa druge strane, znao da nikome od „pozajmljenih ljudi“ koji mu vršljaju po gajbi dok Niina uživa u sauni praveći predah od pisanja, ne sme ni na pamet pasti da makar pogledom odmeri njegovu ljupku Finkinju. Jer ovde, u dvorani Laponskih mećava, suze nemaju ime. Ili radiš, ili se vraćaš odakle god da si došao. Po tim je načelima Tomi pronašao prečicu do Harmonije. Ipak, jedna je osoba remetila Tomijev zen. Bordoškinja Yvette, tek svršeni diplomac ekonomskih nauka, mlada, željna promene i sticanja novih iskustava. Odlučila je pokloniti sebi par godina karijere u zemlji Deda Mraza, u zemlji gde se bajka živi. Takva joj je uloga bila preko potrebna nakon jednog lošeg sezonskog posla u Bordoškoj fabrici za preradu morskih plodova. Sa zavidnim poznavanjem trenutnih ekonomskih kretanja u grani turizma, Yvette je primljena u odeljenje prodaje Tomijevog hotela, gde je cela priča zapravo i počela, jer je pukim slučajem prvog radnog dana Yvette na hodniku srela Niinu, koja je bila u kratkoj poseti Tomiju. Budući da je Niinina majka bila Francuskinja, bilo joj je lako prepoznati odakle potiče teško akcentovan engleski na kojem joj je Yvette zatražila pomoć u pronalaženju Tomijeve kancelarije.

Sad, kada bi obe bile iskrene i želele sa nama podeliti svoju intimu, obe bi nam rekle kako su već tog prvog dana osetile izvesnu prisnost i naklonost jedna ka drugoj. Nije prošlo dugo od tog trenutka do prvog zajedničkog izlaska na pivo u podne, po mrklom mraku. Mraku jednog od pedeset i jednog dana magične severne zime u kojima Sunce ne izlazi i kada jedinu svetlost pruža sneg koji se presijava pod svetlošću zvezda Severnog neba. Nedugo zatim poče Yvette posećivati Niinu kući, gde je ova iz puke simpatije uze podučavati Finskom jeziku. Ništa od toga ne bi Tomiju remetilo duševni mir, da jednog dana ove preduge zime, nije na hodniku svog hotela čuo kako dvojica od „pozajmljenih ljudi“ razmeniše par energičnih rečenica koje su prosto odisale seksom. Dvojice ljudi koji su prepoznali mladu Francuskinju u stanu njihovog ledenog gospodara. Rasporiše ga reči jednog od IT inženjera koji se poveravao svom tamnoputom kolegi koji je istog dana čistio svetlarnik Tomijeve dnevne sobe:

„Jesi li video brate kako je pljesnula po guzici kada je izlazila iz saune!? “

„Daaa, a ova se samo osmehnula i namignula joj…Kao, u fazonu, vidimo se- i vratiću ti! Brate kakve su Parižanke!“

„Matori, Yvette je iz Bordoa!“

„Ne znam matori, ali znam da je Francuska moja sledeća destinacija“

Još iste je večeri Tomi zamolio Niinu da dodje do Ikeine prodavnice nameštaja gde ju je čekao na parkingu. U toplom Volvou.

Niina je, sudeći po mestu sastanka, mogla lako zaključiti da će da usledi neko Tomijevo popovanje ali nije joj na pamet padalo o čemu se radi. Znajući za Tomijev poslovični tvrdičluk, naslućivala je da su neke pare u pitanju. Jer, izabrala je pre par dana saunu sa klasičnim gorionikom na prirodno gorivo, te kako bi se takav tip grejnog tela ugradio u kupatilo bilo je potrebno izvršiti izvesne prepravke u instalacijama, te nabaviti kvalitetan ugalj i kamenje koje bi držalo toplotu. Stvar bi izgledala savršeno izvorno, ali bi koštala novca i vremena. Sa druge strane, takva bi sauna pružila pravi doživljaj proćišćenja te je Niina bila spremna stati u odbranu…

Gazila je parking prilazeći Tomijevom automobilu, nervozna zbog same činjenice da smišlja opravdanje novčanih izdataka za stvar koja će ih zauvek rešiti ultraljubičastih zraka u rođenoj sauni.

Tek, tako joj zamišljenoj i na pola puta, prve pahulje ove zime navukoše osmeh. Ušla je u automobil. Poljubila Tomijevo odsutno lice i osmotrila scenu:

Flaša Finlandia votke stajala je Tomiju u krilu. Nedostajala je dobra polovina tečnosti. Votka. U toplom automobilu. Sam na parkingu.

Ne. Ovo nije zbog saune…

-Tomi? Šta ti je?

-Šta mi je? Pitaš me- „Šta mi je?“- izusti kao da je čekao na zvuk sudijske pištaljke.

Pod nosom mi miriše francuska pička, pa moram da ispiram usta, kako bih prestao misliti o njoj, eto šta mi je! Beskrajno sam prazan Niina. Zar je moguće da ti nije nikakav problem podići talase naših mirnih voda kako bi svojem slobodoumlju podarila naredni iskorak? Da ti nije teško pregaziti preko moga lica i oblatiti ga na očigled svih? Da li se ikada upitaš kako zvuče tvoji izgovori? Znaš li kako?- Kao da pričaš sa sobom- o sebi. Mumlaš i hvataš se za slamke kojima pokušavaš izvući trenutni mir i opravdanje. Nema više Niina, istrošila si ih sve kod mene…Ja ne mogu više ovako! Ti si mi donela bedu na prag. Oštetila ugled! Ukaljala obraz slinom te francuske klinke! Sramoto! Duša mi zebe, skloništa joj ne nalazim!

Kako si samo mogla?

Osvestivši se od baraža uvreda upućenih na njen račun, Niina promisli na trenutak te uputi prekoran pogled ka središtu Tomijevog bića.

– Dobro, kretenu jedan, da li je moguće da nakon svega kroz šta smo ti i ja prošli, a što ne želim ovom hroničaru što o nama piše da poverim, zar nakon svega onoga- ja moram tebi da se pravdam za malo svoje zabave? Zbog savatavanja u sauni sa francuskom klinkom? Pa vetrovi te zameli, stoko jedna nevaspitana! Zar je greška biti srećna? Promašaju jedan!

Ne! –nastavi Niiina još srčanije,

-Gospodin mora da ima potpunu dominaciju nad svim što gamiže u ovoj vukojebini, jel tako? Ti, ti si kralj ovog dela sveta, jel da!? E pa, Vaša uzvišena, ledena ekselencijo želela bih vas obavestiti da mene, vašu prvu damu, od danas savršeno zabole kurac za to što će vaše balkansko i afričko roblje ispirati usta pričama kako je kraljica lezbejka i kako kara francusku klinku koja miriše na požudu i bordoške vinograde.

A ti, o kralju moj, izvoli se osamiti sa svojim mislima u, podvukla bih, našu kolibu na jezeru te dobro promisliti o svemu. Ne dolazi bez pravog zaključka makar trajalo godinama i makar morao zverinje kože o sebe pasati. Ne zanimaš me!

Tresnu vratima u znak pozdrava. Pahulje su se topile na ekranu Niiniog telefona dok je kucala poruku ljupkoj Yvette.

„I bleed for you, but cold troups can not stand in my way!“

Tomi otpi gutljaj dok je ispraćao svoju kraljicu… Jer, eto ko beše…Hladan samoživi smrad. Tek na kraju i – kasno, dopre mu do duše toplina koja je, od nekog koga više nema, svim srcem bila podarena. Od nekog, ko ga je kroz život pratio ne busajući se, ne trudeći se da dominira. Nekog kome nikada nije uzvratio potrebnom merom, jer zabašuren izazovima sopstvenog života, nikada iz sebe nije isplivao kao jasna poruka.

Tek, taj neko mu uvek beše tu. Da sa par reči, gestom ili životnom lekcijom, pokaže šta se i kako ima činiti zarad onoga što nas kao deo društva izdvaja i čini jedinstvenima. Da pojasni kako se izgraditi, kako zaobići zamke, kako se spasiti popravnog ispita života. Jer kada jednom napraviš krug, retke su prilike u kojima iz kruga iskoračiš. Izgubljen u bespućima polarnih noći, tražeći mesto gde svojom ćeš vatrom zaiskriti.

cetkice

Gledao je u nazad, na svoju prvu godinu Akademije. Video sebe kraj Ljubomira Popovića, kako povlače prve “školovane” linije, te kako Ljubomirove lete po hartiji, ćarlijavo i lako poput povetarca na Monmartru (u čijoj se blizini na kraju i nastanio). On je međutim orao svoj rad. Teško, poput brazda izvaljenih tupim plugom i gladnim volovima. Nije bio nadaren slikar. Bio je uporan slikar.

