Posts Tagged ‘Love’

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?

“Your cheatin’ heart will make you weep,
You’ll cry and cry and try to sleep.
But sleep won’t come the whole night through,
Your cheatin’ heart will tell on you.”

Hank Williams

IMG_20150822_163834

Pokušavao se Addy pesnikovim lažima ubediti kako će Melinda, nošena pokajanjem, dopuziti nazad u njegov zagrljaj. Topao, pun ljubavi. Zagrljaj koji mu je bio karta u jednom pravcu iz kaljuge predgrađa.Geta, kog beše gotovo zaboravio, napustivši ga sa njom i odselivši se bliže centru Londona. Tu je, posredstvom Melindinih poznanstava i veza po gradu, napokon počeo raditi britanske poslove za britansku platu. Beše ostvario imigrantski san. Addy- event manager at Club NME. Jedan od retkih likova kojima, osim tamnije puti, čovek ničim više nije mogao prišiti poreklo sa pojavom. Harizmatični šmeker- „must have“ Londonskih noći. Tek…

Bezbroj je puta, ispijajući popodnevne kafe, Addy prebirao po glavi potonja zbivanja u vezi njega i Melinde. Pokušavao ih uskladiti i svemu naći smisao. Tražio opravdanje nadanju da će se stvari vratiti na staro. Da je u pitanju okrutna šala sudbine, koja ima zadatak da potvrdi povezanost dvoje ljudi.
Međutim, činjenice su govorile drugačije! Govorile su da se Melinda u početku beše samo igrala sa Adnanom, te da joj je vremenom prirastao k srcu. Postao oslonac, postao najbolji prijatelj. Sve dok nije osetila da u svojoj prirodi ima i drugi smisao…
-Zarobio sam u kavez pticu i stekao neprijatelja za života. Pritom je svoju tugu tkala cvrkutom od kojeg bi se uvek raznežio slušajući ga. Potpuno nesvestan kako mi šapuće „Pusti me, ne mogu više!Pusti me, ne volim te! Pusti me, ne želim biti rob sopstvenog sažaljenja! Pusti me, pogrešila sam.“
Otišla je. Melinda se ne vraća nazad. Znam to, no plašim se istini pogledati u oči. Sad, kada je kavez konačno prazan, sada se moja pustoš može videti jasno kao na dlanu…Dugačka sedam godina, široka koliko je duše obujmio poslednji poj ptice što preleće granicu iluzije.
Tmurna, orošena suzama prošlosti, razleže se po njegovoj duši močvara života. Na sred nje, obrasle izdancima nade, stoji on: Strah. Adnanov lični Strah. Sveprisutan, oslikan poimanjem. Ćarlijav poput radosti, treperav i nežan; opet- okrutan, surov i stvaran. Jak i nesavladiv, poput svoje majke- Istine. Poštovana gospodo, u savršenstvu svoje pojave, Adnanov lični- Strah od Istine… (kopile što ga Istina izrodi zanevši sa Smrću).

