“Your cheatin’ heart will make you weep,
You’ll cry and cry and try to sleep.
But sleep won’t come the whole night through,
Your cheatin’ heart will tell on you.”

Hank Williams

IMG_20150822_163834

Pokušavao se Addy pesnikovim lažima ubediti kako će Melinda, nošena pokajanjem, dopuziti nazad u njegov zagrljaj. Topao, pun ljubavi. Zagrljaj koji mu je bio karta u jednom pravcu iz kaljuge predgrađa.Geta, kog beše gotovo zaboravio, napustivši ga sa njom i odselivši se bliže centru Londona. Tu je, posredstvom Melindinih poznanstava i veza po gradu, napokon počeo raditi britanske poslove za britansku platu. Beše ostvario imigrantski san. Addy- event manager at Club NME. Jedan od retkih likova kojima, osim tamnije puti, čovek ničim više nije mogao prišiti poreklo sa pojavom. Harizmatični šmeker- „must have“ Londonskih noći. Tek…

Bezbroj je puta, ispijajući popodnevne kafe, Addy prebirao po glavi potonja zbivanja u vezi njega i Melinde. Pokušavao ih uskladiti i svemu naći smisao. Tražio opravdanje nadanju da će se stvari vratiti na staro. Da je u pitanju okrutna šala sudbine, koja ima zadatak da potvrdi povezanost dvoje ljudi.
Međutim, činjenice su govorile drugačije! Govorile su da se Melinda u početku beše samo igrala sa Adnanom, te da joj je vremenom prirastao k srcu. Postao oslonac, postao najbolji prijatelj. Sve dok nije osetila da u svojoj prirodi ima i drugi smisao…
-Zarobio sam u kavez pticu i stekao neprijatelja za života. Pritom je svoju tugu tkala cvrkutom od kojeg bi se uvek raznežio slušajući ga. Potpuno nesvestan kako mi šapuće „Pusti me, ne mogu više!Pusti me, ne volim te! Pusti me, ne želim biti rob sopstvenog sažaljenja! Pusti me, pogrešila sam.“
Otišla je. Melinda se ne vraća nazad. Znam to, no plašim se istini pogledati u oči. Sad, kada je kavez konačno prazan, sada se moja pustoš može videti jasno kao na dlanu…Dugačka sedam godina, široka koliko je duše obujmio poslednji poj ptice što preleće granicu iluzije.
Tmurna, orošena suzama prošlosti, razleže se po njegovoj duši močvara života. Na sred nje, obrasle izdancima nade, stoji on: Strah. Adnanov lični Strah. Sveprisutan, oslikan poimanjem. Ćarlijav poput radosti, treperav i nežan; opet- okrutan, surov i stvaran. Jak i nesavladiv, poput svoje majke- Istine. Poštovana gospodo, u savršenstvu svoje pojave, Adnanov lični- Strah od Istine… (kopile što ga Istina izrodi zanevši sa Smrću).

