GRIM FATE

grimm fate

“Cela ova zemlja, ovaj veliki neformirani kontinent nudi šansu novom početku”- Thomas Jefferson, autor Američke Deklaracije o Nezavisnosti i treći predsednik S.A.D.

Pretpostavka je bila veoma jednostavna: da su ljudi, delujući zarad ličnih interesa, u dovoljnoj meri pamenti da urade pravu stvar. Amerika je mogla bili fantastičan spomenik najboljih instinktivnih odgovora ljudske rase. Umesto toga, naselili su to tle i potpuno ga uništili, od obale- do obale; kao puževi baštu…

Vreme koje je provodila jašući na talasima hladne Litvanske mašte, trnući od lošeg dopa i podajući se svim svojim nazovi prijateljima, zarad ispijanja Long Island-a, zapravo njegove nevešte interpretacije od strane barmena Riganskih noćnih klubova beše joj, sada gledajući svet drugačijom vrstom očiju, potpuno strano. Pasé. Njeno se gorivo sada sastojalo od vrhunskih šampanjaca, školjki i trocifrenih novčanica. Dolaskom u Ameriku promenila je gotovo sve osim njene lepote. Lepote koja nosi divlje tonove beskrajnih tajgi kojima vetar mete svaki trun nesavršenosti i kojemu jedino može odoleti šapat iznedren iz samih temelja Zemlje. Jedino takve ostavlja da rađaju i obnavljaju. Jedino takve štedi zavijajuća istina Severa. Ona koja balzamuje u ledu. Okrutno, predano i temeljno poput samih bogova. Stoga takva i ostade prelepa Vita Sergejevič.

Ali šta počivaše iza te lepote? … “What lies behind?” kako je nekom prilikom upita jedan od njenih “prijatelja”. Odgovorila je pitanjem: “Have you ever actually lived what you think you are?” čime mu je zapušila usta. Ne zauvek, do duše- kao što je imala običaj raditi do sada. Uz pomoć svojih prijatelja iz ukrajinskih mračnih podruma sadašnjice, pogano i s’ leđa, kao što to učini počivšem Vartanu Džaparidzeu. Ali dovoljno jasno da poruči kako nije predmet koji je dat na raspolaganje u cilju zadovoljenja poganih potreba pretvaranjem istih u stvarnost, sa njom kao objektom koji tu radnju podnosi. Ćutke, za par izgužvanih stotki, koje se uvek nađu u džepovima markiranih pantalona Njujorških menadžera…

Kada je došla u Veliku Jabuku nije Vita imala na umu trčkarati okolo i, perući posuđe sa Meksikancima, vikendom grabiti mrvice koje ovaj grad pruža. Ne. Došla je po svoj komad jabuke koji će jesti za stolom ravnopravno sa ostalima. Neće u sivim senkama stola čekati mrve pod nogama.

Iznajmila je stan na uglu 85-te i Medison avenije. U srcu srca. Sa Central Parkom na dohvat ruke. Zore je dočekivala uz pesmu razdraganih ptičica. Zore koje su joj otrkivale umorne oči, pocrvenele od svetlosti monitora i par linija koke. Jer to je cena koju je morala platiti kako bi uspešno ćarlijala strmim stazama lagodnog života koje su joj se, kao prečice, nudile od strane njenih novih sunarodnika. Domaćina, čiji jezik tek razaznaje i, kada ga progovore- u svakom od njih vidi svoju učiteljicu kako zblanuto sleže ramenima izvinjavajući joj se jer nije imala odakle da ih poduči pravilnom akcentovanju, pošto od svoje bedne plate i bedne prosvetne politike nikada nije mogla očekivati da će videti ili makar čuti kako jezik za koji se školovala zapravo zvuči izgovaran ustima svojih rodonačelnika. Prokletstvo istoka. Čelične zavese. Černobilske uspavanke.

Uprkos svemu, Vita je u Nju Jorku uspešno vodila svoj “xxx-rated vlog” kako ga nove genarice zovu. Generacije samoživih drkadžija koji poseduju svoje male ili srednje IT kompanije, kojima su otvorili centralne kancelarije u zemljama trećeg sveta, pardon- zemljama u razvoju, kako one same vole sebi ublažiti gorčinu- nevešto poput tinejžerke koja se teši, jer- iako joj sise baš i nisu nešto, makar nema bubuljice na licu.

Koncept Vitinog posla sastojao se u sledećem: postaviti željeni limit za izvršenje određene radnje; zatim, zavodeći klijentelu, nuditi sve više i više- za sve više i više donacija u vidu Bitcoina, novoproklamovanog sredstva plaćanja elektronskog sveta sadašnjice. Pošto su Bitcoini zaživeli kao platežno sredsvo mreže, to je dovelo američko ministarstvo finansija da Bitcoin uvrsti u kursnu listu kao virtuelnu valutu. “Criptocurrency” . O kako je mlada Litvanska devojčica volela sadašnjost.

Međutim, bi izuzetak. Kako zapravo uvek biva…

Ostrvljanin. Englez.

