Izašao sam iz zgrade sa Pavlom, prijateljem sa trećeg sprata. Obojica smo nosili po dve velike plastične kofe pune vode. Bio je maj i pošli smo da zalijemo cveće koje je bilo posađeno u zajedničkom dvorištu naših zapuštenih trospratnica. Tri zgrade: “kec”, “dvojka” i “trojka” bile su zajedničkim potkrovljem spojene u obliku slova “U” kada se gleda iz vazduha. Od gore, odakle nas mnogi od naših počivših suseda već neko vreme posmatraju. Navaljeni, svako na neki svoj oblak, mogu odatle da vide još i dva velika drveta, ljuljašku, par klupa. Oko klupa razbacanu nekolicinu ručno izrađenih tegova. Izlivenih od betona, nasutog u petolitarske limene konzerve od pasulja ili kiselih krastavaca. Kao šipke koje spajaju dve žute duguljaste limenke ispunjene stvrdnutim malterom služili su okrugli čelični profili, “pozajmljeni” sa nesrećne ograde obližnje škole. Pozajmljeni a ne odvaljeni ili ukradeni. Jer, klinci su sa državne imovine uzeli samo ono što im je trebalo. To nije pljačka. To je ono što ti država u kojoj živiš pruža. Tako se ovde gleda na te stvari. Znaju to i naši nebeski posmatrači koji, rekao bih, još uvek mamurnim okom pilje odozgo. Gledaju u naše dvorište, pa vide i okrunjene betonske staze koje od centralnog dela, ispod bogatih krošnji drveća, vode do uglova dvorišta. Tamo- mali betonski plato, siva išarana đubrijera i ponovo klupe. Prostor oko njih bio je drugačije ukrašen. Nije bilo ručno izrađenih tegova koji su ovdašnjim klincima služili da se, makar umom, odalje od stvarnosti okruženja. Oko tih klupa beše razastrto znamenje drugog sloja naše zajednice. Nekima od posmatrača odozgo veoma poznato: opušci, flopovi od pogašenih džoinata, pivske flaše, vinske flaše, fraklići votke, vinjaka ili neke druge, jeftine brlje. Stanište živih mrtvaca. Njihov brlog. Ispovraćan i zapišan. Vonj prokletstva istočnog dela grada savršeno uklopljen u asesoar prvoboraca našeg bloka. Kvarnih zuba, zamućenog pogleda i sa pljugom jeftinog duvana u ustima, neko od njih je u tom kutku uvek bio dežuran. Osvanuo takav ili poranio i krenuo od rane zore, krišom praćen sa prozora suznim okom zabrinute devojke, žene ili deteta.

Pavle i ja negde između ta dva sveta. Konzumirajući ih savesno čini nam se da smo, bar za sada, odoleli iskušenjima i ostali svoji, održavši balans i ne zaglibivši u krajnosti koje ovaj komad zemlje nudi. Našli smo način kako da izbegnemo potrebu za stavljanjem rešetaka na prozore stana ili nabavkom još jednog (većeg i opasnijeg) psa. Održavali smo ono što je, ne obazirujući se na njihovu nesvesnost o tome, vezivalo sve strukture naše male, jadne zajednice nasilnika i gubitnika, podsećajući ih da negde još uvek postoji nešto lepo. Cveće. Veselo, šareno, majsko cveće. Postalo je mirisno. Privlačilo je pčele. Delovalo je divno, onako okupano suncem. Prosto nam je savest nalagala da održimo tu lepotu živom. Darujući joj vodu – jedinu stvar koju lepota tih nežnih, prefinjeno ofarbanih latica nije bila u stanju privući k sebi.

Zalivali smo ga. Bilo je prepodne, sunce je bilo blago, ćarlijao je vetrić. Prijatan i lep dan. Pomogao nam je da se i nas dvojica tako osećamo. Koliko je samo velik značaj prirode koja nas okružuje. Naše domaćice na ovoj planeti, čiji smo privremeni gosti. Zahvaljujući našoj svesnosti, nagrađeni smo mogućnošću da osetimo njeno ničim uslovljeno gostoprimstvo. Kakav gest!

Kapirali smo da uzvraćamo prirodi i da činimo dobro delo darujući tečnost života jedinoj lepoj stvari koja obitava u sivilu naše svakodnevice. To zahvalno bilje odmah bi nas nagrađivalo. Osetivši vodu, kao da je u momentu postajalo svetlije i svežije. Zračilo je svoje ”Hvala Vam!” pretvarajući ga u lepotu koja je zasenjivala čamotinju našeg okruženja. Posmatrajući ga, tako sveže orošenog i mi smo živnuli. Raspričali smo se. Naše teme, nažalost nisu mogle da osete tu lepotu.

– Je li, gde je Čaki? Ne viđam ga već nekoliko dana.

– Ti ne znaš?

– Šta?

– Bili su panduri po njega. Otišao je na dve godine.

– U ćorku?

– Da brate!

– Sereš?

– Voleo bih da je tako.

– Pa zar nije po kraju išla neka priča da će Boban to da mu sredi?

– Slobodan, onaj sudija iz susednog bloka?

– Da, Boban jebo te, koji nas je oduvek sve vadio.

– Ma nije bilo šanse. Uspeo je da mu završi da zabode neki “peti sektor” ili kako se već zove. Uglavnom – najveću ladovinu koja može da se završi kada je mardelj u pitanju. To je sve što je mogao.

– Pa dobro, nije loše, obzirom na to da treba leži dve ‘dine. Čuo sam i ja za taj peti sektor. Fazon, pokazna institucija. Svako malo su na televiziji.