Fadil. Prostodušni mladić kog je, po svoj prilici, Sudbina postavila kao sponu između Adnana i njegove prošlosti, koju trenutno ne može sagledati zbog privida dužine svoje sadašnjosti. Jer gledala je Sudbina kako se Strah- kopile razmeće po duši sirotog Adnana. I bi joj žao- te udesi tako, da se Adnan i Fadil jednom prilikom sretnu. Fadil, sekač trupaca, Adnanov drugar iz školske klupe. Čovek koji je voleo Adnana. Koji je verovao u pravičnost njegovog izbora, zameravši mu po koju sitnicu ali ga svakako ne smatravši lutkom bez očiju, poput većine Adnanovih poznanika iz starog kraja.
– Selam alejkum Adnane! Kojim dobrom natrag rođače?
-Fadile! Dobri moj, stari prijatelju! Ma kakvo dobro, kakav selamet, o oči moje! Zar ne vidiš mrtvog čoveka kako hoda i sa tobom zbori? Tražim dušu sa istom sudbinom, tražim mesto na kome da pljunem u pepeo njene kose što sam skupio u postelji koju je napustila. Da me dim povede ka istoku, ka spasenju i zaboravu. Ne mogu da trpim više Fadile, dobri moj. Napustio sam veru, napustio svetonazore. I gde sada da tražim utehu? Među onima koji me oslovljavaju sa „odbegli“. Zar je budućnost jagnjeta u klanici? Nisam glup Fadile, znam da su im usta gorka od žuči.
-Ne luduj Adnane i ne dopusti gluposti da ti prlja dah i kvari osmeh! Ta nismo mi takvi Adnane po bogu brate! Znaš i sam ko smo. Ko si…
-Fadile, voleo bih da su tvoje reči istina što će raspršiti moje strahove. No dopusti mi da ti kupim kafu i da podelimo krišku lokuma, evo… evo odmah tu, iza ugla u prvoj čajdžinici na koju naiđemo! Da se i sam uveriš.
Pođoše niz Blair ulicu ka kafeteriji gde se uvek mogao naći svež čaj od nane koja se svakoga dana brala iz restoranske bašte. Sok od ruže i topao lokum. Mleveni šećer i patina korica svete knjige. Miris doma. Miris Istoka. Miris davnašnje sreće.Mesto na kojem se osetiš kao čovek sa smislom.
Tek, jedva rođeni trenutak ponovne veze sa korenima, rasprši se čim skrenuše u Aberfeldy ulicu gde se njegov, sedam godina gajeni, moderni britanac zgrozi do srži kada ugleda nekolicinu mladića kako zaustavljaju vremešnog gospodina, koji je iz obližnjeg paba nosio kriglu tamnog piva kući, da je sa gospođom podeli posle ručka. Momci su opkolili starca i uz mnogo buke suprotstavili se njegovom prolasku ovim ulicama.
-„Nema alkohola ovde! Alkohol loš! Muslimanska zona! Prosipaj! Nema pića u ovom kraju! Mi smo Muslimanska Patrola. Alkohol- zlo! Nema pića u ovde! U redu? Prosipaj! Hvala lepo! Prijatan dan vam želimo.
-„Ne mogu da verujem!“ Starac je u šoku prosipao svoje pivo, koje je pronosio ovuda čitav svoj život.
-„Ne zanima nas veruješ li ili ne!“ bio je odgovor koji je dobio od novih vlasnika ovog dela grada. Nekad njegovog grada.

