Posts Tagged ‘Berlin’

20170720_114620

Zovem se Benisio. Imam 44 godine, živim i radim u Berlinu. Dobro, Potsdamu – mestu u blizini. Zapravo, radim kao mehaničar na benzinskoj pumpi između Berlina i Potsdama  – u kom živim kao podstanar. Otkud benzinska pumpa? Šta znam, oduvek sam voleo motore pa me, valjda, mesta tog teškog, oktanskog vonja prosto privlače. Ne znam, nisam psiholog. Verujem u ono što na svojoj koži osetim i pričam o onome kroz šta lično prođem. Mali sam, običan čovek. Večiti student na Univerzitetu u Karakasu. Mom dalekom, rodnom gradu. Možda bih i to školovanje mogao napokon privesti kraju. Ovde priznaju diplome venecuelanskih fakulteta, verovatno će mi priznati i ispite… Šta bi mi falilo da se jednom u životu iscimam za samoga sebe. Jezik, ionako, razbijam! Uz Hristinu sam ga veoma dobro savladao. Bila je profesorka nemačkog jezika, pokoj joj duši. Ko je Hristina, pitate se? E, to je bila moja druga žena. Odavde. Zapravo iz Berlina. Ona je bila baš iz Berlina. Iz Krojcberga, sa stanom blizu Jevrejskog muzeja. To je baš, onako, dobra lokacija. I taj stan je pripao meni. Uz njega i  životna lekcija koja uči o poverenju…

Sećam se, pre petnaestak godina, studenska četvrt u Karakasu. Ja apsolvent sociologije na državnom univerzitetu  Venecuele, obnavljam svaku školsku godinu i studiram već sedam godina zaredom. Finansiram se iz svog džepa, ne roditeljskog. Tu i tamo odradim po neki poslić za nešto malo para, a tokom leta obavezno odlazim u Sjedinjene Države, na razmenu studenata u okviru „Work and Travel“ programa. Zaradim ozbiljniju kintu i kada se vratim, opušteno blejim gotovo šest meseci.

Petnaesti je maj. Stojim u nepreglednom redu pred šalterom studentske službe. Svi smo tu zbog jedne stvari. Čekamo dokumentaciju za ovogodišnji odlazak u Gringolend. Tu je i ona. Mlada, iskričava od neizvesnosti i pomalo zbunjena. Onako iskreno, slatko. Onako, da učini da se prve reči zauvek pamte – (baca pogled na moja dokumenta, pročita mi ime i upita me):

„Benisio, izvinite, ja sam se malo zbunila. Stojim ispred ovog šaltera, a ne znam da li sam na pravom mestu. Treba da preuzmem formulare za odlazak u Nju Jork… pa ako možete samo da mi kažete kuda sad da idem?“

To su bile prve reči kojima mi se obratila. Još nisam ni znao kako izgleda. Bila mi je iza leđa. Onda sam je video. Ni dan- danas ne znam kako, ali istog trenutka mi se učinila strahovito poznata. I, nekako, neobjašnjivo prisna. Nije to bilo glupo tinejdžersko zaljubljivanje niti osećaj da ti insekti gamižu po crevima. Ne, bilo je drugačije. Temeljnije, čvršće, odraslije. Kao da smo se videli ranije i proveli život (ili nekoliko njih) zajedno. Nisam mogao da se otmem utisku da se sad ponovo srećemo, nesvesni ičega iz života naših prethodnih inkarnacija. Ta vrsta osećaja. No, potisnuo sam to i našao se mladoj dami na usluzi. Melita. Tako se zove.

„Na pravom si mestu, Melita! Usput, ja takođe idem u Nju Jork ove godine. Radićemo u istom gradu.“

„E, kul!“ kratko mi je odgovorila.

Sećam se da nisam bio zadovoljan dobijenim odgovorom, iako nisam imao pravo ništa više ni očekivati. Ali, kažem, negde iz tamnih ćoškova podsvesti, osećao sam da među nama ima nešto više. Više od puke želje da se jedan oženjeni muškarac oproba još jednom i uveri da nije sasvim zarđao. Oh, nisam spomenuo? Da, već sam bio oženjen svojom prvom ženom. Sin Esteban, divno dete. Žena kreten. No, držimo se teme… Nezadovoljan hladnim Melitinim odgovorom, kao i da je za nju činjenica  to da se od svih iz reda obratila baš meni  i da u isto vreme idemo u isti grad, samo „kul“, morao sam je upitati:

 „Zar samo kul?!  Koliko kul?“

„Kaaao… Kao bez kurtona! Toliko kul. To okej dečkonja?“

„Fantastično! Vau! Grom iz vedra neba. Voliš bez?“

„Obožavam!“

„Znači umeš da se zbližiš, provodiš vreme, budeš verna svom muškarcu?“

„Znači. Mada se nešto nisam zaustavila samo na muškarcima. Ni žene mi nisu strane!“

Dobio sam i više od odgovora. To je bio jasan poziv da „budem u blizini“. Kasnije je preraslo u „da se ne odvajam“ od Melite. Nikad! Vreme koje smo proveli u Nju Jorku učinilo je da se stvari tako postave. Viđali smo se svaki dan. Ujutru bih je povezao do posla. Popodne sam je dovozio do njene metro stanice, kratko bi se pozdravili i rastali. Pričali bi o knjigama,  filmovima, muzici. Kasnije smo počeli pratiti istu seriju. Sećam se da je bila o paralelnim svetovima i nekako je upotpunjavala taj naš početak. Davala mu je smisao i terala me da razmišljam. Verovatno i nju. Nikada je  nisam pitao. Odlazak na posao, povratak kući. Svraćanje na njenu stanicu. Pljuga u kolima. Bezbroj poruka, dopisivanja, poziva… Prvi poljubac. Prvi seks. Drugi, peti, pedeseti. Sreća.

Po povratku u Karakas nastavili smo se viđati gotovo svaki dan. Naši trenuci, naši dani. Pričam joj kako Esteban raste i kako ga učim stvarima. Kako smo počeli zajedno igrati fudbal, bacati loptu na koš, voziti bajseve. Ona meni priča kako se sprema da ide iz ove zemlje. Kako njene plave oči bdiju nad knjigom, učeći nove i usavršavajući već savladane strane jezike. Mislio sam da će da ode u SAD, kao većina nas sa tih prostora. Međutim, sećam se dobro koliko me je šokirala svojom izjavom da planira da ide u Evropu. U Nemačku, u Berlin. Potpuno stran jezik, druga kultura sa kojom je gotovo nemoguće spojiti bilo šta vezano za osobenosti našeg mentaliteta. Međutim, to njoj nije predstavljalo problem, niti prepreku. Moja Melita. Uvek prva, uvek jedinstvena!

Doduše, u početku joj nisam verovao. Mislio sam da je to trenutna posledica njene istraživačke faze u kojoj cilj jeste pronaći sebi mesto pod Suncem, ali pod uslovom da to bude što realnije i što lakše. Bar sam ja uvek sebi krčio put na taj način. Rekoh, mali sam čovek, a u malog čoveka ni um nije vredan hvale. Srećom, učio sam nešto škole koja mi je pomogla da otvorim vidike. Problem je bio u tome što, iako sam mogao videti i shvatiti stvari, nikada se nisam mogao naterati da ih promenim. Uvek mi je bilo bitnije navići se i prilagoditi situaciji, nego okolnosti menjati iz korena. Zapravo pre lakše nego bitnije. Bio sam lenj.

