„Hej! Jesi li tu?“
„Jesam… A, ko si ti?“
„Taj sam, kojeg tražiš po dnu te flaše!“
„Ne tražim ja nikoga! Dođavola, ko si?“
„Nemi duh greha.“
„Nem si?“
„I gluv.“
„Pa kako je onda moguće da razgovaramo?“
„Zato što si ti tako poželeo.“
„Ništa ja nisam poželeo! Odlazi!“
„Ne mogu!“
„Zašto?“
„Zbog toga što sam onaj koji jesam!“
„Pa dobro, ko si dovraga!?“
„Ti. Ja sam ti.“
Tup tresak glave koja je između čaša, pepeljare i flaša, pala na sto izmamio je osmeh barmenu. Samo osmeh. Bez komentara. Brisao je čaše i gledao svoja posla. Profesionalac. Jedan od onih koji u poslu opstaju do kraja, kakav god taj kraj bio.
„Šta mu je?“ – upita gost koji je sedeo sa druge strane šanka.
„Ljubav. Uvek je ljubav.“- odgovori mu barmen, nonšalantno vrteći oko čaše čistom, belom krpom.
charlesoffspring 