I šta kažeš na ovo Fadile? Jesmo li mi to bili tako dobri da su nam anđeli čuvari pozaspali od silne dokolice? Hm? Je li Fadile?
Fadil nabra obrve, vidno ljut.
-Slušaj Adnane! I slušaj me dobro! Ili ćeš prestati da me zapitkuješ stvari na koje nemam odgovor i prihvatiti moj zagrljaj i moju pomoć svesrdno, iskreno i nesebično kako sam ti je i ponudio u tvojim teškim trenucima ili ćeš se iz ovih stopa okrenuti i vratiti se boli koju si iskusio prevarivši se i poverovavši joj. Glupane moj! Zar je ova gesta dovoljna da izazove sumnju u tebi? Zar je dovoljno toliko malo kao što je molba da se ne kalja- sada naša zemlja, njihovom prljavštinom? Je li Adnane? Toliko, a?
A reci mi, rođeni, sećaš li se kad smo došli? A? Pa kad si telefonom snimio kako nas tuku i guraju na aerodromu kao da smo stoka? Seti se, dragi brate šta je tada bilo i šta si nam presavijen od bolova pričao? Sećaš li se Adnane? Je li? Kako su te odveli u stanicu i dali ti da piješ otrov za pacove jer, kako su rekli, da je to lek za glodare sistema, kao što si ti. Da su jednom pustili da im pacovi unesu kugu u zemlju i da neće nikad više…Jel se toga sećaš seronjo?… A vidi te sad! Toleranti gospodin, britanac bez porekla. E, pa dragi moj što bi rekli vi, „Britanci“: Sisaj kurac!
Hajde mi samo, molim te, potvrdi kako si spreman prihvatiti i to da se ona, cvet tvoje svrhe- koji ubra, trga tebi iz ruke i poklanja drugome? Samo mi reci da je i to po tebi sasvim prihvatljivo i da pristaješ na to. Da će biti shvaćeno kao savremeno te proći nekažnjeno?
Kročiše u čajdžinicu. Adnana je prožimala nelagoda. Hladnoća starog, poznatog, ograničenog i dosadnog kalupa prošlih dana. –Zar ću zaista ponovo u geto? U mrak prosečnosti? Živeću život bez Melinde, ispijati čajeve sa Fadilom. Nedeljom ići u nabavku. Opkoliti se namirnicama, televizijom i mukom drugih ljudi. Krunisati sebe lažnom srećom i vladati. Kralj od papira- gospodar zemlje olovaka. Sjajne li sutrašnjice sebi priredih!
Neodmereno snažan zagrljaj prenu ga iz razmišljanja. Mustafa, vlasnik lokala.
-Dobro nam se vratio dragi brate! Lepo je videti te opet. Sedite, poslužite se! -žurno im je odmicao stolice od stola kako bi se mogli smestiti. Miris jabuke i cimeta širio se iz nargila postavljenih na svakom stolu u čajdžinici. Golicao je Mustafi uglove gustih, crnih brkova koji bežeći ka očima, istresaše iz usta kao iz vreće, osmeh nanizan zubima boje slonovače.
Fadil prinese upaljač i komadić ćumura se zacrveni. Uze crevo sa lulom i nargila zažubori.
-Eh, moj ti! Vidiš li šta je dom? Vidiš li kako se uživa kod kuće? Kako je toplo oko srca, nama koji smo ovde. To smo mi, dragi Adnane, stvorili. Mi, u tuđoj zemlji! Ej! Postavili pravila u jednoj Engleskoj, koja je bogata i jaka zemlja, razumeš li?! Jaki smo, Adnane, ne brigaj. Jaki smo i za tvoje budalasto srce. Hajde mi ispričaj kako je to bilo, molim te. Šta se dogodilo te si svenuo tako. Kako li je ta kurva utukla mog prijatelja?
Adnan zažmuri na trenutak, te proguta knedlu. Vraški ga je zabolela ta reč koja maločas izlete iz Fadilove labrnje. Zamisli se: Melinda nije kurva! Ili jeste? Ili je samo bila željna avanture? Ali zašto me se nije setila i zašto ju to nije sputalo u nameri? Boli me sve to! Zašto mi nije rekla istinu? Zašto mi nikada nije pričala o njemu? Siguran sam da bi mogli naći način. Ali je krila stvari od mene! Kako da joj ponovo verujem? Kako da ponovo postanemo jedno? Ili ona više ne želi to? Ili je zaista otišla zauvek…Ne, ne verujem! Čisto sumnjam. Preispitujem se opet i iznova i što se više pitam to mi je jasnija jedna stvar. Koliko god da sam blizak sa njom, nikada neću moći postati ona. Videti svet njenim očima, misliti njenom glavom. Ona mora ostati ona, ja moram biti ja. Nažalost, toliko je ludo volim da bih najsretniji bio kada bi nas dvoje postali jedno jedinstveno biće, savršeno uklopljeni u nepobedivoj sili ljubavi. Pokretači, pobednici, uzor. Primer lepšeg sveta. Jebo te Bog, volim je još uvek… Neka se i provela. Neka mu je i dala pičke, neka su je i ponele emocije. Neka je i uradila nešto za sebe, za svoj ćeif i groš. Bila slobodna za jedno veče, bila srećna u ispunjenju snova. Veza za jednu noć…Sa tipom kojeg si tek nedavno izvalila i uvrstila u meni svoje mašte. Tek, eto prilike da se tvoj mali pomagač u mentalnoj stimulaciji orgazma otelotvori. Pa ko ne bi iskoristio priliku? Ona je jebeno morala to da uradi! Možda bih i ja uradio isto… Preterao sam isteravši je iz stana. Preterao sam u svojoj sebičnosti i samosažaljenju! Ispao sam kreten jebo te! Moram da joj pošaljem poruku.
Uze telefon, izvini se Fadilu što čeka, te otkuca poruku:
„Nedostaje nam iskrenosti. Izvini! (Još jedno od mnogih. Kapiram da sam ti dosadio do jaja izvinjavajući ti se). Kako god, evo, iskreno: Žao mi je bejbe! Prenaglio sam. Ne mogu da živim bez tebe, ljubavi!
U sekundi usledi odgovor:
„Majmune, zaklao me je od kurca, kao kokoš! Urnisao me je! Ali ujutro nisam imala o čemu da pričam sa njim. Prdi i vonja mu iz usta na leš, kao i tebi. Ali nema čaroliju koju mi imamo. Mi! Govno jedno! Vuci dupe nazad. Kiss bejbe!“
Sudbina je slatko trljala ruke. Dve muve jednim udarcem, što bi rekli ljudi. Eto posla mojoj sestri Ljubavi, eto posla mome bratu Razumu: Ovaj joj se, srećom preplavljen, vraća u zagrljaj a Fadil će, dobra duša napokon razumeti šta znači voleti nekoga. Zaista voleti. Jer gledaj sad kako stvar biva:
-Fadile! izusti Adnan odlažući telefon.
-Da ti kažem jednu stvar: Postoje u životu staze kojima se zaputiš, ne znajući niti očekujući mesto na koje će te odvesti, znaš. E, vidiš takav je put tvoj drugar Adnan u jednom trenutku svog života odabrao… Beše to put na kojem sam sve svoje uništio, poderao ili izobličio do neprepoznatljivosti. Dug i dalek put. Ali lep i sladak. Put kraj kojeg sam uvek nalazio: I čime da se zasladim i čime da utolim žeđ i dobru hladovinu da odmorim. Tek, odjednom, put postade suv i pust. Lišen svega, do ispucale staze. I reći ću ti šta sam na tom delu puta, kroz muku i tešku patnju shvatio.
Fadile, dragi moj i dobri prijatelju. Shvatio sam da je u bilo kom putu, bez obzira kakav se pokazao, najbitnije da imaš pravog saputnika.
Pravi je saputnik ono što čini da u svemu ustraješ. Ono zbog čega oboje izlazite kao pobednici iz svake male bitke što vas na putu zadesi. Jedno za drugo, jedno zbog drugog. Dozvoli mi da razjasnim tvom zbunjenom licu, dragi Fadile:
-Ja joj se vraćam. Opraštam i vraćam se Melindi!
Fadil ga zblanuto pogleda, skupi malo ramena te se pogrbi kao da ga Adnanove reči pritisnuše za vrat.
-Ma šta to pričaš čoveče? Kakvo vraćanje? Pa zar kurvi u postelju? Šta ti je budalo, znaš li šta će svi reći!?
Addy mu uputi miran i blag pogled.
-Fadile, da ti kažem nešto o tim tvojim „svima“