Lenj poput tog sunčanog i maznog nedeljnog jutra, koje sam pozdravljao sa svoje terase, uz gorku jutarnju kafu i otvoren laptop, logujući se na svoj mejl. Jedna nova poruka. Piše ona. Dobila je ugovor. Dobila je posao u Berlinu. Odlazi za nedelju dana. Ne verujem i dalje. Ne pišem joj odgovor, već je zovem telefonom:

„Bejb, da se gledamo ovih dana?“

„Da se gledamo svaki dan ludače! Ja odlazim konju, potreban si mi! Sve mi je ok, sve sam sredila. Samo si mi ti još ostao kao prepreka. Ne prestajem da plačem. Čas od sreće, čas zbog toga što se rastajemo. Moramo se videti, moramo beskrajno da pričamo, da se volimo, grlimo, jebemo…“

„Dolazim!“

Seo sam na motor i odveo Estebana do mojih roditelja. Neka bude tamo neko vreme. Ženi sam rekao da idem na susret mog bajkerskog kluba i da me neće biti nekoliko dana. Došao sam do Melitine gajbe. Stan prepun njenog veša. Deo se suši, a deo je opeglan i spreman za kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i po neka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Mislimo da smo bitni, jedinstveni, neophodni… Nismo. Samo smo gomila narcisoidnih primata. Zar i ti Melita? Bio sam ljut na nju. Bio sam tužan i bio srećan što je srećna. Bilo mi je drago što je činim srećnom. Tih sedam dana gotovo da nismo silazili jedno s drugog. Zalepili smo se kao ulične džukele. Sve je mirisalo na nas. Krevet, klonja, soba, Karakas, Venecuela, Berlin, ceo svet…

„Hoćeš li doći za mnom?“

„Hoću srećice!“

„Obećaj mi!“

„Obećavam!“

„Volim te!“

„I ja tebe!“

„Koliko?“

„Ne kenjaj! Znaš ti dobro koliko.“

Nadala se da ću doći. Znao sam da hoću. Zaista sam voleo tu ženu. Javila se kad je stigla. Na poslu su je odlično prihvatili. Svima je slatka i svima je baš kul što je latino riba. Radi kao asistent advokatu u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi pravnim savetovanjem. Super joj je. Ljudi su odlični, grad je fenomenalan, svi su mladi, slobodni i srećni. Otvoreni i iskreni. Miris gandže je svuda okolo, a pivo je fantastično! Cene su sasvim pristojne. Prevoz je skup. Planira da kupi bicikl. Advokat Moric živi u blizini i ponudio se da joj pokaže grad.

Ja sam u Karakasu morao pronaći posao. Izvalili su mi šemu za Gringolend i nisu više hteli da mi odobravaju vizu. Zaposlio sam se u komšiluku, u mehaničarskoj radnji. Na dva ispita do fakultetske diplome postao sam majstor- Horheov šegrt. Bilo mi je kul. Dobra je ekipa, dobro je zezanje. Pivo je odvratno, ali jeftino. Prevoz je skup, ali živim na deset minuta hoda. Posao je težak, ali učim ono što me zanima. Ruke su mi večito zamašćene, redovno glavim na poslu, a kinta je loša. Žena je počela da se jebe sa mojim kumom. Izvinio mi se čovek. Kaže žao mu. Ja ne kažem ništa. Mali Esteban mi kaže da je mami teško samoj, da kaže da sam se propio i da me nikad nema kod kuće. Ja mu kažem da to radim zbog njih, da bih doneo veknu hleba na sto. On sleže ramencima. Žena piše zahtev za razvod braka. Kum guzi. Ja radim, masan do laktova.

Usledio je razvod. Iznajmio sam gajbu pored radionice u kojoj sam pekao zanat. Jeftini, trošni bungalovi u zajedničkom dvorištu. U dvorištu travnjak, par visokih javora, klupa, gipsana kič – fontana, sa sve novčićima, ubačenim za sreću, koji se žute iz vode prepune žabokrečine. Cela stvar smrdi pred kišu kao i kad je jako Sunce. U stvari, prosto – smrdi! U dvorištu se nalazi i koš. Kada dođe, Esteban voli da šutiramo trojke. Dobro mu ide. Bežični internet kradem od majstor- Horhea, pošto je moja gajba u ravni sa njegovom kancelarijom. Deli nas samo žičana ograda prekrivena bršljanom i paucima. Baš ih ima mnogo u toj živici. Dopisujem se sa Melitom. Plaši se za mene i moli me da ne preterujem sa pićem. Govori mi da upišem kurs nemačkog jezika. Kaže da tamo, kada im se obratiš na njihovom maternjem jeziku, otvaraš sva vrata. Savetuje mi da uokvirim svoj novi zanat u neku diplomu. Mehaničari su tamo deficitarni. Uz poznavanje jezika naći ću posao kao od šale. Ponovo me moli da, sada kad sam ranjiv, ne pravim glupe poteze. Uglavnom je slušam. Tu i tamo popijem po koju sa ekipom sa posla, ali ipak postupam po Melitinim savetima. Ne mogu, jače je od bilo čega, prosto osećam da joj je stalo do mene, da me voli i da mi želi samo dobro. Jedna od retkih. Ok, jedina ako izuzmemo roditelje. Upisao sam kurs jezika, kao i prekvalifikaciju u srednjoj mašinskoj školi. Za dve godine, koliko je već prošlo od kako mi kum taslači bivšu, postao sam kvalifikovani automehaničar sa poznavanjem nemačkog jezika na B1 nivou po CEFR klasifikaciji. Osećaj je bio odličan.

Pisao sam Meliti. Radovali smo se zajedno. Pita me kada ću joj u posetu, jer ima svašta da mi pokaže. Moric joj je, kako reče,  „objasnio mnogo toga“… Ove reči su mi zaparale po sujeti. Ne sumnjam da jeste. Tačno sam osetio šta je rekla. No, znajući da Melita priznaje samo ukoliko ona to želi, iskulirao sam suvišna pitanja i obećao joj da će to biti uskoro.

Guleći tako moje dane u Horheovoj radionici, dolazim jedno jutro na posao, logujem se na mejl kako bih skinuo naloge za rad sa opisom kvara, odštampao ih i zadenuo svakom automobilu za brisač. Kad- u inboksu pismo od moje bivše. Piše mi kako ima potrebu da mi ona kaže kako je, pošto je ja već „ne pitam, ne konsultujem se sa njom i ponašam se kao da više ne postoji“. U neverici, nastavljam da čitam i shvatam da je pismo klasično izdrkavanje povređene sujetne žene, gde mi govori  kako se moj kum baš posvetio malom Estebanu i da, zahvaljujući njemu, on ima sjajne ocene u školi. Dalje piše kako je moj bivši kum jedna pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto stoji na zemlji obema nogama, kako drži stvari pod kontrolom, vodi računa o njima. Takođe, stavlja mi do znanja kako im je i u postelji sjajno, da je i tu jedan dobar i odmeren čovek, da ne gleda na seks kao na doživljaj koji svaki put mora biti za pamćenje i da zbog njega ne gubi razum kao ja. Na kraju, kaže kako mora priznati da mu je manji, ali da je njoj neuporedivo lepše sa njim. Pozdravlja me i želi mi uspeh u poslu.

