Bolnica. Dom bolesnih. Mesto mira, nade i očaja. Mali grad, kojim s jedne strane upravlja medicinsko osoblje izvežbano da prikaže kako osećanja ostavlja po strani. Da vode brigu samo o činjenicama i da svaku reč koju im uputite posmatraju isključivo kao pokazatelj vašeg trenutnog stanja. S druge strane – mi, pacijenti.  Privremeni stanovnici  ovog malog grada veoma jasnih pravila. Dođi, ozdravi i idi ili Dođi, umri i neka te nose. To su, kada se ogoli stvar, osnovni postulati na kojima počiva suština boravka ovde. Surovo i hladno. Upravo zbog toga bilo mi je neverovatno kolika se, zapravo, količina razumevanja, simpatija i uopšte plemenitih osećanja prožima između ledenih stubova koji nose srž ovog mesta.

Međutim, put do tog  saznanja, kao i sve ovde, ima svoj protokolarni raspored. Jer, kada kročiš u hol ispunjen ljudima, kolicima sa bolesnicima, sestrama, lekarima i kafe aparatima imaš obavezu da kreneš kroz birokratski lavirint satkan preplitanjem grubih konaca nelogičnosti i najfinijih niti uzaludnosti. Ovo je mesto gde čovek postaje loptica za stoni tenis a tri šaltera i Ambulanta broj jedan, odeljenja za Prijem pacijenata predstavljaju ljute protivnike željne dobre partije dobacivanja.

– Dajte mi Zeleni uput gospodine!

Sasvim iznenada me je dočekalo pitanje sredovečne gospođe koja je sa još jednim vremešnim gospodinom sedih brkova i dugačkih ušiju delila staklenu kockastu tvorevinu koja se nalazila na dva koraka od samih ulaznih vrata. Vrebali su odatle novopridošle pacijente i sa prvim kontaktom očima ispaljivali pomenuti zahtev.

– Šta vam je to?

Usudio sam se da uputim pitanje ka posadi staklene osmatračnice. Mogao sam tačno da vidim kako im se oboma obrve navlače ka korenu nosa. Bio sam uveren da ispod labrnje kriju one velike, oštre  očnjake, samo su naučili kako da se savladaju i njima ne ujedaju. Dobijaju po kosku da glođu na kraju smene, sto posto- mislio sam u sebi, dok sam mahinalno pružao ka šalteru svoj buket aranžiran od najraznovrsnijih Uputa, Izveštaja, Nalaza, Analiza i Mišljenja. Razvio sam ih u šaci poput podeljenih karti i pružio ih licem ka šalteru. Mužjak, koji je bio bliže meni, baci pogled i kažiprstom pokuca po staklu na mestu koje je bilo naspram jednog od nekolicine zelenkastih papira.

– Ovaj! Reče lenjo, kuckajući vrhom prsta.
– Hvala Vam.

Uredno sam se zahvalio, izvukao papir iz gomile i pružio kroz polukružni otvor njihovog kaveza. Pomislio sam kako mi, ako zanemarim potencijalno opasne Bele Očnjake, ovi prvi trenuci protiču sasvim u redu i da cela stvar donekle podseća na trendove koji su uobičajeni u ostatku sveta. Znate ono, dođeš, uzmu ti papire, okrenu neki broj i dođe medicinska sestra koja te provede do sobe. Okej, mislio sam, ono jeste da nedostaje osmeh i malo manira, ali Bože moj… nisam došao na dvor.

– Alo! Prenu me Beli Očnjak iz razmišljanja, pružajući mi nazad moj Zeleni Uput.
– Izvolite?
– Ideš sa ovim tu iza zida, na šalter broj tri. Tamo spremi isti ovaj papir, knjižicu i prvi izveštaj specijaliste gde ti je dijagnostikovao ovo… (pogleda onaj uput izdaleka, sroči kratko ustima kao da proba, pa reče): Hernia Inguinalis… nešto. Šta je to?
– Bruh, rekoh kratko.
– A kiiila! Ma ti za tri dana izlaziš odavde. To ovde režu kako bi se zagrejali.

Nasmejao se glasno, sa papirom u šaci koju je bio ispružio kroz mali polukružni otvor na staklu. Uzeo sam moj uput i krenuo do šaltera broj tri, gde me je bio poslao. Iako sam znao da mu se sada, dok se smeje, sigurno vide zubi nisam smeo da pogledam preko ramena i uverim se za očnjake. Samo sam nastavio da hodam. Desetak koraka pravo, do sredine prostorije, zatim desno dok nisam prošao Zid koji se nalazio na sredini hola, bez ikakvog smisla i svrhe, osim da u svom dnu omogući dom Šalteru broj Tri.

Ispred šaltera vijugao se živahan špalir sazdan od ljudi koji čekaju. Podsećao je na neku čudnovatu gusenicu koja ima mogućnost nezavisne interakcije svakog od svojih članaka ponaosob. Primetno je bilo kako međusobno razmenjuju mirise, poglede, reči i informacije. Red za čekanje. Priključio sam se člankastoj tvorevini, postavši tako još jedan njen privremeni segment. Primetio sam da svako od nas ima svoj volšebni životni ciklus u redu. Isprva, kako to priroda nalaže, po rođenju tj. po stupanju u Red, samo ćutiš i gledaš u svoju propratnu dokumentaciju. Obično pognute glave i bez želje da učestvuješ u socijalnom životu izolovane društvene celine u kojoj se nalaziš. Vremenom, nastupi faza priključenja. Dvojakog je karaktera i ima svoj svesni i nesvesni deo. Inicirana je ovim potonjim tako da, jednom kada postaneš deo ove gusenice, više nisi u stanju da ostaneš nezavisan i izopšten iz zajednice. Svesna interakcija uglavnom počinje izvinjenjem ili prihvatanjem istog upućenog od strane nekog od „članaka“ iz neposredne blizine. Ovaj momenat ujedno označava i okončanje perioda inicijacije i prelazak na period ranog suživota u nizu. Ovde jedinka intenzivno sluša izlaganja ostatka grupe, puneći svoj rezervoar osećanja njihovim ispovestima. Trajanje ovog perioda je individualnog karaktera. Nakon što iscrpe skladišteni kapacitet osećanja, tendenciozno, učesnici  koji vrše neposredan uticaj na jedinku u razvitku, nastavljaju i dalje, puneći tako i rezervoar dobrih manira. Uopšte uzev, ovde je krucijalni zadatak drugih da svojim uticajem stvore uslove za razvitak osnovne odlike ovog razvojnog perioda, koja se ogleda u tome da jedinka u ovom periodu, usled pritiska kojem je izložena od strane onih koji su u neposrednoj interakciji sa njom, počinje da ispušta svoje impresije putem glasovne artikulacije i na taj način postaje punopravni učesnik u životu ovog društvenog zglavkara koji obitava ispred šaltera. Ušavši tako u period potpunog učešća, stupanjem u proces društvenog delovanja, potonja jedinka kroz razgovor počinje da stvara uslove za obnavljanje ovog životnog ciklusa čekajući priključenje novopridošlice u Red. Tada stečena iskustva počinje  da prenosi na njega obnavljajući tako čitav postupak. Važno je napomenuti da uticaj jedinke bledi kako se njegov položaj u redu pomera od središnjeg dela ka vrhu. Ovo je pozna faza  i nju karakteriše priprema za napuštanje životne zajednice Reda i ogleda se u smanjenju interakcije sa drugima, posvećivanju pažnje sopstvenim razlozima zbog kojih se jedinka nalazi  u redu i pripremi za dolazak pred oči službenika sa Šaltera broj Tri.

– Dajte Vi Vaše!
– Molim?
– Zašto niste spremili dokumentaciju kako su vam rekli na recepciji, već zagledate i razgovarate u redu kao da ste se sreli na pijaci a ne došli u bolnicu. Šta imate?
– Kako to mislite, šta imam? Imam bruh koji treba da operišem.
– Ne pitam vas za razlog posete, pitam vas šta imate od papira, da vam pomognem da posložite to i sredite, da vas ne bi poslali nazad iz Ambulante jedan. Dajte ovamo papire.

– Izvolite.

– Kako ste mi samo fini… Molim, izvolite. Kao da samo to znate da izgovarate. A gledam vas malopre u redu, rastrubili ste se pa udarili u priču kao da ste sa svima iz reda zajedno slova učili.
– Pa šta da radim gospođo kada se dugo čeka u redu. Verujte mi da nije ovolika gužva nikada ne bih…
– Šta ti to hoćeš da kažeš da ja sporo radim? Dobro, možda i radim malo laganije, pošto mi samo uvalite ceo svežanj ovog vašeg lišća da slažem.
– Vaših listova, gospođo, lišće je nešto drugo.
– Ma nemoj? Ti ćeš da mi kažeš!? Na ti ovo… I slušaj me sad dobro. Nemoj, kao što nisi poslušao Brku sa recepcije, jer u Ambulanti broj jedan nisu ovako tolerantni niti staloženi kao ja. Dakle: Ovaj, ovaj, ovaj i ovaj papir ti idu zajedno. Posebno odvoji ova dva i posebno Zeleni uput.
– Joj Bože!
– Hajde, hajde. Pametan si ti dečko nego tebe mrzi da razmišljaš. Sledeći!
– Hvala vam na tome „dečko“! Pokušao sam da se zahvalim na komplimentu.
– Sledeći!