– Jebeš sve!

IMG_20150612_174903

Primakla je nos bakarnom poslužavniku. Zavukla srolanu stotku duboko u njonjaru, pomislila u sebi „Hajdemo u vožnju.“ i pustila talas brzine u sebe. Oplemenjivanje sistema instant srećom. Jer sreće danas teško da ima u izvornom obliku. Toliko je retka da se može smatrati pravim bogatstvom. Čak su je mnogi zaboravili do te mere- da zapravo ne mogu ni razumeti ove redove. Srećom uvodni su, pa će se brzo smetnuti sa uma…

„Kako volim kad se tako naguziš dok snifaš dujs, medena…Tako je! Hajde da vidimo šta to imaš za nas! Ti si zvezda VIP sekcije večeras, bejbe!!!“ prokenjao se jedan od prisutnih „VIP“ posetilaca elitnog kluba na obali Havel-a, vodene zveri koja napaja ovaj grad još od doba kada je činio Brandenburšku grofoviju Svetog Rimskog Carstva.

Fudbaler, koji je sa svojim timom došao u Berlin tražeći dobru zabavu. Za dobar provod potreban je dobar speed. Za dobar „ds“ potrebna je ona… Crnokosa Melv, devojka koju su po obalama reka Havel i Spree poznavali kao osobu koja može da im obezbedi „najbolju- ikad“ esenciju sreće. U prilog kvalitetu isporučene robe išla je i činjenica da je Melv, u slučaju da su kupci neodlučni ili posumnjaju u kvalitet, u svakom trenutku bila spremna izaći u susret i na ličnom primeru pokazati o čemu se radi. Nije imala potrebe to činiti često, ali kada bude isprovocirana uraditi tako- onda se potrudi da taj performans bude zapamćen jednom za svagda… Kao što će, uostalom, naš fudbaler iskusiti u narednih nekoliko redova, jer:

„Pička ti materina, ti si se- pa našao izigravati sudiju, mamu ti jebem balavu…“- odvalila je u jednom dahu, sve šaptajući u sebe, dok se odvajala od poslužavnika. Smotanu stotku položi na palac a iza nje namesti srednjak i zape ga o zglob na kom je stotka počivala čekajući da posluži kao projektil koji će uputiti direktno u facu bezobzirnog „sportiste“.

