20170720_114620

Zovem se Benisio. Imam 44 godine, živim i radim u Berlinu. Dobro, Potsdamu – mestu u blizini. Zapravo, radim kao mehaničar na benzinskoj pumpi između Berlina i Potsdama  – u kom živim kao podstanar. Otkud benzinska pumpa? Šta znam, oduvek sam voleo motore pa me, valjda, mesta tog teškog, oktanskog vonja prosto privlače. Ne znam, nisam psiholog. Verujem u ono što na svojoj koži osetim i pričam o onome kroz šta lično prođem. Mali sam, običan čovek. Večiti student na Univerzitetu u Karakasu. Mom dalekom, rodnom gradu. Možda bih i to školovanje mogao napokon privesti kraju. Ovde priznaju diplome venecuelanskih fakulteta, verovatno će mi priznati i ispite… Šta bi mi falilo da se jednom u životu iscimam za samoga sebe. Jezik, ionako, razbijam! Uz Hristinu sam ga veoma dobro savladao. Bila je profesorka nemačkog jezika, pokoj joj duši. Ko je Hristina, pitate se? E, to je bila moja druga žena. Odavde. Zapravo iz Berlina. Ona je bila baš iz Berlina. Iz Krojcberga, sa stanom blizu Jevrejskog muzeja. To je baš, onako, dobra lokacija. I taj stan je pripao meni. Uz njega i  životna lekcija koja uči o poverenju…

Sećam se, pre petnaestak godina, studenska četvrt u Karakasu. Ja apsolvent sociologije na državnom univerzitetu  Venecuele, obnavljam svaku školsku godinu i studiram već sedam godina zaredom. Finansiram se iz svog džepa, ne roditeljskog. Tu i tamo odradim po neki poslić za nešto malo para, a tokom leta obavezno odlazim u Sjedinjene Države, na razmenu studenata u okviru „Work and Travel“ programa. Zaradim ozbiljniju kintu i kada se vratim, opušteno blejim gotovo šest meseci.

Petnaesti je maj. Stojim u nepreglednom redu pred šalterom studentske službe. Svi smo tu zbog jedne stvari. Čekamo dokumentaciju za ovogodišnji odlazak u Gringolend. Tu je i ona. Mlada, iskričava od neizvesnosti i pomalo zbunjena. Onako iskreno, slatko. Onako, da učini da se prve reči zauvek pamte – (baca pogled na moja dokumenta, pročita mi ime i upita me):

„Benisio, izvinite, ja sam se malo zbunila. Stojim ispred ovog šaltera, a ne znam da li sam na pravom mestu. Treba da preuzmem formulare za odlazak u Nju Jork… pa ako možete samo da mi kažete kuda sad da idem?“

To su bile prve reči kojima mi se obratila. Još nisam ni znao kako izgleda. Bila mi je iza leđa. Onda sam je video. Ni dan- danas ne znam kako, ali istog trenutka mi se učinila strahovito poznata. I, nekako, neobjašnjivo prisna. Nije to bilo glupo tinejdžersko zaljubljivanje niti osećaj da ti insekti gamižu po crevima. Ne, bilo je drugačije. Temeljnije, čvršće, odraslije. Kao da smo se videli ranije i proveli život (ili nekoliko njih) zajedno. Nisam mogao da se otmem utisku da se sad ponovo srećemo, nesvesni ičega iz života naših prethodnih inkarnacija. Ta vrsta osećaja. No, potisnuo sam to i našao se mladoj dami na usluzi. Melita. Tako se zove.

„Na pravom si mestu, Melita! Usput, ja takođe idem u Nju Jork ove godine. Radićemo u istom gradu.“

„E, kul!“ kratko mi je odgovorila.

Sećam se da nisam bio zadovoljan dobijenim odgovorom, iako nisam imao pravo ništa više ni očekivati. Ali, kažem, negde iz tamnih ćoškova podsvesti, osećao sam da među nama ima nešto više. Više od puke želje da se jedan oženjeni muškarac oproba još jednom i uveri da nije sasvim zarđao. Oh, nisam spomenuo? Da, već sam bio oženjen svojom prvom ženom. Sin Esteban, divno dete. Žena kreten. No, držimo se teme… Nezadovoljan hladnim Melitinim odgovorom, kao i da je za nju činjenica  to da se od svih iz reda obratila baš meni  i da u isto vreme idemo u isti grad, samo „kul“, morao sam je upitati:

 „Zar samo kul?!  Koliko kul?“

„Kaaao… Kao bez kurtona! Toliko kul. To okej dečkonja?“

„Fantastično! Vau! Grom iz vedra neba. Voliš bez?“

„Obožavam!“

„Znači umeš da se zbližiš, provodiš vreme, budeš verna svom muškarcu?“

„Znači. Mada se nešto nisam zaustavila samo na muškarcima. Ni žene mi nisu strane!“