Pokupio sam naloge sa štampača i krenuo ih razdeliti po garaži. Naravno da je njen mejl ostao otvoren, naravno da su ga sve moje kolege pročitale i naravno da su se naslađivale njegovim sadržajem kao da je tu bilo bog- zna- šta da se pročita. Prozivke na račun rogova, kuma i svega što trivijalnim besmislicama zagolicanoj mašti majstora iz automehaničarske radionice može biti smešno, ispunile su narednih nekoliko dana. Uporedo sa tim okolnostima, dobio sam i potvrdu od Melite da se stvar između nje i Morica „zakomplikovala“. Osećao sam da bi bilo suvišno kada bih joj stavio do znanja da sam svestan toga već neko vreme. Poželeo sam joj da reši stvar u svoju korist i zamolio je za još samo malo strpljenja. Bila mi je potrebna još jedna plata, kako bi mi u banci odobrili povećanje kreditnog limita po Master kartici. Još mesec dana bejbe. Još mesec dana i dolazim. Naravno da je svoj odgovor završila sa „Već vlažim!“ Tako mi je tih 20 radnih dana presečenih sa tri vikenda, učinila gotovo nemogućim dočekati.

Bila je sredina novembra. Od banke mi je stiglo povećanje limita, od Horhea bonus, a od suda rešenje o visini iznosa alimentacije. Trideset procenata od neto iznosa ličnog dohotka. Manje nego što već uplaćujem Estebanovoj majci na račun, kako bih joj na taj način pomogao u podizanju mog deteta, pošto se za ostalo već bila snašla.

Po završenom poslu svratio sam do radnje i kupio par piva. Ušao u gajbu, seo u fotelju i otpio gutljaj iz prve konzerve. Nakačio se na Horheovu mrežu i otvorio aplikaciju banke. Pogledao sam stanje. Nešto deviza u šteku, nešto kinte na tekućem i lep limit na kreditnoj kartici. Dovoljno za kartu i dva – tri meseca života sa Melitom, pomislih. Polio sam se pivom po majici. Pepeljara je puna, napolju pada kiša. Sedamnaesti je novembar. Ne znam tačno u kom trenutku, tek te večeri napisah Meliti pismo u kojem joj rekoh da želim da dođem, ali na malo duže vreme jer ću pokušati da nađem posao dok sam tamo. Naći stan i preseliti se. Bez obaveza po nju, bez želje da joj remetim putanju kojom je usmerila svoj život. Ujutru, uz kafu, čekao me je odgovor:

„Od: C.Melita

Za: T.Benisio

Predmet: RE: Pozdrav mala!

Dušice moja! Napokon! Toliko sam srećna i toliko jedva čekam da te vidim, zagrlim, osetim, pomirišem!

Dolazi i ponesi sve što ti je potrebno da se više nikada ne vratiš. Šaljem ti pozivno pismo u prilogu mejla- odštampaj, da imaš da ga prikažeš kada sletiš. Broj imaš, ja te čekam ujutro na aerodromu pa idemo do mene. Uzeću slobodan dan. Sve ćemo srediti, ništa nemoj da brineš. Samo mi javi kad i na koji aerodrom slećeš.

Budi mi dobrica,  ljubavi. Uživaj u letu.

Bis Morgen,  mein Schatz. Tschüss  :*****“

Umesto doručka, kupio sam avionsku kartu. Umesto na posao, otišao sam do banke. Podigao svu lovu i pretvorio u evre, došao kući i spakovao kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i poneka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Pozvao sam taksi i krenuo na aerodrom.

Prekookeanski let u novi život. Dug i naporan, ophrvan mislima. Od onih najtamnijih do misli koje bude davno zaboravljene osećaje snage, sreće i poleta. Let dovoljno dug za mentalno pročišćenje. Držao sam otvorenu knjigu, pokušavajući da se nateram da obnovim osnovne fraze, pitanja i odgovore na svom novom jeziku, ali uzalud. U glavi samo maratonska pro et contra debata. Siže dosadašnjeg života. Osećaj umora, blaga vrtoglavica, pritisak u ušima. Zvuk točkova koji dodiruju asfalt piste za sletanje. Touchdown. Berlin. Oblačnih pet sati ujutro na aerodromu Tegel. Kontrola, pečat, moja dva kofera. Njena dva oka i osmeh koji razbija čini.

Zagrljeni, suznih obraza i punog srca na trenutak zaustavljamo vreme. Samo snažan stisak dvoje ljudi koji se vole ostao je kao sidro zariven za svet čije smo postojanje u tih par trenutaka potpuno ignorisali. Nas dvoje. Naša ljubav. Sami u kosmosu. Odvajam se iz njenog zagrljaja, obuhvatam joj obraze šakama i kroz uplakane oči gledam njeno lice. Želim biti siguran da je to ona pored mene. Želim nahraniti dušu obrisima njenog lica, uglovima usana, očima, njenim mladežima. Mekoćom njene kože i tamom njene kose.

“Bože, tu si.“

„Tu sam“

„Kao život da je prošao!“

Odlazimo do metro stanice. Kupuje mi nedeljnu kartu za prevoz, objašnjavajući kako se bira na aparatu, usput me propitujući savladano znanje. Moja profesorka, plamenih usana i savršenog dupeta. Žalim joj se kako ne mogu da pratim nastavu zbog potreba koje trenutno potiskuju svaki drugi nagon i onemogućuju mi rasuđivanje. Smeška se. Znam da se oseća isto. Sedamo u metro, izlazimo na njenoj stanici. Palimo pljugu, pešačeći do gajbe. Otključava vrata, skidamo se, odlazimo pod tuš. Topla, naga tela. Strast i požuda. Uradili smo to odmah. U kadi. Nije bilo moguće savladati se.

Moj prvi dan u Berlinu proveo sam go, kod Melitine na gajbi, među njenim nogama. Ništa drugo nismo radili. Dve ulične džukele iz Karakasa opet zajedno. Ponovo ceo svet miriše na nas. Tek smo uveče, nešto pre sna, prozborili o stvarima koje me čekaju i oko kojih će mi pomoći. Kursevi za integraciju, prevođenje dokumenata, otvaranje računa, traženje posla, traženje stana… Balada imigranata.

Krenuli smo obavljati jednu po jednu stvar i kako je vreme odmicalo, sve jasnije je na površinu isplivavala činjenica da moje poznavanje jezika nije ni približno dovoljno za upotrebu u svakodnevnom životu. Morali smo da poradimo na tome. Melita mi je obećala da će mi pronaći nekoga da me poduči. Raspitaće se, kaže, kod njenih na poslu.

„Moric će, verovatno, ponovo da ti se nađe…“ – začikavam je. Trenutak slabosti, valjda zato što me je razmazila, zaista se brinući o meni. Bila mi je doslovno mentor. Ni o čemu nisam morao razmišljati, osim o tome da li ću poslušati njen savet ili ne. Sve mi je pružala na dlanu.