Kada je smotuljak pogodio njušku darovitog fudbalera, Melv ga prostreli svojim nuklearno plavim očima te ga podseti: „Tvoj red šupak! Naguzi se da snifaš dujs, medeni…“ ispruži mu srednji prst u znak dubokog osećanja raskola između dva sveta…

Sirotan je povukao liniju. Nije stigao niti se čestito ispraviti, ni otrati ostatke supstance sa nozdrve (što je pojava koja nastaje kada se nevešto plasira materijalizovani konglomerat instant sreće. Kada autiraš šmrk, takoreći). Posledica koju hemikalije trpe kada opšte sa traljavim „vikend laborantima“ koji nisu predani nauci ili makar onom delu nauke koji izaziva fenomen koji ih lično dotiče. Kada snifaš potrudi se da ne prospeš ni trunku. Jer svaka se broji…

Već je bio ukrstio očima u tolikoj meri da mu je nišan sasvim pobegao te je morao da se pridrži za sto na par sekundi. Dok ne sabere utiske.

„Why do you look like- you’re downloading a Holy Bible?“ – iskoristila je refren ovogodišnjeg MTV hita kako bi u ritmu bas linije nabadala izazovno kukovima dok u šakama pohotno drži svoje prelepe sise, trljajući nežno bradavice između palca i kažiprsta.

„Hajde šupak maleni“ – nastavi da ga lera- „Da vidim, da li možeš da me nanišaniš? Zažmuri i priđi mi- i tvoja sam, obećavam. „

Ostatak ekipe u VIP loži kluba tiho se podsmevao drugaru videvši kako Melv preuzima dominaciju na sceni i sa uživanjem ponižava drkadžiju koji je doveo u pitanje kvalitet njene robe. Do malopre neprikosnoveni kapiten, lider čopora i najgrlatiji mužjak- pred njihovim očima postajao je tako prizeman, tako minoran, ranjiv i pobediv poput ukrštenih reči iz đačkih novina. (jedinih koje je ova fudbalska elita umela zapravo za dosadašnjeg života razrešiti).

Videvši oduševljenje na licima šupkovih drugara Melv je rešila da još malo začini zabavu. Stala je ispred stola za kojim su fudbaleri Borusije šampanjcem rashlađivali letnju noć. Zagledala se u njih poput lavice koja merka plen i sačekala trenutak da se krdo potpuno fokusira na njenu pojavu.

Kapiten ekipe, koji se prvi drznuo ući u igru sa alfa ženkom iz lige koja je bila van konkurencije za slučajne posetioce berlinskih noći, i dalje se iza nje pridržavao za sto sa bakarnim poslužavnikom.

Melv je u ritmu muzike njihala kukovima i lagano zavlačila ruku u gaćice. Krdo je hipnotisano blenulo. Omamljeni poput jagnjadi pred klanje. Poklanjajući pogled svakom od njih, Melv je izvukla prst iz gaćica. Blistao je natopljen njenim sokovima. Hitro se okrenu i priđe njihovom drugaru. Sedeo je za stolom na kom beše poslužavnik sa izvučenim linijama. I dalje nije mogao da se pomeri odatle. Melv ga uhvati jednom rukom za vrat, ispod potiljka i blago povuče za kosu. Savijajući glavu unazad usta mu se otvoriše taman dovoljno da mu silovito zavuče prst natopljen njenim sokom u usta.

„Hajde pičkice, oseti kakav ukus imaš! A? Jel ti se sviđa? Smrdljiva pizdo! Hajde sada vadi lovu, da ja palim a drugari će da te izjebu kao pravu kučketinu. Vidi ih kako sline! Nije im dobro čoveče!“

Kapiten je izvadio svežanj novčanica. Pre nego je bilo šta uspeo uraditi sa njima Melv je već bila popalila ceo bunt. Stari noćni predator.

„Odjebi šupak!“ pozdravi ga i zahvali mu se na trgovini. Gromoglasan smeh ispratio je Melv iz VIP lože elitnog kluba na obali reke Havel. Melv je odjezdila u gladnu Berlinsku noć.

„Kurvi ću iskopati oči pa ću da je jebem u lobanju!“ –dreknuo je fudbalski kapiten, nakon što ga je popustio prvi talas Melvine robe.