Fadil. Prostodušni mladić kog je, po svoj prilici, Sudbina postavila kao sponu između Adnana i njegove prošlosti, koju trenutno ne može sagledati zbog privida dužine svoje sadašnjosti. Jer gledala je Sudbina kako se Strah- kopile razmeće po duši sirotog Adnana. I bi joj žao- te udesi tako, da se Adnan i Fadil jednom prilikom sretnu. Fadil, sekač trupaca, Adnanov drugar iz školske klupe. Čovek koji je voleo Adnana. Koji je verovao u pravičnost njegovog izbora, zameravši mu po koju sitnicu ali ga svakako ne smatravši lutkom bez očiju, poput većine Adnanovih poznanika iz starog kraja.
– Selam alejkum Adnane! Kojim dobrom natrag rođače?
-Fadile! Dobri moj, stari prijatelju! Ma kakvo dobro, kakav selamet, o oči moje! Zar ne vidiš mrtvog čoveka kako hoda i sa tobom zbori? Tražim dušu sa istom sudbinom, tražim mesto na kome da pljunem u pepeo njene kose što sam skupio u postelji koju je napustila. Da me dim povede ka istoku, ka spasenju i zaboravu. Ne mogu da trpim više Fadile, dobri moj. Napustio sam veru, napustio svetonazore. I gde sada da tražim utehu? Među onima koji me oslovljavaju sa „odbegli“. Zar je budućnost jagnjeta u klanici? Nisam glup Fadile, znam da su im usta gorka od žuči.
-Ne luduj Adnane i ne dopusti gluposti da ti prlja dah i kvari osmeh! Ta nismo mi takvi Adnane po bogu brate! Znaš i sam ko smo. Ko si…
-Fadile, voleo bih da su tvoje reči istina što će raspršiti moje strahove. No dopusti mi da ti kupim kafu i da podelimo krišku lokuma, evo… evo odmah tu, iza ugla u prvoj čajdžinici na koju naiđemo! Da se i sam uveriš.
Pođoše niz Blair ulicu ka kafeteriji gde se uvek mogao naći svež čaj od nane koja se svakoga dana brala iz restoranske bašte. Sok od ruže i topao lokum. Mleveni šećer i patina korica svete knjige. Miris doma. Miris Istoka. Miris davnašnje sreće.Mesto na kojem se osetiš kao čovek sa smislom.
Tek, jedva rođeni trenutak ponovne veze sa korenima, rasprši se čim skrenuše u Aberfeldy ulicu gde se njegov, sedam godina gajeni, moderni britanac zgrozi do srži kada ugleda nekolicinu mladića kako zaustavljaju vremešnog gospodina, koji je iz obližnjeg paba nosio kriglu tamnog piva kući, da je sa gospođom podeli posle ručka. Momci su opkolili starca i uz mnogo buke suprotstavili se njegovom prolasku ovim ulicama.
-„Nema alkohola ovde! Alkohol loš! Muslimanska zona! Prosipaj! Nema pića u ovom kraju! Mi smo Muslimanska Patrola. Alkohol- zlo! Nema pića u ovde! U redu? Prosipaj! Hvala lepo! Prijatan dan vam želimo.
-„Ne mogu da verujem!“ Starac je u šoku prosipao svoje pivo, koje je pronosio ovuda čitav svoj život.
-„Ne zanima nas veruješ li ili ne!“ bio je odgovor koji je dobio od novih vlasnika ovog dela grada. Nekad njegovog grada.