Uzalud. Jedini put koji mi se otvarao bio je prolaz ka Ambulanti broj jedan. Velika bela vrata koja se povremeno sama otvore, iz njih proviri crvenkasta kosa, dve ogromne minđuše i zelena uniforma. Nakon što se ukaže, gomila sveta ispred vrata (koja izgledom podseća na omanje demonstracije lokalnih levičara) zaćuti i sačeka da prikaza ispusti glas koji kroz hol prenese slova prezimena srećnog dobitnika. Nakon što se prozvani oda gurkanjem i laganim kretanjem u pravcu ulaza, žamor prisutnih se ponovo nastavi. Priključio sam se okupljenima, smestivši se na obodu skupa. Aktivno učešće na ovom mestu nije bilo obavezno kao u stonogi od malopre, ali čekanje još uvek jeste glavna odlika. I ovde.

Negde početkom trećeg sata boravka u ovom holu, sa vrata Ambulante broj jedan začulo se i moje prezime. Izlaktao sam svoj put do crvenokose minđušarke i pod njenim okriljem iščezao u unutrašnjost prostorije.

– Dajte to što vam je spojeno. Tako. Sad mi dajte taj drugi set za Otvaranje istorije. I na kraju Zeleni Uput! On ostaje kod nas, sa ovim drugim setom. Umesto toga, na šalteru dobijate listu sa kojom ćete u sobu. Idite sada tu, desno. Vidite li gde je ova Najveća gužva? E, tu sačekajte da vam sestra otvori prijem u bolnicu i istoriju bolesti. Kada dobijete od nje papire idete u podrum na presvlačenje i kada završite sa garderobnim odsekom i zadužite pidžamu, sestra će da vas sprovede do sobe.

– Jel to presvlačenje u podrumu krije u sebi neku mračnu simboliku ili?
– Sve kako sam vam rekla, valjda umete toliko da upamtite!

Prosto je bilo nemoguće dopreti do tih ljudi i otpočeti kakav – takav razgovor, a da liči na onaj na koji sam u svom životu bio navikao. Nema ovde šale, sprdnje, kreativnosti. Samo pokretna traka, poput onih fabričkih. Otvorila su se vrata Ambulante broj jedan, ja izašao, iza mene se promolile minđuše između kojih se zaorilo sledeće prezime čiji vlasnik je imao zadatak da počne sa guriškanjem kroz protest levičara. Ja sam stao u novi red, poslednji u nizu.

Tih i bezvoljan, bez pravila. Društveno beživotan. Ovo je bilo mesto za karmičku meditaciju.  Čekao sam, čekao i čekao. Na kraju – stigao na red, dobio svoje papire, otišao sa njima do podruma, presvukao se u bolničku pidžamu, ostavio svoju garderobu pod budno oko sestara. Nakon toga pošao za jednom od njih. Ušli u lift, došli na drugi sprat. Otvorio sam vrata odeljenja hirurgije. Tamo me je dočekala još jedna sestra u nekoj tamno plavoj uniformi kakvu do sada nisam još viđao. Pokazala mi je sobu i krevet. Ja ušao, seo na onaj krevet i zagledao se u papire. Bilo mi je žao što moj Zeleni uput više nije sa mnom.

– Molim? Šta kažete? Pisao sam maločas o razumevanju, simpatijama i plemenitim osećanjima?
– A, pa našalio sam se, želeći da održim vašu pažnju. Nema ovde ništa od toga.

O čemu bih ti pisao,
Dragi moj nepoznati čitaoče?
O čemu ako ne o sebi,
Ili o svetu kakvog ga ja vidim.

I sve što bih ti imao za reći,
Stalo bi, ma ni u celu pesmu,
Možda u par krnjih stihova,
Tek da imam čega da se stidim.

Zato ne bih hteo tvoje vreme,
Ovom pesmom uludo da trošim,
I, baš ako moraš, samo je onako
Tek ovlaš pročitaj.

Znam da imaš kol’ko hoćeš,
Od listanja većih briga,
Pa bolje traži nekog umnog,
I za savet takvoga upitaj.

Ili nekog ko te izistinski voli,
Kome drag si baš takav kakav si,
Jer voljeni u životu služe,
Da te sete da sam nikad nisi.

Vidiš, eto i reči mi manjka,
Kao ptica u jesenjoj noći,
Sve ih manje kako vreme teče,
Sklonile se – s’ proleća će doći.

A ti i ja, moj dobri, neznani,
Svaki svojom stazom nastavlja da skita,
Ti tražeći spokoj u savetu,
Ja moleći pesmu da ne čitaš.

Slaba je naknada ovaj dar što u sebi nosim,
Za svu muku i golgotu kroz koju prolazim.
Preteška je staza kojom zbog vas gazim,
Zato srdžbu svoju ne mogu da skrasim.
 

Niti svilom, niti punim džepom, kad pogledam-
Sve vam uzeh, al’ ipak vam lepo.
Pa se pitam kako znate,
Kako znate i umete prepoznati sreći lice? 

Makar bili u kaljuzi, uskraćeni dostojanstva,
Sveg imućstva i nadmoći očigledne,
Srebra, vina, lepih žena,
Svega čime dušu hrane,
Ovi ljudi, okupljeni oko mene. 

I stoga govorim, tužan i bez volje,
Da svoj dar vidim kao uzaludno breme,
Jer premda sam od vas ukrao, oteo,
Prigrabio sebi i vrhuški,
Ništa od tog’ nije vas utuklo. 

Ništa od tog’ nije oteralo,
Iskru nade iz vašega oka,
Ništa od tog’ nije zasmetalo,
Lepoj reči i srećnom osmehu. 

Pa bih hteo jedno da vas pitam,
Golovrata svetino drhtava,
Da kažete pa i to da vam uzmem,
E neka vam bude sve badava. 

Kako li vam uspe da vas iko voli,
Kad nemate kao ja i moji,
Da kupite dragima radosti,
Da im date konja i seiza,
Pa da pamte kako je na vlasti. 

Kako li vam uspe da vas ipak neko voli?
Kad nemate, kad ste kao dugme goli.

Izašao sam iz zgrade sa Pavlom, prijateljem sa trećeg sprata. Obojica smo nosili po dve velike plastične kofe pune vode. Bio je maj i pošli smo da zalijemo cveće koje je bilo posađeno u zajedničkom dvorištu naših zapuštenih trospratnica. Tri zgrade: “kec”, “dvojka” i “trojka” bile su zajedničkim potkrovljem spojene u obliku slova “U” kada se gleda iz vazduha. Od gore, odakle nas mnogi od naših počivših suseda već neko vreme posmatraju. Navaljeni, svako na neki svoj oblak, mogu odatle da vide još i dva velika drveta, ljuljašku, par klupa. Oko klupa razbacanu nekolicinu ručno izrađenih tegova. Izlivenih od betona, nasutog u petolitarske limene konzerve od pasulja ili kiselih krastavaca. Kao šipke koje spajaju dve žute duguljaste limenke ispunjene stvrdnutim malterom služili su okrugli čelični profili, “pozajmljeni” sa nesrećne ograde obližnje škole. Pozajmljeni a ne odvaljeni ili ukradeni. Jer, klinci su sa državne imovine uzeli samo ono što im je trebalo. To nije pljačka. To je ono što ti država u kojoj živiš pruža. Tako se ovde gleda na te stvari. Znaju to i naši nebeski posmatrači koji, rekao bih, još uvek mamurnim okom pilje odozgo. Gledaju u naše dvorište, pa vide i okrunjene betonske staze koje od centralnog dela, ispod bogatih krošnji drveća, vode do uglova dvorišta. Tamo- mali betonski plato, siva išarana đubrijera i ponovo klupe. Prostor oko njih bio je drugačije ukrašen. Nije bilo ručno izrađenih tegova koji su ovdašnjim klincima služili da se, makar umom, odalje od stvarnosti okruženja. Oko tih klupa beše razastrto znamenje drugog sloja naše zajednice. Nekima od posmatrača odozgo veoma poznato: opušci, flopovi od pogašenih džoinata, pivske flaše, vinske flaše, fraklići votke, vinjaka ili neke druge, jeftine brlje. Stanište živih mrtvaca. Njihov brlog. Ispovraćan i zapišan. Vonj prokletstva istočnog dela grada savršeno uklopljen u asesoar prvoboraca našeg bloka. Kvarnih zuba, zamućenog pogleda i sa pljugom jeftinog duvana u ustima, neko od njih je u tom kutku uvek bio dežuran. Osvanuo takav ili poranio i krenuo od rane zore, krišom praćen sa prozora suznim okom zabrinute devojke, žene ili deteta.

