ODIN I SIRENA

Posted: 17/03/2018 in Charles offspring

20180224_142909

„Imate novu glasovnu poruku! Za preslušavanje poruka, pritisnite taster broj jedan…“

Ponavljajući se u nedogled, glas elektronske sekretarice uporno je dozivao sedog Zigfrida iz podruma, u kojem je provodio većinu svog vremena navikavajući se na  „ilovaču i drveno odelo“  – kako je voleo da kaže.  Podrum je bio njegovo utočište od pustoši i tišine velike porodične kuće u kojoj je živeo sam. Napušten od Rahel, njegove bivše žene, i majke njihove kćeri. Kako mu je, slažući šestoj deceniji godine na gomilu, bivalo sve teže da se penje uz stepenište, shvatio je da će i taj prokleti telefon i njegovu dosadnu sekretaricu morati da spusti iz dnevne sobe u svoje podzemne odaje.

„Stariš Zigfride, stariš. Žutiš brže od fotografije! Hteo- ne hteo, ponovo će žensko da ti drobi po ušima! Srećom, ovu ćeš baš lako moći da ućutkaš! Tresneš je o zid, i ne javlja se više! Kojoj si, pa, u životu smeo tako nešto makar i pomisliti da uradiš? Imaju pravo mladi kada hvale blagodeti digitalnog sveta, vidiš.“ – gunđao je ostavljajući stepenike za sobom, na kraju se glasno nasmejavši svom ženomrstvom obojenom preterivanju.

Došao je do uređaja, i pritisnuo „taster broj jedan“. Poznat i mio glas zamolio ga je:

„Hej! Na dokovima sam, kod svetionika! Hvatam neki prevoz i stižem do tebe. Budi kući, okej?“

Kako je čuo poruku, Zigfrid je razvukao osmeh preko lica. Dolazi Mojken, njegova ćerka. Dolazi da poseti svog oca, čoveka koji je za života stekao veliko bogatstvo, ostavši zbog toga uskraćen za ono čemu je sada pridavao veliki značaj. Baveći se poslom od kojeg je ostale sugrađane hvatala jeza, postao je veoma imućan. Naravno, uporedo sa širenjem posla, širile su se i glasine, i ubrzo je Zigfrid bio označen kao osoba koju treba izbegavati. Uskraćen zbližavanja, prijateljstva i toplote ljudske reči, postao je nezvanična persona non grata u rođenom gradu.  Zigfrid, trgovac oružjem na zaraćenom istoku devedesetih godina prošlog veka, poznat po nadimku Odin. Svojevremeno, veoma poštovan među psima rata zbog okrutnih metoda kažnjavanja, kojima se služio kada bi se ispostavilo da ga je neko pokušao prevariti. Sada ostareo čovek. Osakaćenog duha, bez pravih prijatelja, sa jednim jedinim tračkom sreće koji mu iskreno greje dušu- njegovom ćerkom, koja upravo dolazi da ga poseti.

Žurnim korakom strčao je dole kako bi upalio kuvalo da greje vodu, dok on traži njenu šolju. Ljubičastu, sa oslikanim zecom koji farba uskršnja jaja. Pogoditi ukus kafe kakav ona voli, za Zigfrida je bila stvar obaveze. Jer on je „njen ćale“. Pre par meseci, tokom jedne od njenih prethodnih poseta, čuo je da ga je tako nazvala u razgovoru sa drugaricom. Dodelila mu je titulu koja je vredela više od sveg njegovog bogatstva.

Završio je pripremanje kafe. Ostavio je da se hladi kraj prozora, kroz koji su mogle da se vide prve pahulje snega koji je donosila zima. Tiskajući se jedna uz drugu, lagano su zaodevale grad u njegovo svečano ruho. Bela- boja nevinosti, boja anđela. Boja svetlosti kojom isijava topla duša njegove devojčice. Svetlosti koja krepi srce njenom ocu, dokazujući mu da život ne provodi uzalud. Kako ima zarad koga opravdati tu stotinu kilograma mesa koja diše, kreće se i zauzima prostor. Kako na svetu postoji jedna osoba vredna borbe sa mrskim pogledima koji ga svakodnevno prate.

„Mojken!“ – javila se imenom umesto pozdrava, nakon što je ušla u kuću.

„Sirenice!“ – oduševljeno joj odgovori Zigfrid, žurno joj prilazeći.

Snažno je zagrli. Poljubi je u kosu, pogladi po licu i pozva je dole, u njegov podrum. Krenu prvi niz stepenice gunđajući o tome kako će s proleća morati da „pretrese“ kuću i preuredi ulaz, te kako ga za svaku opravku u domu, majstori „oderu kao vola“, pošto svi znaju ko je i koliko ima. Kako uredno naplate svoje, iako ga se plaše i mrze ga.

Mojken zastade na pola stepeništa, puštajući oca da se odalji od nje i omogući  joj dovoljno prostora da obavi šta je naumila. Slušala ga je kako uzbuđeno diše dok silazi. Slušala je drvo kako škripi pod njegovim nogama. Slušala je kako razdragano melje, ne zatvarajući usta. Radost je prosto isijavala iz njega. Ipak, stegla je vilicu i pogledala u mrak… Trenutak kasnije, suviše dobro poznat zveket metka koji ulazi u cev, polomio je tišinu senki stepenika i zaustavio Zigfrida.

„Mrze te, jer si zasrao. Debelo si zasrao!“ – hladno procedi Mojken, gledajući skamenjenom ocu u potiljak.

„Dušice?“

„Začepi!“

„Sirenice!?“

„Molim?“

„Sirenice… Samo mi, molim te, dozvoli da se okrenem. Nemoj u leđa. Dopusti mi da pogledam u oči koje će me ispratiti, jer to je poslednja lepa stvar koju ću videti.“

„U redu… Samo bez gluposti  jer, kunem ti se, nećeš stići da ih pogledaš!“

Zigfrid se sasvim polako okretao ka licu svoje ćerke.