Koji je, čim se ulogovao na Vitin virtuelni životni prostor upitao kako se slaže sa predlogom da biznis prevaziđe ljudske prepreke. Vita ga je pitanjem o tome da li je spreman da mu dokaže da biznis zapravo čine ljudi na trenutak poljuljala iz njegovog sveta koji mu je značio sve i koji ga je opravdavao za svaki njegov postupak.

Hajde probajmo. Složio se sa izazovom ostrvljanin. Dežmekast i pirgav ne beše baš prilika koja bi joj maštu zavrtela poput ringišpila. Pritom nadobudan, jer se po statističkoj skali kotirao prilično dobro u odnosu na besmislenost usluge koju je njegova kompanija nudila… Ali hajde… Zašto ne, pomisli Vita i pozva ga na “private session” uz potpuno blokiranje ostalih korisnika njenog kanala.

Ali ne! Ne beše pohlepnom Englezu dovoljna činjenica da mu je Vita odobrila prostor i vreme kojim, neupitno šiljeći glaviće, plazi i slini gomila pratilaca Vitinog kanala. Ne! U svojoj samoljubivosti predloži joj nešto van svih okvira dosadašnjeg Vitinog bistva u zemlji koja garantuje da ima san i da je taj san ostvarljiv. Predložio joj je kontakt uživo. Zamislite šok na Vitinom licu kada je posle treće linije Kolumbijski belog videla na monitoru ispisane reči koje su joj, nekada davno- u rodnoj Litvaniji značile priliv od celih pedesetak američkih dolara??? Koje je, koristeći priliku za prilikom, štekala i odricala ih se zarad dolaska ovde.

Napokon! Prilika. Prilika da, po prvi put ona prigrli sumrak, umesto da joj sumrak grleći je, šapuće o nesreći i stradajućoj sudbini koja je bezupitno satkana nad njom i njenim svetom. Bez obzira. Bez ikakvog obzira…

Nekoliko je dana kasnije na zvaničnom sajtu bivšeg CEO-a kompanije, šeretski nazvane Hidemyass, raspisan konkurs za generalnog menadžera…

Interesantna je stvar kako, vođena pretpostavkama i neznanjem, istina poprima sasvim druge dimenzije od svoje izvorne verzije, koja je poslovično skromna i ni malo teatralna. Vitina istina ima potpuno obrnut redosled. Nekada hladnokrvni asistent u procesu nabavke organa na crnom tržištu, sada je zvezda internet prostitucije. Sa klijentelom koja ceni žrtvu koju podnosi za njih. Pristojni i prosvećeni. Današnji svet. Sve dok joj se ne približite previše.

Advertisements

Vartan Džaparidze (R.I.P.)

Image

Cele je noći dambarala kiša po oluku iznad prozora. Nanosi olujnog vetra šamarali su mu i cepali san bezobrazno i bezobzirno poput čopora gladnih vojnika odbeglih sa linije fronta u obližnje selo u potrazi za skloništem od krvi rata. Željni hrane, željni majke, oca, ljudskih bića. Tako je bar on osećao taj uporni vetar koji ga je celu noć trzao iz sna. Ujedinjen sa kišom, na kraju ga je i pobedio. Pred svitanje. Ovoga puta nije mogao ponovo zaspati…

Dok ga je para nad džezvom mamila svojim zanosnim plesom odlučio je da se počasti sa kašikom- dve mleka u svojoj prvoj jutarnjoj kafi.

-Jutros kafa stiže malo ranije, zbog ovog prokletog vetra, tako da ću ipak sunuti malo mleka. Godine su me ophrvale, moram paziti na želudac i sve to. Kako sam samo nekada to olako shvatao… Sećam se one: „Ne na hladan beton!“ – evocirao je u svom unutrašnjem monologu floskule koje smo svi mi čuli na stotine puta. Tako glupa, neutemeljena a ipak topla i puna ljubavi. Roditelji- zamisli se. Nekada sam ih voleo. Voleo sam nekada mnogo ljudi. Moja cela firma je bila zasuta ljubavlju. Sve što sam radio u životu radio sam iz ljubavi. Ne, ne želim jutros o tome! Hitro prekinu tok misli propali generalni menadžer Litvanske poslovnice Svetske Multikorporacije.

„Dok hladni led

naše sinove bije… „

Zapevao je Vartan Džaparidze prastaru Litvansku pesmu, tonom koji je tresao Karpatski masiv. Bio je spreman na sve kako bi odagnao misli i napustio mentalni klanac kojim su ga vukle. Uzvodno, do same srži- do izvora njegove propasti. Nije želeo znati koja mu je to debela svinja smestila i veštim spletkarenjem ga dovela do kraha svega onoga što je postao. Urušila mu sopstvo. Poništila bitak. Ne! Nikako.

Welcome…piljio je u digitalni pozdrav Bila Gejtsa na monitoru svog lap top računara. Verzija 7. Prati tokove. Sa 60 svojih godina. Zadovoljan, zapravo. “Hajde, iskreno. Moglo je bolje, znam…ali ko ga jebe! Jednom se živi”- kontemplirao je, čekajući da se pretraživač otvori.