Pavle i ja negde između ta dva sveta. Konzumirajući ih savesno čini nam se da smo, bar za sada, odoleli iskušenjima i ostali svoji, održavši balans i ne zaglibivši u krajnosti koje ovaj komad zemlje nudi. Našli smo način kako da izbegnemo potrebu za stavljanjem rešetaka na prozore stana ili nabavkom još jednog (većeg i opasnijeg) psa. Održavali smo ono što je, ne obazirujući se na njihovu nesvesnost o tome, vezivalo sve strukture naše male, jadne zajednice nasilnika i gubitnika, podsećajući ih da negde još uvek postoji nešto lepo. Cveće. Veselo, šareno, majsko cveće. Postalo je mirisno. Privlačilo je pčele. Delovalo je divno, onako okupano suncem. Prosto nam je savest nalagala da održimo tu lepotu živom. Darujući joj vodu – jedinu stvar koju lepota tih nežnih, prefinjeno ofarbanih latica nije bila u stanju privući k sebi.

Zalivali smo ga. Bilo je prepodne, sunce je bilo blago, ćarlijao je vetrić. Prijatan i lep dan. Pomogao nam je da se i nas dvojica tako osećamo. Koliko je samo velik značaj prirode koja nas okružuje. Naše domaćice na ovoj planeti, čiji smo privremeni gosti. Zahvaljujući našoj svesnosti, nagrađeni smo mogućnošću da osetimo njeno ničim uslovljeno gostoprimstvo. Kakav gest!

Kapirali smo da uzvraćamo prirodi i da činimo dobro delo darujući tečnost života jedinoj lepoj stvari koja obitava u sivilu naše svakodnevice. To zahvalno bilje odmah bi nas nagrađivalo. Osetivši vodu, kao da je u momentu postajalo svetlije i svežije. Zračilo je svoje ”Hvala Vam!” pretvarajući ga u lepotu koja je zasenjivala čamotinju našeg okruženja. Posmatrajući ga, tako sveže orošenog i mi smo živnuli. Raspričali smo se. Naše teme, nažalost nisu mogle da osete tu lepotu.

– Je li, gde je Čaki? Ne viđam ga već nekoliko dana.

– Ti ne znaš?

– Šta?

– Bili su panduri po njega. Otišao je na dve godine.

– U ćorku?

– Da brate!

– Sereš?

– Voleo bih da je tako.

– Pa zar nije po kraju išla neka priča da će Boban to da mu sredi?

– Slobodan, onaj sudija iz susednog bloka?

– Da, Boban jebo te, koji nas je oduvek sve vadio.

– Ma nije bilo šanse. Uspeo je da mu završi da zabode neki “peti sektor” ili kako se već zove. Uglavnom – najveću ladovinu koja može da se završi kada je mardelj u pitanju. To je sve što je mogao.

– Pa dobro, nije loše, obzirom na to da treba leži dve ‘dine. Čuo sam i ja za taj peti sektor. Fazon, pokazna institucija. Svako malo su na televiziji.

– To ti pričam. Ko god ode tamo proleti mu vreme. Jedina briga uprave je da sve izgleda kao u bajci. Okopavanje, čišćenje kruga, uređivanje parka, farbanje fasada i poliranje žice. To je sve što rade. Manje- više kao nas dvojica.

– Dobro je.

– Kako da nije!

– Boban je okej lik.

Popričavši o Čakiju, nastavili smo da ćutimo, zalivamo cveće i uživamo u prizoru, meditirajući svako za sebe, o svojim temama. Jedina stvar koja nam je remetila misli bili su komarci. Svakim ujedom, bili smo bliži buđenju iz šarenila tog sna na javi kojeg nam je, u znak zahvalnosti za svaku kap vode, poklanjalo naše cveće. Ispostavilo se da su nas komarci prenuli taman na vreme. Ispred ulaza u “dvojku” upravo je počela da se odigrava blic- drama.

Jer maločas, nosivši kofe, prosuo sam nešto vode ispred vrata. Nisam mario za to, svakako će se osušiti, mislio sam.

Međutim, ono što nisam znao bilo je to da je Toma, stanar iz ulaza broj dva, nešto pre našeg izlaska izveo svoju kuju u šetnju. To siroto živinče bilo je toliko matoro da više nije moglo da zadrži petlju, pa se često znalo dešavati da se popiša ispred ulaza. To je Sandri, njihovoj komšinici, strahovito išlo na nerve. Danas smo Pavle i ja imali čast da budemo svedoci susreta nje i Tomine žene. Ispred ulaza, pored lokve vode koju sam ja bio prosuo noseći kofe. Te površne žene pomislile su da se kuče ponovo popišalo. Sandra, zaposlena kao intendant u opštini, osula je paljbu na Tominu gospođu, vređajući je i ponižavajući. Ona se, pravdajući sebe i svog ljubimca, skrušena i sva u suzama, latila krpe i metle i krenula da čisti baricu tečnosti.

Pavle i ja smo zaključili da je vreme za džoint.

Povukli smo prve dimove i sve je počelo da postaje zanimljivije. Uživali smo u demonstraciji gluposti u svom izvornom obliku. Na Brodveju se, za izvedbu ovakvog nivoa doslednosti, plaćaju stotine po karti. Ovo je stoga, moglo da se smatra čistim poklonom. Veoma vrednim poklonom, ako umete da ga sagledate na pravi način. Još kada se uzme u obzir činjenica da se ubrzo nakon razilaska posvađanih žena, pojavio Toma sa sve neupišanim kučetom, situacija je postala konkurent za remek delo. Prevedeno na sistem vrednosti naše stanarsko- gubitničke skupine: vreme za prvo pivce ovoga dana.

Izvukao sam kutiju šibica iz džepa, prelomio jedno palidrvce i stavio ga između prstiju, tik uz drugo koje beše celo. Poravnao sam ih i pružio Pavlu da izvlači. Kraća šibica odlazi po pivo, duža ostaje da uživa u pobedi. Ovoga puta Paja je krenuo do radnje. Bez love, naravno. Na recku. Jedino sa čime se ovde ide u kupovinu je spreman odgovor na pitanje kada se ima namera za isplaćivanje dobrano nagomilanog duga. Odgovor tipa “Čim zavaljam nešto!” uglavnom je rešavao situaciju. Tačno sam, gledajući ga kako se vuče do prodavnice, mogao videti upravo te reči. Vijorile su mu se iznad glave, poput barjaka kojeg vojnici odnose u bitku.

Isprativši borca, seo sam na zemlju pored poslednjeg zalivenog cveta. Srolao sam pljugu i pripalio je onom njegovom gubitničkom šibicom. Tek što sam odbio prve dimove cigare, kroz dvorište je, koristeći ga kao prečicu, prošla jedna od onih namontiranih frajli s Kardašijan guzicom i onim holivudski prenaglašenim okruglim naočarima. Vodila je za sobom malog- belog- podšišanog- privezak psa. Verovatno se bila uputila u centar, na jutarnju kafu u neko sterilno pet frendli okupljalište njoj sličnih. Pogledao sam je u nameri da joj poželim dobro jutro, međutim čak i kroz tamna stakla tih naočara mogao sam da vidim prezir koji je upućivala ka svemu što je ovde beše zateklo. Vonj sirotinjske hrane, neoprane posteljine i razbacanu parčad hleba. Opuške, flaše, ručno izrađene tegove. Grafite sa izjavama ljubavi, buđave zidove, satrule klupe, zarđalu ljuljašku. Definitivno je prezirala i mene. Naše divno cveće nije ni primetila.

Ma puši ga, pomislih i skrenuh pogled sa nje. Obradovao me je prizor Pajinog teturavog koraka kojim je, polako ali sigurno, donosio šest ledeno hladnih konzervi.

– Evo ga, matori, hladno kao zmija!

– Svaka čast burazeru!

– Smotaj nam još jedan, vreme je za pauzu.

– Samo reč fali!

Zavio sam još jedan džoint, pripalio ga i krenuli smo u novi krug instant sreće. Zvuk otvaranja konzerve doprineo je njenom intezitetu.

– Živeo!

– Živeo!

Otpili smo po gutljaj i nastavili sa pričom.

– Jel mogu nešto da te pitam burazeru?

– Pitaj.

-Pa… gledam te već par dana i moram ti reći da mi deluješ nekako utučeno. Gde ti je bre Milica? Jel se ne viđaš više sa njom?

– Ne.

– Zašto? Šta je bilo?

– Otišla je.

– Kako to misliš otišla?

– Lepo, pokupila kofere i otišla. Odselila se iz zemlje.

– U jebote!

– Da, da.

– Hoće li se vratiti?

– Neće.

– Misliš?

– Znam.

„Imate novu glasovnu poruku! Za preslušavanje poruka, pritisnite taster broj jedan…“

Ponavljajući se u nedogled, glas elektronske sekretarice uporno je dozivao sedog Zigfrida iz podruma, u kojem je provodio većinu svog vremena navikavajući se na „ilovaču i drveno odelo“ – kako je voleo da kaže. Podrum je bio njegovo utočište od pustoši i tišine velike porodične kuće u kojoj je živeo sam. Napušten od Rahel, njegove bivše žene, i majke njihove kćeri. Kako mu je, slažući šestoj deceniji godine na gomilu, bivalo sve teže da se penje uz stepenište, shvatio je da će i taj prokleti telefon i njegovu dosadnu sekretaricu morati da spusti iz dnevne sobe u svoje podzemne odaje.