Dobio sam i više od odgovora. To je bio jasan poziv da „budem u blizini“. Kasnije je preraslo u „da se ne odvajam“ od Melite. Nikad! Vreme koje smo proveli u Nju Jorku učinilo je da se stvari tako postave. Viđali smo se svaki dan. Ujutru bih je povezao do posla. Popodne sam je dovozio do njene metro stanice, kratko bi se pozdravili i rastali. Pričali bi o knjigama,  filmovima, muzici. Kasnije smo počeli pratiti istu seriju. Sećam se da je bila o paralelnim svetovima i nekako je upotpunjavala taj naš početak. Davala mu je smisao i terala me da razmišljam. Verovatno i nju. Nikada je  nisam pitao. Odlazak na posao, povratak kući. Svraćanje na njenu stanicu. Pljuga u kolima. Bezbroj poruka, dopisivanja, poziva… Prvi poljubac. Prvi seks. Drugi, peti, pedeseti. Sreća.

Po povratku u Karakas nastavili smo se viđati gotovo svaki dan. Naši trenuci, naši dani. Pričam joj kako Esteban raste i kako ga učim stvarima. Kako smo počeli zajedno igrati fudbal, bacati loptu na koš, voziti bajseve. Ona meni priča kako se sprema da ide iz ove zemlje. Kako njene plave oči bdiju nad knjigom, učeći nove i usavršavajući već savladane strane jezike. Mislio sam da će da ode u SAD, kao većina nas sa tih prostora. Međutim, sećam se dobro koliko me je šokirala svojom izjavom da planira da ide u Evropu. U Nemačku, u Berlin. Potpuno stran jezik, druga kultura sa kojom je gotovo nemoguće spojiti bilo šta vezano za osobenosti našeg mentaliteta. Međutim, to njoj nije predstavljalo problem, niti prepreku. Moja Melita. Uvek prva, uvek jedinstvena!

Doduše, u početku joj nisam verovao. Mislio sam da je to trenutna posledica njene istraživačke faze u kojoj cilj jeste pronaći sebi mesto pod Suncem, ali pod uslovom da to bude što realnije i što lakše. Bar sam ja uvek sebi krčio put na taj način. Rekoh, mali sam čovek, a u malog čoveka ni um nije vredan hvale. Srećom, učio sam nešto škole koja mi je pomogla da otvorim vidike. Problem je bio u tome što, iako sam mogao videti i shvatiti stvari, nikada se nisam mogao naterati da ih promenim. Uvek mi je bilo bitnije navići se i prilagoditi situaciji, nego okolnosti menjati iz korena. Zapravo pre lakše nego bitnije. Bio sam lenj.

Lenj poput tog sunčanog i maznog nedeljnog jutra, koje sam pozdravljao sa svoje terase, uz gorku jutarnju kafu i otvoren laptop, logujući se na svoj mejl. Jedna nova poruka. Piše ona. Dobila je ugovor. Dobila je posao u Berlinu. Odlazi za nedelju dana. Ne verujem i dalje. Ne pišem joj odgovor, već je zovem telefonom:

„Bejb, da se gledamo ovih dana?“

„Da se gledamo svaki dan ludače! Ja odlazim konju, potreban si mi! Sve mi je ok, sve sam sredila. Samo si mi ti još ostao kao prepreka. Ne prestajem da plačem. Čas od sreće, čas zbog toga što se rastajemo. Moramo se videti, moramo beskrajno da pričamo, da se volimo, grlimo, jebemo…“

„Dolazim!“

Seo sam na motor i odveo Estebana do mojih roditelja. Neka bude tamo neko vreme. Ženi sam rekao da idem na susret mog bajkerskog kluba i da me neće biti nekoliko dana. Došao sam do Melitine gajbe. Stan prepun njenog veša. Deo se suši, a deo je opeglan i spreman za kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i po neka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Mislimo da smo bitni, jedinstveni, neophodni… Nismo. Samo smo gomila narcisoidnih primata. Zar i ti Melita? Bio sam ljut na nju. Bio sam tužan i bio srećan što je srećna. Bilo mi je drago što je činim srećnom. Tih sedam dana gotovo da nismo silazili jedno s drugog. Zalepili smo se kao ulične džukele. Sve je mirisalo na nas. Krevet, klonja, soba, Karakas, Venecuela, Berlin, ceo svet…

„Hoćeš li doći za mnom?“

„Hoću srećice!“

„Obećaj mi!“

„Obećavam!“

„Volim te!“

„I ja tebe!“

„Koliko?“

„Ne kenjaj! Znaš ti dobro koliko.“

Nadala se da ću doći. Znao sam da hoću. Zaista sam voleo tu ženu. Javila se kad je stigla. Na poslu su je odlično prihvatili. Svima je slatka i svima je baš kul što je latino riba. Radi kao asistent advokatu u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi pravnim savetovanjem. Super joj je. Ljudi su odlični, grad je fenomenalan, svi su mladi, slobodni i srećni. Otvoreni i iskreni. Miris gandže je svuda okolo, a pivo je fantastično! Cene su sasvim pristojne. Prevoz je skup. Planira da kupi bicikl. Advokat Moric živi u blizini i ponudio se da joj pokaže grad.