Svoj je život posvetio slikarstvu.Učio o njemu u želji da ga bolje razume. Tolikom je silinom upijao sve o slikarstvu- da je već pet godina nakon prvih bolno iskrenih linija, povučenih sumnjajući u svoj talenat, postao asistent na Akademiji. Slikanje ga je sludelo i potpuno obuzelo, još u ranoj mladosti, pre svake druge požude, pre svake ljubavi. Obuzelo ga je snažno, poput žene koja je tek kasnije došla u njegov život. Danica. Došla je i pronela mu pometnju svojim nesređenim životom. Životom varoške kurtizane, kojoj su viđenije prilike promakle i otišle put belog sveta ostavljajući je ucveljenu između kafe i porcije krempita u Pelivanu. Tako tužna i podgojena, jedne je večeri pokazivala mladom asistentu na Akademiji kako se iz muškarca ustima izvlači seme. Mlad i zelen, mogao je samo drhtati od jeze i zaljubiti se poput šiparice. Učila ga je Danica kako se postaje muškarac i kakve dužnosti sa time dolaze. Kako ženu napraviti srećnom. Kako do te sreće može i jezikom, prstima, povrćem… Uporedo sa slikarskim sazrevao je i u ljubavnim veštinama. Probao je vatrenije, lepše, tesnije. Probao bolje, probao lošije. Danici se međutim- uvek vraćao. Danica je bila njegova profesorica života. Popustljiva i strpljiva poput godine.

Postavši profesor napokon je uspeo da se otarasi stega koje mu je još u studentskim danima nametnuo njegov klasić Ljubomir svojom  rukom i Pariškim šarmom. Stvari je počeo da rešava sa lakoćom. Odlučio je da sledi put koji je pred sobom video. Da ostane dosledan, te da uživa ili da pati, već kako mu put kojim je krenuo šta nametne. Put Profesora Akademije mu je to nalagao. Ipak, meko srce (na čijem je očvršćivanju tada uveliko radio) omogućilo je njegovoj prvoj dami, njegovoj profesorici života, smeštaj na Akademiji kao model za aktove.

Danica je- vremenom iskreno zavolevši ovog čoveka, u znak zahvalnosti za radno mesto i priliku da ostane da boravi u njegovoj blizini bila ocrtala par neizrecivo bolnih brazda oko očiju, potamnela podočnjake i stegla obraze držeći suze na okupu.

2014- te, studentkinja prve godine Akademije- Anđela Vojvodić, ćarlijavim pokretima ruke, po platnu razliva istinu. Istinu koju joj lice modela za akt priča. Njoj nepoznatu i stranu, ipak tako dobro oslikanu da kod njenog profesora budi nespokoj…

“Ja ne bih tako odvažno ulazio u aktove”- reče profesor pokušavajući prodati mir pogledu sa slike.

Čuvši ga, Danica zatvori oči na trenutak (te u njemu- iz utrobe vremena izvuče šaptanje tada mladog asistenta, sada uglednog profesora): “Nikada više neću spiti sam, nikad bez tebe. Kao pas veran ću ti biti. Dok nam tela ne postanu neprijatelji, dok nas sudbina života ne oslobodi…”

“Pauza, ljudi, pauza!”- uz pljesak šaka je- sada mladi asistent, sutra možda ugledni profesor, rasporio tišinu. “Modeli da se okrepe, studenti sa indeksima da dođu do mene. Parafiram vežbe, ko nema moju švrljotinu- nema ni potpis od profana. Pravila drugari- jebi ga! –reče mladić, namestivši kez preko lica.

Anđela i parafiran indeks trknuli su do kafeterije, gde naručiše kapućino sa trenutkom mira, kako bi mogli dobro promisliti o rečima upućenim od strane profesora. Zamišljena nad njegovim rečima Anđela nije primetila Danicu koja joj se u svilenom kimonu prislonila uz rame. Tek šapat njenih reči prenu je iz opere beznađa kojom je pošla napajati svoju mladu dušu.

“Ne trudi se draga osloboditi njegovih primedbi. Radije oslobodi duh- da ga nadahnuće oplodi ” prošapta Danica ubadajući Anđelu bradavicom nabreklom od hladnoće predstojećeg januarskog ispitnog roka i hladnoće počivše mladosti jednog života.

“Ispričaću ti priču o tvome profesoru. Jer znam je na pamet, znam kao zlu paru. Pošto sujeti je svojoj u meni pronašao grob:

Za početak, draga: -Nastavi da slikaš!

Jer svakim pokretom ruke u meni izazivaš plač.

Svaka moja suza tvojom je rukom tkana.

Svu te mrzim, jer gledajući me- govoriš da mrtva sam.

Da zalud čekam njegovog srca poj.

Služih svojem poniranju,

zarad uspona tame i tišine koje srce princa moga nastaniše.

U svojem ga neznanju blagoslovih.

Kaylee

Shelley, Idaho

15.05.1985

Poljem preko Linkoln avenije igrao se vetrić. Začikavao je lišće i duguljaste peteljke starih katalpi, posađenih u drvored koji je štitio prolaznike od letnjeg sunca Ajdahoa. Ćarlijao je mameći dečicu na igranje. I kao da je sklopio neki nadljudski pakt sa njima, uvek je to bilo u vreme popodnevnog odmora i uvek bi sve išlo deci u korist. Povetarac je bio njihov pomoćnik. Kroz poluotvorene prozore razmicao bi zavese i pirkao preko pasuljem napunjenih stomaka. Olakšavao im je muku koju podnose pokušavajući da svare svu količinu bezumno unete hrane od strane svojih vlasnika. Ljudi uvek jedu kao da jedu u nekoga drugog. A deca su tu činjenicu umela okrenuti sebi u korist…Jer, onako beznadežno izvrntačeni na trosedima, sa daljinskim upravljačem kao obeliskom sudbine u rukama i povetarcem preko nadutih creva, na dečije pitanje da li mogu napolje- jedini mogući ishod koji su roditelji u tim trenucima imali na raspolaganju bio je potvrdan odgovor…

Kaylee i Travis bili su komšijska deca koja su poput malog plemena hrabro osvajala metar po metar polja kojim su, obilazivši naseljeni deo mesta, dolazili do autoputa za Yellowstone. Taj im je put dugo predstavljao nepremostivu prepreku sačinjenu od priča o pregaženim kućnim ljubimcima koji se vraćaju noću svojim vlasnicima na san moleći ih da vode više brige o njima. Tek kada im je velečasni Nathaniel Jordan- propovednik u Crkvi Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana, jednom od retkih prilika kada su se deca zapravo pojavila na propoved, pojasnio da to ne može biti istina jer je istina da se svi- i ljudi i njihovi ljubimci i sva živuća stvorenja, nakon smrti prigrle u večnom životu Carstva Nebeskog, te da je, s tim u vezi, njihov zadatak da, kao dobri Mormoni (uobičajen naziv za vernike Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana) slušaju roditelje i budu „dobra deca“- što beše i osta odrednica kojoj još niko nije otkrio pravo značenje.

Nakon toga, ubrzo osvojiše i prostore sa druge strane sela. Na obližnjoj reci zvanoj „Snake river“ naučili su da pecaju, love i kampuju. Tu su Kaylee i Travis videli „velike“ kako se ljube i kupaju goli. Tu su Kaylee i Travis odrasli, ljubili se i kupali goli…

Tridesetak godina i jedan ljubavni brodolom kasnije… Los Angeles.

Travis Longbow –Rocky

business consultant

Travis je nakon završenog fakulteta shvatio da, iako sjajan ekonomista sa veoma izraženim sposobnostima prenošenja znanja, ipak ne želi ostati na poziciji asistenta, kasnije profesora na UCLA. Jer, u društvu znan kao „Kameni (Rocky)“ uvek je večernje sate kafea u kojem se sastajao krem poslovnih ljudi severnog dela Los Angelesa, voleo protkati takvim pikanterijama da su, samo slušajući ljubavne avanture ovog poslovnog konsultanta, postajali njegovi klijenti koji su pored briljantno odrađene usluge, imali i moralnu obavezu ka potrebi plaćanja usluga za servis pružen od strane Rocky-ja, vrhunskog ekonomiste, vrhunskog šmekera i pravog prijatelja koji zarađuje tako što pomaže drugima da zarađuju više a troši tako što proživljava ono što slušaoci njegovih „kafanskih predavanja“, u svojim najdivljijim snovima žele osetiti po rođenoj koži. „One of the God’s own prototypes… To weird to live but to rare to die”. Rocky je znao sve najbolje kurve Los Angelesa. Rocky je po ovom gradu jednako dobro hodao i u jesenjim cipelama, zimskim čizmama ili papučama. Kalifornija mu se utkala pod kožu. Pronašao je svoj način za preživeti je.