„Stariš Zigfride, stariš. Žutiš brže od fotografije! Hteo- ne hteo, ponovo će žensko da ti drobi po ušima! Srećom, ovu ćeš baš lako moći da ućutkaš! Tresneš je o zid, i ne javlja se više! Kojoj si, pa, u životu smeo tako nešto makar i pomisliti da uradiš? Imaju pravo mladi kada hvale blagodeti digitalnog sveta, vidiš.“ – gunđao je ostavljajući stepenike za sobom, na kraju se glasno nasmejavši svom ženomrstvom obojenom preterivanju.

Došao je do uređaja, i pritisnuo „taster broj jedan“. Poznat i mio glas zamolio ga je:

„Hej! Na dokovima sam, kod svetionika! Hvatam neki prevoz i stižem do tebe. Budi kući, okej?“

Kako je čuo poruku, Zigfrid je razvukao osmeh preko lica. Dolazi Mojken, njegova ćerka. Dolazi da poseti svog oca, čoveka koji je za života stekao veliko bogatstvo, ostavši zbog toga uskraćen za ono čemu je sada pridavao veliki značaj. Baveći se poslom od kojeg je ostale sugrađane hvatala jeza, postao je veoma imućan. Naravno, uporedo sa širenjem posla, širile su se i glasine, i ubrzo je Zigfrid bio označen kao osoba koju treba izbegavati. Uskraćen zbližavanja, prijateljstva i toplote ljudske reči, postao je nezvanična persona non grata u rođenom gradu. Zigfrid, trgovac oružjem na zaraćenom istoku devedesetih godina prošlog veka, poznat po nadimku Odin. Svojevremeno, veoma poštovan među psima rata zbog okrutnih metoda kažnjavanja, kojima se služio kada bi se ispostavilo da ga je neko pokušao prevariti. Sada ostareo čovek. Osakaćenog duha, bez pravih prijatelja, sa jednim jedinim tračkom sreće koji mu iskreno greje dušu- njegovom ćerkom, koja upravo dolazi da ga poseti.

Žurnim korakom strčao je dole kako bi upalio kuvalo da greje vodu, dok on traži njenu šolju. Ljubičastu, sa oslikanim zecom koji farba uskršnja jaja. Pogoditi ukus kafe kakav ona voli, za Zigfrida je bila stvar obaveze. Jer on je „njen ćale“. Pre par meseci, tokom jedne od njenih prethodnih poseta, čuo je da ga je tako nazvala u razgovoru sa drugaricom. Dodelila mu je titulu koja je vredela više od sveg njegovog bogatstva.

Završio je pripremanje kafe. Ostavio je da se hladi kraj prozora, kroz koji su mogle da se vide prve pahulje snega koji je donosila zima. Tiskajući se jedna uz drugu, lagano su zaodevale grad u njegovo svečano ruho. Bela- boja nevinosti, boja anđela. Boja svetlosti kojom isijava topla duša njegove devojčice. Svetlosti koja krepi srce njenom ocu, dokazujući mu da život ne provodi uzalud. Kako ima zarad koga opravdati tu stotinu kilograma mesa koja diše, kreće se i zauzima prostor. Kako na svetu postoji jedna osoba vredna borbe sa mrskim pogledima koji ga svakodnevno prate.

…

„Mojken!“ – javila se imenom umesto pozdrava, nakon što je ušla u kuću.

„Sirenice!“ – oduševljeno joj odgovori Zigfrid, žurno joj prilazeći.

Snažno je zagrli. Poljubi je u kosu, pogladi po licu i pozva je dole, u njegov podrum. Krenu prvi niz stepenice gunđajući o tome kako će s proleća morati da „pretrese“ kuću i preuredi ulaz, te kako ga za svaku opravku u domu, majstori „oderu kao vola“, pošto svi znaju ko je i koliko ima. Kako uredno naplate svoje, iako ga se plaše i mrze ga.

Mojken zastade na pola stepeništa, puštajući oca da se odalji od nje i omogući joj dovoljno prostora da obavi šta je naumila. Slušala ga je kako uzbuđeno diše dok silazi. Slušala je drvo kako škripi pod njegovim nogama. Slušala je kako razdragano melje, ne zatvarajući usta. Radost je prosto isijavala iz njega. Ipak, stegla je vilicu i pogledala u mrak… Trenutak kasnije, suviše dobro poznat zveket metka koji ulazi u cev, polomio je tišinu senki stepenika i zaustavio Zigfrida.

„Mrze te, jer si zasrao. Debelo si zasrao!“ – hladno procedi Mojken, gledajući skamenjenom ocu u potiljak.

„Dušice?“

„Začepi!“

„Sirenice!?“

…

„Molim?“

„Sirenice… Samo mi, molim te, dozvoli da se okrenem. Nemoj u leđa. Dopusti mi da pogledam u oči koje će me ispratiti, jer to je poslednja lepa stvar koju ću videti.“

„U redu… Samo bez gluposti jer, kunem ti se, nećeš stići da ih pogledaš!“

Zigfrid se sasvim polako okretao ka licu svoje ćerke.

„Znam da u pitanju nije novac koji ćeš naslediti, znam i da nije zbog Rahel… Samo mi reci zašto i pucaj. Ne ljutim se, ne smeta mi. Samo moram znati razlog. Ako je valjan- imaš moj blagoslov. Ubij me ako sam zaslužio!“

Okrenut ka njoj, polako je dizao glavu gore, tražeći oči svog deteta. Preko cevi i ruku koje su čvrsto stiskale oružje, video je Zigfrid lice zgrčeno od muke. Video je kako patnja prekriva oči pune suza, braneći ih od gorke istine koju im je srce šaputalo- da radi nešto što nije ispravno.

„Moram.“ -tiho je skliznulo niz drhtave usne.

„Moram, moram!“ – ponovila je.

„Ne moraš, dušo, veruj mi! Ne zbog toga što sam ti ispred cevi, niti zato što sam ti otac. Veruj mi zbog toga što sam čovek koji je sve što je stekao- stekao u lokvama tuđe krvi. Svaki moj, i najmanji cvonjak ispraćen je nečijim vapajem. Takav sam posao radio. Opet, ubijao sam jedino kada je moj život zavisio od toga. Zato, veruj mi- ne moraš da pucaš. Šta god bilo posredi.“

„Šta ako se baš o tome radi? Šta ako, zbog tvojeg sranja, sada moj život visi o koncu? Šta ćemo onda?“

„Da ti život zaista visi o koncu, ne bi mi imali vremena za ovaj naš mali razgovor. Pošto smo promenili par reči, veruj mi da možemo naći rešenje. Znaš i sama- ako sam u nečemu dobar to je pregovaranje uz otkočeno oružje. Zato spusti pištolj i sedimo da razgovaramo, pre svega. Slobodno zadrži svoje pravo na ubistvo. To ti ni jednog trenutka ne uskraćujem. Samo, molim te, prvo sedimo. Skuvao sam ti kafu. Kakvu ti voliš.“

„Đubre jedno! Đubre!“ – Mojken spusti pištolj i briznu u plač. Teturavim korakom spusti se niz stepenice, do Zigfrida, koji je prihvati u zagrljaj.

„Mogla sam te ubiti! Mogla sam te ubiti…“ – ridajući je ponavljala ocu u vrat, kvaseći mu kragnu suzama.

Zigfrid je čvrsto prigrlio njeno uzdrhtalo telo. Ljubio je po kosi. Nakon dugo, dugo vremena srce mu je osetilo ljubav.

„Dušice moja! Sve će biti u redu. Smiri se. Tu sam, kraj tebe. Sve ćemo rešiti!“ -nenaviknut da teši, šaptao je trudivši se da umiri svoju devojčicu. Iako nevešt, išlo mu je za rukom, jer je Mojken prihvatala bilo šta, što bi joj makar na kratko omelo misli koje je more, i koje pritiskaju njenu dušu poput tega, zahtevajući da se na drugi tas položi teret. Misli, toliko teške, da od njihovog pritiska nije bila u stanju da vidi očigledno- kako bi svojim naumom postigla jedino to, da bi vagajući donešene odluke, morala do kraja svojih dana balansirati na rubu uravnoteženosti. Gadan posao.

…

Seli su za sto, jedno nasuprot drugome. Pregovarači. Bez oružja i bez srama od golih činjenica. Bez strasti. Mirni. Pomalo tužni, jer ne mogu da se raduju prvom snegu gledajući ga kako divno veje. Morali su povesti brigu o bitnijim stvarima. Zigfrid je morao sačuvati, a Mojken je morala objasniti zašto mu mora oduzeti život. Još jedan gadan posao.

Zigfrid otpi gutljav vode, i spusti čašu na sto. Ispruži ruku i otvori dlan u pravcu njenog lica. Kao prosac, blago pognu glavu. Molio je Mojken za odgovor. Isprepletanih prstiju oko svoje šolje sa uskršnjim zečićem koji farba jaja, sedela je Mojken…

„Viktor. Viktor Olafsen.“ – reče, gledajući oca pravo u oči.

„Ko je to?“

„Moj verenik.“

„Molim? Verena si? Mogla si makar da me pitaš za savet. Premlada si!“

„Pitala sam majku.“

„Uh, velike ti pomoći! Spremaš li ispite iz udžbenika ili iz dnevne štampe?“

Osmehnuše se.