Ja sam u Karakasu morao pronaći posao. Izvalili su mi šemu za Gringolend i nisu više hteli da mi odobravaju vizu. Zaposlio sam se u komšiluku, u mehaničarskoj radnji. Na dva ispita do fakultetske diplome postao sam majstor- Horheov šegrt. Bilo mi je kul. Dobra je ekipa, dobro je zezanje. Pivo je odvratno, ali jeftino. Prevoz je skup, ali živim na deset minuta hoda. Posao je težak, ali učim ono što me zanima. Ruke su mi večito zamašćene, redovno glavim na poslu, a kinta je loša. Žena je počela da se jebe sa mojim kumom. Izvinio mi se čovek. Kaže žao mu. Ja ne kažem ništa. Mali Esteban mi kaže da je mami teško samoj, da kaže da sam se propio i da me nikad nema kod kuće. Ja mu kažem da to radim zbog njih, da bih doneo veknu hleba na sto. On sleže ramencima. Žena piše zahtev za razvod braka. Kum guzi. Ja radim, masan do laktova.

Usledio je razvod. Iznajmio sam gajbu pored radionice u kojoj sam pekao zanat. Jeftini, trošni bungalovi u zajedničkom dvorištu. U dvorištu travnjak, par visokih javora, klupa, gipsana kič – fontana, sa sve novčićima, ubačenim za sreću, koji se žute iz vode prepune žabokrečine. Cela stvar smrdi pred kišu kao i kad je jako Sunce. U stvari, prosto – smrdi! U dvorištu se nalazi i koš. Kada dođe, Esteban voli da šutiramo trojke. Dobro mu ide. Bežični internet kradem od majstor- Horhea, pošto je moja gajba u ravni sa njegovom kancelarijom. Deli nas samo žičana ograda prekrivena bršljanom i paucima. Baš ih ima mnogo u toj živici. Dopisujem se sa Melitom. Plaši se za mene i moli me da ne preterujem sa pićem. Govori mi da upišem kurs nemačkog jezika. Kaže da tamo, kada im se obratiš na njihovom maternjem jeziku, otvaraš sva vrata. Savetuje mi da uokvirim svoj novi zanat u neku diplomu. Mehaničari su tamo deficitarni. Uz poznavanje jezika naći ću posao kao od šale. Ponovo me moli da, sada kad sam ranjiv, ne pravim glupe poteze. Uglavnom je slušam. Tu i tamo popijem po koju sa ekipom sa posla, ali ipak postupam po Melitinim savetima. Ne mogu, jače je od bilo čega, prosto osećam da joj je stalo do mene, da me voli i da mi želi samo dobro. Jedna od retkih. Ok, jedina ako izuzmemo roditelje. Upisao sam kurs jezika, kao i prekvalifikaciju u srednjoj mašinskoj školi. Za dve godine, koliko je već prošlo od kako mi kum taslači bivšu, postao sam kvalifikovani automehaničar sa poznavanjem nemačkog jezika na B1 nivou po CEFR klasifikaciji. Osećaj je bio odličan.

Pisao sam Meliti. Radovali smo se zajedno. Pita me kada ću joj u posetu, jer ima svašta da mi pokaže. Moric joj je, kako reče,  „objasnio mnogo toga“… Ove reči su mi zaparale po sujeti. Ne sumnjam da jeste. Tačno sam osetio šta je rekla. No, znajući da Melita priznaje samo ukoliko ona to želi, iskulirao sam suvišna pitanja i obećao joj da će to biti uskoro.

Guleći tako moje dane u Horheovoj radionici, dolazim jedno jutro na posao, logujem se na mejl kako bih skinuo naloge za rad sa opisom kvara, odštampao ih i zadenuo svakom automobilu za brisač. Kad- u inboksu pismo od moje bivše. Piše mi kako ima potrebu da mi ona kaže kako je, pošto je ja već „ne pitam, ne konsultujem se sa njom i ponašam se kao da više ne postoji“. U neverici, nastavljam da čitam i shvatam da je pismo klasično izdrkavanje povređene sujetne žene, gde mi govori  kako se moj kum baš posvetio malom Estebanu i da, zahvaljujući njemu, on ima sjajne ocene u školi. Dalje piše kako je moj bivši kum jedna pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto stoji na zemlji obema nogama, kako drži stvari pod kontrolom, vodi računa o njima. Takođe, stavlja mi do znanja kako im je i u postelji sjajno, da je i tu jedan dobar i odmeren čovek, da ne gleda na seks kao na doživljaj koji svaki put mora biti za pamćenje i da zbog njega ne gubi razum kao ja. Na kraju, kaže kako mora priznati da mu je manji, ali da je njoj neuporedivo lepše sa njim. Pozdravlja me i želi mi uspeh u poslu.

