STOKA

Svaki stari stan miriše isto. Svaki stari krevet u svakom starom stanu miriše isto – na mokru zemlju ispod opalog lišća. Miriše stari stan na stare ljude koji su u njemu proživeli svoje. Živeći u nekom drugom vremenu, svakako onom iza nas.
Nadživevši svoje vlasnike, mirišu takvi stanovi na neka daleka i nama nedokučiva detinjstva. Na odrastanja, na prve ljubavi, brakove, sreću. Na prva iskušenja. Na decu. Razvode. Na majčino mleko i špiritus. Miriše na njihov početak i kraj. Dobar somalijer tačno bi mogao razaznati svaki ključni trenutak u životu bivših, čiji potomci ustupaju njihov prostor i intimu zarad povećanja količine raspoloživih novčanih sredstava na tekućem računu. Baš nekako otužno. Ceo jedan život, ceo vek tih nekada im (možda) dragih ljudi dati u zamenu za deseti deo miliona.
Međutim, ono što je izistinski grozno je što poslednjih par reči gotovo svakome od nas zvuči sasvim razumno. I primamljivo. U tom pogledu – ista nas misao zorom probudi koja nas na san isprati. Eto, kad smo stoka. Ohola, pohlepna, požudna, besna, proždrljiva, zavidna i lenja stoka. Svaki nam se od sedam prinčeva tame ponaosob raduje.