„Slušaj Ben… Pisala sam ti o meni i Moricu. Znaš, kada se nađeš u mojoj situaciji, na dobre ljude gledaš drugim očima. Ceniš ih i zahvalan si im za pruženu pomoć. I to traje neko vreme. Zatim, kad vidiš da je taj čovek jedna…“

Prekinuh je, nastavljajući umesto nje:

„ … Pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto obema nogama na zemlji, koji drži stvari pod kontrolom, vodi računa o tebi… “

Vidno zbunjena, upitala me je otkud znam i odakle mi to, rekavši na kraju da je Moric upravo takav. Razmišljao sam da li da joj pokvarim dan i kažem da sam upravo citirao reči iz onog mejla moje bivše žene, no savladao sam se.

„Pusti. Moji demoni.“ – kratko sam odgovorio.

„O, dušice!“

Prišla mi je, pogleda punog sete i zagrlila me. Usledio je dug, sočan poljubac. Skidanje. Krevet. Pod. Kuhinjski sto. Kada smo prikupili nešto snage, pripalila je pljugu i okrenula Morica. Nije mi smetalo. Znam te stabilne, što stoje “obema nogama na zemlji”. Nikada neće moći da joj uradi ono što ja mogu.

Nakon par dana, čuo sam se sa svojom budućom predavačicom. Moric je pronašao tu ženu, bivšu profesorku nemačkog jezika u gimnaziji, koja je voljna da me podučava. Dogovorili smo se o terminu i ja sam krenuo na časove.

Desetak  stanica i presedanje sa „U3“ na „U1“ liniju metroa. Krojcberg. Stan broj 5, prvi sprat. Iz ulaza, uz stepenice pa prva vrata levo. Zove se Hristina.

Zvonim. Ovara mi vrata. Starija od mene koju godinu, rekao bih. Toliko da su joj usne i oči došle do izražaja, a život joj ulepšao lice mudrošću. Baš kako volim. Brineta. Vitka, prijatna i pričljiva.

„Krenućemo od gramatike. Volim kada zaboli na počeku. Posle sve izgleda lakše!“ – bile su njene prve reči koje mi je izgovorila u svojstvu sada zvaničnog profesora, sa potpisanim ugovorom i tarifom koja nije bila baš niska.

„Slažem se. Bez suvišnog okolišanja. Nemam nešto mnogo vremena. Mada to okolišanje ume da zainteresuje čoveka da se nečemu dobrano posveti“ – složio sam odgovor, želeći da vidim njenu reakciju.

„Mladiću, vi ste već dovoljno zagrejani koliko primećujem! Vidite, zato i volim mlađe muškarce. Vi gledate napred. Ne osvrćete se na pređašnji život. Istina je da kod muškarca nije u pitanju njegova dob već on kao osoba, ali… naprosto, muškarci mojih godina vole priču o Harlej Dejvidsonima i nekadašnjim mestima ispred kojih su maštali da će ih jednom parkirati.“ – to je bio taj odgovor.

Nakon nekog vremena, kako su časovi bivali intenzivniji, a gradivo se usložnjavalo, Hristina i ja smo postajali sve bliskiji. Ponekad, zbog previše posla, nisam bio u mogućnosti dolaziti kod nje na čas, pa bismo ga držali u digitalnoj formi, putem Skajpa. Par puta me je pozvala prva, uhvativši me bez majice. Primetio sam taj pogled dok je čekala da se upristojim. Došli smo i do lekcija o čovekovom telu, o godinama i životnom dobu. Pitala me je za mišljenje o njenim godinama i sećam se da sam zanemeo kada mi je rekla da ih ima šezdeset i jednu. Nikada joj ne bih dao više od pet banki. Redovno vežbanje i dobra genetika. Kaže da je to ključ njenog uspeha. Nemački sam pričao sve bolje i bolje. Na poslu sam već uveliko dočekivao klijente, preuzimao im vozila i zapisivao kvarove zbog kojih su posećivali garažu u kojoj sam radio. Ekipa na poslu je dobra, ljudi su me baš lepo prihvatili i pomažu mi kada zapnem oko nekih reči. Nasmejemo se uz pivo kada nešto odvalim. Pivo je ok. Prevoz je skup. Vozim bicikl. Pomaže mi da ostanem u formi. Zadovoljan sam izgledom. Melita je takođe primetila da sam baš zategnut i privlačan. Volela bi kada bi se češće viđali. Meni odgovara ovako. Bojim se da su mi misli postale zaokupljene Hristinom.

Ispostavilo se da je i u Hristininom slučaju stvar prilično ista. Bila je subota pre podne. Dogovorili smo čas u devet zbog usklađivanja obaveza koje smo oboje imali tog popodneva. Dočekala me je na vratima. U bade matilu i sa ugovorom u ruci. Začuđeno sam gledao kako ga, čim sam zatvorio vrata, cepa meni pred očima, puštajući mantil da joj klizne sa ramena. Poklanja mi vlažan, strastven poljubac saopštavajući da su mi od sad časovi besplatni, jer više nisam učenik, nego predmet njene požude. Da to traje već neko vreme, te da ne želi više da se sputava. Skidam se. Gospode, kako je zrela i sočna! Dohvatili smo se kao dve zveri! Bilo je fantastično! Naše popodnevne obaveze progutao je seksualni maraton koji je potrajao do kasnih večernjih sati. Od tad, jednom do dva puta nedeljno, časove bi prekidali usled nemogućnosti da se obuzdamo. Sve dok me konačno nije pozvala da se preselim kod nje. Želela je da provodi vreme sa mnom. Da čas bude čas, a život da bude život. Da ponovo ima osećaj sigurnosti i ispunjenosti, jer je primetila da joj, po prvi put u životu nedostaje muškarac. Budući da sam bio imigrant koji gotovo trećinu prihoda odvaja za plaćanje stana, ovakav predlog bih prihvatio sve i da nisam gajio niti najmanje emocije prema Hristini, a jesam. Postala mi je draga, počeo sam da brinem o njoj i pomažem joj oko kojekavih sitnica. Da kažem, zavoleo sam je, na neki način.

Melita me je provalila. Bila je ljuta i ljubomorna. Pokušao sam da povučem paralelu sa njom i Moricom, u smislu da je sada situacija obrnuta u odnosu na onu koju smo imali u Venecueli. Ona živi i u stabilnoj je vezi sa njim, ja imam svoje prolazne kombinacije, a njoj sam tajna požuda o kojoj mu ne govori. Volimo se i dalje, samo smo zamenili strane. Nije htela da prihvati moje objašnjenje. Znala je da imam nešto sa Hri. Moja veštica. Raspalila mi je šamarčinu i nije mi se javljala tri dana. Nedostajala mi je. Voleo sam tu ženu. Iskreno.

Četvrti dan dobijam kratak mejl od nje:

„Briga me šta radiš. Samo me, molim te, nemoj zaboraviti! Volim te kretenu!“

Svet je ponovo postao lepo mesto.

„Nikada!“ – odgovaram.

Živeći sa Hristinom u zajednici, pomažući joj oko sitnih, kućevnih stvarčica, poklanjajući joj pažnju i trudeći se da joj ispunim želje, vremenom sam joj osvojio srce. Nehotice, bez ikakvog planiranja, kunem se. Naprosto je počela da me voli. Nije se ni ustezala to da mi izjavi i nije joj smetalo što pravim zadrške u odgovoru.