„Znam da u pitanju nije novac koji ćeš naslediti, znam i da nije zbog Rahel… Samo mi reci zašto i pucaj. Ne ljutim se, ne smeta mi. Samo moram znati razlog. Ako je valjan- imaš moj blagoslov. Ubij me ako sam zaslužio!“

Okrenut ka njoj, polako je dizao glavu gore, tražeći oči svog deteta. Preko cevi i ruku koje su čvrsto stiskale oružje, video je Zigfrid lice zgrčeno od muke. Video je kako patnja prekriva oči pune suza, braneći ih od gorke istine koju im je srce šaputalo- da radi nešto što nije ispravno.

„Moram.“ -tiho je skliznulo niz drhtave usne.

„Moram, moram!“ – ponovila je.

„Ne moraš, dušo, veruj mi! Ne zbog toga što sam ti ispred cevi, niti zato što sam ti otac. Veruj mi zbog toga što sam čovek koji je sve što je stekao- stekao u lokvama tuđe krvi. Svaki moj, i najmanji cvonjak ispraćen je nečijim vapajem. Takav sam posao radio. Opet, ubijao sam jedino kada je moj život zavisio od toga. Zato, veruj mi- ne moraš da pucaš. Šta god bilo posredi.“

„Šta ako se baš o tome radi? Šta ako, zbog tvojeg sranja, sada moj život visi o koncu? Šta ćemo onda?“

„Da ti život zaista visi o koncu, ne bi mi imali vremena za ovaj naš mali razgovor. Pošto smo promenili par reči, veruj mi da možemo naći rešenje. Znaš i sama- ako sam u nečemu dobar to je pregovaranje uz otkočeno oružje. Zato spusti pištolj i sedimo da razgovaramo, pre svega. Slobodno zadrži svoje pravo na ubistvo. To ti ni jednog trenutka ne uskraćujem. Samo, molim te, prvo sedimo. Skuvao sam ti kafu. Kakvu ti voliš.“

„Đubre jedno! Đubre!“ – Mojken spusti pištolj i briznu u plač.  Teturavim korakom spusti se niz stepenice, do Zigfrida, koji je prihvati u zagrljaj.

„Mogla sam te ubiti! Mogla sam te ubiti…“ – potrešeno je ponavljala ocu u vrat, kvaseći mu kragnu suzama.

Zigfrid je čvrsto prigrlio njeno uzdrhtalo telo.  Ljubio je po kosi. Nakon dugo, dugo vremena srce mu je osetilo ljubav.

„Dušice moja! Sve će biti u redu. Smiri se. Tu sam, kraj tebe. Sve ćemo rešiti!“ -nenaviknut da teši, šaptao je trudivši se da umiri svoju devojčicu. Iako nevešt, išlo mu je za rukom, jer je Mojken prihvatala bilo šta, što bi joj makar na kratko omelo misli koje je more, i koje pritiskaju njenu dušu poput tega, zahtevajući da se na drugi tas položi teret. Misli, toliko teške, da od njihovog pritiska nije bila u stanju da vidi očigledno- kako bi svojim naumom postigla jedino to, da bi vagajući donešene odluke, morala do kraja svojih dana balansirati na rubu uravnoteženosti. Gadan posao.

Seli su za sto, jedno nasuprot drugome. Pregovarači. Bez oružja i bez srama od golih činjenica. Bez strasti. Mirni. Pomalo tužni, jer ne mogu da se raduju prvom snegu gledajući ga kako divno veje. Morali su povesti brigu o bitnijim stvarima. Zigfrid je morao sačuvati, a Mojken je morala objasniti zašto mu mora oduzeti život. Još jedan gadan posao.

Zigfrid otpi gutljav vode, i spusti čašu na sto. Ispruži ruku i otvori dlan u pravcu njenog lica. Kao prosac, blago pognu glavu. Molio je Mojken za odgovor. Isprepletanih prstiju oko svoje šolje sa uskršnjim zečićem koji farba jaja, sedela je Mojken…

„Viktor. Viktor Olafsen.“ – reče, gledajući oca pravo u oči.

„Ko je to?“

„Moj verenik.“

„Molim? Verena si? Mogla si makar da me pitaš za savet. Premlada si!“

„Pitala sam majku.“

„Uh, velike ti pomoći! Spremaš li ispite iz udžbenika ili iz dnevne štampe?“

Osmehnuše se.

„Kako god. Čestitam ti. Neka ti je sa srećom. No, kakve veze ima on  sa pregovorima o mom životu?“

„Nikakve! On je samo izvršitelj. Baš kao i ja. Ovo je stvar koju ste ti i njegov pokojni otac započeli! Dva sebična, gramziva i samoživa skota kojima nije bilo dovoljno što upropaštavaju ljude oko sebe, nego su svoju žeđ za krvlju ostavili i svojoj deci u amanet. Divni ste roditelji, i jedan i drugi. Hvala vam na svemu!“

„Čekaj, Mojken. Priberi se. Ne znam o čemu je reč. Zaista ne znam.“

„Kako i da znaš, pitam se? Kako, kada ne pamtiš više koliko si ljudi pobio! Zašto bi to tebi išta značilo? Ti si zločinac! Tvoja savest je mirna, dok…“

Tresak šake kojom je Zigfrid lupio o sto prekinuvši Mojken bio je toliko silovit da je oborio čašu. Shvativši da je prenaglio, ćutke je spustio pogled ka stolu, na lokvicu vode. Nemo je gledao. Mojken je ćutala. Gledala je u njegove još uvek snažne ruke.