– To ti pričam. Ko god ode tamo proleti mu vreme. Jedina briga uprave je da sve izgleda kao u bajci. Okopavanje, čišćenje kruga, uređivanje parka, farbanje fasada i poliranje žice. To je sve što rade. Manje- više kao nas dvojica.

– Dobro je.

– Kako da nije!

– Boban je okej lik.

Popričavši o Čakiju, nastavili smo da ćutimo, zalivamo cveće i uživamo u prizoru, meditirajući svako za sebe, o svojim temama. Jedina stvar koja nam je remetila misli bili su komarci. Svakim ujedom, bili smo bliži buđenju iz šarenila tog sna na javi kojeg nam je, u znak zahvalnosti za svaku kap vode, poklanjalo naše cveće. Ispostavilo se da su nas komarci prenuli taman na vreme. Ispred ulaza u “dvojku” upravo je počela da se odigrava blic- drama.

Jer maločas, nosivši kofe, prosuo sam nešto vode ispred vrata. Nisam mario za to, svakako će se osušiti, mislio sam.

Međutim, ono što nisam znao bilo je to da je Toma, stanar iz ulaza broj dva, nešto pre našeg izlaska izveo svoju kuju u šetnju. To siroto živinče bilo je toliko matoro da više nije moglo da zadrži petlju, pa se često znalo dešavati da se popiša ispred ulaza. To je Sandri, njihovoj komšinici, strahovito išlo na nerve. Danas smo Pavle i ja imali čast da budemo svedoci susreta nje i Tomine žene. Ispred ulaza, pored lokve vode koju sam ja bio prosuo noseći kofe. Te površne žene pomislile su da se kuče ponovo popišalo. Sandra, zaposlena kao intendant u opštini, osula je paljbu na Tominu gospođu, vređajući je i ponižavajući. Ona se, pravdajući sebe i svog ljubimca, skrušena i sva u suzama, latila krpe i metle i krenula da čisti baricu tečnosti.

Pavle i ja smo zaključili da je vreme za džoint.

Povukli smo prve dimove i sve je počelo da postaje zanimljivije. Uživali smo u demonstraciji gluposti u svom izvornom obliku. Na Brodveju se, za izvedbu ovakvog nivoa doslednosti, plaćaju stotine po karti. Ovo je stoga, moglo da se smatra čistim poklonom. Veoma vrednim poklonom, ako umete da ga sagledate na pravi način. Još kada se uzme u obzir činjenica da se ubrzo nakon razilaska posvađanih žena, pojavio Toma sa sve neupišanim kučetom, situacija je postala konkurent za remek delo. Prevedeno na sistem vrednosti naše stanarsko- gubitničke skupine: vreme za prvo pivce ovoga dana.

Izvukao sam kutiju šibica iz džepa, prelomio jedno palidrvce i stavio ga između prstiju, tik uz drugo koje beše celo. Poravnao sam ih i pružio Pavlu da izvlači. Kraća šibica odlazi po pivo, duža ostaje da uživa u pobedi. Ovoga puta Paja je krenuo do radnje. Bez love, naravno. Na recku. Jedino sa čime se ovde ide u kupovinu je spreman odgovor na pitanje kada se ima namera za isplaćivanje dobrano nagomilanog duga. Odgovor tipa “Čim zavaljam nešto!” uglavnom je rešavao situaciju. Tačno sam, gledajući ga kako se vuče do prodavnice, mogao videti upravo te reči. Vijorile su mu se iznad glave, poput barjaka kojeg vojnici odnose u bitku.

Isprativši borca, seo sam na zemlju pored poslednjeg zalivenog cveta. Srolao sam pljugu i pripalio je onom njegovom gubitničkom šibicom. Tek što sam odbio prve dimove cigare, kroz dvorište je, koristeći ga kao prečicu, prošla jedna od onih namontiranih frajli s Kardašijan guzicom i onim holivudski prenaglašenim okruglim naočarima. Vodila je za sobom malog- belog- podšišanog- privezak psa. Verovatno se bila uputila u centar, na jutarnju kafu u neko sterilno pet frendli okupljalište njoj sličnih. Pogledao sam je u nameri da joj poželim dobro jutro, međutim čak i kroz tamna stakla tih naočara mogao sam da vidim prezir koji je upućivala ka svemu što je ovde beše zateklo. Vonj sirotinjske hrane, neoprane posteljine i razbacanu parčad hleba. Opuške, flaše, ručno izrađene tegove. Grafite sa izjavama ljubavi, buđave zidove, satrule klupe, zarđalu ljuljašku. Definitivno je prezirala i mene. Naše divno cveće nije ni primetila.

Ma puši ga, pomislih i skrenuh pogled sa nje. Obradovao me je prizor Pajinog teturavog koraka kojim je, polako ali sigurno, donosio šest ledeno hladnih konzervi.

– Evo ga, matori, hladno kao zmija!

– Svaka čast burazeru!

– Smotaj nam još jedan, vreme je za pauzu.

– Samo reč fali!

Zavio sam još jedan džoint, pripalio ga i krenuli smo u novi krug instant sreće. Zvuk otvaranja konzerve doprineo je njenom intezitetu.

– Živeo!

– Živeo!

Otpili smo po gutljaj i nastavili sa pričom.

– Jel mogu nešto da te pitam burazeru?

– Pitaj.

-Pa… gledam te već par dana i moram ti reći da mi deluješ nekako utučeno. Gde ti je bre Milica? Jel se ne viđaš više sa njom?

– Ne.

– Zašto? Šta je bilo?

– Otišla je.

– Kako to misliš otišla?

– Lepo, pokupila kofere i otišla. Odselila se iz zemlje.

– U jebote!

– Da, da.

– Hoće li se vratiti?

– Neće.

– Misliš?

– Znam.