„Duh ti je još uvek mlad. Nezreo i živahan kao u klinca. I upravo ti on daje tu ludačku snagu, stoga nemoj da se obazireš i povlačiš tog pastuva sa svojih pašnjaka. Neka ga tamo, samo mi ga ponekad pozajmi, jer upravo takav, divlji i neobuzdan mi i treba“.

Tako mi je govorila Hristina, nakon gotovo dve godine zajedničkog života. Cenio sam njenu mudrost, iskrenost i odnos koji imamo. Sećam se da sam joj rekao za Melitu, ispričavši sve do najsitnijih detalja i priznao kako mi je teško kad pomislim da ću u odnosu sa njom biti večiti rezervni igrač, kojeg će ubacivati u igru kada stvari na terenu zaguste.

„Prokletstvo ljubavnika, dragi moj crnooki dečače! I ja te isto tako koristim. Potreban si mi prvenstveno za seks, jer ga volim i treba mi do kraja života. A ti to znaš pošteno odraditi!“

„Pa da… Ali Hristi, iskreno, ja ne osećam da je to tek tako. Pobogu, pa ja živim sa tobom. Dala si mi krov nad glavom, znanje, sebe, vreme, sve…“

„Daću ti i ovaj stan i sve sa računa. Nema mnogo, ali će ti dobro doći.“

„Šta pričaš ti?“

Sećam se kako sam bio zbunjen i nikako nisam mogao povezati o čemu mi je Hristina tada govorila. Šetali smo po jesenjem lišću Tirgarten parka, gazili smo danima sate, idući sumraku u susret…

„Vidiš ovo lišće Ben. Jesi li se ikada zamislio nad sudbinom jednog lista? Kako je, najavljujući proleće u devičanskoj belini zime, divan kao pupoljak. Zelen i nežan u početku zatim stasava u zreo, stamen list. Život provodi hraneći i štiteći svoje stablo, omogućavajući mu da prospe seme i razmnoži se. Zatim, krajem leta, počinje kopniti i gubiti snagu. Ne opire se, jer se oseća ispunjeno i srećan je što je poslužio svrsi. Puštajući da ga osvoje napasti primetivši njegovu slabost, lagano otpušta dršku od svoje grane, pada na zemlju i umire. Međutim, čak i tu, pod nogama, na prostirci od mrtvih, on i dalje služi i dariva svojom plemenitošću. Svojim telom daje zemlji hranu kojom će stablo sa kojeg je pao, držati u životu još dugo, dugo nakon njegovog nestanka“.

Nedugo nakon ove naše šetnje, Hristina je napustila ovaj svet.  Tiho i otmeno, poput lista u jesen o kojem mi je pričala. Ne želeći da me opterećuje svojom bolešću, ostavila je svoja dva kofera, zamenivši knjige i krpice uspomenama i po kojom mudrom rečju. Rak, saznao sam kasnije od njenog lekara. Ispratio sam je, poklonivši joj buket ruža. Shvatio sam da to nikada nisam uradio nijednoj ženi osim nje. Doduše, sada joj  je potpuno svejedno ima li ili nema cveća na njenom grobu. Taj kamen sa epitafom, koji mrtvima ne znači ništa, dok se mi živi utrkujemo da jedni drugima stavimo do znanja kako o svojima brinemo čak i kada nas napuste. Da li smo već pri rođenju licemerni i koristoljubivi? Meni to deluje tako, kada stvar ogolim do kosti. Bele, mrtve, hladne kosti.

Ostavila mi je stan, kako je i obećala, kao i pristojnu ušteđevinu. Na ostavinskoj raspravi nije bilo nikoga osim mene. Bila je bez igde ikoga. Sumnjam da bih se i ja tamo obreo da nije bilo njenog insistiranja da prijavimo zajednički život, kako bi ostvarili poreske olakšice. Hristina kraljice!

Zovem Melitu. Pričam joj kako sam prošao. Pokušava da zvuči svedeno i dostojno razgovora sa „udovcem“ mada joj zbog uzbuđenja, piskav glas šišti uz grlo kao para iz čajnika. Govori mi kako sam u svemu ipak imao sreće, kako sam svojim postupcima i zaslužio sve što sam dobio, kako sam dobar čovek. Kaže, na kraju da me neizmerno voli i da je tu ako mi bilo šta zatreba.

Usledio je birokratski pakao oko prepisivanja nasledstva, kroz koji sam morao proći sam, bez Melitine pomoći. Svakako bez Hristininih mudrih saveta. Spremao sam iznenađenje za ženu koja me prati kroz život još iz redova na šalterima studentske službe u Karakasu. Napokon sam ja bio u prilici da njoj nešto omogućim. Da se odužim za sve divne trenutke i za svaku pomoć koju mi je pružila. Da konačno mogu da joj predložim da počne da živi sa mnom u našem divnom stanu i da ostane kraj mene. Danju, noću, ne obraćajući više pažnju na vreme, na to da li i kad treba neko da dođe ili neko od nas da ide…  Trebalo mi je oko mesec dana da završim sve birokratske prepreke. Moj savršeni poklon. Razmišljao sam i da napravim večeru i pozovem je, ali sam shvatio da to nismo mi. Da to nije moja Melita. Kupio sam pivo i nabavio nešto gandže. Pozvao je, ona je došla, povalili smo se, oprali. Seli, podelili džoint i otvorili po konzervu. Ispod stola u dnevnoj sobi, izvukao sam fasciklu i bacio je Meliti u krilo.

„Za tebe“ – kratko sam rekao.

Otvorila je omot i počela da čita. Bože, koliko sam samo uživao dok sam joj gledao lice koje se bukvalno davilo u sreći! Taj sjaj u očima. Činilo mi se kao da ponovo vidim one prve iskre naše ljubavi. One najsjanije, one što prve dogore, ali ostavljaju večni trag. Nije mogla doći do reči, nije mogla doći do daha. Tražila je malo vode. Kada je došla sebi, samo me je kratko pitala:

„Ovo je sada moj stan?“

„Naš stan srećo, koji se vodi na tvoje ime. Praktično, da. Tvoj stan, koji ti ja poklanjam.“ – pojasnio sam.

Podarila mi je poljubac u obraz i izletela na vrata. Ponela je i papire od svog novog stana. Mašta mi se poigravala sa mislima, ispredajući zaključke kako ona sada ide videti čime će da nam opremi stan, kako će da preuredi prostor, kojim će bojama oslikati naše gnezdo… Nije se vratila tog dana. Niti uveče. Pretpostavio sam da ima burne trenutke, jer je bilo potrebno raskrstiti stvari sa Moricom. Nisam hteo da je zovem. Bojao sam se da svojim pozivom ne pogoršam stvari. Neka prenoći. Još jedan, poslednji put.