„Oprosti dušo!“ – ustajući, Zigfrid se tiho izvinio. Uzeo je krpu i obrisao vodu. Ponovo je seo, i oćutao par trenutaka sa Mojken. Zatim je, pogleda jednako prikovanog za sto, tiho procedio:

„Dvoje… Dvoje ljudi sam ubio za života. Jednog, nakon što mi je sa tri pucnja probušio stomak i nogu, i drugog, nakon što mi je obećao da ću gledati tebe i Rahel samo preko staklenog prozora odeljenja intenzivne nege.“

Mojken ga je zbunjeno gledala. Gradski abrovi nosili su mnogo više imena pripisanih presudi njenog oca. Ipak, tu pred njom i pred sudbinom koja ih oboje čeka, delovao je tako iskren, tako rešen da za sobom stvari ostavi čiste. Makar njoj, njegovoj ćerci. Bio je jedan od onih ljudi koji nisu mnogo marili za priče koje ispreda ulica. Bilo mu je bitno da sa njom bude na čisto. Oduvek, ne samo danas. Znala je to.

„Rekla si, ako se ne varam, da smo ovo započeli Viktorov pokojni otac i ja, jel tako?“

„Da.“

„Viktor Olafsen… dakle sin Gustava Olafsena, čoveka kojem sam ja lično presudio…“

„Tako je! Zbog toga što niste mogli da se dogovorite šta je čije u gradu! Zbog pohlepe kojoj ste obojica bili skloni. Zbog prestiža, zbog neke „Velike igre“ koju si ti vodio, i nisi dao nikome da ti se priključi!“

„Polako. Dozvoli mi da ti objasnim. Velika igra, kako smo je zvali, suštinski se odnosila se na prodaju oružja ljudima koji su vodili rat dole na istoku. Potmulo i nimalo plemenito, priznajem. Međutim, i tako podla i prljava, zahtevala je mnogo rizika, planiranja i pregovoranja, da bi iz ideje prerasla u delo. Osnivanje udruženja, detaljne provere od strane državnih inspekcija, beskrajni sastanci sa humanitarnim radnicima. Podizanje fondova i prikupljanje „legalne“ humanitarne pomoći. Skladištenje, sortiranje i otprema lekova, garderobe, životnih potrepština. Ponovo- provere poslovanja. Upravljanje zaposlenima koji sve to odrađuju, potpuno nesvesni pozadine okruženja čiji su sastavni deo. Opet- provere. Paranoja, oprez i tenzija. Rečju- stres. Jer, istovremeno sa „čistim“ delom priče- moji partneri i ja radili smo na njenoj tamnoj strani: pronalaženju kupaca, nabavci dugih cevi, podmićivanju ljudi iz vojske, Ujedinjenih Nacija i Crvenog Krsta. Nakon svega, rad na organizaciji logističke podrške za prevoz robe, koja je do kupaca stizala pod okriljem združenih konvoja svih humanitarnih organizacija sa ovih prostora. Ogroman rizik, ogromni troškovi, ali i ogromna lova. Zaradu smo delili na jednake delove. Ipak, isplatilo se raditi. Deo koji je ostajao meni bio je više nego dovoljan, kako i sama možeš zaključiti.

Gustav je, sa druge strane, imao drugačiju viziju Velike igre. Suštinski, on je bio jedna ulična džukela, koja je više od svega volela da ujeda. Na taj način je, pretpostavljam, i prokrčio svoj put do nas, no to je sada manje bitno. Bitno je kako je on ušao u igru, a ušao je tako što smo mi u to vreme počeli tavoriti sa točkovima. Ljudi koji su se bavili prevozom počeli su obustavljati saradnju sa nama sumnjajući da je deo humanitarne pomoći koji je prikupljala naša organizacija „prljav“. Srećom, plašili su nas se, pa se nisu usuđivali nikome pisnuti o tome. Međutim, mi smo ostajali bez jedne od osnovnih stvari za obavljanje posla, i bili smo primorani prihvatiti sve što nam se nudilo kao alternativa. Džukela Gustav je tu video svoju šansu i ponudio je vozni park jednog od svojih preduzeća. Naravno, njegova „velikodušnost“ dolazila je uz uslov. Povratna tura. Samo jedan konvoj od deset njegovih kamiona. To je bilo njegovo „sve što tražim zauzvrat“. Pristali smo…

Heroin, kokain, duvan, ekstazi, ko zna šta sve još. Tone tog đubreta! „Samo jedan konvoj“  ubrzo je postao dva, pet, deset i tako dalje. Prvobitno uslovljavanje beše preraslo u podrazumevanje i, nakon nekih dvadesetak tura, tvoj pokojni svekar gospodin Gustav,  vladao je velikim delom podzemlja ove države. Njegova šapa bila je na svakom bitnijem sivom poslu. Tržište koje je razvio, procvetalo je i steklo potrebu za stabilnim lancem snabdevanja. Međutim, tako otvoreno kompromitovan, Gustav više nije bio dobrodošao u našem timu. Svojom gramzivošću doveo je saradnju do tačke na kojoj smo morali izbrisati svaki trag povezanosti sa njim. Bio je najuren. Činjenica da smo ga izbacili iz igre toliko ga je zabolela da je počeo iznositi otvorene pretnje. Međutim, kada mu nije pošlo za rukom slomiti nas svojim pijačarskim zastrašivanjem, povukao se.

