Slaba je naknada ovaj dar što u sebi nosim,
Za svu muku i golgotu kroz koju prolazim.
Preteška je staza kojom zbog vas gazim,
Zato srdžbu svoju ne mogu da skrasim.
Niti svilom, niti punim džepom, kad pogledam-
Sve vam uzeh, al’ ipak vam lepo.
Pa se pitam kako znate,
Kako znate i umete prepoznati sreći lice?
Makar bili u kaljuzi, uskraćeni dostojanstva,
Sveg imućstva i nadmoći očigledne,
Srebra, vina, lepih žena,
Svega čime dušu hrane,
Ovi ljudi, okupljeni oko mene.
I stoga govorim, tužan i bez volje,
Da svoj dar vidim kao uzaludno breme,
Jer premda sam od vas ukrao, oteo,
Prigrabio sebi i vrhuški,
Ništa od tog’ nije vas utuklo.
Ništa od tog’ nije oteralo,
Iskru nade iz vašega oka,
Ništa od tog’ nije zasmetalo,
Lepoj reči i srećnom osmehu.
Pa bih hteo jedno da vas pitam,
Golovrata svetino drhtava,
Da kažete pa i to da vam uzmem,
E neka vam bude sve badava.
Kako li vam uspe da vas iko voli,
Kad nemate kao ja i moji,
Da kupite dragima radosti,
Da im date konja i seiza,
Pa da pamte kako je na vlasti.
Kako li vam uspe da vas ipak neko voli?
Kad nemate, kad ste kao dugme goli.
charlesoffspring 