Pokupio sam naloge sa štampača i krenuo ih razdeliti po garaži. Naravno da je njen mejl ostao otvoren, naravno da su ga sve moje kolege pročitale i naravno da su se naslađivale njegovim sadržajem kao da je tu bilo bog- zna- šta da se pročita. Prozivke na račun rogova, kuma i svega što trivijalnim besmislicama zagolicanoj mašti majstora iz automehaničarske radionice može biti smešno, ispunile su narednih nekoliko dana. Uporedo sa tim okolnostima, dobio sam i potvrdu od Melite da se stvar između nje i Morica „zakomplikovala“. Osećao sam da bi bilo suvišno kada bih joj stavio do znanja da sam svestan toga već neko vreme. Poželeo sam joj da reši stvar u svoju korist i zamolio je za još samo malo strpljenja. Bila mi je potrebna još jedna plata, kako bi mi u banci odobrili povećanje kreditnog limita po Master kartici. Još mesec dana bejbe. Još mesec dana i dolazim. Naravno da je svoj odgovor završila sa „Već vlažim!“ Tako mi je tih 20 radnih dana presečenih sa tri vikenda, učinila gotovo nemogućim dočekati.

Bila je sredina novembra. Od banke mi je stiglo povećanje limita, od Horhea bonus, a od suda rešenje o visini iznosa alimentacije. Trideset procenata od neto iznosa ličnog dohotka. Manje nego što već uplaćujem Estebanovoj majci na račun, kako bih joj na taj način pomogao u podizanju mog deteta, pošto se za ostalo već bila snašla.

Po završenom poslu svratio sam do radnje i kupio par piva. Ušao u gajbu, seo u fotelju i otpio gutljaj iz prve konzerve. Nakačio se na Horheovu mrežu i otvorio aplikaciju banke. Pogledao sam stanje. Nešto deviza u šteku, nešto kinte na tekućem i lep limit na kreditnoj kartici. Dovoljno za kartu i dva – tri meseca života sa Melitom, pomislih. Polio sam se pivom po majici. Pepeljara je puna, napolju pada kiša. Sedamnaesti je novembar. Ne znam tačno u kom trenutku, tek te večeri napisah Meliti pismo u kojem joj rekoh da želim da dođem, ali na malo duže vreme jer ću pokušati da nađem posao dok sam tamo. Naći stan i preseliti se. Bez obaveza po nju, bez želje da joj remetim putanju kojom je usmerila svoj život. Ujutru, uz kafu, čekao me je odgovor:

„Od: C.Melita

Za: T.Benisio

Predmet: RE: Pozdrav mala!

Dušice moja! Napokon! Toliko sam srećna i toliko jedva čekam da te vidim, zagrlim, osetim, pomirišem!

Dolazi i ponesi sve što ti je potrebno da se više nikada ne vratiš. Šaljem ti pozivno pismo u prilogu mejla- odštampaj, da imaš da ga prikažeš kada sletiš. Broj imaš, ja te čekam ujutro na aerodromu pa idemo do mene. Uzeću slobodan dan. Sve ćemo srediti, ništa nemoj da brineš. Samo mi javi kad i na koji aerodrom slećeš.

Budi mi dobrica,  ljubavi. Uživaj u letu.

Bis Morgen,  mein Schatz. Tschüss  :*****“

Umesto doručka, kupio sam avionsku kartu. Umesto na posao, otišao sam do banke. Podigao svu lovu i pretvorio u evre, došao kući i spakovao kofer. Dva kofera. Garderoba, računar i poneka knjiga. Na to se svede život. Tekući račun, odeća i sredstva komunikacije. Sve ostalo je u glavi. Pozvao sam taksi i krenuo na aerodrom.

Prekookeanski let u novi život. Dug i naporan, ophrvan mislima. Od onih najtamnijih do misli koje bude davno zaboravljene osećaje snage, sreće i poleta. Let dovoljno dug za mentalno pročišćenje. Držao sam otvorenu knjigu, pokušavajući da se nateram da obnovim osnovne fraze, pitanja i odgovore na svom novom jeziku, ali uzalud. U glavi samo maratonska pro et contra debata. Siže dosadašnjeg života. Osećaj umora, blaga vrtoglavica, pritisak u ušima. Zvuk točkova koji dodiruju asfalt piste za sletanje. Touchdown. Berlin. Oblačnih pet sati ujutro na aerodromu Tegel. Kontrola, pečat, moja dva kofera. Njena dva oka i osmeh koji razbija čini.