Jedino, kada sjaj neonskih svetala umine, kada kandelabre zamene sveće na oltaru nedeljne mise, kada se sa svojim mislima uhvati u koštac, po ko zna koji put tražeći opravdanje za ličnu „rukom pisanu“ bol. Kad god se seti Kaylee, kraljice Sunrise osnovne škole, njegove drugarice, saplemenika, ljubavi. Prve žene njegovog života. Prvog kraha ljubavi. Prve nevere.

Jedino tada sebi prizna da bi sve ovo što je sada zamenio za parče neba nad svojom rodnom nedođijom. Da bi sve te nule koje rastu iza prve cifre na tekućem računu rado menjao za roštilj u komšiluku priređen povodom bližnjenja kobile. Tada shvati da su male životne radosti- zapravo radost samog življenja.

„Ali hej, sipaj nam još po jednu, Rocky se zamislio!“ – njištao je kroz brkove moržoliki debeljko. Imao je par sitnih, zajedljivih očiju, kratku labrnju pod kojom je rasadio duge niti mornarnskih brokova čiji su se krajevi spuštali sve do gronika. Ostatak tela pratio je opis a cela pojava uokvirena je prikladnim nadimnkom. Budući da se bavio posredovanjem pri uvozu i distribuciji repromaterijala za štamparije i pečatorezačke radnje, nadenuše mu nadimak „Seal“ (pečat ili foka).

Rocky je, sa svog mesta na kraju šanka vinuo ruku ka plafonu, pucnuo prstima istovremeno čineći naklon glavom, sve u znak zahvalnosti za gest. Rocky se zahvaljivao, nekad ovako, nekada manje teatralno- u zavisnosti od atmosfere i količine unetog alkohola. Takođe je tura koja usledi nakon što neko Rocky-ju plati piće obavezno bila finansirana od njega. I to nikada nikome nije rekao. Naravno barmen je primetio. To je bilo dovoljno i Rocky je to znao. Zahvaljujući barmenovoj laprdavoj prirodi za to je uskoro saznao ceo klub u kojem se ekipa okupljala, donevši tako Rocky-ju bonus poene.Ekipa bogataša Los Angeles-a.

„Hajde Rocky, pričaj nam o onoj što ti je drknula šamarčinu sa vrata i rekla da će za kaznu da te popiša, jer kasniš dva minuta. Hahahaha!“- molio je Seal za reprizu Rockyjeve avanture sa domino kuravom.

„Neka Seal, drugi put… Nešto sam danas više raspoložen za Crystal. Crystal iz Golden Plaza hotela. Crystal- high class escort. Ljudi, ja stvarno imam neku čudnu vibraciju sa tom ribom! Toliko je kapiram i toliko me kapira, da mi ponekad baš bude truba kada treba da joj ostavim keš posle karanja. A zaradi svaki jebeni cent verujte! Seal, jel znaš zašto kod Crystal nema pripremljenih maramica?

Seal hitro izvadi telefon iz džepa i otvorivši You Tube aplikaciju, otkuca par reči i odabra pesmu. Nakon prve strofe, smeh je lomio inventar a čaše u vazduhu pevale su sa lusterima: „I know an old lady who swallowed a fly…“

„Znaš me stara foko! Kao jebeni usisivač je.“

Kroz larmu je Rocky razaznao zvuk SMS poruke sa svog telefona. Pogledao je telefon i pročitao kratak poziv na roštilj u svoj rodni gradić. Roštilj će biti priređen u čast rođendana njegovog oca. Biće piva i priča iz rata. Biće tu i kapetan Jack Barlow, bivši vojskovođa vijetnamskih trupa, cenjeni veteran i poštivani građanin Shelley-a. Kaylee- in otac.

Otići ću- pomisli Rocky, baš me je obradovao poziv. Stvari su ovde pod punom kontrolom i čini mi se da ne bih izgubio ni centa, taman da me nema čitavu godinu. Poklanjam si odlazak u rodni grad.

collection1014

Shelley, Idaho

17.08.2014.

Zamamni miris dima punio je nozdrve Travisovom ocu, slavljeniku i domaćinu ove male seoske fešte priređene njemu u čast. Drhtavim rukama vešto je premetao po mesu koje je dimom kadilo svoje poslednje trenutke svetlosti, pre nego što u tami želuca nestane u nekom od stomaka posađenih ispred televizora, gurajući se o zidove sa kojih se bezuspešno luči kiselina nedovoljno snažna da svari i pošalje u zaborav svu tu gomilu za koju se Gospodu zahvališe pre proždiranja.

-Još uvek ti ide stari, a? Jebo te, bolje da sam ti kupio novog Harley-a za rođendan, umesto tog novog seta opreme za ribolov koji si mi tražio- našali se Travis na račun dobrog zdravlja svog oca.

-A za koji kurac vi mladi uvek morate otkrivati tajne pre nego im vreme dođe? Nikada nemoj biti siguran da zaista želiš saznati neke stvari pre nego što ih vreme samo ne iznedri. Nikad ne kvari rođendansko iznenađenje sinak! – mumlao je prilazeći Rocky-ju u zagrljaj stari Jack Barlow, ratni veteran i Kayleen otac. Mirođija svakog događaja priređenog u Shelley-u od 1975 na dalje.

-Heeej kapetane, osmehnu se Travis i zagrliše se. Sigurno se pitaš imam li ih za tebe? Ha, stara kuko? Nego kako nego imam! Iz torbice izvuče kutiju sa hiljadu komada metaka za Jackov Smith & Weson .38 Special revolver koji je dobio od lokalnog odbora ratnih veterana, kao uspomena na učešće i zasluge za vreme službe.

-Aaaa, obradovao si me sinak! Ima ćale ti i ja da razvalimo streljanu sa ovolikom municijom! Hvala sine! reče Jack i maši se džepa.

-Koliko sam dužan? upita šireći novčanik

-Nemoj da ti je na pamet palo čika Jack, reče Travis i krene rukom da zatvara starkeljin novčanik. Pogled mu privuče njegova vizit karta:

Travis Longbow –Rocky

business consultant

-Hej, odakle tebi stari vojskovođo moja vizit karta? Znam da sam ove uradio tek nedavno i da od tada nisam dolazio u Shelley. Ccc! Koje li ti samo kanale imaš da mi je znati ? -sa smeškom ali i dalje u nedoumici upita Travis starog Jacka.

-A, ova…bila je Kaylee pre dve nedelje…izvrtala je torbe i sređivala stvari. Znaš već…Žene. Imaju više smeća nego potrebnih stvari u torbi. A i one koje smatraju potrebnima, pitanje je da li zaista to jesu. Pa sam sačuvao vizit kartu. Možda će je tražiti. Mada vi mladi, sa tim čudima od telefona i kompjutera i svega toga…Verovatno ste u kontaktu bez obzira na ove komade kartona. Je li tako sinak?

-Zapravo ne čika Jack. Zaista nisam čuo ništa o Kaylee od kako sam otišao u L.A. Zato me i čudi…Ne sećam se da sam širio posao van Los Angelesa a ovde nisam bio otkad imam ove nove….

-Pa Kaylee ti je u Los Angelesu tupane. Ostali ste isti oni klipani i ti i ona, kakve smo vas poslali odavde. Čekaj…evo, evo imam i njenu posetnicu pa stupite u kontakt. Izlapeli starac, simbol prošlog vremena, operisan od današnjih termina, pruži mu posetnicu. Bogato ukrašenu sa skupim printom:

Crystal

Golden Plaza Hotel

High Class escort

Zvuci melodije Travisove i Kayleene omiljene pesme iz vremena kada su gledali „velike“ kako se ljube i kupaju goli, raspirivao je dim po podnevnom suncu Ajdahoa.

“So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we’re gonna be face-to-face
And I’ll lay right down in my favorite place
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Well c’mon”

Zvono sa Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana označilo je podne. Dan je krenuo tami u zagrljaj.

grimm fate

“Cela ova zemlja, ovaj veliki neformirani kontinent nudi šansu novom početku”- Thomas Jefferson, autor Američke Deklaracije o Nezavisnosti i treći predsednik S.A.D.