„Sada će da vidi kako izgleda kada se zajebavaš sa ekipom iz Dortmunda! Uwe, daj mi ključeve od Audija, brzo!“ – krvožedno nastavi svoj povratnički govor. Bio je razvaljen, ponižen i željan osvete. Pokrenuo je svoje sitne, zacakljene oči ka separeu. Sa prebledelog lica dalo se jasno videti da se sprema kazniti svoga tlačitelja. Makar to bila i žena. Ići će sam i neće se hvalisati o tome. Kada završi sa njom samo će preneti momcima da je povratio kapitensku traku. Tako će ispoštovati ženu u onome što od nje ostane. Zgrabio je torbicu sa dokumentima i uhvatio ključeve od Uwe-ovog Audija u letu.

„Paziću ga, ne brini. Ili ću ti kupiti novi“ – namignu i krene ka izlazu. Zastao je kraj stolića na kom je stajao poslužavnik sa izvučenim linijama. Pogleda ga, pa se obrati saborcima iz svog tima: „Navalite tigrovi! Jebe kevu kako je dobar! I karajte bez mene večeras. Ja imam dejt sa jednom posebnom ribom.“

Žamor ljudi u prijatnim noćima, topotanje cipela po pločnicima, osmesi i dragi pogledi- bili su nepoznanica ovom delu grada. Skladišteni prostori na dokovima industrijske četvrti. Dostavna vozila, viljuškari, kamioni. Crveno bele rampe sa treperećim svetlima, asfalt isflekan naftom. Plastika. Palete. Brza hrana. Znoj. Jer, čak i u Berlinu neko mora da radi ovako.

Noćni ih je plašt prekrivao do nekih pet ujutru, kada se u cik zore počinje raspevavati hor ovih mašina i njihovih ljudskih gospodara. Do tada, samo jedva budno obezbeđenje, čuva ovo mesto od sumnjivih radnji i osoba. Pošto su se poslovično plašili svojih senki čim ostanu sami, stražari su imali potrebu okružiti svoje punktove  čoporima džukela, oko kojih bi im rasprostrli bezbroj činijica sa vodom i hranom, trudeći se da ih drže na okupu i što bliže sebi. Tako bi životinje iskoristili da kupe svoj spokoj i mirno prespavaju noćnu smenu.

Melv je volela što stvari tako stoje. Jer kada pronađeš dovoljno tiho mesto tada mnogo bolje čuješ šapat ulice. Naučiš lakše prepoznati pretnju, prijatelja, konkurenciju… Melv je bila prošla takvu školu i bila je neprikosnovena u onome što radi. Kao i u svemu čega se u životu latila. Uvek se trudila biti najbolja. Koliko god oduševljavala druge, nije se zaustavljala dok ne oduševi sebe. A to joj se retko dešavalo. Visoki kriterijumi bili su utkani u samu osnovu njenog bića.

Put distribucije narkotika zainteresovao je Melv pre nekih par godina, kada joj je prijateljica umalo overila od nekog đubreta kog je turski narko klan smatrao dovoljno kvalitetnim da ga plasira na ovo tržište. Tada je obećala sebi da će svojom robom očistiti ulice od sve konkurentske štroke a ljudima ovoga grada obezbediti najbolje i najsigurnije spravice za zabavu. Na njima je da shvate koliki je zajeb cela ta priča. Ako imaš i malo pameti, kroz par godina kojih se, uzgred, nećeš sećati- shvatićeš koliko si popušio i zbog čega si ti- tu; a oni koje si nekada poznavao- tamo. Visoko, na vrhu kojeg si za sebe priželjkivao…

Zvuk njenih koraka prkosio je tišini usnulog doka. Koračala je laganim, stabilnim korakom. Prolazeći kraj jedne od stražarskih kućica na trenutak je zastala, provirila unutra i poželela dobro veče vremešnom gospodinu koji je otaljavao još jednu svoju noćnu smenu.