Zagrljeni, suznih obraza i punog srca na trenutak zaustavljamo vreme. Samo snažan stisak dvoje ljudi koji se vole ostao je kao sidro zariven za svet čije smo postojanje u tih par trenutaka potpuno ignorisali. Nas dvoje. Naša ljubav. Sami u kosmosu. Odvajam se iz njenog zagrljaja, obuhvatam joj obraze šakama i kroz uplakane oči gledam njeno lice. Želim biti siguran da je to ona pored mene. Želim nahraniti dušu obrisima njenog lica, uglovima usana, očima, njenim mladežima. Mekoćom njene kože i tamom njene kose.

“Bože, tu si.“

„Tu sam“

„Kao život da je prošao!“

Odlazimo do metro stanice. Kupuje mi nedeljnu kartu za prevoz, objašnjavajući kako se bira na aparatu, usput me propitujući savladano znanje. Moja profesorka, plamenih usana i savršenog dupeta. Žalim joj se kako ne mogu da pratim nastavu zbog potreba koje trenutno potiskuju svaki drugi nagon i onemogućuju mi rasuđivanje. Smeška se. Znam da se oseća isto. Sedamo u metro, izlazimo na njenoj stanici. Palimo pljugu, pešačeći do gajbe. Otključava vrata, skidamo se, odlazimo pod tuš. Topla, naga tela. Strast i požuda. Uradili smo to odmah. U kadi. Nije bilo moguće savladati se.

Moj prvi dan u Berlinu proveo sam go, kod Melitine na gajbi, među njenim nogama. Ništa drugo nismo radili. Dve ulične džukele iz Karakasa opet zajedno. Ponovo ceo svet miriše na nas. Tek smo uveče, nešto pre sna, prozborili o stvarima koje me čekaju i oko kojih će mi pomoći. Kursevi za integraciju, prevođenje dokumenata, otvaranje računa, traženje posla, traženje stana… Balada imigranata.

Krenuli smo obavljati jednu po jednu stvar i kako je vreme odmicalo, sve jasnije je na površinu isplivavala činjenica da moje poznavanje jezika nije ni približno dovoljno za upotrebu u svakodnevnom životu. Morali smo da poradimo na tome. Melita mi je obećala da će mi pronaći nekoga da me poduči. Raspitaće se, kaže, kod njenih na poslu.

„Moric će, verovatno, ponovo da ti se nađe…“ – začikavam je. Trenutak slabosti, valjda zato što me je razmazila, zaista se brinući o meni. Bila mi je doslovno mentor. Ni o čemu nisam morao razmišljati, osim o tome da li ću poslušati njen savet ili ne. Sve mi je pružala na dlanu.

„Slušaj Ben… Pisala sam ti o meni i Moricu. Znaš, kada se nađeš u mojoj situaciji, na dobre ljude gledaš drugim očima. Ceniš ih i zahvalan si im za pruženu pomoć. I to traje neko vreme. Zatim, kad vidiš da je taj čovek jedna…“

Prekinuh je, nastavljajući umesto nje:

„ … Pažljiva osoba, jedan muškarac koji čvrsto obema nogama na zemlji, koji drži stvari pod kontrolom, vodi računa o tebi… “

Vidno zbunjena, upitala me je otkud znam i odakle mi to, rekavši na kraju da je Moric upravo takav. Razmišljao sam da li da joj pokvarim dan i kažem da sam upravo citirao reči iz onog mejla moje bivše žene, no savladao sam se.

„Pusti. Moji demoni.“ – kratko sam odgovorio.

„O, dušice!“

Prišla mi je, pogleda punog sete i zagrlila me. Usledio je dug, sočan poljubac. Skidanje. Krevet. Pod. Kuhinjski sto. Kada smo prikupili nešto snage, pripalila je pljugu i okrenula Morica. Nije mi smetalo. Znam te stabilne, što stoje “obema nogama na zemlji”. Nikada neće moći da joj uradi ono što ja mogu.

Nakon par dana, čuo sam se sa svojom budućom predavačicom. Moric je pronašao tu ženu, bivšu profesorku nemačkog jezika u gimnaziji, koja je voljna da me podučava. Dogovorili smo se o terminu i ja sam krenuo na časove.

Desetak  stanica i presedanje sa „U3“ na „U1“ liniju metroa. Krojcberg. Stan broj 5, prvi sprat. Iz ulaza, uz stepenice pa prva vrata levo. Zove se Hristina.

Zvonim. Ovara mi vrata. Starija od mene koju godinu, rekao bih. Toliko da su joj usne i oči došle do izražaja, a život joj ulepšao lice mudrošću. Baš kako volim. Brineta. Vitka, prijatna i pričljiva.

„Krenućemo od gramatike. Volim kada zaboli na počeku. Posle sve izgleda lakše!“ – bile su njene prve reči koje mi je izgovorila u svojstvu sada zvaničnog profesora, sa potpisanim ugovorom i tarifom koja nije bila baš niska.