Pretpostavka je bila veoma jednostavna: da su ljudi, delujući zarad ličnih interesa, u dovoljnoj meri pamenti da urade pravu stvar. Amerika je mogla bili fantastičan spomenik najboljih instinktivnih odgovora ljudske rase. Umesto toga, naselili su to tle i potpuno ga uništili, od obale- do obale; kao puževi baštu…

Vreme koje je provodila jašući na talasima hladne Litvanske mašte, trnući od lošeg dopa i podajući se svim svojim nazovi prijateljima, zarad ispijanja Long Island-a, zapravo njegove nevešte interpretacije od strane barmena Riganskih noćnih klubova beše joj, sada gledajući svet drugačijom vrstom očiju, potpuno strano. Pasé. Njeno se gorivo sada sastojalo od vrhunskih šampanjaca, školjki i trocifrenih novčanica. Dolaskom u Ameriku promenila je gotovo sve osim njene lepote. Lepote koja nosi divlje tonove beskrajnih tajgi kojima vetar mete svaki trun nesavršenosti i kojemu jedino može odoleti šapat iznedren iz samih temelja Zemlje. Jedino takve ostavlja da rađaju i obnavljaju. Jedino takve štedi zavijajuća istina Severa. Ona koja balzamuje u ledu. Okrutno, predano i temeljno poput samih bogova. Stoga takva i ostade prelepa Vita Sergejevič.

Ali šta počivaše iza te lepote? … “What lies behind?” kako je nekom prilikom upita jedan od njenih “prijatelja”. Odgovorila je pitanjem: “Have you ever actually lived what you think you are?” čime mu je zapušila usta. Ne zauvek, do duše- kao što je imala običaj raditi do sada. Uz pomoć svojih prijatelja iz ukrajinskih mračnih podruma sadašnjice, pogano i s’ leđa, kao što to učini počivšem Vartanu Džaparidzeu. Ali dovoljno jasno da poruči kako nije predmet koji je dat na raspolaganje u cilju zadovoljenja poganih potreba pretvaranjem istih u stvarnost, sa njom kao objektom koji tu radnju podnosi. Ćutke, za par izgužvanih stotki, koje se uvek nađu u džepovima markiranih pantalona Njujorških menadžera…

Kada je došla u Veliku Jabuku nije Vita imala na umu trčkarati okolo i, perući posuđe sa Meksikancima, vikendom grabiti mrvice koje ovaj grad pruža. Ne. Došla je po svoj komad jabuke koji će jesti za stolom ravnopravno sa ostalima. Neće u sivim senkama stola čekati mrve pod nogama.

Iznajmila je stan na uglu 85-te i Medison avenije. U srcu srca. Sa Central Parkom na dohvat ruke. Zore je dočekivala uz pesmu razdraganih ptičica. Zore koje su joj otrkivale umorne oči, pocrvenele od svetlosti monitora i par linija koke. Jer to je cena koju je morala platiti kako bi uspešno ćarlijala strmim stazama lagodnog života koje su joj se, kao prečice, nudile od strane njenih novih sunarodnika. Domaćina, čiji jezik tek razaznaje i, kada ga progovore- u svakom od njih vidi svoju učiteljicu kako zblanuto sleže ramenima izvinjavajući joj se jer nije imala odakle da ih poduči pravilnom akcentovanju, pošto od svoje bedne plate i bedne prosvetne politike nikada nije mogla očekivati da će videti ili makar čuti kako jezik za koji se školovala zapravo zvuči izgovaran ustima svojih rodonačelnika. Prokletstvo istoka. Čelične zavese. Černobilske uspavanke.

Uprkos svemu, Vita je u Nju Jorku uspešno vodila svoj “xxx-rated vlog” kako ga nove genarice zovu. Generacije samoživih drkadžija koji poseduju svoje male ili srednje IT kompanije, kojima su otvorili centralne kancelarije u zemljama trećeg sveta, pardon- zemljama u razvoju, kako one same vole sebi ublažiti gorčinu- nevešto poput tinejžerke koja se teši, jer- iako joj sise baš i nisu nešto, makar nema bubuljice na licu.

Koncept Vitinog posla sastojao se u sledećem: postaviti željeni limit za izvršenje određene radnje; zatim, zavodeći klijentelu, nuditi sve više i više- za sve više i više donacija u vidu Bitcoina, novoproklamovanog sredstva plaćanja elektronskog sveta sadašnjice. Pošto su Bitcoini zaživeli kao platežno sredsvo mreže, to je dovelo američko ministarstvo finansija da Bitcoin uvrsti u kursnu listu kao virtuelnu valutu. “Criptocurrency” . O kako je mlada Litvanska devojčica volela sadašnjost.

Međutim, bi izuzetak. Kako zapravo uvek biva…

Ostrvljanin. Englez.

Koji je, čim se ulogovao na Vitin virtuelni životni prostor upitao kako se slaže sa predlogom da biznis prevaziđe ljudske prepreke. Vita ga je pitanjem o tome da li je spreman da mu dokaže da biznis zapravo čine ljudi na trenutak poljuljala iz njegovog sveta koji mu je značio sve i koji ga je opravdavao za svaki njegov postupak.

Hajde probajmo. Složio se sa izazovom ostrvljanin. Dežmekast i pirgav ne beše baš prilika koja bi joj maštu zavrtela poput ringišpila. Pritom nadobudan, jer se po statističkoj skali kotirao prilično dobro u odnosu na besmislenost usluge koju je njegova kompanija nudila… Ali hajde… Zašto ne, pomisli Vita i pozva ga na “private session” uz potpuno blokiranje ostalih korisnika njenog kanala.

Ali ne! Ne beše pohlepnom Englezu dovoljna činjenica da mu je Vita odobrila prostor i vreme kojim, neupitno šiljeći glaviće, plazi i slini gomila pratilaca Vitinog kanala. Ne! U svojoj samoljubivosti predloži joj nešto van svih okvira dosadašnjeg Vitinog bistva u zemlji koja garantuje da ima san i da je taj san ostvarljiv. Predložio joj je kontakt uživo. Zamislite šok na Vitinom licu kada je posle treće linije Kolumbijski belog videla na monitoru ispisane reči koje su joj, nekada davno- u rodnoj Litvaniji značile priliv od celih pedesetak američkih dolara??? Koje je, koristeći priliku za prilikom, štekala i odricala ih se zarad dolaska ovde.

Napokon! Prilika. Prilika da, po prvi put ona prigrli sumrak, umesto da joj sumrak grleći je, šapuće o nesreći i stradajućoj sudbini koja je bezupitno satkana nad njom i njenim svetom. Bez obzira. Bez ikakvog obzira…

Nekoliko je dana kasnije na zvaničnom sajtu bivšeg CEO-a kompanije, šeretski nazvane Hidemyass, raspisan konkurs za generalnog menadžera…

Interesantna je stvar kako, vođena pretpostavkama i neznanjem, istina poprima sasvim druge dimenzije od svoje izvorne verzije, koja je poslovično skromna i ni malo teatralna. Vitina istina ima potpuno obrnut redosled. Nekada hladnokrvni asistent u procesu nabavke organa na crnom tržištu, sada je zvezda internet prostitucije. Sa klijentelom koja ceni žrtvu koju podnosi za njih. Pristojni i prosvećeni. Današnji svet. Sve dok joj se ne približite previše.

crusaers

I

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine

Putovahu ćutke, dlanova bolnih od držanja mača. Hipnotički ritam umornog hoda njihovih konja odavno je bio usahao svaku želju za razgovorom. Mada, o čemu razgovarati posle tolike krvi, umirućih pogleda i molećivog jecanja? Čime su nagrađeni ova dvojica okrvavljenih jahača? Životom? –Žive i oni koji nisu, niti će ikada znati kako je teška i gorka ratnička rabota. Krvaviti svoje odore zarad ugleda na dvoru krojača sudbine. Onih što žele ostvariti svoju viziju u kojoj uspeše sagledati bolji svet i lepše sutra. Udarcima mača razmicati kosti u pesnici. Lizati rane poput pasa. Sa glavom u torbi krčiti svoj put. Nikada svoji, nikad među svojima- prava na slobodu oduzetog zauvek.

Do večeras- jahalo ih je osam. “Mi smo samo prašina i senke, mi smo mrtvi i naš jedini život je budućnost”- bila je krilatica koja ih je štitila od uplitanja straha ili čiste pameti u dela u koja su se upuštali. Ta je mantra bila skovana u udobnim stolicama vatikanskih glavešina. Osmorici Krstaša pak, beše mnogo rađi sopstveni ritual gde bi u kasu preko posne zemlje Arabijske isukali svoje mačeve i osluškivali pesmu koju vetar tvori lomeći se o oštrice. Jasnih tonova, zavijajuća i pomamna, mirisala je pesma na krv, strah i sreću. Upravo taj doživljaj sreće koju bi im preko mača vetar šaputao, bio je razlog zbog kojeg bi im se kroz gustu bradu u uglu usana iskrao osmeh koji bi učinio da im se pogledi međusobno pronađu i svima jasno saopšte da će se u smiraj dana smejati onome koji od njih osmorice bude najviše kukao kada mu budu posipali gorke meleme po ranama stečenim u pokolju o kojem im je jutros vetar pojao. Taj im je ritual ulivao više poverenja od bilo kakve poruke koju su dobijali od strane vlastodržaca iz Vatikana. Jer, ko još veruje u papir koji miriše na spermu mladih Franjevaca?