File- New private window…

Suviše je rano- pomisli. Ne želim da se zajebavam, pa da ostavim beleg u istoriji traganja internetom. Beleg koji mi kasnije može prouzrokovati neugodne trenutke. Naučio sam što-šta za ovo vreme. Izjeo sam ja svoj džak soli. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek.

Srknuo je malo kafe. Prepustio se čarima tog novog vrlog sveta…Uskoro, vrlo uskoro tu će, pred njegovim očima biti svi ti mladi ljudi. Svi ti mladi ljudi otvorenih pogleda na svet. Pametni. Suprotni onima koji su se u njegov život debelo posrali. Sretni. Lepi. Požudni…

Kucao je svoj tajni pronalazak Vartan Džaparidze… Camturbation.net;  Section: Female; Area: Latvia

Tu je još uvek bio smatran za bogatog matorca. Tu je još uvek macho. Tu se ne vidi da je Rolls Royce-a prodao kako bi vratio kredit banci koji je podigao za World Circumnavigation- Round the Globe Cruise- četvoromesečnoj turi na luksuznom brodu Arcadia, kruzeru koji mu je tokom puta ponudio pregršt sadržaja osmišljenih za vrhunsko opuštanje čineći time jedno nezaboravno iskustvo čoveku koji se bezobrazno klatio na litici vrha sveta, uveren da se nikada neće pomeriti odatle. Ipak, tolika doza hedonizma morala se prikriti kreditom u banci, iako je u to vreme imao novca za nekoliko ovakvih putovanja. Bilo bi suviše očigledno čak i njegovim korumpiranim saradnicima kada bi ovakvo „ jednom u životu“ krstarenje platio kešom.

No, to je bila stvar prošlosti i Vartan ju je kao takvu smatrao manje bitnom. Pogotovo u ovom trenutku. Trenutku u kojem mu se privatnom porukom obratila Vita. Rekla je da ima 18 godina, da živi u predgrađu Rige te da je večeras ostala sama kod kuće jer je „u kazni“ pa moli za malo zabave.

-Vartane, jel možeš da upališ kameru, molim te? Hoću da te vidim. I molim te izvini unapred, moji su mi odneli tablet- zbog kazne, tako da nemam kameru, ali bih ti zato slala svoje sličice sa XXXtagrama dok pričamo. Mislim da je to ok, šta kažeš?

-Sve u redu malena. Reci mi zašto kazna?

-Popustila sam u školi…Ali za tebe frajeru evo link da vidiš šta još Vita ume da otpusti.

Kliknuo je. Magija je počela. Jednu za drugom slala je tek punoletna Vita svoje raskalašne, bezobrazne fotkice. Mnogo njih. Vartan je bio zajapuren poput vepra i taman kada je planirao da se oslobodi napetosti Vita ga prekinu sa molbom:

Stani! Nemoj ovako…Hajde da se vidimo! Šta misliš? Daj mi broj telefona ili ti pozovi mene, da se dogovorimo i da ti objasnim gde sam. Hipnotisan, Vartan okrenu broj, ispriča se sa devojčicom, utrča u kupatilo i povuče jednu dobru liniju koke. Spakovao je u celofan još nešto belog, da ima back up ukoliko ga snaga počne izdavati. Starkelja sede u svoj drugi, manje popularan automobil i odlete put Vitine adrese.

Pritisnu taster za zvono na vratima i oseti trnce kako mu se penju uz kičmu. Za koji trenutak će uživati u mladosti Vitinog tela. Trgaće kurvaste krpice sa devojčicine sedefaste kože. Zažmurio je. Osetio kako raste. Vrata se otvoriše i Vartan kroči u predsoblje stana. Osmehnu se Viti koja je, preko prsta koji je sisala ustima, razvukla osmeh. Vartan žurno skide kaput. Vita se okrenu pokazavši prelepu kosu koja se spuštala niz leđa. Dupe, but, listovi. Izvajana. Vartan je gubio razum. Prišao je Viti s leđa i uhvatio je za bokove.

-Hvala ti! Šapnu joj na uvo dok je svojim starim jezikom kružio po ušnoj školjki.

-Ne, hvala tebi! -odgovori Vita i odgurnu se od starca. Okrete mu se licem i zadovoljno namignu.

Strahovit udarac oborio je Vartana na pod. Gruzijski trgovac organima izbroja Viti dve stotine dolara. Slobodna si!- reče pružajući joj novčanice i cedulju sa adresom sledećeg stana. -Ključevi u sredu. Preuzimanje u parku kod Latifa na štandu sa kokicama.

Vladimir! Matori ima oko šest banki. Samo srce i bubrege, od ostalog nema vajde. Momci! Opremu! Hitro!

I Vladimir. Molim te mu prekrsti ruke kada ga budete spaljivali!

Zašto gazda? Zar mu nije svejedno?

Nije. Mrtvi tako vole.