Uspeli smo se snaći bez njega i nastavili smo dalje. Sad, nedugo nakon situacije u koju smo bili zapali sa Gustavom, dobili smo dojavu od naše veze iz Crvenog krsta, da su primili poziv od inspektora za međunarodni kriminal, koji je najavio svoju posetu radi provere poslovanja našeg fonda. Poseta gospodina iz policije prošla je praćena dobrom srećom. Knjige su bile u redu, magacini za prikupljanje humanitarne pomoći takođe, dokumentacija o kretanju robe- besprekorna. Jedina zamerka odnosila se na našu donedavnu saradnju sa vlasnikom jedne od kompanija čije smo usluge koristili. Gospodin sa značkom podelio je sa nama njegovo viđenje stvari, i nakon izvinjenja što nas je uznemiravao, priznao nam je da se oseća namagarčeno, jer je naseo na trik. Objasnio nam je kako je posredi igra, koja za cilj ima da se dotični ponovo uvuče u ovaj posao, preotme nam ga i, koristeći renome ove poštene organizacije, prebaci svoj prljavi novac u legalne tokove. „Radio je sa vama, video da ovde ima prođu, a da vas može rasterati sa dva hica u vazduh i tako zagospodariti celom ovom organizacijom, koju će tada pretvoriti u ko zna šta“.

Pravili smo se ludi što smo bolje znali. Napokon, našim zatupasto složenim grimasama predočio je inspektor ime i prezime čoveka od koga je potekla „anonimna“ prijava. Gustav Olafsen.

„Vozio je za vas neko vreme, pa ste prekinuli saradnju sa njim, verovatno kada ste uvideli da je taj čovek debelo povezan sa svetom kriminala. Sada, sa dizanjem lažnih uzbuna želi da vas kompromituje i preotme vam organizaciju. Prvo je po ulici prosuo priču da se ovde prevozi oružje, droga, duvan i da zbog toga stalno menjate partnere, a zatim je napravio i sledeći korak, i došao da „svoja saznanja“ podeli sa policijom. Naravno, oni su po slovu zakona morali da odreaguju, pa su uputili poziv nama iz međunarodnog kriminala da ispitamo stvar. Pre ove posete, proverili smo sa Interpolom sve podatke o vama, kao i o kretanju vaših konvoja, i nismo pronašli nikakvu mrlju. Ipak, morao sam doći i u zvaničnu posetu, kako mi službena dužnost nalaže. Međutim, ovu posetu iskoristiću da izrazim svoje najdublje gađenje prema postupcima određenih osoba iz sveta s’ druge strane zakona.“

Uplašio sam se. Ti si tada bila još sasvim mala. Čini mi se da te je Rahel još uvek bila dojila. Uplašio sam se da će me idiot ocinkariti i da ću nakon svega da „padnem“ zbog nečije sujete i pohlepe. Zapucao sam pravo kod Gustava. Imao je i on dete, tog tvog Viktora, i ženu koja je bila na putu da ga napusti i odvede klinca. Kada sam došao do njega, bio je sam. Nije delovao iznenađeno što me vidi. Verovatno je očekivao posetu nekoga od nas. Skuvao nam je po kafu, seo me za sto, izvadio svoj pištolj, repetirao ga i sa onim podlim, ružnim osmehom ulične vancage, rekao mi da mogu početi da pričam. Da skratim priču, nakon čitavog sata ubeđivanja, pretnji, psovki i kleveta, obojica smo bili toliko izgoreli  da sam ja imao cev naslonjenu na desno oko, i Gustava koji mi urla u uvo kako će mi jedno oko ostaviti da njime mogu pogledati svoju gospođu Rahel i bebu Mojken kroz bolničko staklo, dok im se lekari bore za život. Šta god da je do tada govorio nisam se dao omesti i dopustiti da padnem pod njegov uticaj. Međutim, ovo nikako nije smeo da kaže. Izmakao sam glavu sa cevi tolikom brzinom, da me metak nije ni okrznuo kada je Gustav pritisnuo obarač. Razoružao sam  ga i stegao za vrat.  Slobodnom rukom sam dohvatio kašičicu kojom sam mešao šećer u kafi koju sam dobio. Okrenuo sam je naopako i čvrsto stisnuo u šaku. Dršku te kašičice zario sam Gustavu u vrat, što dublje sam mogao. Krenuo je da ropće i krvari kao preklana svinja. Stavio sam njegov pištolj za pojas, oprao ruke i otišao. Bez griže savesti. Ostavio sam ga da krepa tako jadnom smrću… Ubrzo nakon peha sa Gustavom, odlučili smo rasformirati našu „humanitarnu“ organizaciju, i potpuno se povući iz posla. Sazvali smo sastanak, podvukli crtu, podelili na ravne časti sve što smo u tom trenutku imali, i okončali saradnju. Bio je to kraj pametno odigranog posla, koji su vodili pametni ljudi. Eto, to je moja priča.“

„Kafa je izvrsna!“

„Hvala“

„Hoćeš li mi skuvati još jednu?“

„Uvek.“

Dok je Zigfrid poslovao oko pripreme, Mojken je izvukla iz džepa paklicu cigareta i zatražila od oca da joj donese pepeljaru. Ovaj je poslušao i poneo je zajedno sa šoljom.

„Ubiće nas to smeće! Ja se trudim da ne palim uopšte. Mada, iskreno, ne mogu bez njih.“

„Znam, i mene nervira to što ne mogu da ih ostavim!“

„Nismo dovoljno uplašeni, znaš. Zato ne možemo prestati. Fali nam straha!“

„Kako znaš?“

„Znam, lepo. Prošao sam kroz to. Onomad, dok sam se aktivno bavio sportom, dešavalo se da mi pozli kada preteram sa pljugama. Sećam se kako bi me u grudima stezao bol, od kojeg me je hvatala panika. Naposletku sam posetio lekara, koji mi je tada rekao kako sport i duvan ni pod kojim uslovom ne mogu da idu zajedno.“

„Šta si zatim uradio?“

„Poslušao sam doktora. Batalio sam sport.“

„Kretenu!“

„Znam. Votka?“

„Sipaj!“

Nazdravili su, ispili piće, i vratili prazne čaše na sto. Dosuli su tečnost, i ponovili postupak.