Osmorica su u izvidničkim naletima, kao predhodnica krstaške armije, u krvi gušila neprijatelje svete stolice koji behu postavljeni kao straže oko Jerusalima. Munjevitih naleta vojnicima nisu ostavljali vremena  da se priberu i odbrane, pa ni čestito da svojoj smrti u oči pogledaju. Napadaše poput lavova. I bi tako sve do večeras. Tek- večeras gledamo dvojicu preteklih kako pognute glave tiho jašu ka proplanku ne bi li uhvatili još zrak- dva Sunca koje je krvavo crvenim zracima pokazivalo Zapad. Da ih još jednom ogreje. Još jednom, pre Mraka. Sunce Zapada.

Po svojom delima Osmorica izvidnika Krstaške vojske behu na daleko znani. Raspredale su se o njima priče, preuveličavale i kuražile vojsku koja se gomilala po kampovima. Zahvaljujući njima glasnici su put dvorova slali izveštaje koji su činili da se dupeta papskih glavešina zadovoljno meškolje dok zakrvavljenih očiju gledahu gde se granice oko Jerusalima stežu u odnosu na mapu poslatu po prethodnom glasniku. Stvari su išle na dobro. Ipak, pored sve vojske, namesnika, osmorice najboljih krstaša, sastajanja i većanja, tajnih dogovora i planova, zaboravljaše crkveni moćnici na jednu činjenicu. Širili su veru, poruku mira i stremili vraćanju svetog grada hrišćanima. Ali, dobitkom vere gubiše istinu. Jer, širili su Reč umesto Istine. Krojili su poruku mira, po meri svojih interesa . Poglavare je zanimala vera i granice do kojih ona seže. O veri u istinu nije se mnogo marilo. Da iskroje put i omeđe granice lažne moći imali su Osmoricu koja su šavove ocrtavali i vojske koje će šavove držati. Međutim, raskol sa Istinom bivao je sve veći i tu ništa od svetovnih, vojnih niti sakralnih alata nije moglo biti od pomoći. Jer, čineći tako- otvoriše vrata onome ko na glavne kapije Vatikanske ulazi leđima okrenut. Leđima o koja beše okačio sliku Boga- nekada stvarnog domaćina tih odaja…

II

vatican1_1645931c

Vatikan, prostorije papskog arhiva, 14 dana ranije

Do mladog franjevačkog brata Virdisa dođe određena osoba. Do njega, u memljivim podrumima koji behu ispreplitani policama punim svitaka i spisa, te ukrašeni skulpturama koje su vajale velike sveće topeći bledim plamenom svoja voštana tela. Vosak se slivao niz visoke svećnjake do samog poda popločanog žutom ciglom. Osoba ogrnuta plaštom boje okrvavljene zemlje tiho, preko pločnika obraslog finom mahovinom, pregazi put od vrata do Virdisovog stola. Nije odavala niti miris niti vonj i njeno prisustvo kao da se nije moglo osetiti. Kao da je sena ili vešta obmana igre ogledala. Ipak, prišavši Virdisovom stolu šapatom mu saopšti kako zna da ovo nije prvi svitak na koji krišom, daleko od radoznalih očiju ostale bratije, prevodi zaplenjene knjige čije su strane ispisane mudrošću Grčkih filozofa prošlih vremena.

“Čini mi se, šaptao mu je, da nije vreme niti mesto za ovakve rabote. Znaš i sam da sveta stolica uveliko formira novo namesništvo za neke od tvoje braće. Znaš i da će se ono baviti utvrđivanjem istine. Istine koja će biti merena u odnosu na činjenice na koje vam ukazuje učenje crkve. Čuh takođe, da će se nazvati Inkvizicijom te da će im, preširokih ovlaštenja, izbor kazni i metoda za utvrđivanje istine biti monstruozan.

Bojim se, nastavi,  da ćeš zbog  reči koje ovde ispisuješ završiti na lomači, gledajući kako ti telo gori sve dok ga duša ne napusti. A telo je čovekovo snažna i masivna tvorevina, te bi čekanje trajalo. A peklo bi i bolelo i svaki bi plameni jezik šištao istu, strahovitu pretnju- da se nemaš kako osloboditi no sačekati dok izgoriš. Jer taj je pakleni oganj jedini put koji te vodi do slobode. Tako bi spaljene okončale i misli koje čuvaš od zaborava za neko drugo, umnije vreme.”

Graške znoja obasuše čelo mladog franjevačog redovnika i on se drhtavim glasom obrati nepoznatom posetiocu:

-Šta hoćete od mene?

Kroz kapuljaču kojom je bio prekrio glavu zaiskri osmeh preko kojeg hrapavim šapatom prelete:

– Ištem tvoju pomoć!

-Kako mogu biti od koristi?- upita Virdis

-Već jesi tako preplašen! – kroz podsmeh mu se obrati prikaza…

– Ali gledati tvoje ucveljeno biće kako gubi veru u sve ono čemu je život posvetio, samo zbog malo straha nije mi, shvataš to i sam, bio razlog prevaliti ovoliko vremena, preći preko toliko toga i drznuti se doći u ove prostorije. (mada se iznenadih koliko mi je pitomija ova kuća nego ranije i sve mi se čini da će vremenom ovo zdanje više pristajati nama nego raspetom jevrejinu kojeg još uvek slavite- pomisli u sebi).

Vidiš li, mali čoveče, policu na kojoj su odloženi svitci koji čak ni tebi nisu zagolicali maštu? Koje si čak i ti prepustio zaboravu. Ti- Virdis, mladi Franjevac željan znanja, željan knjige i pisanja. Ti- Virdis, učeni mladić o kome je reč doprla sve do Urbana drugog- vašeg sadašnjeg poglavara. Zna on za tebe sinko, zna i smešta te u redove svoje, koji će se u Novembru otisnuti put Klermonta u Francusku- da mu budeš zapisničar na sastanku koji će sazvati nakon što mu glasnik Aleksijusa Komnenusa Vizantijskog uputi poziv za pomoć u borbi protiv armija Seldžukovih Turaka.

Sad, pitaš se kako znam? …

–Znam!

Mnoge stvari znam- ali tebi posvećujem posetu zbog onoga što ne znam. Dohvati mi sa te police svitak koji ste sačuvali i održali sve ove vekove, na moju veliku sreću. Jer u tom svitku, osporenom i opvrgnutom od strane svete stolice, stoji zapravo jedna divna istina. Zapisana su u njemu prva imena ljudi, prve duše koje su nastanile ovo tle i uobličile se u ljudima. One imaju svoj pisani trag u njemu. A jedna je duša od mog gospodara utekla i nastanila se na tvorevini Božjoj. Na Zemlji. Tu je i dalje, skriva se i među vama obitava. Jedini joj je trag- preka narav i oholost kojom presuđuje. Moj je zadatak da je vratim, jer, svojim neznanjem omogućili ste joj da se oboži i umnoži, raslojavajući svoje zlo na svaku generaciju na koju prenese deo sebe, omogućivši joj tako da obgrli dobrotu, transformiše se i odbegne od svog pravog gospodara. Dragi moj Virdise, mi nismo pisali vaša jevanđelja- nemojte ni vi ribariti naše duše!  Virdis se prope i dohvati svitak koji posetilac zaiska. Ne beše toliko prašnjav i iako osporen izgleda da je mladi Virdis, kao i njegovi prethodnici, u svojoj radoznalosti ipak zavirio u njega. No, odluči da o tome nikako ne zbori.

-Sad, podaj mi svitak kojim ću vratiti ono što pripada meni- ne vama… Jer jedan od osmorice vaših čuvenih jahača nosi dušu koja nije ni ljudska ni Božija. Pod vašim barjakom skida glave i sakati. U vašu slavu ispija pehar.

Mladi Virdis preda svitak spodobi i sede. Za uzvrat, o sto mu tresnu prašnjava vrećica u kojoj zazvečaše dukati. “Veruj u istinu i plaši se istine. Ne govori ništa osim istine! Po svoj prilici, sine- vidimo se u Paklu!” – graknu spodoba i nestade u vazduhu kao da je nikada ni bilo nije.

