O čemu bih ti pisao,
Dragi moj nepoznati čitaoče?
O čemu ako ne o sebi,
Ili o svetu kakvog ga ja vidim.

I sve što bih ti imao za reći,
Stalo bi, ma ni u celu pesmu,
Možda u par krnjih stihova,
Tek da imam čega da se stidim.

Zato ne bih hteo tvoje vreme,
Ovom pesmom uludo da trošim,
I, baš ako moraš, samo je onako
Tek ovlaš pročitaj.

Znam da imaš kol’ko hoćeš,
Od listanja većih briga,
Pa bolje traži nekog umnog,
I za savet takvoga upitaj.

Ili nekog ko te izistinski voli,
Kome drag si baš takav kakav si,
Jer voljeni u životu služe,
Da te sete da sam nikad nisi.

Vidiš, eto i reči mi manjka,
Kao ptica u jesenjoj noći,
Sve ih manje kako vreme teče,
Sklonile se – s’ proleća će doći.

A ti i ja, moj dobri, neznani,
Svaki svojom stazom nastavlja da skita,
Ti tražeći spokoj u savetu,
Ja moleći pesmu da ne čitaš.

Slaba je naknada ovaj dar što u sebi nosim,
Za svu muku i golgotu kroz koju prolazim.
Preteška je staza kojom zbog vas gazim,
Zato srdžbu svoju ne mogu da skrasim.
 

Niti svilom, niti punim džepom, kad pogledam-
Sve vam uzeh, al’ ipak vam lepo.
Pa se pitam kako znate,
Kako znate i umete prepoznati sreći lice? 

Makar bili u kaljuzi, uskraćeni dostojanstva,
Sveg imućstva i nadmoći očigledne,
Srebra, vina, lepih žena,
Svega čime dušu hrane,
Ovi ljudi, okupljeni oko mene. 

I stoga govorim, tužan i bez volje,
Da svoj dar vidim kao uzaludno breme,
Jer premda sam od vas ukrao, oteo,
Prigrabio sebi i vrhuški,
Ništa od tog’ nije vas utuklo. 

Ništa od tog’ nije oteralo,
Iskru nade iz vašega oka,
Ništa od tog’ nije zasmetalo,
Lepoj reči i srećnom osmehu. 

Pa bih hteo jedno da vas pitam,
Golovrata svetino drhtava,
Da kažete pa i to da vam uzmem,
E neka vam bude sve badava. 

Kako li vam uspe da vas iko voli,
Kad nemate kao ja i moji,
Da kupite dragima radosti,
Da im date konja i seiza,
Pa da pamte kako je na vlasti. 

Kako li vam uspe da vas ipak neko voli?
Kad nemate, kad ste kao dugme goli.