„Tvoj red.“ – reče kratko Zigfrid.

„Okej“ – poče Mojken svoje izlaganje.

„Ovako… sećam se kako smo tog jutra, sa prozora njegove sobe, polupijani gledali svitanje dana. Smejali smo se pokretima koje prave ljudi budeći se u svojim stanovima. Ne svesni ili ne mareći za naša četiri radoznala oka. Bilo mi je lepo. Osećala sam se voljenom, bitnom i zaštićenom. Ne bih bila fer kada bih preskočila i prijatan osećaj koji budi spoznaja da se nalaziš u društvu moćnog muškarca. Valjda mi je to od majke, šta misliš? Istini za volju, da nisi bio moćan, Rahel ne bi imala šta drugo da vidi na tebi.“ – zasmeja se nakratko, te nastavi:

„ Šalim se ćale! Doduše, meni je zaista prijalo što sam bila izabrana od strane čoveka koji, pre svoje tridesete, u svom posedstvu ima noćni klub i restoran. Volim ljude koji ne preblejavaju svoju mladost, već preduzmu nešto kako bi obezbedili izvor prihoda koji će im omogućiti da vode pristojan život. Viktor mi se činio kao takav muškarac. Svako prepodne treninzi, preko dana obilazak kluba i restorana, gomila sastanaka sa njegovim saradnicima. Popodne, i to bez izuzetka, ručak sa mnom, čaša vina i nekoliko dugih poljubaca umesto deserta. Nakon toga bi ponovo odlazio da radi, nekada samo po našem gradu, a nekada bi ga put odveo i dalje, na sever. Vraćao bi se kasno u oba slučaja. Nekada bi bio malo pod gasom mada je uglavnom dolazio trezan i umoran. Pre spavanja, ja bih ponovo postala jedino što ga zaokuplja. „

„Samo me, molim te, poštedi tih detalja.“ – zamolio je Zigfrid, procedivši rečenicu kroz zube, jedva joj ostavljajući prostora da napusti usta.

„Naravno. Skratiću ti priču, pa ću da pređem na sledeći značajan trenutak koji je prethodio svemu ovome.  Jedne večeri nisam želela da legnem u isti krevet sa njim, dok mi nije obećao da će me sutradan povesti sa sobom na posao. Želela sam proživeti jedan njegov radni dan, od jutra do mraka. Priznajem, više od svega sam htela da umirim savest i uverim se da Viktor nema prostora za druge žene. Nije me mnogo zanimalo šta radi i kako to izgleda raditi u ugostiteljstvu. Da je tako, nikada ne bih upisala studije na folozofskom fakultetu. Elem, toga dana sam shvatila (čini mi se brže nego što je to Viktor planirao) kako on ima neke poslove i radnje koji su daleko od onoga što sam ja smatrala normalnim za funkcionisanje tek otvorenih lokala. Sve te njuške koje sam srela, svo to odvajanje sa strane, ti lokali i mesta po kojima smo se nalazili sa njegovim ljudima, sve mi je mnogo smrdelo na ono što mi je narednog jutra ispričao, nakon večeri koju smo završili u njegovom klubu popivši sav alkohol ovoga sveta.“

„Baš lepo!“

„Dobro je stari, pusti  me sad te očinske brige! Kao da ne znaš kako to ide.“

„Znam dušo, ali brinem!“

„Ne boj se ćale… Pametna sam ja devojčica. Naučila sam da brinem o sebi.“

„Nadam se…“

„Ne brini, nego slušaj dalje.“

„U redu.“

„Dakle, stajali smo navaljeni na prozorski parapet i zurili u jutro. Gledali smo u stanovnike susedne zgrade. Budili su se. Sanjivo i nespretno odlazili su u kupatilo, kuvali kafu, radili svoje jutarnje vežbe. Živeli su, ne znajući da ih posmatramo. Tada me je Viktor pitao imam li sklonosti ka voajerizmu, i ja sam mu priznala kako s’ vremena na vreme volim malo da odvojim oko po komšiluku. Sećam se da mu je to bilo simpatično, ili je samo tako odreagovao, više nisam sigurna, no iskoristio je moju rečenicu da mi kaže kako on mene posmatra od malih nogu. Prvo sam pomislila da se čovek sprda sa mnom onako mamuran, i nasmejala sam se. Međutim, ponovio je to savršeno ozbiljnim tonom. Kao da se najednom otreznio, postao je savim pribran i ispričao mi sve. Ostala sam preplašena i zapanjena! Njegova priča govori o tome, kako je tata- Gustav odlučio stati na rep Zigfridu i njegovim ljudima , i obezbediti da i takav posao može da radi ko god se oseća sposobnim. Kada je, ne uspevši u pokušaju, završio sa kašikom u vratu, poslednje što je mogao učiniti bilo je da se dohvati olovke i papira. Zapisao je moje ime i prezime na njega i krenuo dozivati svoga sina kroz samrtne roptaje. Da, ćale, mali Viktor je tada bio u kući. Gustav nije bio sam. Sišao je dole, glupo dete, i ispratio oca u smrt. Zauvek je zapamtio šta mu je rekao, predavši mu okrvavljeni papirić u ruke:

Nađi je, i učini  da ubije svoga oca. Tako ćeš me osvetiti, tako ćeš ovo popraviti… 