„Slažem se. Bez suvišnog okolišanja. Nemam nešto mnogo vremena. Mada to okolišanje ume da zainteresuje čoveka da se nečemu dobrano posveti“ – složio sam odgovor, želeći da vidim njenu reakciju.

„Mladiću, vi ste već dovoljno zagrejani koliko primećujem! Vidite, zato i volim mlađe muškarce. Vi gledate napred. Ne osvrćete se na pređašnji život. Istina je da kod muškarca nije u pitanju njegova dob već on kao osoba, ali… naprosto, muškarci mojih godina vole priču o Harlej Dejvidsonima i nekadašnjim mestima ispred kojih su maštali da će ih jednom parkirati.“ – to je bio taj odgovor.

Nakon nekog vremena, kako su časovi bivali intenzivniji, a gradivo se usložnjavalo, Hristina i ja smo postajali sve bliskiji. Ponekad, zbog previše posla, nisam bio u mogućnosti dolaziti kod nje na čas, pa bismo ga držali u digitalnoj formi, putem Skajpa. Par puta me je pozvala prva, uhvativši me bez majice. Primetio sam taj pogled dok je čekala da se upristojim. Došli smo i do lekcija o čovekovom telu, o godinama i životnom dobu. Pitala me je za mišljenje o njenim godinama i sećam se da sam zanemeo kada mi je rekla da ih ima šezdeset i jednu. Nikada joj ne bih dao više od pet banki. Redovno vežbanje i dobra genetika. Kaže da je to ključ njenog uspeha. Nemački sam pričao sve bolje i bolje. Na poslu sam već uveliko dočekivao klijente, preuzimao im vozila i zapisivao kvarove zbog kojih su posećivali garažu u kojoj sam radio. Ekipa na poslu je dobra, ljudi su me baš lepo prihvatili i pomažu mi kada zapnem oko nekih reči. Nasmejemo se uz pivo kada nešto odvalim. Pivo je ok. Prevoz je skup. Vozim bicikl. Pomaže mi da ostanem u formi. Zadovoljan sam izgledom. Melita je takođe primetila da sam baš zategnut i privlačan. Volela bi kada bi se češće viđali. Meni odgovara ovako. Bojim se da su mi misli postale zaokupljene Hristinom.

Ispostavilo se da je i u Hristininom slučaju stvar prilično ista. Bila je subota pre podne. Dogovorili smo čas u devet zbog usklađivanja obaveza koje smo oboje imali tog popodneva. Dočekala me je na vratima. U bade matilu i sa ugovorom u ruci. Začuđeno sam gledao kako ga, čim sam zatvorio vrata, cepa meni pred očima, puštajući mantil da joj klizne sa ramena. Poklanja mi vlažan, strastven poljubac saopštavajući da su mi od sad časovi besplatni, jer više nisam učenik, nego predmet njene požude. Da to traje već neko vreme, te da ne želi više da se sputava. Skidam se. Gospode, kako je zrela i sočna! Dohvatili smo se kao dve zveri! Bilo je fantastično! Naše popodnevne obaveze progutao je seksualni maraton koji je potrajao do kasnih večernjih sati. Od tad, jednom do dva puta nedeljno, časove bi prekidali usled nemogućnosti da se obuzdamo. Sve dok me konačno nije pozvala da se preselim kod nje. Želela je da provodi vreme sa mnom. Da čas bude čas, a život da bude život. Da ponovo ima osećaj sigurnosti i ispunjenosti, jer je primetila da joj, po prvi put u životu nedostaje muškarac. Budući da sam bio imigrant koji gotovo trećinu prihoda odvaja za plaćanje stana, ovakav predlog bih prihvatio sve i da nisam gajio niti najmanje emocije prema Hristini, a jesam. Postala mi je draga, počeo sam da brinem o njoj i pomažem joj oko kojekavih sitnica. Da kažem, zavoleo sam je, na neki način.

Melita me je provalila. Bila je ljuta i ljubomorna. Pokušao sam da povučem paralelu sa njom i Moricom, u smislu da je sada situacija obrnuta u odnosu na onu koju smo imali u Venecueli. Ona živi i u stabilnoj je vezi sa njim, ja imam svoje prolazne kombinacije, a njoj sam tajna požuda o kojoj mu ne govori. Volimo se i dalje, samo smo zamenili strane. Nije htela da prihvati moje objašnjenje. Znala je da imam nešto sa Hri. Moja veštica. Raspalila mi je šamarčinu i nije mi se javljala tri dana. Nedostajala mi je. Voleo sam tu ženu. Iskreno.

Četvrti dan dobijam kratak mejl od nje:

„Briga me šta radiš. Samo me, molim te, nemoj zaboraviti! Volim te kretenu!“

Svet je ponovo postao lepo mesto.

„Nikada!“ – odgovaram.