III

DW XI I Ep5

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine, u smiraj dana…

Dve siluete lagano su nicale iza proplanka poprimajući sve jasnije formu konjanika. Zraci Sunca obasjavali su im čelik kojim behu optočeni radi zaštite svojih tela od oštrica kojima do danas uspešno odolevaše.

-Markuse… Napokon prozbori jahač sa leve strane, stariji, umorniji, zabrinutiji.

-Ovde ćemo stati, ovde ćemo napraviti naše poslednje uporište. Pogleda ga u oči.

-Gotovo je Markuse i praštaj mi brate što mora ovako da skonča. Dao sam zakletvu da ću te čuvati i u dobru i u zlu. Kroz mnoga smo zla prošli nas osam i nikada nas niko nije taći mogao. Pak, danas- šestoro naše braće pade takvom lakoćom i svi od iste ruke behu poslati Bogu na istinu. Markuse jasno je kao dan i tebi i meni da se neće zaustaviti dok nas ne poseče sve i pronađe šta je tražio. Imali smo zasad sreće i pomoći od Gospoda, te ga Seldžukova žgadija provika herojem i ponudi mu device i mladež, kao nagradu što im neznani ratnik priteče u pomoć i savlada nas. Uspeli smo na kratko pobeći. No to neće dugo potrajati, jer spodoba već sprema horde i natiče ih na konje da jurnu za nama dvojicom. Ali nije Markuse smrt ono što mene plaši i što mi lice bora a srce od tuge cepa.

Jer, ustadoh ujutro pre svih vas, kao i obično, i osamih se na jutarnju molitvu. Kad, na drvetu iznad glave ugledah goluba. Lepog i negovanog. Uhranjenog i snažnog. Takvu pticu ovde ne videh do sada. Iz džepova sam nagrabio nekoliko mrva i grumenova starog hleba što mi se okruni u putu i bacio pred noge. Ptica slete i ugledah joj o nogu pričvršćen svežanj. Skinuo sam ga i od kada sam ga pročitao- prestadoh stariti.

Po svežnju beše žurnim rukopisom ispisana kratka poruka:

„Osmorici!

Dolazi po vas, jednog traži. Nečist je i neljudski. Markus Tower ne sme da strada  od ruke njegove“

Virdis.

Nije mi prvi put da bežim od njega! -prozbori na kraju Markus. Skide kacigu i sjaha sa konja. Stariji krstaš sjaha takođe. Zagrliše se.

Oprosti mi brate!- kroz suze mu reče ne puštajući ga iz zagrljaja. Markus ga uhvati za mišice i protrese mu telo.

-Spasi naše duše!

Potom kleknu, podiže pogled i rukom načini krst u pravcu svog dželata.

-Praštam ti. Reče i pognu glavu.

Stariji krstaš isuka mač i čelik zapara noć.

Sede na konja i uz glasnu molitvu krenu u susret hordi jahača koja je jašući sa istoka bakljama prkosila noći.

cars
PRB, SABAH 74,LIBYA
Type: NDB
Frequency: 245
Usage: Terminal
Radio Class: Non-Directional Radio Beacon (Homing). Power less than 50 Watts.
Latitude: 28° 13′ 00.00″ N ( 28.2167)
Longitude: 018° 07′ 00.00″ E ( 18.1167)
Elevation:
Magnetic Variation: E001409 0103
World Area Code: 449
Pesak je kolao po aerodromu prelamajući zrake jutarnjeg Sunca preko nijansi crvene boje. Moćne elise, pokretane ritmičnim topotanjem motora, čas su ga raznosile po pisti- čas dizale u ludački vihor. Pevali su i igrali pesmu o pustinji.

-Mark Tower?

-Ovde bejbe!

Kroz osmeh su nadjačavali glasove oficiri MI6 tog oktobarskog jutra pustinjske dve hiljade jedanaeste godine.

-Obavimo ovo, pa da idemo kući. Dosta mi je pustinje za ovu godinu… Jel to u redu momci?– upitao je dežurni oficir zadužen da obavi formalnosti oko rasformiranja grupe agenata i opreme, korišćenih u ovoj misiji.

– Da gospodine!– u glas odgovori stroj od desetak agenata, više prijatelja nego bilo čega drugog. Očigledno je bilo da je ta prisnost i atmosfera rasterećena formalnosti bila ključ uspeha njihovog tima. Odrekli su se slave bez obzira na popularnost koju su kao jedan od najuspešnijih timova za specijalne i “crne” operacije uživali. Srcem, pre nego pravilima- bio stav kojim su ovih deset modernih ratnika oivičili svoje okvire pravila službe. Izopšten i manje popularan kod starešina, ali veoma funkcionalan. Do te mere, da- dokle god ih zdravlje služi, ostalim timovima ostaju zadaci tipa „skidanje mačke sa drveta“. Prave stvari radili su oni.

-Mark, ptica ili…

-Ili! preuduhitro je Mark dežurnog oficira aludirajući na opciju broj dva.

Ono što je bio dužan da predoči kao mogućnost prevoza do kuće činile su dve opcije: vazduh i voda. Helikopter- i za nekoliko sati si kod kuće. Tuširaš se, izjebeš gospođu i posadiš se u pab. Ispijaš ture koje ne plaćaš i pričaš ekipi iz kraja priče od kojih će oni stvarati legende o tebi, čineći ti uslugu za stare dane potpuno nesvesni onoga što rade. Samo će se, već dockan upitati kako li je Mark toliko razjebao ceo koncept? Ništa bolje od glupog komšiluka.

Druga opcija- bila je voda. Plutaš do ostrva danima, štediš službi novac i odmaraš mozak od svega kroz šta si prošao. Ova je opcija službi MI6 bila zapravo filter.

Niko ne želi da provede dane, nedelje, ponekad i mesece na vodi ukoliko ima mogućnost da taj put prevali vazduhom i to u nekoliko sati leta. Niko, osim lažnih patriota, parazita i socijalnog otpada koji se izveštio preživeti- čak dogurati do ove pozicije.

Sa druge strane- niko osim odanih, lojalnih agenata službe, koji ovu opciju koriste samo u slučajevima kada procene da im je ona neophodna radi ponovnog uspostavljanja sopstvenog mentalnog mira i harmonije.

-Ali samo do obale Španije, ako može. Nakon toga bih dalji angažman preuzeo na sebe, koristeći preostale slobodne dane. – dodao je Mark.

-Svakako Hiljadarko*! Rešeno.

* Hiljadarka= Mark Tower= MT= Metric Ton= Hiljadu kilograma= Hiljadarka.

-Malaga, Cartagena ili Ibiza? upita dežurni, pokušavajući da dozna nešto više o Markovim planovima. Potpuno benigno, iz puke radoznalosti…Jer znalo se:

Malaga- gospođa i on, romantika, sveće i sranja. Cartagena- uzbudljiva šetnja istorijskim činjenicama koje sežu i do dve stotine godina pre Hrista, ili Ibiza- tech house ludnica o koncu leta.

Prozrevši igru svog dežurnog kolege Hiljadarka hladno i zvanično odgovori sa „Barcelona, gospodine!“, dajući time do znanja da mu je zaista potreban odmor od samog sebe na prvom mestu…

Barcelona, četiri dana kasnije

 

Koračao je pločnikom u potrazi za iole ozbiljnom rent a car agencijom. Sa poslovnicama širom Evrope i uljudnim auto parkom. Nije se mogao načuditi koliko je zapravo teško naći pouzdanu kuću u ovoj grani turizma. A rent-a-karova po Barsi bilo je kao pečuraka posle kiše. Nakotili se kako bi gulili turistima džepove… Nemoćan da bilo šta promeni, Mark je tražio dalje. Tipkao je usput mail kako bi se izjadao svojoj ljubavi, svojoj sigurnoj luci. Njegovoj muzi, ženi koja je posedovala drugu polovinu njegove duše. Znao je da će tu naići na utehu i da će kroz razgovor sa njom povratiti energiju čiji je nedostatak počeo osećati. Aristofanova deca meseca.

Kročio je u sledeću agenciju. Za pultom je sedeo omanji službenik, skockan i nasmejan. Lisičjeg pogleda, nepoverljiv i srebroljubiv na očigled. „Ovakav mi treba“- pomisli Mark i kroz osmeh mu poželi dobar dan.

„Igualmente senor!”- prozbori lisica

“How can I help you ser?” nastavio je na pogrešno akcentovanom engleskom, dajući do znanja kako je prozreo stranca.