-Oho, dobro veče i tebi draga Melv, otpozdravi je Hans. Građanin u svojim šezdesetima, ponosan na svoje kolenima unazad Berlinsko poreklo. Kada provedeš vek u ovom gradu, koliko god on bio velik, svi tvoji mlađi sugrađani deluju ti kao rođena deca i na njih gledaš sa simpatijama čime god se oni bavili. Jer negde, u dubini svoga bića znaš da će ti ljudi jednog trenutka shvatiti da smo svi zapravo prijatelji na neki uvrnut način te će stoga vlastite interese podrediti opštem dobru. Deliti svoju sreću i uživati u osećanju pripadanja. Što je u vreme kada se sve više otuđujemo, povedeni nagonom za sticanje materijalnih dobara, veoma cenjena roba, priznaćete. Melv je, recimo, to lepo uskladila i uobličila u svoju misiju. Starkelji Hansu se svidela ideja te je izašao u susret Melv i omogućio joj da svoju robu krije kod njega na doku. Melv ga je zauzvrat držala dalje od rizika ovog posla i ponekad mu donosila par flaša dobrog hand-made piva, koje je dobilo na popularnosti zahvaljujući izbirljivom ukusu berlinskog hipsteraja.

-Da dopunim zalihe čika Hans. I nestajem poput sove u noć. Namignu starcu i nasmeši mu se zahvalna za njegovu velikodušnost.

-Hajde dete, samo napred. I čuvajte te vaše lude glave, obrati se na kraju ovog kratkog susreta Hans, obraćajući se više celoj generaciji nego lepoj Melv lično.

-Hvala što brinete čika Hans. Divan ste čovek. Melv mahnu preko ramena i nestade u noći.

Hipnotički basovi tresli su stakla audija i ganglije Danny Bein-a, kapitena mlade fudbalske selekcije kluba Borussia iz Dortmunda. Sin jednog od ozloglašenih uličnih pasa Nemačke. Mladić koga su voleli jer mu je tata „zli Bein“ koji ne oprašta dugove niti ostaje dužan. Inače ne bi. Jer mu je glava bila puna svega osim sporta. Kurve, gudra, kocka, kriminal. Dečko je svojim stilom života Luciferu lično uspeo izmamiti osmeh.

Leteo je ka dokovima. Leteo ka rampi broj četiri, koju su iz nekog razloga zvali trojka. Mestu koje je i noćas pod „budnim“ okom vremešnog gospodina Hansa Lindemann-a, rođenog Berlinca. Saznao je i mesto na kojem Melv drži štek iz kog dopunjuje zalihe ukoliko potražnja premaši ponudu. Danny je uspešno savladao neke od osnovnih lekcija jezika ulice. Sve informacije dobio je na jednom mestu, prosto sagledavši ko je u klubu najprimereniji za davanje istih. Bogata dečica koja se razmeću lovom i vidno odskaču iz klupskog klišea.“ Wannabe gangsters“ . Uz par šamara dobije sve što mu treba. Sročeno u stihu ako baš poželi.

Sa 100 na sat u trećoj, grmljavina klipova lomila je noć na pola. Tišina doka broj četiri je gubila svoju gustinu i temeljnost. Isprva odolevajući, pridavala je zvuku Danny-jevog auta samo još jednu ulogu u pozadinskom šumu grada Berlina. Međutim, noćas je tišina „trojke“ napadnuta rastućim urlicima automobila koji lomi prilazne rampe, iz kojeg je nakon jezive škripe kočnica izleteo čovek i u dva koraka se stvorio iznad Melv grčeći se od želje za osvetom.

Nagnuvši se, Danny uhvati Melv za vrat dok je- dopunjujući štek iz kutije od njenih prvih martinki, čučala kraj kontejnera koji se, zahvaljujući intervenciji njenog prijatelja- čika Hansa, čuvara doka br.4, nikada nije ni punio, samim tim- niti praznio.

-Šta je kurvetino, mamu ti jebem, a? Iznenađena što me vidiš je li? Šta, kao boli te đoka što neki idiot potpisuje auto ovde,a? Kao, klošarka sam, kuliram kraj kontejnera, a? U, pičketino glupava, pa u njemu ćeš večeras i da završiš! Jel ti jasno? A? Da zapamti ovaj usrani grad koga si ponizila ove večeri! Pamtiće me Berlin! Rešiću ga još jednog skota koji blati ponos moje nacije!

Dodji ovamo! dodji ovamo! – ponavljao je vukući je za kosu bliže žutoj, treperavoj svetlosti ulične svetiljke. Dodji bliže svetlu kurvo! Odvali joj šamarčinu. Jel ti se sviđa? A? Odgovori mi? Raspali je nekoliko puta po glavi šakom. Lavež uznemirenih pasa upotpunio je tupo bubnjane Danny-jevih šaka preko Melvinog lica.