Dalje, nakon očeve smrti, mladog Viktora odgajala je njegova majka. Međutim, vojska Gustavovih posilnih zaklela se da će malog Olafsena vratiti na tron kada za to dođe vreme.  Pre neke dve godine, pozvali su ga ljudi koji su njemu i njegovoj majci čitav život pomagali novcem i uslugama. Poklonili su mu tom prilikom noćni klub i restoran, rekavši kako je to tek mala naznaka onoga što ga čeka nakon što ispuni očevo zaduženje. Jer, znali su i za komad hartije sa mojim imenom, i za poslednje reči koje je  Gustav izgovorio. Mali Viktor im je rekao. Eto, ćale, tako smo došli u situaciju da samo jedan pokret vrhom mog kažiprsta deli Viktora od očevog prestola, basnoslovne sume novca i obilja novih mogućnosti. Posledično, mene pored njega- kako uživam u svoj raskoši koju bi mi podarilo ovo ubistvo. Naravno, ukoliko mi ne pođe za rukom da ispunim Gustavovu poslednju želju, ja ću završiti slično kao i on. Sad, pošto mi se ne umire od kašike zarivene u vrat, došla sam ubiti čoveka kojeg u suštini nikada nisam upoznala u dovoljnoj meri da ga mogu nazvati ocem. Ipak, znam da si ti taj koji me je podigao i othranio. Osećam povezanost, osećam da u nama teče ista krv. Prosto znam da nemam prava to da uradim. Eto…“

Zigfrid je, naslonjen na laktove, pažljivo slušao ćerku. Kada je Mojken završila, blago je podigao bradu, savio šake ispod nje, uzdahnuo i kratko rekao:

„Moraš!“

„Molim?“ – upita ga zapanjeno Mojken.

„Moraš da me ubiješ, ukoliko želiš da preživiš! Uzmi taj pištolj, zažmuri i misli na nešto glupo. Kada se zaboraviš, samo pritisni obarač i beži odavde. Pištolj ponesi, baci ga u more i za sat vremena si slobodna žena. Kada završiš sa mnom, završi i sa Viktorom. Okreni ga i zahtevaj da zatraži sastanak sa njegovim tutorima. Insistiraj na ličnom prisustvu, i tamo izloži slučaj. Reci im da si ti odradila svoj deo, i da za uzvrat tražiš tri stvari: alibi, lišavanje bilo kakvih daljih obaveza ka njima i potpunu nezavisnost od Viktora. Ostavi ga da se sam uguši u onome što mu njegovi pripremaju. Veruj mi dušo, to su Gustavovi pacovi, i cela stvar je isplanirana. Možda su u početku zaista poštovali njegovu poslednju želju i pravo na osvetu prepustili malom Viktoru. Međutim,  njihova fabrika je morala da nastavi sa radom! Ostavši bez idealne kombinacije koju je im je gazda imao sa mojim konvojima, morali su pronaći drugo rešenje. Koliko vidim, pronašli su ga i ono funkcioniše. Potreba za mojom eliminacijom je postala manje važna. Vremenom, prerasla je u savršenu osnovu za platformu koja će im pomoći u sledećoj fazi preživljavanja. Jer, obruč oko njih se već godinama steže i samo ih dani dele od hapšenja i doživotne. Treba im žrtveno jagnje. Treba im neko sa okrvavljenim rukama. Nameštaju mladu budalu i spremaju se za beg. Pustiće malog Viktora da se, besan poput oca, bahati po gradu i privuče pažnju. Kada dođu po njih, samo će im on ostati. Zato je neophodno da uradiš kako sam ti rekao!“

„Kada bi postojao teži način, kako bi on, izgledao?“

„Mo, dušo, teži način podrazumevao bi da krenemo ka garaži, pokupimo par dugih cevi koje nikada nisam želeo da prodam- čuvajući ih za situacije poput ove, zatim da sednemo u auto i zaputimo se ka granici. Preko imam nekoliko prijatelja iz onih dana za koje znam da mogu, i da hoće da nam pomognu. Naravno, na putu do tamo očekuj odmazdu svog izabranika, pošto nisi uspela uspokojiti duh njegovog oca. Krvolok će kidisati na nas čime god raspolaže. Reci mi, kada si provela taj dan sa njim, kakvi ljudi se nalaze oko njega? Jesu li to ozbiljni igrači iz Gustavove garde ili klinci- početnici?“

„Napaljena dečurlija.“

„Sranje.“

„Zašto?“

„Zato što su prevaranti koji su nastavili da vuku konce nakon Gustava, namestili tom malom  kretenu okruženje u kojem će se osećati sigurno i bitno. Po inerciji, mlađani Viktor krenuo je da gradi sopstvenu frakciju, punivši bitne pozicije drugarima, dopunjujući ih regrutovanim „likovima od poverenja“. Mala armija idiota koji jedva čekaju da im se u životu konačno desi neka holivudska krimi scena sa kišom metaka i škripanjem guma. Žive maštajući o tom danu.“

„Imaš li problem sa tim?“

„Imam, naravno. Ne želim da ubijam tu decu!“

„Slušaj me matori, ako nisu deca kada treba srolati stotku i zabosti je u nos, platiti prijateljicu da celom društvu ispuši na poluvremenu utakmice koju gledaju, crtati po stolu lavirinte od belog i nad svećom zagrevati kašiku za laku noć, onda nisu ni deca da dobiju i po koji komad olova, okej?“

„Kako znaš ti za sve to? Odakle ti to?“

„Ej, malo je kasno za iščuđavanje, u redu? A i nije prilika!“

„Znam, ali…“

„Bez ali! Ovo je mali grad ćale, i svi znaju čija sam ja ćerka. Stoga, vidiš, nisam baš bila u prilici da biram društvo, da se tako izrazim. Imala sam pravo da uzmem šta mi se nudi, i da se borim da stvari promenim. Što nikada nisam uspela. Zbog toga sam, nakon završene gimnazije, pobegla odavde glavom bez obzira. Otišla sam u glavni grad kako bih tamo upisala fakultet, i počela da živim život lišen demona iz prošlosti. Kada sam napokon u tome i uspela, samo dve stvari su me vezale za dom. Prva stvar ste mama i ti, sa tvojim upornim pisanjem mejlova prepunih saveta o životu i njegovom smislu, upotpunjenih sa filovanjem mog tekućeg računa. Druga stvar došla je iznenada. Osvojila mi srce i napravila budalu od mene ubedivši me da se vratim u ovaj grad. Pauziraj faks, odmori godinu dana! Imaćeš život koji ćeš ceo moći da posvetiš nauci. Živećeš kao grofica. Veruj da ću to da ti omogućim. Znaš o kome ti pričam. Sada, nažalost, znam i ja.“