“Već jesi prijatelju” – iznenadi ga Mark odgovorom. “Vidim da si već zaključio da sam stranac, da izgledam umorno ali da nisam na odmoru i da mi je potreban prevoz” –punio je Mark glavu lisici mislima koje možda i nisu bile njegove ali mu je laskanje toliko prijalo da nije mogao da odoli a da i sam ne pomisli kako je zaista toliko dobar u proceni svojih klijenata. Nasmešio se i time dao signal Marku da može nastaviti sa obradom.

-Vidi prijatelju: Malo sam u nekoj gužvi i potrebno mi je da vaša kuća, kao što je do sada to tradicionalno uspešno radila, iznajmi vozilo kojim ću se sigurno, udobno i na vreme dovesti do Londona, gde ću ga razdužiti u jednoj od vaših poslovnica ili podugovaračkih kuća. Šta mi predlažete?

Lisica je bio pod stresom. Ovakav zadatak još nije imao u svojoj karijeri. Plašio se odgovornosti. Mark je to znao. Video je odmah sitnog prevaranta u duši tog patuljka. Željnog slave uz malo truda i sitne novce. Zato je i nastupio sa ovako direktnim predlogom. Potpuno ga je sludeo. Ovoga puta lisica je bio plen…

“Ovako, imamo za vas nekoliko sjajnih Ford mondeo benzinaca.”- pokušavao je da se snađe, nedorastao zadatku. Po glavi mu se motala misao da zamaje Marka nudeći mu na uvid prospekte automobila, kako bi to vreme iskoristio da se zavuče u arhivu poslovnice i krišom pozove direktora da dođe da obavi ovaj nesvakidašnji- samim tim sumnjiv i nesiguran ugovor.

“OK! Vidi druškane…” -krenuo je Mark da zaključuje dilemu koju je instruisao kako bi obradio lisicu .

“Onaj Jeep Cherokee, dizel. Garminova navigacija. Kladim se da ga niko nije provozao od kako vam je pukom srećom jebeni Nadal banuo u radnju. Keš, na licu mesta. Samo mi daj adresu u Londonu gde da ga ostavim. OK?”

“OK senor, ok!” –srećna je bila lisica čuvši da će keš dobiti na licu mesta. Bila je to je jedina stvar koja ga je zaista brinula.

Obavili su formalnosti i lisica mu požele srećan put. Izveštačeno i neiskreno kao što to uvek čini.

Na izlasku iz garaže upitao je Marka kako je znao za Nadala. Mark mu je rekao kako je video fotografiju koju čuva u novčaniku, na kojoj se rukuje sa dotičnim. Rekao mu je i to da fotografija stoji ispred MasterCard kartice, a iza nje cedulja sa privatnim brojem telefona.

-Sve ovo, poentirao je Mark, video sam dok si tražio taj broj svog direktora, verovatno u nameri da ga pozoveš iz nekog šteka pošto nisi  bio sasvim siguran da li da prihvatiš ovaj ugovor.

Lisica je progutao knedlu. Mark krenu put kuće.

The Writ

Posted: 28/07/2014 in Charles offspring

writ

Probudio sam se ulepljen znojem. Jebeni Bengazi ti to učini gotovo svake noći. Nikada se neću navići. Dušo, veruj mi- za nas, ljude sa starog kontinenta- prometeje moderne civilizacije, ovde zaista nema mesta. Doći će nam glave naše puritansko proseravanje, kad- tad. To shvatiš tek kada dođeš ovako negde, kada te putevi nanesu u mesta gde pesak oči tera iz duplji jašući na vetru poput krda pobesnelih bikova. Voda se plaća krvlju a dane provodiš trezan. Život? -Ne!
Kako bilo, ne bih da te opterećujem mojom dosadnom pečalbarskom pričom. Patetičnom i unazađujućom. Onom koja čini da svaki napredak ili postupak koji vodi ka njemu dovedeš u pitanje. Pogrešnim mislima. Znaš onog tvog arhitektu sa kojim radiš na projektu uređenja parka oko našeg gradskog pozorišta? E, on ima takve momente. Taj je ceo u svojoj barci na obali rodnog mesta, čeka jutro rasplićući mreže u potrazi za nektarom okeana koji im je pružio sve i zauvek ih zakovao za svoje hridi. Taj čovek nikada nije shvatio da je i sam uhvaćen u jednu od svojih mreža, da se kobelja u ropcu svoga svetonazora. Ucveljen i jadan poput usranog deteta. Još uvek nije smogao snage pogledati sebe u oči i reći si istinu. Niti će ikada. Kao što niko to ne sme da uradi… Zato ti je i teško raditi sa njim. Zato ti je teško živeti sa mnom, zato ti je teško biti sama.
Priznajem, i sam veoma često gubim bitke kada se odlučim boriti sa svojim mislima. Jake su i moćne poput mečke. Isto tako trome i nezainteresovane. Probude se i rasplamsaju tek kada ih ugroziš na neki način. Tada, ukoliko nisam spreman, u trenu se nađem na plećima sa hiljadu tona teškim nemirom koji preti da mi pocepa utrobu, obezvređujući mi svaki smisao. Obuzme mi um, razlupa glavu o sto puneći prazninom moje vreme. Sekunde pretvarajući u sate. Tada, u tim trenutcima obamrlosti duha, kreću da se pomaljaju. Isprva stidljivo, ispitivački, zatim sve brže i ritmičnije. Misli. Dolaze plešući. Raslojavaju me,noseći me u svoju igru. Prepuštam im se, tek ponekad nailazeći na neki stub stvarnosti kako bih ga iskoristio da omeđim teren u kojem ću se uhvatiti u koštac i pokušati da izvućem nešto iz te ludačke igre. Zatim se pretvaram da ne vidim kako se, poput lisice, šunjaju oko mene, kako me merkaju i gledaju gde sam najslabiji i najranjiviji a dovoljno ukusan za njihov apetit. Misli su veliki sladokusci. Nikada, ma kakva god prilika bila, neće hteti komad tebe koji vodi brigu o nekim bezličnim svakodnevnim glupostima. Ne! Samo vrhunske, sočne i rastresite komade tvoje duše. To žele. Time se misli hrane. To im i ponudim. U zagrljaju im šapućem o svom detinjstvu, o ljubavi, o sreći, o brigama. Tada čekam. Jer mudre su misli i pretpostavljaju da ih kušam. Onda iskusno počnem da pratim tempo njihove igre, dajući im do znanja da sam im se prepustio, da ih želim kraj mene. Volimo se. I trenutak koji usledi je zapravo kritičan. Tada, kad osete ljubav, kada shvate da ih voliš bez obzira što te razaraju, postaju ranjive. Tu ih hvataš za gušu, i obaraš u trenutku kada se raspomame i kada žele da te vinu u njihov svet. Tu ih pribiješ na tle i pričvrstiš za one stubove stvarnosti kojima si omeđio svoj teren. I tada moraš brzo da ih iskoristiš. Izmigolje se i iščile u tren oka. Nema vremena za češkanje muda. Eto, upravo sam dobio još jedan ples. Pokazao ti kako to funkcioniše. A danima sam gubio. Sretan sam. Ne smeta mi pesak Bengazija.
Odoh baby, vreme je da se javim u štab, radimo pod izgovorom da smo humanitarna organizacija i u tu svrhu su nam vlasti odobrile samo sat vremena nekontrolisanog broadband-a. Svaki ostali internet protok je strogo kontrolisan. Jebi ga, to su ostaci sistema koji je ovde bio na snazi. Zapravo me ne brinu oni koliko ovi moji. Birokratske seronje. Ratnici iz fotelje.
Sledeći slobodan protok je od 8 do 9, pa mi piši. Ljubim te.
Mark.

PS. Čuo sam se sa tvojim arhitektom preko Skype-a, objasnio sam mu da sam u Bengaziju, da smo skenjali Gadafija i da ću se u London vratiti umoran i nervozan. Rekao je da će da te kontaktira koliko danas.

Petak, 12:00Burwell, NE, Burwell JR-SR High School; zadnji školski čas

“Deco spremite vaše sveske, proverite da li su olovke zašiljene. Danas imamo diktat. Imate pet minuta da se sredite i budete spremni. Učiteljica će za to vreme otići do toaleta i malo na svež vazduh. Vidimo se za 5!”- katapultirala se iz učionice.

Užurbanim koracima prešla je hodnik i utrčala u školski toalet namenjen nastavnicima i osoblje škole. U klonji je naletela na Martu, dežmekastu spremačicu.

Otkud tolika žurba draga? – upita je Marta.

–Ma pusti me, dobila sam na sred časa…Jel mi se vidi nešto, molim te? –upita je blago zadižući zadnjicu.

