STOKA

Svaki stari stan miriše isto. Svaki stari krevet u svakom starom stanu miriše isto – na mokru zemlju ispod opalog lišća. Miriše stari stan na stare ljude koji su u njemu proživeli svoje. Živeći u nekom drugom vremenu, svakako onom iza nas.
Nadživevši svoje vlasnike, mirišu takvi stanovi na neka daleka i nama nedokučiva detinjstva. Na odrastanja, na prve ljubavi, brakove, sreću. Na prva iskušenja. Na decu. Razvode. Na majčino mleko i špiritus. Miriše na njihov početak i kraj. Dobar somalijer tačno bi mogao razaznati svaki ključni trenutak u životu bivših, čiji potomci ustupaju njihov prostor i intimu zarad povećanja količine raspoloživih novčanih sredstava na tekućem računu. Baš nekako otužno. Ceo jedan život, ceo vek tih nekada im (možda) dragih ljudi dati u zamenu za deseti deo miliona.
Međutim, ono što je izistinski grozno je što poslednjih par reči gotovo svakome od nas zvuči sasvim razumno. I primamljivo. U tom pogledu – ista nas misao zorom probudi koja nas na san isprati. Eto, kad smo stoka. Ohola, pohlepna, požudna, besna, proždrljiva, zavidna i lenja stoka. Svaki nam se od sedam prinčeva tame ponaosob raduje.

YUGO

Prolećno veče, ponedeljak. Sedimo za stolom i raspredamo laganu, neozbiljnu priču. Onu lekovitu, tako neophodnu završnici prvog radnog dana u nedelji. Uštirkane japije koji sede u bašti ćemo izuzeti iz ove konstatacije. Oni vole ponedeljak. Baš vole. Kao i priče o  inovacijama u poslovanju. Mi smo, s druge strane, poveli staru dobru naklapaču o polovnjacima. U nekom trenutku Altina istupa sa ponudom…

-Dirlija tebra, imam za tebe vrh jugića za osam glava!
-Šta imaš?
-Imam juga, ali vrh brate, za osam glava, šta?!

Stiže tura, zveckaju čaše. Zuri se u telefone, proveravaju se cene na netu. Svi provaljuju da ima isto, al’ za osetno manje love. Nastaje kratka dramska pauza.

-Tebra! Dal’ si lud jebote! Ti k’o da si na Bubanj potoku! – potvrdi Mitko Dirlijinu sumnju navodeći upravo otkriven oglas.

-Gle ovo, jebote: Koral In, dvehiljadeosmo, pet stotina i pedeset evra. Imaš na oglasima. K’o časa!
– Pa dobro, okej… ima, normalno da ima.
Pa dobro, okej… jel može onda taj tvoj za šesto?
– Ma pali, nema šanse!
– U, izvini Altina, e! Ajde bre, beži bre! ‘Oće kupi neko juga za osamsto evra, si lud brate? Jebote imaš Citroena za  sedam glava. Sa katadiotperima.
– Sa čime?
– Katadiopterima.
– Šta je to?
– Mačje oko. Hapteliopter. Tako to Urke zove.
– Ko?
– Uroš.
– Tvoj mali?
– Da.

Kada je postalo izvesno da Altina neće uspeti da zavali Dirliji polovnog juga u pretpostavićemo, očajnom stanju al’ za masne pare, stolu je prišao Vlaja unoseći osveženje jednom od svojih visprenih opaski:

– Brate, divi ovako… Dirlija da dá onaj njegov bajs i pedes’ evra preko i to je to, e! Jeb’o te taj tvoj jugo.

Altinjanin je nakon Vlajkove replike nakratko napustio konferenciju pravdajući se odlaskom u klonju. Znajući ga, povratak je svakako morao da bude pompezan:

– Jesi seo tu, jebem te u usta? obrati se Vlaji, koji je bio iskoristio priliku i zauzeo mu mesto.

Vlaja ga je znalački iskulirao.

Inače, koncepcija stola je takva da postoje četiri sedeća mesta, međutim važi nepisano pravilo da jedan čovek zauzima dva mesta. Na jedno smesti bulju, na drugo ispruži noge, ostavljajući ostatku ekipe na izbor da stoje ili da sednu na neko drugo mesto pa da navrnu do stola kad im se prohte. Altina se tako zavali na susedni sto, na kojem je Mitkova gitara imala stalnu rezervaciju.

– Mitko, aj skloni gitaru i sedi tu kraj mene… Tako brate.
– Jednog dana kada budem apsolutni vladar ove države, ti ćeš da budeš ministar turizma, a Vlaja ministar spoljnih poslova!
– A Dirlija?
– Dirlija prečanin? Taj neće ništa da bude! Nek’ tera ono njegovo biciklo. Kad neće uzme onakvog juga! Osam glava, e! Pa to je polu – džabe jebote…
Počinjao je novi krug večite trke očuvanih polovnjaka. Ja sam za večeras bio u dovoljnoj meri remontovan i bilo mi je vreme da protabanam ulicama. Pozdravio se, izašao. Jato vrana kreštalo mi je iznad glave tražeći u granju mesto na kojem će da zanoće. Bile su glasne i srale unaokolo. Klinci su krenuli u grad, bivajući na momente glasniji od vrana. Frizerka je zatvarala svoj salon. Gotivan je ovaj naš grad, pomislio sam koračajući. Kolikogod bio nesavršen u svakom pogledu. Zapravo, ljudi su ono što u svakom mestu istinski vredi. Ljudi bato… Dobro, ne baš svi.