„Nešto mi se čini da su mu obećanja poprimila malo drugačiji oblik, zar ne? Ili je možda ubij oca ili umri bila činjenica koja se podrazumeva, i nije je smatrao toliko bitnom da bi je podelio sa tobom na početku vaše, nazovimo, veze. Govnar mali. Slušaj me Mo…“

„Ne dolaziš u obzir sa tom idejom, da odradim stvar na najlakši način. Neću, ne želim i nemam pravo da pucam u tebe. Uzgred, kako nakon svega što si mi rekao uopšte mogu da verujem tim ljudima?!“

„Čitaš mi misli. Nema ništa od toga. Rešićemo stvar kako treba, jednom za svagda. Sam je izabrao da se zajebava sa mnom. Hajde, idemo po oružje i krećemo. Ovde si već dva i po sata, zvonjava telefona i režanje iz slušalice samo što nije počelo. A ja mrzim telefone!“

„Bežimo iz rođenog grada. Proterani od mladog gangstera. Kakav kraj jednog gradskog mangupa… C, c, c! Ćale, na niske si grane spao. Ali hvala ti!“ – reče Mojken, zagrli oca i poljubi ga u obraz.

Zigfrid prisloni ćerkinu glavu na svoje grudi, držeći je pažljivo sa obe ruke, poput najvećeg blaga ovoga sveta, poljubi je u kosu i prošaputa:

„Bežanje je za sisice! Ovo je ulaganje u tvoju budućnost. Moja je, nakon svih ovih godina postala manje bitna. Međutim ti… Ti ćeš danas preći preko mosta.“

„Preko mosta? Idemo u…“

„Oduvek si volela taj grad. Kao i most kojim se do njega stiže!“

„Most koji prelazi preko mora, a završava se tako što ponire u tunel napravljen ispod vode… pa reci mi koje dete nije odlepljivalo na tako nešto?!“

„Hajde dete! Hvataj ključeve, ti voziš.“

Izvadio je ključeve iz činije na stolu , bacio ćerki u ruke, i klimnuo glavom pokazavši joj da krene za njim. Hodnik je vodio do prostarne garaže u kojoj je čekao Zigfridov automobil. Dok je Mojken prolazila do vozačkih vrata, on je otvorio sivi limeni garažni ormar za alat. Sagnuo se i izbacio nekoliko kariranih deka, nako čega se ukazao veliki zeleni kovčeg od drveta koji je bio sakriven ispod njih. Otvorio je metalni mehanizam koji je držao kovčeg zatvorenim, podigao poklopac i svetlost dana ugledaše dve nove tamno sive automatske puške. Uz njih i sva prateća oprema- rezervni okviri, municija, optički nišani…

„Otvori zadnji prozor Mo!“ – viknu joj.

Mojken otvori prozor i okrenu glavu. Videvši kakve komade oružja i koliku količinu municije Zigfrid utovara u njihov automobil, Mojken zinu u neverici.

„Znači tako to izgleda? Nikada u životu nisam videla pravu pušku! Premoćno je!“

„Kakva ti je to kovanica „premoćno“? Vi mladi ćete uništiti ovaj jezik!“ – zamerio je ćerki na usvajanju uličnog govora, potpuno hladan i neopterećen činjenicom da upravo puni okvire municijom za obračun koji ga čeka u bitci za svoju kći. Bio je hladan kao led. Znao je šta mu je činiti i nije se dvoumio niti jednog trenutka. Nastavio je da priča o smešnim situacijama u koje je dolazio u svom životu, o vedrim i nebitnim stvarima. Trudio se razgaliti Mojken, uliti joj malo nade i vedrine pred ono što su oboje znali da sledi. Išlo mu je dobro. Smejali su se u automobilu kojeg je Mojken bila upalila da se zagreje, nakon što je otvorila vrata od garaže. Prelep zimski dan bio je ispred njih, i sve je više ličilo na odlazak na skijalište nego na beg iz grada i države, kako bi sačuvali glavu na ramenima. Sve dok nije zazvonio telefon. Tišina i zebnja ponovo su krenuli da se viju oko njih. Mojken pogleda na displej: „Viktor“. 

„Uh! Znači krećemo.“ – Zigfrid  kratko reče, znajući šta sledi.

„Krećemo.“ – složi se Mojken.

„Gde ti je pištolj?“

„Kod mene je, ponela sam ga.“

„U redu. Izvoli još kutiju municije. Tvoj je kalibar.“

„Hvala.“

„Što se puške tiče: ovo je kočnica. Gore- zakočeno, sredina- pojedinačna, dole- rafalna paljba. Ovde repetiraš, ovaj jezičak pritisneš pre izbacivanja praznog okvira. Nišaniš na optiku, crvena tačka da ti bude na sredini tela mete. Jasno?“

„Jasno“

„Srećno dušo. Hajde, javi se na prokletu stvar.“

Mojken pređe prstom preko ekrana i uspostavi vezu.

„Molim?“

„Jesi li se već pozdravila sa taticom, i poslala ga na dugo, dugo pajkenje?“

Mojken zgrči usne i gnevno procedi:

„Ne mentolu! Shvatila sam da je tebi takav san mnogo potrebniji!“

Sa druge strane veze nekoliko trenutaka neme tišine i neverice. Zatim zagrmi:

„Kučko! Mrtvi ste oboje! Čuješ li me!!! Mrtvi ste!“

Škripanje guma i urlanje motora čulo se kroz slušalicu. Čulo se i kako saputnicima izdaje naređenje da zovu ostale. Čulo se kako proklinje i vređa, prepun gneva, srdžbe i besa.

