O čemu bih ti pisao,
Dragi moj nepoznati čitaoče?
O čemu ako ne o sebi,
Ili o svetu kakvog ga ja vidim.
I sve što bih ti imao za reći,
Stalo bi, ma ni u celu pesmu,
Možda u par krnjih stihova,
Tek da imam čega da se stidim.
Zato ne bih hteo tvoje vreme,
Ovom pesmom uludo da trošim,
I, baš ako moraš, samo je onako
Tek ovlaš pročitaj.
Znam da imaš kol’ko hoćeš,
Od listanja većih briga,
Pa bolje traži nekog umnog,
I za savet takvoga upitaj.
Ili nekog ko te izistinski voli,
Kome drag si baš takav kakav si,
Jer voljeni u životu služe,
Da te sete da sam nikad nisi.
Vidiš, eto i reči mi manjka,
Kao ptica u jesenjoj noći,
Sve ih manje kako vreme teče,
Sklonile se – s’ proleća će doći.
A ti i ja, moj dobri, neznani,
Svaki svojom stazom nastavlja da skita,
Ti tražeći spokoj u savetu,
Ja moleći pesmu da ne čitaš.
charlesoffspring 