Ujutru sam otišao na prevoz i zaputio se ka Potsdamu, do svog radnog mesta. U jednom trenutku svog radnog dana, morao sam do kupatila da se umijem i osvežim. Ušao sam. U lavabou me je čekala mala bubašvaba. Pokušavala je da se uzvere uz glatke keramičke zidove. Ko zna kako li je dospela tamo i odakle je pala. Kakav je ludi baksuz terao pa od svih mesta na koje je mogla  pasti sa plafona, da je baš dočeka klizavi lavabo u kupatilu. Odmah zatim i ja, koji nailazim i odlučujem da je skuvam vrelom vodom i pustim niz slivnik, jer mi gadi prostor u kojem boravim. Gledao sam telo mrtve bube kako se vrti u vrtlogu kojim se voda slivala u odvod. Male, opružene noge tvrdokrilca, koji se do malopre borio za svoje mesto pod suncem sada je ošuren i lišen mogućnosti. Bilo mi ga je žao.

Došao sam kući, u sada Melitin stan. Izuo se, otišao do klonje. Pišao, oprao ruke, umio se. Otišao do spavaće sobe, izvukao presvlaku. Obukao se i prljav veš stavio u korpu. Bila je skoro puna. Prva korpa koju će ona da opere, pomislio sam. Došao sam do dnevne sobe i nazvao dobar dan.

U mojoj sobi, na mom trosedu, nad papirima od stana razastrtim po mom stolu, sede Melita i Moric. Zadovoljni. Zakonski i pravno obezbeđeni u potpunosti – sudeći po izrazu lica koje pokriva glavu gospodina advokata.

Pogledaše me i njegova dama obrati mi se glasom pare iz čajnika:

„Moric i ja ćemo preći ovde. Ako ti treba smeštaj, možeš da ideš u stan koji smo mi iznajmljivali. Možda će ti biti malo skup. Oko toga možemo da pregovaramo. Gledaj da se spakuješ do večeri i napustiš moj stan.“

To su bile prve reči koje su me dočekale prvog dana života sa Melitom. I zauvek ispratile iz njega. Ošurile me i lišile mogućnosti, kao vrela voda onu bubašvabu na mom poslu. Spakovao sam svoja dva kofera sa nešto knjiga i stvari. Prespavaću na benzinskoj stanici između Potsdama i Berlina, u kancelariji servisa u kom radim. Sutra ću tamo negde naći i smeštaj. Ne treba mi njihov „malo skup“ stan koji su rentali. Treba mi život lišen iluzija. Krenuo sam čim pre sam mogao.

Pozdravili smo se na vratima. Suznih očiju stiskala mi je ruku. Ćutke, prikovanog pogleda, objašnjavajući njime svoje neizgovorene laži i prećutane istine.

Advertisements

IMG_20150612_174903

Primakla je nos bakarnom poslužavniku. Zavukla srolanu stotku duboko u njonjaru, pomislila u sebi „Hajdemo u vožnju.“ i pustila talas brzine u sebe. Oplemenjivanje sistema instant srećom. Jer sreće danas teško da ima u izvornom obliku. Toliko je retka da se može smatrati pravim bogatstvom. Čak su je mnogi zaboravili do te mere- da zapravo ne mogu ni razumeti ove redove. Srećom uvodni su, pa će se brzo smetnuti sa uma…

„Kako volim kad se tako naguziš dok snifaš dujs, medena…Tako je! Hajde da vidimo šta to imaš za nas! Ti si zvezda VIP sekcije večeras, bejbe!!!“ prokenjao se jedan od prisutnih „VIP“ posetilaca elitnog kluba na obali Havel-a, vodene zveri koja napaja ovaj grad još od doba kada je činio Brandenburšku grofoviju Svetog Rimskog Carstva.

Fudbaler, koji je sa svojim timom došao u Berlin tražeći dobru zabavu. Za dobar provod potreban je dobar speed. Za dobar „ds“ potrebna je ona… Crnokosa Melv, devojka koju su po obalama reka Havel i Spree poznavali kao osobu koja može da im obezbedi „najbolju- ikad“ esenciju sreće. U prilog kvalitetu isporučene robe išla je i činjenica da je Melv, u slučaju da su kupci neodlučni ili posumnjaju u kvalitet, u svakom trenutku bila spremna izaći u susret i na ličnom primeru pokazati o čemu se radi. Nije imala potrebe to činiti često, ali kada bude isprovocirana uraditi tako- onda se potrudi da taj performans bude zapamćen jednom za svagda… Kao što će, uostalom, naš fudbaler iskusiti u narednih nekoliko redova, jer:

„Pička ti materina, ti si se- pa našao izigravati sudiju, mamu ti jebem balavu…“- odvalila je u jednom dahu, sve šaptajući u sebe, dok se odvajala od poslužavnika. Smotanu stotku položi na palac a iza nje namesti srednjak i zape ga o zglob na kom je stotka počivala čekajući da posluži kao projektil koji će uputiti direktno u facu bezobzirnog „sportiste“.

Kada je smotuljak pogodio njušku darovitog fudbalera, Melv ga prostreli svojim nuklearno plavim očima te ga podseti: „Tvoj red šupak! Naguzi se da snifaš dujs, medeni…“ ispruži mu srednji prst u znak dubokog osećanja raskola između dva sveta…

Sirotan je povukao liniju. Nije stigao niti se čestito ispraviti, ni otrati ostatke supstance sa nozdrve (što je pojava koja nastaje kada se nevešto plasira materijalizovani konglomerat instant sreće. Kada autiraš šmrk, takoreći). Posledica koju hemikalije trpe kada opšte sa traljavim „vikend laborantima“ koji nisu predani nauci ili makar onom delu nauke koji izaziva fenomen koji ih lično dotiče. Kada snifaš potrudi se da ne prospeš ni trunku. Jer svaka se broji…

Već je bio ukrstio očima u tolikoj meri da mu je nišan sasvim pobegao te je morao da se pridrži za sto na par sekundi. Dok ne sabere utiske.

„Why do you look like- you’re downloading a Holy Bible?“ – iskoristila je refren ovogodišnjeg MTV hita kako bi u ritmu bas linije nabadala izazovno kukovima dok u šakama pohotno drži svoje prelepe sise, trljajući nežno bradavice između palca i kažiprsta.

„Hajde šupak maleni“ – nastavi da ga lera- „Da vidim, da li možeš da me nanišaniš? Zažmuri i priđi mi- i tvoja sam, obećavam. „

Ostatak ekipe u VIP loži kluba tiho se podsmevao drugaru videvši kako Melv preuzima dominaciju na sceni i sa uživanjem ponižava drkadžiju koji je doveo u pitanje kvalitet njene robe. Do malopre neprikosnoveni kapiten, lider čopora i najgrlatiji mužjak- pred njihovim očima postajao je tako prizeman, tako minoran, ranjiv i pobediv poput ukrštenih reči iz đačkih novina. (jedinih koje je ova fudbalska elita umela zapravo za dosadašnjeg života razrešiti).

Videvši oduševljenje na licima šupkovih drugara Melv je rešila da još malo začini zabavu. Stala je ispred stola za kojim su fudbaleri Borusije šampanjcem rashlađivali letnju noć. Zagledala se u njih poput lavice koja merka plen i sačekala trenutak da se krdo potpuno fokusira na njenu pojavu.

Kapiten ekipe, koji se prvi drznuo ući u igru sa alfa ženkom iz lige koja je bila van konkurencije za slučajne posetioce berlinskih noći, i dalje se iza nje pridržavao za sto sa bakarnim poslužavnikom.