„Kako god. Čestitam ti. Neka ti je sa srećom. No, kakve veze ima on sa pregovorima o mom životu?“

„Nikakve! On je samo izvršitelj. Baš kao i ja. Ovo je stvar koju ste ti i njegov pokojni otac započeli! Dva sebična, gramziva i samoživa skota kojima nije bilo dovoljno što upropaštavaju ljude oko sebe, nego su svoju žeđ za krvlju ostavili i svojoj deci u amanet. Divni ste roditelji, i jedan i drugi. Hvala vam na svemu!“

„Čekaj, Mojken. Priberi se. Ne znam o čemu je reč. Zaista ne znam.“

„Kako i da znaš, pitam se? Kako, kada ne pamtiš više koliko si ljudi pobio! Zašto bi to tebi išta značilo? Ti si zločinac! Tvoja savest je mirna, dok…“

Tresak šake kojom je Zigfrid lupio o sto prekinuvši Mojken bio je toliko silovit da je oborio čašu. Shvativši da je prenaglio, ćutke je spustio pogled ka stolu, na lokvicu vode. Nemo je gledao. Mojken je ćutala. Gledala je u njegove još uvek snažne ruke.

„Oprosti dušo!“ – ustajući, Zigfrid se tiho izvinio. Uzeo je krpu i obrisao vodu. Ponovo je seo, i oćutao par trenutaka sa Mojken. Zatim je, pogleda jednako prikovanog za sto, tiho procedio:

„Dvoje… Dvoje ljudi sam ubio za života. Jednog, nakon što mi je sa tri pucnja probušio stomak i nogu, i drugog, nakon što mi je obećao da ću gledati tebe i Rahel samo preko staklenog prozora odeljenja intenzivne nege.“

Mojken ga je zbunjeno gledala. Gradski abrovi nosili su mnogo više imena pripisanih presudi njenog oca. Ipak, tu pred njom i pred sudbinom koja ih oboje čeka, delovao je tako iskren, tako rešen da za sobom stvari ostavi čiste. Makar njoj, njegovoj ćerci. Bio je jedan od onih ljudi koji nisu mnogo marili za priče koje ispreda ulica. Bilo mu je bitno da sa njom bude na čisto. Oduvek, ne samo danas. Znala je to.

„Rekla si, ako se ne varam, da smo ovo započeli Viktorov pokojni otac i ja, jel tako?“

„Da.“

„Viktor Olafsen… dakle sin Gustava Olafsena, čoveka kojem sam ja lično presudio…“

„Tako je! Zbog toga što niste mogli da se dogovorite šta je čije u gradu! Zbog pohlepe kojoj ste obojica bili skloni. Zbog prestiža, zbog neke „Velike igre“ koju si ti vodio, i nisi dao nikome da ti se priključi!“

„Polako. Dozvoli mi da ti objasnim. Velika igra, kako smo je zvali, suštinski se odnosila se na prodaju oružja ljudima koji su vodili rat dole na istoku. Potmulo i nimalo plemenito, priznajem. Međutim, i tako podla i prljava, zahtevala je mnogo rizika, planiranja i pregovoranja, da bi iz ideje prerasla u delo. Osnivanje udruženja, detaljne provere od strane državnih inspekcija, beskrajni sastanci sa humanitarnim radnicima. Podizanje fondova i prikupljanje „legalne“ humanitarne pomoći. Skladištenje, sortiranje i otprema lekova, garderobe, životnih potrepština. Ponovo- provere poslovanja. Upravljanje zaposlenima koji sve to odrađuju, potpuno nesvesni pozadine okruženja čiji su sastavni deo. Opet- provere. Paranoja, oprez i tenzija. Rečju- stres. Jer, istovremeno sa „čistim“ delom priče- moji partneri i ja radili smo na njenoj tamnoj strani: pronalaženju kupaca, nabavci dugih cevi, podmićivanju ljudi iz vojske, Ujedinjenih Nacija i Crvenog Krsta. Nakon svega, rad na organizaciji logističke podrške za prevoz robe, koja je do kupaca stizala pod okriljem združenih konvoja svih humanitarnih organizacija sa ovih prostora. Ogroman rizik, ogromni troškovi, ali i ogromna lova. Zaradu smo delili na jednake delove. Ipak, isplatilo se raditi. Deo koji je ostajao meni bio je više nego dovoljan, kako i sama možeš zaključiti.

Gustav je, sa druge strane, imao drugačiju viziju Velike igre. Suštinski, on je bio jedna ulična džukela, koja je više od svega volela da ujeda. Na taj način je, pretpostavljam, i prokrčio svoj put do nas, no to je sada manje bitno. Bitno je kako je on ušao u igru, a ušao je tako što smo mi u to vreme počeli tavoriti sa točkovima. Ljudi koji su se bavili prevozom počeli su obustavljati saradnju sa nama sumnjajući da je deo humanitarne pomoći koji je prikupljala naša organizacija „prljav“. Srećom, plašili su nas se, pa se nisu usuđivali nikome pisnuti o tome. Međutim, mi smo ostajali bez jedne od osnovnih stvari za obavljanje posla, i bili smo primorani prihvatiti sve što nam se nudilo kao alternativa. Džukela Gustav je tu video svoju šansu i ponudio je vozni park jednog od svojih preduzeća. Naravno, njegova „velikodušnost“ dolazila je uz uslov. Povratna tura. Samo jedan konvoj od deset njegovih kamiona. To je bilo njegovo „sve što tražim zauzvrat“. Pristali smo…

Heroin, kokain, duvan, ekstazi, ko zna šta sve još. Tone tog đubreta! „Samo jedan konvoj“ ubrzo je postao dva, pet, deset i tako dalje. Prvobitno uslovljavanje beše preraslo u podrazumevanje i, nakon nekih dvadesetak tura, tvoj pokojni svekar gospodin Gustav, vladao je velikim delom podzemlja ove države. Njegova šapa bila je na svakom bitnijem sivom poslu. Tržište koje je razvio, procvetalo je i steklo potrebu za stabilnim lancem snabdevanja. Međutim, tako otvoreno kompromitovan, Gustav više nije bio dobrodošao u našem timu. Svojom gramzivošću doveo je saradnju do tačke na kojoj smo morali izbrisati svaki trag povezanosti sa njim. Bio je najuren. Činjenica da smo ga izbacili iz igre toliko ga je zabolela da je počeo iznositi otvorene pretnje. Međutim, kada mu nije pošlo za rukom slomiti nas svojim pijačarskim zastrašivanjem, povukao se.

Uspeli smo se snaći bez njega i nastavili smo dalje. Sad, nedugo nakon situacije u koju smo bili zapali sa Gustavom, dobili smo dojavu od naše veze iz Crvenog krsta, da su primili poziv od inspektora za međunarodni kriminal, koji je najavio svoju posetu radi provere poslovanja našeg fonda. Poseta gospodina iz policije prošla je praćena dobrom srećom. Knjige su bile u redu, magacini za prikupljanje humanitarne pomoći takođe, dokumentacija o kretanju robe- besprekorna. Jedina zamerka odnosila se na našu donedavnu saradnju sa vlasnikom jedne od kompanija čije smo usluge koristili. Gospodin sa značkom podelio je sa nama njegovo viđenje stvari, i nakon izvinjenja što nas je uznemiravao, priznao nam je da se oseća namagarčeno, jer je naseo na trik. Objasnio nam je kako je posredi igra, koja za cilj ima da se dotični ponovo uvuče u ovaj posao, preotme nam ga i, koristeći renome ove poštene organizacije, prebaci svoj prljavi novac u legalne tokove. „Radio je sa vama, video da ovde ima prođu, a da vas može rasterati sa dva hica u vazduh i tako zagospodariti celom ovom organizacijom, koju će tada pretvoriti u ko zna šta“.

Pravili smo se ludi što smo bolje znali. Napokon, našim zatupasto složenim grimasama predočio je inspektor ime i prezime čoveka od koga je potekla „anonimna“ prijava. Gustav Olafsen.