Živeći sa Hristinom u zajednici, pomažući joj oko sitnih, kućevnih stvarčica, poklanjajući joj pažnju i trudeći se da joj ispunim želje, vremenom sam joj osvojio srce. Nehotice, bez ikakvog planiranja, kunem se. Naprosto je počela da me voli. Nije se ni ustezala to da mi izjavi i nije joj smetalo što pravim zadrške u odgovoru.

„Duh ti je još uvek mlad. Nezreo i živahan kao u klinca. I upravo ti on daje tu ludačku snagu, stoga nemoj da se obazireš i povlačiš tog pastuva sa svojih pašnjaka. Neka ga tamo, samo mi ga ponekad pozajmi, jer upravo takav, divlji i neobuzdan mi i treba“.

Tako mi je govorila Hristina, nakon gotovo dve godine zajedničkog života. Cenio sam njenu mudrost, iskrenost i odnos koji imamo. Sećam se da sam joj rekao za Melitu, ispričavši sve do najsitnijih detalja i priznao kako mi je teško kad pomislim da ću u odnosu sa njom biti večiti rezervni igrač, kojeg će ubacivati u igru kada stvari na terenu zaguste.

„Prokletstvo ljubavnika, dragi moj crnooki dečače! I ja te isto tako koristim. Potreban si mi prvenstveno za seks, jer ga volim i treba mi do kraja života. A ti to znaš pošteno odraditi!“

„Pa da… Ali Hristi, iskreno, ja ne osećam da je to tek tako. Pobogu, pa ja živim sa tobom. Dala si mi krov nad glavom, znanje, sebe, vreme, sve…“

„Daću ti i ovaj stan i sve sa računa. Nema mnogo, ali će ti dobro doći.“

„Šta pričaš ti?“

Sećam se kako sam bio zbunjen i nikako nisam mogao povezati o čemu mi je Hristina tada govorila. Šetali smo po jesenjem lišću Tirgarten parka, gazili smo danima sate, idući sumraku u susret…

„Vidiš ovo lišće Ben. Jesi li se ikada zamislio nad sudbinom jednog lista? Kako je, najavljujući proleće u devičanskoj belini zime, divan kao pupoljak. Zelen i nežan u početku zatim stasava u zreo, stamen list. Život provodi hraneći i štiteći svoje stablo, omogućavajući mu da prospe seme i razmnoži se. Zatim, krajem leta, počinje kopniti i gubiti snagu. Ne opire se, jer se oseća ispunjeno i srećan je što je poslužio svrsi. Puštajući da ga osvoje napasti primetivši njegovu slabost, lagano otpušta dršku od svoje grane, pada na zemlju i umire. Međutim, čak i tu, pod nogama, na prostirci od mrtvih, on i dalje služi i dariva svojom plemenitošću. Svojim telom daje zemlji hranu kojom će stablo sa kojeg je pao, držati u životu još dugo, dugo nakon njegovog nestanka“.

Nedugo nakon ove naše šetnje, Hristina je napustila ovaj svet.  Tiho i otmeno, poput lista u jesen o kojem mi je pričala. Ne želeći da me opterećuje svojom bolešću, ostavila je svoja dva kofera, zamenivši knjige i krpice uspomenama i po kojom mudrom rečju. Rak, saznao sam kasnije od njenog lekara. Ispratio sam je, poklonivši joj buket ruža. Shvatio sam da to nikada nisam uradio nijednoj ženi osim nje. Doduše, sada joj  je potpuno svejedno ima li ili nema cveća na njenom grobu. Taj kamen sa epitafom, koji mrtvima ne znači ništa, dok se mi živi utrkujemo da jedni drugima stavimo do znanja kako o svojima brinemo čak i kada nas napuste. Da li smo već pri rođenju licemerni i koristoljubivi? Meni to deluje tako, kada stvar ogolim do kosti. Bele, mrtve, hladne kosti.

Ostavila mi je stan, kako je i obećala, kao i pristojnu ušteđevinu. Na ostavinskoj raspravi nije bilo nikoga osim mene. Bila je bez igde ikoga. Sumnjam da bih se i ja tamo obreo da nije bilo njenog insistiranja da prijavimo zajednički život, kako bi ostvarili poreske olakšice. Hristina kraljice!

Zovem Melitu. Pričam joj kako sam prošao. Pokušava da zvuči svedeno i dostojno razgovora sa „udovcem“ mada joj zbog uzbuđenja, piskav glas šišti uz grlo kao para iz čajnika. Govori mi kako sam u svemu ipak imao sreće, kako sam svojim postupcima i zaslužio sve što sam dobio, kako sam dobar čovek. Kaže, na kraju da me neizmerno voli i da je tu ako mi bilo šta zatreba.