Melv, dolazeći sebi oseti toplotu po obrazima i bradi. Sočne rečice krvi slivale su se niz njeno anđeosko lice. Oči su joj, nekako, bile manje plave. I usne su se tanjile ispuštajući krike zbog bola nanetog udarcima nogom po njenom stomaku. Širom otvorenih usta, boreći se sa suzama- znakom poraza, Melv je bolom budila ovo julsko jutro…

Ćuti kurvo!!! Ćuti! Jel ti se sviđa ovo, a? Odgovori mi! Jel ti se sviđa?- nadahnut mukom koju nanosi, groktao je Danny između udaraca. Telo žene počinjalo je klonuti pod  njegovom snagom.

Nakon poslednje serije uradaca kojima je propisno išutirao Melv po rebrima, opkorači je, uhvati za uši okrvavljenu glavu, koju tresnu dva-tri puta o kontejner i zapovedi joj:

Hajde sad…hajde diraj se! Pipni svoju pičkicu sad, kurvetino. Hajde, gledam te! Gurni prst kujo. Duboko. Hajde. Sad me pališ…Da te vidim sad kučko! Jel ti lepo? Odgovori mi!

Želiš me, a? Hajde guraj- bezuspešno joj je naređivao otkopčavajući zip na svojim farmerkama.

Imaš sreće kurvo, pa mi se ne piša! Odvali joj još jednu šamarčinu i krvavih ruku krenu ka automobilu.

Melv, ležeći kraj „svog“ kontejnera na trenutak izgubi vezu sa realnošću. Zažmuri i pred kapcima joj zaigra prolećno cveće Tiergarten parka. Ona sa svojih sedam godina. I njen otac, pred odlazak u Ameriku. I njegovo pitanje: Jel me voliš? Njen zagrljaj umesto odgovora i obećanje samoj sebi da će biti hrabra i snažna. Jer tata će biti tamo, u Americi. Ali on je živ i nije umro. I pomoći će mi ako mi pomoć bude trebala. Već me je naučio kako da gađam iz pištolja. Slika joj se zamuti i ponovo oseti toplotu svoje krvi na licu. Otvori oči i ugleda kako fudbaler, sin kriminalca, odlazi ka svom automobilu. Poseže rukom ka kutiji od svojih prvih martinki i između kesica sa raznoraznim zezalicama izvuče utoku. Jer, znala je da joj treba u ovom poslu. Zato što je Melv velika, pametna devojčica.Otkočila je komad. Metak je već bio u cevi. Ležeći u lokvi svoje krvi, nišanila je. Usaglasila je zadnji i prednji nišan sa glavom kapitena mladog tima Borussije. Udahnula, izdahnula, zadržala dah. Praskavi ton označio je kraj večeri. Tišina se ponovo skupila oko „trojke“ kao voda oko kamena kojeg guta.

Melv se pridiže, obrisa krv sa lica, sede u Audi i ubaci u prvu. Upravi kola ka reci, ugasi ih, otvori prozor i izađe iz njih. Kroz prozor izbaci menjač iz brzine i kola krenuše niz obalu, pravo u čeljust vodene grdosije…

Psi su se već bili okupili oko mozga posluženog na asfaltu.

Melv je došetala do Hansove kućice.

-Eh, dete… Još jedna mladost poslužiće kao noćni obrok psima sa dokova. Mnogo ih je u okolini, oglodaće mu kosti do ujutru. Nestaće bez traga. Vidiš dušo, budući da sam ceo vek proveo sam- strahujući da ću biti povređen i slomljenog srca, nikada se nisam zaista vezao za ženu. Nisam želeo saznati koliko boli i šta usledi nakon ljubavi.

Melv mu uputi sažaljiv pogled i hladna poput hridi objasni mu:

-Dobri moj, romantični čika Hans. Vi ste duša jedna od čoveka, znate li to? Izgleda da u vama ima ljubavi na pretek. Nakupilo je se godinama. Iako ovde nije bilo reči o ljubavi, naprotiv njegova mržnja učinila je da stvar ovako skonča, ipak ću se osvrnuti na vaša pitanja…Ne postoji stanje “nakon ljubavi” čika Hans. Ljubav je večna. Ili ne postoji.

-Hvala kćeri draga. Idi naspavaj se, beše ovo teška noć.

-Hoću čika Hans, hoću. Laku noć.