„Vozio je za vas neko vreme, pa ste prekinuli saradnju sa njim, verovatno kada ste uvideli da je taj čovek debelo povezan sa svetom kriminala. Sada, sa dizanjem lažnih uzbuna želi da vas kompromituje i preotme vam organizaciju. Prvo je po ulici prosuo priču da se ovde prevozi oružje, droga, duvan i da zbog toga stalno menjate partnere, a zatim je napravio i sledeći korak, i došao da „svoja saznanja“ podeli sa policijom. Naravno, oni su po slovu zakona morali da odreaguju, pa su uputili poziv nama iz međunarodnog kriminala da ispitamo stvar. Pre ove posete, proverili smo sa Interpolom sve podatke o vama, kao i o kretanju vaših konvoja, i nismo pronašli nikakvu mrlju. Ipak, morao sam doći i u zvaničnu posetu, kako mi službena dužnost nalaže. Međutim, ovu posetu iskoristiću da izrazim svoje najdublje gađenje prema postupcima određenih osoba iz sveta s’ druge strane zakona.“

Uplašio sam se. Ti si tada bila još sasvim mala. Čini mi se da te je Rahel još uvek bila dojila. Uplašio sam se da će me idiot ocinkariti i da ću nakon svega da „padnem“ zbog nečije sujete i pohlepe. Zapucao sam pravo kod Gustava. Imao je i on dete, tog tvog Viktora, i ženu koja je bila na putu da ga napusti i odvede klinca. Kada sam došao do njega, bio je sam. Nije delovao iznenađeno što me vidi. Verovatno je očekivao posetu nekoga od nas. Skuvao nam je po kafu, seo me za sto, izvadio svoj pištolj, repetirao ga i sa onim podlim, ružnim osmehom ulične vancage, rekao mi da mogu početi da pričam. Da skratim priču, nakon čitavog sata ubeđivanja, pretnji, psovki i kleveta, obojica smo bili toliko izgoreli da sam ja imao cev naslonjenu na desno oko, i Gustava koji mi urla u uvo kako će mi jedno oko ostaviti da njime mogu pogledati svoju gospođu Rahel i bebu Mojken kroz bolničko staklo, dok im se lekari bore za život. Šta god da je do tada govorio nisam se dao omesti i dopustiti da padnem pod njegov uticaj. Međutim, ovo nikako nije smeo da kaže. Izmakao sam glavu sa cevi tolikom brzinom, da me metak nije ni okrznuo kada je Gustav pritisnuo obarač. Razoružao sam ga i stegao za vrat. Slobodnom rukom sam dohvatio kašičicu kojom sam mešao šećer u kafi koju sam dobio. Okrenuo sam je naopako i čvrsto stisnuo u šaku. Dršku te kašičice zario sam Gustavu u vrat, što dublje sam mogao. Krenuo je da ropće i krvari kao preklana svinja. Stavio sam njegov pištolj za pojas, oprao ruke i otišao. Bez griže savesti. Ostavio sam ga da krepa tako jadnom smrću… Ubrzo nakon peha sa Gustavom, odlučili smo rasformirati našu „humanitarnu“ organizaciju, i potpuno se povući iz posla. Sazvali smo sastanak, podvukli crtu, podelili na ravne časti sve što smo u tom trenutku imali, i okončali saradnju. Bio je to kraj pametno odigranog posla, koji su vodili pametni ljudi. Eto, to je moja priča.“

„Kafa je izvrsna!“

„Hvala“

„Hoćeš li mi skuvati još jednu?“

„Uvek.“

Dok je Zigfrid poslovao oko pripreme, Mojken je izvukla iz džepa paklicu cigareta i zatražila od oca da joj donese pepeljaru. Ovaj je poslušao i poneo je zajedno sa šoljom.

„Ubiće nas to smeće! Ja se trudim da ne palim uopšte. Mada, iskreno, ne mogu bez njih.“

„Znam, i mene nervira to što ne mogu da ih ostavim!“

„Nismo dovoljno uplašeni, znaš. Zato ne možemo prestati. Fali nam straha!“

„Kako znaš?“

„Znam, lepo. Prošao sam kroz to. Onomad, dok sam se aktivno bavio sportom, dešavalo se da mi pozli kada preteram sa pljugama. Sećam se kako bi me u grudima stezao bol, od kojeg me je hvatala panika. Naposletku sam posetio lekara, koji mi je tada rekao kako sport i duvan ni pod kojim uslovom ne mogu da idu zajedno.“

„Šta si zatim uradio?“

„Poslušao sam doktora. Batalio sam sport.“

„Kretenu!“

„Znam. Votka?“

„Sipaj!“

Nazdravili su, ispili piće, i vratili prazne čaše na sto. Dosuli su tečnost, i ponovili postupak.

„Tvoj red.“ – reče kratko Zigfrid.

„Okej“ – poče Mojken svoje izlaganje.

„Ovako… sećam se kako smo tog jutra, sa prozora njegove sobe, polupijani gledali svitanje dana. Smejali smo se pokretima koje prave ljudi budeći se u svojim stanovima. Nesvesni ili ne mareći za naša četiri radoznala oka. Bilo mi je lepo. Osećala sam se voljenom, bitnom i zaštićenom. Ne bih bila fer kada bih preskočila i prijatan osećaj koji budi spoznaja da se nalaziš u društvu moćnog muškarca. Valjda mi je to od majke, šta misliš? Istini za volju, da nisi bio moćan, Rahel ne bi imala šta drugo da vidi na tebi.“ – zasmeja se nakratko, te nastavi:

„ Šalim se ćale! Doduše, meni je zaista prijalo što sam bila izabrana od strane čoveka koji, pre svoje tridesete, u svom posedstvu ima noćni klub i restoran. Volim ljude koji ne preblejavaju svoju mladost, već preduzmu nešto kako bi obezbedili izvor prihoda koji će im omogućiti da vode pristojan život. Viktor mi se činio kao takav muškarac. Svako prepodne treninzi, preko dana obilazak kluba i restorana, gomila sastanaka sa njegovim saradnicima. Popodne, i to bez izuzetka, ručak sa mnom, čaša vina i nekoliko dugih poljubaca umesto deserta. Nakon toga bi ponovo odlazio da radi, nekada samo po našem gradu, a nekada bi ga put odveo i dalje, na sever. Vraćao bi se kasno u oba slučaja. Nekada bi bio malo pod gasom mada je uglavnom dolazio trezan i umoran. Pre spavanja, ja bih ponovo postala jedino što ga zaokuplja. „

„Samo me, molim te, poštedi tih detalja.“ – zamolio je Zigfrid, procedivši rečenicu kroz zube, jedva joj ostavljajući prostora da napusti usta.

„Naravno. Skratiću ti priču, pa ću da pređem na sledeći značajan trenutak koji je prethodio svemu ovome. Jedne večeri nisam želela da legnem u isti krevet sa njim, dok mi nije obećao da će me sutradan povesti sa sobom na posao. Želela sam proživeti jedan njegov radni dan, od jutra do mraka. Priznajem, više od svega sam htela da umirim savest i uverim se da Viktor nema prostora za druge žene. Nije me mnogo zanimalo šta radi i kako to izgleda raditi u ugostiteljstvu. Da je tako, nikada ne bih upisala studije na folozofskom fakultetu. Elem, toga dana sam shvatila (čini mi se brže nego što je to Viktor planirao) kako on ima neke poslove i radnje koji su daleko od onoga što sam ja smatrala normalnim za funkcionisanje tek otvorenih lokala. Sve te njuške koje sam srela, svo to odvajanje sa strane, ti lokali i mesta po kojima smo se nalazili sa njegovim ljudima, sve mi je mnogo smrdelo na ono što mi je narednog jutra ispričao, nakon večeri koju smo završili u njegovom klubu popivši sav alkohol ovoga sveta.“

„Baš lepo!“

„Dobro je stari, pusti me sad te očinske brige! Kao da ne znaš kako to ide.“

„Znam dušo, ali brinem!“

„Ne boj se ćale… Pametna sam ja devojčica. Naučila sam da brinem o sebi.“

„Nadam se…“

„Ne brini, nego slušaj dalje.“

„U redu.“

„Dakle, stajali smo navaljeni na prozorski parapet i zurili u jutro. Gledali smo u stanovnike susedne zgrade. Budili su se. Sanjivo i nespretno odlazili su u kupatilo, kuvali kafu, radili svoje jutarnje vežbe. Živeli su, ne znajući da ih posmatramo. Tada me je Viktor pitao imam li sklonosti ka voajerizmu, i ja sam mu priznala kako s’ vremena na vreme volim malo da odvojim oko po komšiluku. Sećam se da mu je to bilo simpatično, ili je samo tako odreagovao, više nisam sigurna, no iskoristio je moju rečenicu da mi kaže kako on mene posmatra od malih nogu. Prvo sam pomislila da se čovek sprda sa mnom onako mamuran, i nasmejala sam se. Međutim, ponovio je to savršeno ozbiljnim tonom. Kao da se najednom otreznio, postao je savim pribran i ispričao mi sve. Ostala sam preplašena i zapanjena! Njegova priča govori o tome, kako je tata- Gustav odlučio stati na rep Zigfridu i njegovim ljudima , i obezbediti da i takav posao može da radi ko god se oseća sposobnim. Kada je, ne uspevši u pokušaju, završio sa kašikom u vratu, poslednje što je mogao učiniti bilo je da se dohvati olovke i papira. Zapisao je moje ime i prezime na njega i krenuo dozivati svoga sina kroz samrtne roptaje. Da, ćale, mali Viktor je tada bio u kući. Gustav nije bio sam. Sišao je dole, glupo dete, i ispratio oca u smrt. Zauvek je zapamtio šta mu je rekao, predavši mu okrvavljeni papirić u ruke:

Nađi je, i učini da ubije svoga oca. Tako ćeš me osvetiti, tako ćeš ovo popraviti…

Dalje, nakon očeve smrti, mladog Viktora odgajala je njegova majka. Međutim, vojska Gustavovih posilnih zaklela se da će malog Olafsena vratiti na tron kada za to dođe vreme. Pre neke dve godine, pozvali su ga ljudi koji su njemu i njegovoj majci čitav život pomagali novcem i uslugama. Poklonili su mu tom prilikom noćni klub i restoran, rekavši kako je to tek mala naznaka onoga što ga čeka nakon što ispuni očevo zaduženje. Jer, znali su i za komad hartije sa mojim imenom, i za poslednje reči koje je Gustav izgovorio. Mali Viktor im je rekao. Eto, ćale, tako smo došli u situaciju da samo jedan pokret vrhom mog kažiprsta deli Viktora od očevog prestola, basnoslovne sume novca i obilja novih mogućnosti. Posledično, mene pored njega- kako uživam u svoj raskoši koju bi mi podarilo ovo ubistvo. Naravno, ukoliko mi ne pođe za rukom da ispunim Gustavovu poslednju želju, ja ću završiti slično kao i on. Sad, pošto mi se ne umire od kašike zarivene u vrat, došla sam ubiti čoveka kojeg u suštini nikada nisam upoznala u dovoljnoj meri da ga mogu nazvati ocem. Ipak, znam da si ti taj koji me je podigao i othranio. Osećam povezanost, osećam da u nama teče ista krv. Prosto znam da nemam prava to da uradim. Eto…“

Zigfrid je, naslonjen na laktove, pažljivo slušao ćerku. Kada je Mojken završila, blago je podigao bradu, savio šake ispod nje, uzdahnuo i kratko rekao:

„Moraš!“

„Molim?“ – upita ga zapanjeno Mojken.