Usledio je birokratski pakao oko prepisivanja nasledstva, kroz koji sam morao proći sam, bez Melitine pomoći. Svakako bez Hristininih mudrih saveta. Spremao sam iznenađenje za ženu koja me prati kroz život još iz redova na šalterima studentske službe u Karakasu. Napokon sam ja bio u prilici da njoj nešto omogućim. Da se odužim za sve divne trenutke i za svaku pomoć koju mi je pružila. Da konačno mogu da joj predložim da počne da živi sa mnom u našem divnom stanu i da ostane kraj mene. Danju, noću, ne obraćajući više pažnju na vreme, na to da li i kad treba neko da dođe ili neko od nas da ide…  Trebalo mi je oko mesec dana da završim sve birokratske prepreke. Moj savršeni poklon. Razmišljao sam i da napravim večeru i pozovem je, ali sam shvatio da to nismo mi. Da to nije moja Melita. Kupio sam pivo i nabavio nešto gandže. Pozvao je, ona je došla, povalili smo se, oprali. Seli, podelili džoint i otvorili po konzervu. Ispod stola u dnevnoj sobi, izvukao sam fasciklu i bacio je Meliti u krilo.

„Za tebe“ – kratko sam rekao.

Otvorila je omot i počela da čita. Bože, koliko sam samo uživao dok sam joj gledao lice koje se bukvalno davilo u sreći! Taj sjaj u očima. Činilo mi se kao da ponovo vidim one prve iskre naše ljubavi. One najsjanije, one što prve dogore, ali ostavljaju večni trag. Nije mogla doći do reči, nije mogla doći do daha. Tražila je malo vode. Kada je došla sebi, samo me je kratko pitala:

„Ovo je sada moj stan?“

„Naš stan srećo, koji se vodi na tvoje ime. Praktično, da. Tvoj stan, koji ti ja poklanjam.“ – pojasnio sam.

Podarila mi je poljubac u obraz i izletela na vrata. Ponela je i papire od svog novog stana. Mašta mi se poigravala sa mislima, ispredajući zaključke kako ona sada ide videti čime će da nam opremi stan, kako će da preuredi prostor, kojim će bojama oslikati naše gnezdo… Nije se vratila tog dana. Niti uveče. Pretpostavio sam da ima burne trenutke, jer je bilo potrebno raskrstiti stvari sa Moricom. Nisam hteo da je zovem. Bojao sam se da svojim pozivom ne pogoršam stvari. Neka prenoći. Još jedan, poslednji put.

Ujutru sam otišao na prevoz i zaputio se ka Potsdamu, do svog radnog mesta. U jednom trenutku svog radnog dana, morao sam do kupatila da se umijem i osvežim. Ušao sam. U lavabou me je čekala mala bubašvaba. Pokušavala je da se uzvere uz glatke keramičke zidove. Ko zna kako li je dospela tamo i odakle je pala. Kakav je ludi baksuz terao pa od svih mesta na koje je mogla  pasti sa plafona, da je baš dočeka klizavi lavabo u kupatilu. Odmah zatim i ja, koji nailazim i odlučujem da je skuvam vrelom vodom i pustim niz slivnik, jer mi gadi prostor u kojem boravim. Gledao sam telo mrtve bube kako se vrti u vrtlogu kojim se voda slivala u odvod. Male, opružene noge tvrdokrilca, koji se do malopre borio za svoje mesto pod suncem sada je ošuren i lišen mogućnosti. Bilo mi ga je žao.

Došao sam kući, u sada Melitin stan. Izuo se, otišao do klonje. Pišao, oprao ruke, umio se. Otišao do spavaće sobe, izvukao presvlaku. Obukao se i prljav veš stavio u korpu. Bila je skoro puna. Prva korpa koju će ona da opere, pomislio sam. Došao sam do dnevne sobe i nazvao dobar dan.

U mojoj sobi, na mom trosedu, nad papirima od stana razastrtim po mom stolu, sede Melita i Moric. Zadovoljni. Zakonski i pravno obezbeđeni u potpunosti – sudeći po izrazu lica koje pokriva glavu gospodina advokata.

Pogledaše me i njegova dama obrati mi se glasom pare iz čajnika:

„Moric i ja ćemo preći ovde. Ako ti treba smeštaj, možeš da ideš u stan koji smo mi iznajmljivali. Možda će ti biti malo skup. Oko toga možemo da pregovaramo. Gledaj da se spakuješ do večeri i napustiš moj stan.“

To su bile prve reči koje su me dočekale prvog dana života sa Melitom. I zauvek ispratile iz njega. Ošurile me i lišile mogućnosti, kao vrela voda onu bubašvabu na mom poslu. Spakovao sam svoja dva kofera sa nešto knjiga i stvari. Prespavaću na benzinskoj stanici između Potsdama i Berlina, u kancelariji servisa u kom radim. Sutra ću tamo negde naći i smeštaj. Ne treba mi njihov „malo skup“ stan koji su rentali. Treba mi život lišen iluzija. Krenuo sam čim pre sam mogao.

Pozdravili smo se na vratima. Suznih očiju stiskala mi je ruku. Ćutke, prikovanog pogleda, objašnjavajući njime svoje neizgovorene laži i prećutane istine.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s