Melv je u ritmu muzike njihala kukovima i lagano zavlačila ruku u gaćice. Krdo je hipnotisano blenulo. Omamljeni poput jagnjadi pred klanje. Poklanjajući pogled svakom od njih, Melv je izvukla prst iz gaćica. Blistao je natopljen njenim sokovima. Hitro se okrenu i priđe njihovom drugaru. Sedeo je za stolom na kom beše poslužavnik sa izvučenim linijama. I dalje nije mogao da se pomeri odatle. Melv ga uhvati jednom rukom za vrat, ispod potiljka i blago povuče za kosu. Savijajući glavu unazad usta mu se otvoriše taman dovoljno da mu silovito zavuče prst natopljen njenim sokom u usta.

„Hajde pičkice, oseti kakav ukus imaš! A? Jel ti se sviđa? Smrdljiva pizdo! Hajde sada vadi lovu, da ja palim a drugari će da te izjebu kao pravu kučketinu. Vidi ih kako sline! Nije im dobro čoveče!“

Kapiten je izvadio svežanj novčanica. Pre nego je bilo šta uspeo uraditi sa njima Melv je već bila popalila ceo bunt. Stari noćni predator.

„Odjebi šupak!“ pozdravi ga i zahvali mu se na trgovini. Gromoglasan smeh ispratio je Melv iz VIP lože elitnog kluba na obali reke Havel. Melv je odjezdila u gladnu Berlinsku noć.

„Kurvi ću iskopati oči pa ću da je jebem u lobanju!“ –dreknuo je fudbalski kapiten, nakon što ga je popustio prvi talas Melvine robe.

„Sada će da vidi kako izgleda kada se zajebavaš sa ekipom iz Dortmunda! Uwe, daj mi ključeve od Audija, brzo!“ – krvožedno nastavi svoj povratnički govor. Bio je razvaljen, ponižen i željan osvete. Pokrenuo je svoje sitne, zacakljene oči ka separeu. Sa prebledelog lica dalo se jasno videti da se sprema kazniti svoga tlačitelja. Makar to bila i žena. Ići će sam i neće se hvalisati o tome. Kada završi sa njom samo će preneti momcima da je povratio kapitensku traku. Tako će ispoštovati ženu u onome što od nje ostane. Zgrabio je torbicu sa dokumentima i uhvatio ključeve od Uwe-ovog Audija u letu.

„Paziću ga, ne brini. Ili ću ti kupiti novi“ – namignu i krene ka izlazu. Zastao je kraj stolića na kom je stajao poslužavnik sa izvučenim linijama. Pogleda ga, pa se obrati saborcima iz svog tima: „Navalite tigrovi! Jebe kevu kako je dobar! I karajte bez mene večeras. Ja imam dejt sa jednom posebnom ribom.“

Žamor ljudi u prijatnim noćima, topotanje cipela po pločnicima, osmesi i dragi pogledi- bili su nepoznanica ovom delu grada. Skladišteni prostori na dokovima industrijske četvrti. Dostavna vozila, viljuškari, kamioni. Crveno bele rampe sa treperećim svetlima, asfalt isflekan naftom. Plastika. Palete. Brza hrana. Znoj. Jer, čak i u Berlinu neko mora da radi ovako.

Noćni ih je plašt prekrivao do nekih pet ujutru, kada se u cik zore počinje raspevavati hor ovih mašina i njihovih ljudskih gospodara. Do tada, samo jedva budno obezbeđenje, čuva ovo mesto od sumnjivih radnji i osoba. Pošto su se poslovično plašili svojih senki čim ostanu sami, stražari su imali potrebu okružiti svoje punktove  čoporima džukela, oko kojih bi im rasprostrli bezbroj činijica sa vodom i hranom, trudeći se da ih drže na okupu i što bliže sebi. Tako bi životinje iskoristili da kupe svoj spokoj i mirno prespavaju noćnu smenu.

Melv je volela što stvari tako stoje. Jer kada pronađeš dovoljno tiho mesto tada mnogo bolje čuješ šapat ulice. Naučiš lakše prepoznati pretnju, prijatelja, konkurenciju… Melv je bila prošla takvu školu i bila je neprikosnovena u onome što radi. Kao i u svemu čega se u životu latila. Uvek se trudila biti najbolja. Koliko god oduševljavala druge, nije se zaustavljala dok ne oduševi sebe. A to joj se retko dešavalo. Visoki kriterijumi bili su utkani u samu osnovu njenog bića.

Put distribucije narkotika zainteresovao je Melv pre nekih par godina, kada joj je prijateljica umalo overila od nekog đubreta kog je turski narko klan smatrao dovoljno kvalitetnim da ga plasira na ovo tržište. Tada je obećala sebi da će svojom robom očistiti ulice od sve konkurentske štroke a ljudima ovoga grada obezbediti najbolje i najsigurnije spravice za zabavu. Na njima je da shvate koliki je zajeb cela ta priča. Ako imaš i malo pameti, kroz par godina kojih se, uzgred, nećeš sećati- shvatićeš koliko si popušio i zbog čega si ti- tu; a oni koje si nekada poznavao- tamo. Visoko, na vrhu kojeg si za sebe priželjkivao…

Zvuk njenih koraka prkosio je tišini usnulog doka. Koračala je laganim, stabilnim korakom. Prolazeći kraj jedne od stražarskih kućica na trenutak je zastala, provirila unutra i poželela dobro veče vremešnom gospodinu koji je otaljavao još jednu svoju noćnu smenu.

-Oho, dobro veče i tebi draga Melv, otpozdravi je Hans. Građanin u svojim šezdesetima, ponosan na svoje kolenima unazad Berlinsko poreklo. Kada provedeš vek u ovom gradu, koliko god on bio velik, svi tvoji mlađi sugrađani deluju ti kao rođena deca i na njih gledaš sa simpatijama čime god se oni bavili. Jer negde, u dubini svoga bića znaš da će ti ljudi jednog trenutka shvatiti da smo svi zapravo prijatelji na neki uvrnut način te će stoga vlastite interese podrediti opštem dobru. Deliti svoju sreću i uživati u osećanju pripadanja. Što je u vreme kada se sve više otuđujemo, povedeni nagonom za sticanje materijalnih dobara, veoma cenjena roba, priznaćete. Melv je, recimo, to lepo uskladila i uobličila u svoju misiju. Starkelji Hansu se svidela ideja te je izašao u susret Melv i omogućio joj da svoju robu krije kod njega na doku. Melv ga je zauzvrat držala dalje od rizika ovog posla i ponekad mu donosila par flaša dobrog hand-made piva, koje je dobilo na popularnosti zahvaljujući izbirljivom ukusu berlinskog hipsteraja.

-Da dopunim zalihe čika Hans. I nestajem poput sove u noć. Namignu starcu i nasmeši mu se zahvalna za njegovu velikodušnost.

-Hajde dete, samo napred. I čuvajte te vaše lude glave, obrati se na kraju ovog kratkog susreta Hans, obraćajući se više celoj generaciji nego lepoj Melv lično.

-Hvala što brinete čika Hans. Divan ste čovek. Melv mahnu preko ramena i nestade u noći.