„Moraš da me ubiješ, ukoliko želiš da preživiš! Uzmi taj pištolj, zažmuri i misli na nešto glupo. Kada se zaboraviš, samo pritisni obarač i beži odavde. Pištolj ponesi, baci ga u more i za sat vremena si slobodna žena. Kada završiš sa mnom, završi i sa Viktorom. Okreni ga i zahtevaj da zatraži sastanak sa njegovim tutorima. Insistiraj na ličnom prisustvu, i tamo izloži slučaj. Reci im da si ti odradila svoj deo, i da za uzvrat tražiš tri stvari: alibi, lišavanje bilo kakvih daljih obaveza ka njima i potpunu nezavisnost od Viktora. Ostavi ga da se sam uguši u onome što mu njegovi pripremaju. Veruj mi dušo, to su Gustavovi pacovi, i cela stvar je isplanirana. Možda su u početku zaista poštovali njegovu poslednju želju i pravo na osvetu prepustili malom Viktoru. Međutim, njihova fabrika je morala da nastavi sa radom! Ostavši bez idealne kombinacije koju je im je gazda imao sa mojim konvojima, morali su pronaći drugo rešenje. Koliko vidim, pronašli su ga i ono funkcioniše. Potreba za mojom eliminacijom je postala manje važna. Vremenom, prerasla je u savršenu osnovu za platformu koja će im pomoći u sledećoj fazi preživljavanja. Jer, obruč oko njih se već godinama steže i samo ih dani dele od hapšenja i doživotne. Treba im žrtveno jagnje. Treba im neko sa okrvavljenim rukama. Nameštaju mladu budalu i spremaju se za beg. Pustiće malog Viktora da se, besan poput oca, bahati po gradu i privuče pažnju. Kada dođu po njih, samo će im on ostati. Zato je neophodno da uradiš kako sam ti rekao!“

„Kada bi postojao teži način, kako bi on, izgledao?“

„Mo, dušo, teži način podrazumevao bi da krenemo ka garaži, pokupimo par dugih cevi koje nikada nisam želeo da prodam- čuvajući ih za situacije poput ove, zatim da sednemo u auto i zaputimo se ka granici. Preko imam nekoliko prijatelja iz onih dana za koje znam da mogu, i da hoće da nam pomognu. Naravno, na putu do tamo očekuj odmazdu svog izabranika, pošto nisi uspela uspokojiti duh njegovog oca. Krvolok će kidisati na nas čime god raspolaže. Reci mi, kada si provela taj dan sa njim, kakvi ljudi se nalaze oko njega? Jesu li to ozbiljni igrači iz Gustavove garde ili klinci- početnici?“

„Napaljena dečurlija.“

„Sranje.“

„Zašto?“

„Zato što su prevaranti koji su nastavili da vuku konce nakon Gustava, namestili tom malom kretenu okruženje u kojem će se osećati sigurno i bitno. Po inerciji, mlađani Viktor krenuo je da gradi sopstvenu frakciju, punivši bitne pozicije drugarima, dopunjujući ih regrutovanim „likovima od poverenja“. Mala armija idiota koji jedva čekaju da im se u životu konačno desi neka holivudska krimi scena sa kišom metaka i škripanjem guma. Žive maštajući o tom danu.“

„Imaš li problem sa tim?“

„Imam, naravno. Ne želim da ubijam tu decu!“

„Slušaj me matori, ako nisu deca kada treba srolati stotku i zabosti je u nos, platiti prijateljicu da celom društvu ispuši na poluvremenu utakmice koju gledaju, crtati po stolu lavirinte od belog i nad svećom zagrevati kašiku za laku noć, onda nisu ni deca da dobiju i po koji komad olova, okej?“

„Kako znaš ti za sve to? Odakle ti to?“

„Ej, malo je kasno za iščuđavanje, u redu? A i nije prilika!“

„Znam, ali…“

„Bez ali! Ovo je mali grad ćale, i svi znaju čija sam ja ćerka. Stoga, vidiš, nisam baš bila u prilici da biram društvo, da se tako izrazim. Imala sam pravo da uzmem šta mi se nudi, i da se borim da stvari promenim. Što nikada nisam uspela. Zbog toga sam, nakon završene gimnazije, pobegla odavde glavom bez obzira. Otišla sam u glavni grad kako bih tamo upisala fakultet, i počela da živim život lišen demona iz prošlosti. Kada sam napokon u tome i uspela, samo dve stvari su me vezale za dom. Prva stvar ste mama i ti, sa tvojim upornim pisanjem mejlova prepunih saveta o životu i njegovom smislu, upotpunjenih sa filovanjem mog tekućeg računa. Druga stvar došla je iznenada. Osvojila mi srce i napravila budalu od mene ubedivši me da se vratim u ovaj grad. Pauziraj faks, odmori godinu dana! Imaćeš život koji ćeš ceo moći da posvetiš nauci. Živećeš kao grofica. Veruj da ću to da ti omogućim. Znaš o kome ti pričam. Sada, nažalost, znam i ja.“

„Nešto mi se čini da su mu obećanja poprimila malo drugačiji oblik, zar ne? Ili je možda ubij oca ili umri bila činjenica koja se podrazumeva, i nije je smatrao toliko bitnom da bi je podelio sa tobom na početku vaše, nazovimo, veze. Govnar mali. Slušaj me Mo…“

„Ne dolaziš u obzir sa tom idejom, da odradim stvar na najlakši način. Neću, ne želim i nemam pravo da pucam u tebe. Uzgred, kako nakon svega što si mi rekao uopšte mogu da verujem tim ljudima?!“

„Čitaš mi misli. Nema ništa od toga. Rešićemo stvar kako treba, jednom za svagda. Sam je izabrao da se zajebava sa mnom. Hajde, idemo po oružje i krećemo. Ovde si već dva i po sata, zvonjava telefona i režanje iz slušalice samo što nije počelo. A ja mrzim telefone!“

„Bežimo iz rođenog grada. Proterani od mladog gangstera. Kakav kraj jednog gradskog mangupa… C, c, c! Ćale, na niske si grane spao. Ali hvala ti!“ – reče Mojken, zagrli oca i poljubi ga u obraz.

Zigfrid prisloni ćerkinu glavu na svoje grudi, držeći je pažljivo sa obe ruke, poput najvećeg blaga ovoga sveta, poljubi je u kosu i prošaputa:

„Bežanje je za sisice! Ovo je ulaganje u tvoju budućnost. Moja je, nakon svih ovih godina postala manje bitna. Međutim ti… Ti ćeš danas preći preko mosta.“

„Preko mosta? Idemo u…“

„Oduvek si volela taj grad. Kao i most kojim se do njega stiže!“

„Most koji prelazi preko mora, a završava se tako što ponire u tunel napravljen ispod vode… pa reci mi koje dete nije odlepljivalo na tako nešto?!“

„Hajde dete! Hvataj ključeve, ti voziš.“

Izvadio je ključeve iz činije na stolu , bacio ćerki u ruke, i klimnuo glavom pokazavši joj da krene za njim. Hodnik je vodio do prostarne garaže u kojoj je čekao Zigfridov automobil. Dok je Mojken prolazila do vozačkih vrata, on je otvorio sivi limeni garažni ormar za alat. Sagnuo se i izbacio nekoliko kariranih deka, nako čega se ukazao veliki zeleni kovčeg od drveta koji je bio sakriven ispod njih. Otvorio je metalni mehanizam koji je držao kovčeg zatvorenim, podigao poklopac i svetlost dana ugledaše dve nove tamno sive automatske puške. Uz njih i sva prateća oprema- rezervni okviri, municija, optički nišani…

„Otvori zadnji prozor Mo!“ – viknu joj.

Mojken otvori prozor i okrenu glavu. Videvši kakve komade oružja i koliku količinu municije Zigfrid utovara u njihov automobil, Mojken zinu u neverici.