„Isti otac. Hajde, krećemo“- kratko reče Zigfrid.

Mojken pritisnu crveno dugme na daljinskom upravljaču koji je bio u automobilu i garažna vrata krenuše da se zatvaraju. Izvezla je automobil i skrenula u ulicu. Zastala je i poklonila ocu i sebi par trenutaka, da možda poslednji put pogledaju kuću koja je nekada bila njihov dom. Zažmurila je, ubacila u prvu, stegla vilicu, otvorila oči i krenula. Pogledala je u retrovizor. Videla je oca kako guta knedle. Pogledi im se susretoše, baš u trenutku kada tišinu njihovog kvarta krenu da para škripa i brundanje velikih crnih automobila.

„Gde ćemo?“

„Autoput. Na najbliže moguće uključenje! Nadajmo se da će ih omesti gužva i da balavurdija neće imati petlju da zapuca.“

„Omatorio si ćale! Veruj mi da im neće biti problem!“

Skrenuše u ulicu i zaputiše se ka uključenju na auto put koji je vodio ka granici. Zapravo, sada samo ka dvema usamljenim kockastim kućicama sa obe strane puta, koje su nekada predstavljale prelaz na kojem si morao stati, pokazati pasoš, dobiti pečat i sačekati da se rampa podigne. Srećom toga više nema, što celu stvar čini neuporedivo lakšom za beg od Viktorove osvetničke potere. Kako su stupili na auto put, Mojken se odmah prebaci u traku za preticanje i pritisnu papučicu za gas do patosa. Svako malo pogledala je u retrovizor. Ništa. Samo buka, kao da se nalaze po ulicama paralelnim sa auto putem, ne znajući kuda da ih traže.  Taman kada je izgledalo da su na ovaj potez zaboravili, i da Zigfrid i Mojken mogu da odahnu, ratosiljaju se oružja i mirno pređu most, ugledaše iza njih tri crna vozila zatamnjenih stakala. Buka se pojačavala, vozila su se brzo probijala između ostalih i bivala sve bliža. Jedan od njih naglo ulete u susednu traku i napravi nameran udes, nastavljajući da se kreće. Nedugo zatim i vozilo iz trake za preticanje učini isto, ovaj put izguravši vozilo na zaštitnu ogradu koja je delila auto put.

„Šta rade ovi ljudi?“

„Prave diverziju, Mo! Zar ne vidiš da saobraćaj staje usled udesa, samo oni nastavljaju za nama!“

„Sranje!“

Nedugo zatim, sa priključnih puteva sišlo je još nekoliko velikih crnih automobila. Bez saobraćaja iza njih, formirali su liniju zauzevši auto put celom širinom. Šest istih vozila, jedan do drugog. Glave, ruke i cevi počeše da izviruju.

„Uspori Mo!“

„Da li si ti lud?“

„Samo ti uspori. Imamo dovoljno vremena.“

Poslušala je oca i polako smanjivala brzinu. Par trenutaka zatim, na putu više nije bilo vozila ni ispred njih. Samo oni i potera za njima.

„Sada ćemo sve znati. Nisu hteli da pucaju dok se put ne očisti, da im uspaničeni ljudi ne bi pokvarili planove pozvavši pandure. Međutim sada, sada ćemo draga moja videti koliko su tvoji drugari ozbiljni.“

Kako je završio rečenicu, začuše se prvi pucnji i prvi metci prozujaše pored automobila.

„Znači ozbiljni su. Glupa balavurdija.“

Zigfrid otvori prozor zadnjeg sedišta na koji se beše smestio, izvuče pušku i prosu kratak rafal ka njima. Vrati se unutra i izvuče nekoliko vizit karti iz novčanika. Baci joj ih na suvozačko sedište, pored pištolja kojeg Mojken beše tamo ostavila. Reče joj da se javi tim ljudima kada stigne. Nakon toga se primače ćerki, poljubi je u kosu i zatraži od nje da zaustavi auto. Mojken, nakon kratkog nećkanja i nakon što je Zigfrid podviknuo na nju, zaustavi vozilo. On uze jednu pušku i nešto napunjenih rezervnih okvira, posla usnama poljubac u pravcu svoje jedinice, pogleda je u oči i podviknu:

„Beži!“

Mojken dade gas. Gutajući knedle, očiju punih suza gledala je svoga oca kako stoji sam na sred puta čekajući razjarene koljače koji mu prilaze. Slušala je kako oružje štekće, pojući nekom uspavanku, a nekom pesmu o novom početku. Jedna takva, o novom početku, beše namenjena i njoj. Sve što je trebalo, bilo je da nastavi. Vozila je. Prošla je dve usamljene kockaste kućice.

„Samo treba da pobegnem! Iza mene nema više ničega. Nikoga. Hvala ti ćale.“ 

 Pogleda pištolj pored sebe, pogleda pušku i municiju na zadnjem sedištu. Stisnu volan rukama, čvrsto, što je čvršće mogla. Seti se očevog lika i Viktorovog urlikanja. Pomisli šta sve čega  sirotog Zigfrida. Pogleda vizit karte ljudi kojima je trebalo da se javi kako bi je neko vreme krili. Trebalo je da pobegne i da se sakrije. Da promeni lični opis i sačeka neko vreme, kako bi sve prošlo. Tada bi bila sigurna.

Obori glavu ka patosu. Gledala je svoje noge, vozeći na pamet. Pogled joj se spusti na kočnicu, i tada začu reči svoga oca:

„Bežanje je za sisice!“

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s