Hipnotički basovi tresli su stakla audija i ganglije Danny Bein-a, kapitena mlade fudbalske selekcije kluba Borussia iz Dortmunda. Sin jednog od ozloglašenih uličnih pasa Nemačke. Mladić koga su voleli jer mu je tata „zli Bein“ koji ne oprašta dugove niti ostaje dužan. Inače ne bi. Jer mu je glava bila puna svega osim sporta. Kurve, gudra, kocka, kriminal. Dečko je svojim stilom života Luciferu lično uspeo izmamiti osmeh.

Leteo je ka dokovima. Leteo ka rampi broj četiri, koju su iz nekog razloga zvali trojka. Mestu koje je i noćas pod „budnim“ okom vremešnog gospodina Hansa Lindemann-a, rođenog Berlinca. Saznao je i mesto na kojem Melv drži štek iz kog dopunjuje zalihe ukoliko potražnja premaši ponudu. Danny je uspešno savladao neke od osnovnih lekcija jezika ulice. Sve informacije dobio je na jednom mestu, prosto sagledavši ko je u klubu najprimereniji za davanje istih. Bogata dečica koja se razmeću lovom i vidno odskaču iz klupskog klišea.“ Wannabe gangsters“ . Uz par šamara dobije sve što mu treba. Sročeno u stihu ako baš poželi.

Sa 100 na sat u trećoj, grmljavina klipova lomila je noć na pola. Tišina doka broj četiri je gubila svoju gustinu i temeljnost. Isprva odolevajući, pridavala je zvuku Danny-jevog auta samo još jednu ulogu u pozadinskom šumu grada Berlina. Međutim, noćas je tišina „trojke“ napadnuta rastućim urlicima automobila koji lomi prilazne rampe, iz kojeg je nakon jezive škripe kočnica izleteo čovek i u dva koraka se stvorio iznad Melv grčeći se od želje za osvetom.

Nagnuvši se, Danny uhvati Melv za vrat dok je- dopunjujući štek iz kutije od njenih prvih martinki, čučala kraj kontejnera koji se, zahvaljujući intervenciji njenog prijatelja- čika Hansa, čuvara doka br.4, nikada nije ni punio, samim tim- niti praznio.

-Šta je kurvetino, mamu ti jebem, a? Iznenađena što me vidiš je li? Šta, kao boli te đoka što neki idiot potpisuje auto ovde,a? Kao, klošarka sam, kuliram kraj kontejnera, a? U, pičketino glupava, pa u njemu ćeš večeras i da završiš! Jel ti jasno? A? Da zapamti ovaj usrani grad koga si ponizila ove večeri! Pamtiće me Berlin! Rešiću ga još jednog skota koji blati ponos moje nacije!

Dodji ovamo! dodji ovamo! – ponavljao je vukući je za kosu bliže žutoj, treperavoj svetlosti ulične svetiljke. Dodji bliže svetlu kurvo! Odvali joj šamarčinu. Jel ti se sviđa? A? Odgovori mi? Raspali je nekoliko puta po glavi šakom. Lavež uznemirenih pasa upotpunio je tupo bubnjane Danny-jevih šaka preko Melvinog lica.

Melv, dolazeći sebi oseti toplotu po obrazima i bradi. Sočne rečice krvi slivale su se niz njeno anđeosko lice. Oči su joj, nekako, bile manje plave. I usne su se tanjile ispuštajući krike zbog bola nanetog udarcima nogom po njenom stomaku. Širom otvorenih usta, boreći se sa suzama- znakom poraza, Melv je bolom budila ovo julsko jutro…

Ćuti kurvo!!! Ćuti! Jel ti se sviđa ovo, a? Odgovori mi! Jel ti se sviđa?- nadahnut mukom koju nanosi, groktao je Danny između udaraca. Telo žene počinjalo je klonuti pod  njegovom snagom.

Nakon poslednje serije uradaca kojima je propisno išutirao Melv po rebrima, opkorači je, uhvati za uši okrvavljenu glavu, koju tresnu dva-tri puta o kontejner i zapovedi joj:

Hajde sad…hajde diraj se! Pipni svoju pičkicu sad, kurvetino. Hajde, gledam te! Gurni prst kujo. Duboko. Hajde. Sad me pališ…Da te vidim sad kučko! Jel ti lepo? Odgovori mi!

Želiš me, a? Hajde guraj- bezuspešno joj je naređivao otkopčavajući zip na svojim farmerkama.

Imaš sreće kurvo, pa mi se ne piša! Odvali joj još jednu šamarčinu i krvavih ruku krenu ka automobilu.

Melv, ležeći kraj „svog“ kontejnera na trenutak izgubi vezu sa realnošću. Zažmuri i pred kapcima joj zaigra prolećno cveće Tiergarten parka. Ona sa svojih sedam godina. I njen otac, pred odlazak u Ameriku. I njegovo pitanje: Jel me voliš? Njen zagrljaj umesto odgovora i obećanje samoj sebi da će biti hrabra i snažna. Jer tata će biti tamo, u Americi. Ali on je živ i nije umro. I pomoći će mi ako mi pomoć bude trebala. Već me je naučio kako da gađam iz pištolja. Slika joj se zamuti i ponovo oseti toplotu svoje krvi na licu. Otvori oči i ugleda kako fudbaler, sin kriminalca, odlazi ka svom automobilu. Poseže rukom ka kutiji od svojih prvih martinki i između kesica sa raznoraznim zezalicama izvuče utoku. Jer, znala je da joj treba u ovom poslu. Zato što je Melv velika, pametna devojčica.Otkočila je komad. Metak je već bio u cevi. Ležeći u lokvi svoje krvi, nišanila je. Usaglasila je zadnji i prednji nišan sa glavom kapitena mladog tima Borussije. Udahnula, izdahnula, zadržala dah. Praskavi ton označio je kraj večeri. Tišina se ponovo skupila oko „trojke“ kao voda oko kamena kojeg guta.

Melv se pridiže, obrisa krv sa lica, sede u Audi i ubaci u prvu. Upravi kola ka reci, ugasi ih, otvori prozor i izađe iz njih. Kroz prozor izbaci menjač iz brzine i kola krenuše niz obalu, pravo u čeljust vodene grdosije…

Psi su se već bili okupili oko mozga posluženog na asfaltu.

Melv je došetala do Hansove kućice.

-Eh, dete… Još jedna mladost poslužiće kao noćni obrok psima sa dokova. Mnogo ih je u okolini, oglodaće mu kosti do ujutru. Nestaće bez traga. Vidiš dušo, budući da sam ceo vek proveo sam- strahujući da ću biti povređen i slomljenog srca, nikada se nisam zaista vezao za ženu. Nisam želeo saznati koliko boli i šta usledi nakon ljubavi.

Melv mu uputi sažaljiv pogled i hladna poput hridi objasni mu:

-Dobri moj, romantični čika Hans. Vi ste duša jedna od čoveka, znate li to? Izgleda da u vama ima ljubavi na pretek. Nakupilo je se godinama. Iako ovde nije bilo reči o ljubavi, naprotiv njegova mržnja učinila je da stvar ovako skonča, ipak ću se osvrnuti na vaša pitanja…Ne postoji stanje “nakon ljubavi” čika Hans. Ljubav je večna. Ili ne postoji.

-Hvala kćeri draga. Idi naspavaj se, beše ovo teška noć.

-Hoću čika Hans, hoću. Laku noć.