–Sve ok mala, ajde pali dok se nisi uflekala. I ti znaš kada da obučeš belo…E, deco, deco…brundala je debela dok je nosila svoj higijeničarski aksesoar put školskog hodnika koji je čekao da ga Marta umije. Da spere smrad dečijih nožica sa njegovog hladnog kamenog lica. Hodnik je voleo samo Martu. Marta nije volela nikoga.

Rezak zvuk brave koja je zaključala vrata između nje i stvarnosti kojom je okružena neobično joj je prijao. Učiteljica Margoth, mlada i jebozovna, u belim lanenim pantalonama koje su savršeno prijanjale uz njenu negovanu guzu nagoveštavajući naznake izvora neslućenog užitka. Sve je bilo tu, sve osim njenog mesečnog ciklusa kojim se maločas pokrila kod Marte, školske spremačice. Marte, koja je bila u tolikoj meri autoritativna da su joj se i stariji zaposleni  sa viših nivoa poveravali i odnosili se prema njoj sa poštovanjem. Učiteljicama je pak bila nešto kao surogat majka. Pogotovo mladim. Pogotovo Margoth. Stroga i uvek spremna na kritiku. Zato je Margoth i morala da je laže i smišlja izgovore kad god bi nabasala na nju u trenutku kada napusti čas u žurbi da u sebe unese komad Sunca. Kristal raja…

Ovaj put je po preporuci uzela nešto novo, stvar za koju su tvrdili da je unikatna kombinacija vrhunski balansiranih plodova sa ruba same alhemije. Mešavinu najslađeg ljubavnika i najokrutnijeg tlačitelja- heroina; i žutog, ledenog kristala kojeg su zbog svojih zasluga opravdano nazvali tvrdim ruskim imenom- Dimitri.

Izvadila je opremu i u tišini kabine školskog toaleta krenula na put…

Prislonila je lulu na usne i kresnula upaljač. Lagano je uvlačila dim izmešanih hemikalija. Ukus je bio uvrnut, podsećao je na miris zapaljene plastike kombinovan sa vonjem starih ljudi. Već nakon par dimova osetila je kako joj se mračni eliksir razliva duž moždanih pora. Zatim je osetila kako se talas širi iz krvnih sudova plazeći joj po telu, pružajući do sada nepoznat osećaj.

Ovo je slično pečurkama ali mnogo sočnije i naelektrisanije- pomisli. Ovo mi obuzima um. Ovo je divno. Zastrašujuće. Psihodelično i veoma, veoma moćno. Čula su joj lagano tupela ali su putanje uma koje su do malopre bile samo ravne i u formi šuma postajale izraženije. Sve je najednom bilo svetlo. Postajalo još svetlije. Raslo.

Oh, sada razumem- počinjala je da shvata kako joj  Dmitri rastvara fizičke granice, dozvoljavajući  česticama univerzuma slobodan protok  kroz njeno biće sjedinjavajući je sa sadašnjošću.

“Raslojavanja koja svakodnevno činimo su relativna. Odvajanje od opšteg je potpuno subjektivan koncept. Da li je autonomnost nemoguća ili neophodna?”- buncala je u školskom klozetu Margoth.

Razapeta, čistih misli i mutnog pogleda proživljavala je Margoth sunovrat geometrije, fraktalni ples unutarnjeg oka po obroncima preplitanja svetova. Vizije su vitlale njenim bićem rajskom preciznošću. Gledala je svet očima boga. Telo joj je punio hemijski mesija…

Trapavim, usporenim pokretima izvukla je telefon i teškom mukom udenula slušalice u uši. Predivni psihodelični zvuci Shugo Tokamaru-a proizilazili su iz zvučnika. Zidovi toaleta postali su intenzivnije plavi, bogatiji, svetliji. Neprobojni. Ljuljali  su se u ritmu tonova koji su treperili u vazduhu bogato ispunjeni talasima boja. Naelektrisana poput jeguljine, koža joj je jedva uspevala sadržati telo. Toplota je kolala njenim bićem.

Gledala je kako se ambalaža toalet papira sastavljena od jarkih crvenih, zelenih i žutih poligonalnih oblika rotira pred njenim očima. Čini se da je ovo zapravo istinski oblik ljudskog srca. Ono nije samo komad mišića, ono je sklop miliona svetlosnih iskri, božanske čistote i obrazaca. Srce kakvo nikada do sad nije videla.

Ubrus za ruke rastao je i počinjao da se kreće, tiho komunicirajući sa svetom. Zidovi boje neba produbili su svoj intenzitet toliko da su se pretočili u vodu, kišu te na kraju, stapajući i plafon i pod- u more. Samo se prostor između pločica, nekada beo- sada siv od ožiljaka Martine metle, protezao, cedio i migoljio odolevajući. Plovila je po njemu duž okeana Margoth, plovila sve dok nije ponovo zatvorila oči i poželela dobrodošlicu kaleidoskopskoj vrtešci koja ju je nežno nosila u san…

 

Marta je brisala pod i krajnjim naporima odolevala vrisci dečurlije koja je dopirala iz učionice. “Gospode, kao jebene hijene su! Šta rade ovi današnji prosvetari sa njima? Marta kozo!” Prenula se spremačica Marta kada je shvatila da graja dolazi iz učionice u kojoj predaje Margoth. “Bože, pa to je njena učionica! Šta je sa ženom jebo te? Zar nije ona još na početku časa otišla u toalet da stavi uložak? Da joj se nije nešto desilo? Da nije dobila odliv? Onesvestila se? Joj bože! Sirota devojka!- lomile su Martu misli dok je žurno koračala ka školskom toaletu.

Kročila je u klonju. Miris Nag champe širio joj se po nozdrvama. Dobro poznat miris. Vraćao joj je slike iz mladosti. Navirale su joj pred oči nad koje je nabrala obrve u ljutit pogled.  Jednim oštrim udarcem noge srušila je Marta svet u kojem je Margoth spokojno ležala. Skljokana na pod klozetske kabine, slušalica čvrsto nabijenih u uši, sirotica nije mogla ni čuti kako školski predator reži nad njom.

“Ustaj pička li ti materina balava!” – siktala je. Istrgla joj je slusalice, prihvatila je za ruke i nakačila na grbu. “ Imas sreće što se čas završio i deca otišla kući. Pička li ti materina luda, zar u sred škole? Vuci se za mnom, idemo na zadnji ulaz. Ne smeš da dozvoliš da te vide ovakvu”. Činilo se da je tračak bliskosti zaiskrio u glasu nepokolebljivog moraliste, školske spremačice Marte.

 

Subota, 08:00

Stropoštana, bleda poput zimske mesečine ležala je poduprta uzglavljima Margoth. Kraj postelje stočić sa šoljom čaja, kriškom limuna i činijom meda. Iz nepoznate joj kuhinje dopire miris barenog krompira na koji su nasečene kriške putera. Kroz indigo podočnjake pomaljao se prvi pogled od juče popodne. Kao da je tek progledala. Mačevi dnevne svetlosti boli su je kroz oči sve do centra mozga. Do mesta odakle svest upravlja bićem. Krčili su svoju pobedu. Ponovo su osvajali Margoth i ona je ponovo postajala ona kakvom je saradnici i deca znaju. Da je ne poznajemo bolje rekli bi i mi “starom Margoth”. Ali mi je poznajemo. Zato ćemo reći samo Margoth. Budila se. Postajala svesna. Živela je život proživljavajući posledice svoje gluposti.

“Draga, uzmi med i limun, zatim popij čaj!”- tiho reče školska spremačica Marta, pre nego je Margoth shvatila gde je i kod koga se nalazi i kome je dužna zahvalnost za ovaj gest spašavanja od lomače školskog kolegijuma zbog stanja u kojem se nalazila kada se poslednji put sećala sebe.

Ali, ali Marta…Ja…ja zista. Htela bih da objasnim!… stavila je Marta prst na usta i naslonila šaku na izmorene grudi mlade Margoth prekinuvši je.

Odmaraj draga, molim te odmaraj, saberi se i obećaj mi jednu stvar! Nikada, ali nikada nemoj više ovo da uradiš u školi, ok?

Veruj mi, da ako neko zna- onda sam to ja, kako izgleda kada ti ukradu lepotu onoga za šta si se borio, školovao, želeo da budeš. Zbog Janis Joplin i par dimova trave…Izvoli, zabavi se…

(Marta joj poturi isečak iz novina, žut i izbledeo, okrnjenih ivica ali nekako suviše težak za jedan običan list izanđale hartije. Kao da je nosio deo Martine gorčine na sebi (klikni da uvećaš članak)) :

 

martaxxx