„Znači tako to izgleda? Nikada u životu nisam videla pravu pušku! Premoćno je!“

„Kakva ti je to kovanica „premoćno“? Vi mladi ćete uništiti ovaj jezik!“ – zamerio je ćerki na usvajanju uličnog govora, potpuno hladan i neopterećen činjenicom da upravo puni okvire municijom za obračun koji ga čeka u bitci za svoju kći. Bio je hladan kao led. Znao je šta mu je činiti i nije se dvoumio niti jednog trenutka. Nastavio je da priča o smešnim situacijama u koje je dolazio u svom životu, o vedrim i nebitnim stvarima. Trudio se razgaliti Mojken, uliti joj malo nade i vedrine pred ono što su oboje znali da sledi. Išlo mu je dobro. Smejali su se u automobilu kojeg je Mojken bila upalila da se zagreje, nakon što je otvorila vrata od garaže. Prelep zimski dan bio je ispred njih, i sve je više ličilo na odlazak na skijalište nego na beg iz grada i države, kako bi sačuvali glavu na ramenima. Sve dok nije zazvonio telefon. Tišina i zebnja ponovo su krenuli da se viju oko njih. Mojken pogleda na displej: „Viktor“.

„Uh! Znači krećemo.“ – Zigfrid kratko reče, znajući šta sledi.

„Krećemo.“ – složi se Mojken.

„Gde ti je pištolj?“

„Kod mene je, ponela sam ga.“

„U redu. Izvoli još kutiju municije. Tvoj je kalibar.“

„Hvala.“

„Što se puške tiče: ovo je kočnica. Gore- zakočeno, sredina- pojedinačna, dole- rafalna paljba. Ovde repetiraš, ovaj jezičak pritisneš pre izbacivanja praznog okvira. Nišaniš na optiku, crvena tačka da ti bude na sredini tela mete. Jasno?“

„Jasno“

„Srećno dušo. Hajde, javi se na prokletu stvar.“

Mojken pređe prstom preko ekrana i uspostavi vezu.

„Molim?“

„Jesi li se već pozdravila sa taticom, i poslala ga na dugo, dugo pajkenje?“

Mojken zgrči usne i gnevno procedi:

„Ne mentolu! Shvatila sam da je tebi takav san mnogo potrebniji!“

Sa druge strane veze nekoliko trenutaka neme tišine i neverice. Zatim zagrmi:

„Kučko! Mrtvi ste oboje! Čuješ li me!!! Mrtvi ste!“

Škripanje guma i urlanje motora čulo se kroz slušalicu. Čulo se i kako saputnicima izdaje naređenje da zovu ostale. Čulo se kako proklinje i vređa, prepun gneva, srdžbe i besa.

„Isti otac. Hajde, krećemo“- kratko reče Zigfrid.

Mojken pritisnu crveno dugme na daljinskom upravljaču koji je bio u automobilu i garažna vrata krenuše da se zatvaraju. Izvezla je automobil i skrenula u ulicu. Zastala je i poklonila ocu i sebi par trenutaka, da možda poslednji put pogledaju kuću koja je nekada bila njihov dom. Zažmurila je, ubacila u prvu, stegla vilicu, otvorila oči i krenula. Pogledala je u retrovizor. Videla je oca kako guta knedle. Pogledi im se susretoše, baš u trenutku kada tišinu njihovog kvarta krenu da para škripa i brundanje velikih crnih automobila.

„Gde ćemo?“

„Autoput. Na najbliže moguće uključenje! Nadajmo se da će ih omesti gužva i da balavurdija neće imati petlju da zapuca.“

„Omatorio si ćale! Veruj mi da im neće biti problem!“

Skrenuše u ulicu i zaputiše se ka uključenju na auto put koji je vodio ka granici. Zapravo, sada samo ka dvema usamljenim kockastim kućicama sa obe strane puta, koje su nekada predstavljale prelaz na kojem si morao stati, pokazati pasoš, dobiti pečat i sačekati da se rampa podigne. Srećom toga više nema, što celu stvar čini neuporedivo lakšom za beg od Viktorove osvetničke potere. Kako su stupili na auto put, Mojken se odmah prebaci u traku za preticanje i pritisnu papučicu za gas do patosa. Svako malo pogledala je u retrovizor. Ništa. Samo buka, kao da se nalaze po ulicama paralelnim sa auto putem, ne znajući kuda da ih traže. Taman kada je izgledalo da su na ovaj potez zaboravili, i da Zigfrid i Mojken mogu da odahnu, ratosiljaju se oružja i mirno pređu most, ugledaše iza njih tri crna vozila zatamnjenih stakala. Buka se pojačavala, vozila su se brzo probijala između ostalih i bivala sve bliža. Jedan od njih naglo ulete u susednu traku i napravi nameran udes, nastavljajući da se kreće. Nedugo zatim i vozilo iz trake za preticanje učini isto, ovaj put izguravši vozilo na zaštitnu ogradu koja je delila auto put.

„Šta rade ovi ljudi?“

„Prave diverziju, Mo! Zar ne vidiš da saobraćaj staje usled udesa, samo oni nastavljaju za nama!“

„Sranje!“

Nedugo zatim, sa priključnih puteva sišlo je još nekoliko velikih crnih automobila. Bez saobraćaja iza njih, formirali su liniju zauzevši auto put celom širinom. Šest istih vozila, jedan do drugog. Glave, ruke i cevi počeše da izviruju.

„Uspori Mo!“

„Da li si ti lud?“

„Samo ti uspori. Imamo dovoljno vremena.“

Poslušala je oca i polako smanjivala brzinu. Par trenutaka zatim, na putu više nije bilo vozila ni ispred njih. Samo oni i potera za njima.

„Sada ćemo sve znati. Nisu hteli da pucaju dok se put ne očisti, da im uspaničeni ljudi ne bi pokvarili planove pozvavši pandure. Međutim sada, sada ćemo draga moja videti koliko su tvoji drugari ozbiljni.“

Kako je završio rečenicu, začuše se prvi pucnji i prvi metci prozujaše pored automobila.

„Znači ozbiljni su. Glupa balavurdija.“

Zigfrid otvori prozor zadnjeg sedišta na koji se beše smestio, izvuče pušku i prosu kratak rafal ka njima. Vrati se unutra i izvuče nekoliko vizit karti iz novčanika. Baci joj ih na suvozačko sedište, pored pištolja kojeg Mojken beše tamo ostavila. Reče joj da se javi tim ljudima kada stigne. Nakon toga se primače ćerki, poljubi je u kosu i zatraži od nje da zaustavi auto. Mojken, nakon kratkog nećkanja i nakon što je Zigfrid podviknuo na nju, zaustavi vozilo. On uze jednu pušku i nešto napunjenih rezervnih okvira pogura u pancirni prsluk, posla usnama poljubac u pravcu svoje jedinice, otvori vrata, pogleda je još jednom i prošaputa:

„Beži!“

Mojken dade gas. Gutajući knedle, očiju punih suza gledala je svoga oca kako stoji sam na sred puta čekajući razjarene koljače koji mu prilaze. Slušala je kako oružje štekće, pojući nekom uspavanku, a nekom pesmu o novom početku. Jedna takva, o novom početku, beše namenjena i njoj. Sve što je trebalo, bilo je da nastavi. Vozila je. Prošla je dve usamljene kockaste kućice.

„Samo treba da pobegnem! Iza mene nema više ničega. Nikoga. Hvala ti ćale.“

Pogleda pištolj pored sebe, pogleda pušku i municiju na zadnjem sedištu. Stisnu volan rukama, čvrsto, što je čvršće mogla. Seti se očevog lika i Viktorovog urlikanja. Pomisli šta sve čega sirotog Zigfrida. Pogleda vizit karte ljudi kojima je trebalo da se javi kako bi je neko vreme krili. Trebalo je da pobegne i da se sakrije. Da promeni lični opis i sačeka neko vreme, kako bi sve prošlo. Tada bi bila sigurna.

Obori glavu ka patosu. Umesto na put, gledala je svoje noge, vozeći na pamet. Pogled joj se spusti na praznu papučicu kočnice i tada začu reči svoga oca:

„Bežanje je za sisice!“

Strahovita škripa rasporila je trenutke u kojima je na praznom autoputu okrenula automobil polukružno, dohvatila automat sa sedišta, otkočila ga i zarežala mašinom Zigfridu u susret.

„Hej! Jesi li tu?“
„Jesam… A, ko si ti?“
„Taj sam, kojeg tražiš po dnu te flaše!“
„Ne tražim ja nikoga! Dođavola, ko si?“
„Nemi duh greha.“
„Nem si?“
„I gluv.“
„Pa kako je onda moguće da razgovaramo?“
„Zato što si ti tako poželeo.“
„Ništa ja nisam poželeo! Odlazi!“
„Ne mogu!“
„Zašto?“
„Zbog toga što sam onaj koji jesam!“
„Pa dobro, ko si dovraga!?“
„Ti. Ja sam ti.“

Dragi moji, kao poklon za godišnjicu charlesoffspring.com sajta, poklanjam vam mapu Pan oneje, kako bi u budućnosti mogli lakše odrediti gde je šta u ovoj nastajućoj priči… Priču i njen usporen rast (izazvan lenjošću pisca) možete pratiti na posebnoj stranici:

https://panoneja.wordpress.com/