I šta kažeš na ovo Fadile? Jesmo li mi to bili tako dobri da su nam anđeli čuvari pozaspali od silne dokolice? Hm? Je li Fadile?
Fadil nabra obrve, vidno ljut.
-Slušaj Adnane! I slušaj me dobro! Ili ćeš prestati da me zapitkuješ stvari na koje nemam odgovor i prihvatiti moj zagrljaj i moju pomoć svesrdno, iskreno i nesebično kako sam ti je i ponudio u tvojim teškim trenucima ili ćeš se iz ovih stopa okrenuti i vratiti se boli koju si iskusio prevarivši se i poverovavši joj. Glupane moj! Zar je ova gesta dovoljna da izazove sumnju u tebi? Zar je dovoljno toliko malo kao što je molba da se ne kalja- sada naša zemlja, njihovom prljavštinom? Je li Adnane? Toliko, a?
A reci mi, rođeni, sećaš li se kad smo došli? A? Pa kad si telefonom snimio kako nas tuku i guraju na aerodromu kao da smo stoka? Seti se, dragi brate šta je tada bilo i šta si nam presavijen od bolova pričao? Sećaš li se Adnane? Je li? Kako su te odveli u stanicu i dali ti da piješ otrov za pacove jer, kako su rekli, da je to lek za glodare sistema, kao što si ti. Da su jednom pustili da im pacovi unesu kugu u zemlju i da neće nikad više…Jel se toga sećaš seronjo?… A vidi te sad! Toleranti gospodin, britanac bez porekla. E, pa dragi moj što bi rekli vi, „Britanci“: Sisaj kurac!
Hajde mi samo, molim te, potvrdi kako si spreman prihvatiti i to da se ona, cvet tvoje svrhe- koji ubra, trga tebi iz ruke i poklanja drugome? Samo mi reci da je i to po tebi sasvim prihvatljivo i da pristaješ na to. Da će biti shvaćeno kao savremeno te proći nekažnjeno?
Kročiše u čajdžinicu. Adnana je prožimala nelagoda. Hladnoća starog, poznatog, ograničenog i dosadnog kalupa prošlih dana. –Zar ću zaista ponovo u geto? U mrak prosečnosti? Živeću život bez Melinde, ispijati čajeve sa Fadilom. Nedeljom ići u nabavku. Opkoliti se namirnicama, televizijom i mukom drugih ljudi. Krunisati sebe lažnom srećom i vladati. Kralj od papira- gospodar zemlje olovaka. Sjajne li sutrašnjice sebi priredih!
Neodmereno snažan zagrljaj prenu ga iz razmišljanja. Mustafa, vlasnik lokala.
-Dobro nam se vratio dragi brate! Lepo je videti te opet. Sedite, poslužite se! -žurno im je odmicao stolice od stola kako bi se mogli smestiti. Miris jabuke i cimeta širio se iz nargila postavljenih na svakom stolu u čajdžinici. Golicao je Mustafi uglove gustih, crnih brkova koji bežeći ka očima, istresaše iz usta kao iz vreće, osmeh nanizan zubima boje slonovače.
Fadil prinese upaljač i komadić ćumura se zacrveni. Uze crevo sa lulom i nargila zažubori.
-Eh, moj ti! Vidiš li šta je dom? Vidiš li kako se uživa kod kuće? Kako je toplo oko srca, nama koji smo ovde. To smo mi, dragi Adnane, stvorili. Mi, u tuđoj zemlji! Ej! Postavili pravila u jednoj Engleskoj, koja je bogata i jaka zemlja, razumeš li?! Jaki smo, Adnane, ne brigaj. Jaki smo i za tvoje budalasto srce. Hajde mi ispričaj kako je to bilo, molim te. Šta se dogodilo te si svenuo tako. Kako li je ta kurva utukla mog prijatelja?
Adnan zažmuri na trenutak, te proguta knedlu. Vraški ga je zabolela ta reč koja maločas izlete iz Fadilove labrnje. Zamisli se: Melinda nije kurva! Ili jeste? Ili je samo bila željna avanture? Ali zašto me se nije setila i zašto ju to nije sputalo u nameri? Boli me sve to! Zašto mi nije rekla istinu? Zašto mi nikada nije pričala o njemu? Siguran sam da bi mogli naći način. Ali je krila stvari od mene! Kako da joj ponovo verujem? Kako da ponovo postanemo jedno? Ili ona više ne želi to? Ili je zaista otišla zauvek…Ne, ne verujem! Čisto sumnjam. Preispitujem se opet i iznova i što se više pitam to mi je jasnija jedna stvar. Koliko god da sam blizak sa njom, nikada neću moći postati ona. Videti svet njenim očima, misliti njenom glavom. Ona mora ostati ona, ja moram biti ja. Nažalost, toliko je ludo volim da bih najsretniji bio kada bi nas dvoje postali jedno jedinstveno biće, savršeno uklopljeni u nepobedivoj sili ljubavi. Pokretači, pobednici, uzor. Primer lepšeg sveta. Jebo te Bog, volim je još uvek… Neka se i provela. Neka mu je i dala pičke, neka su je i ponele emocije. Neka je i uradila nešto za sebe, za svoj ćeif i groš. Bila slobodna za jedno veče, bila srećna u ispunjenju snova. Veza za jednu noć…Sa tipom kojeg si tek nedavno izvalila i uvrstila u meni svoje mašte. Tek, eto prilike da se tvoj mali pomagač u mentalnoj stimulaciji orgazma otelotvori. Pa ko ne bi iskoristio priliku? Ona je jebeno morala to da uradi! Možda bih i ja uradio isto… Preterao sam isteravši je iz stana. Preterao sam u svojoj sebičnosti i samosažaljenju! Ispao sam kreten jebo te! Moram da joj pošaljem poruku.
Uze telefon, izvini se Fadilu što čeka, te otkuca poruku:
„Nedostaje nam iskrenosti. Izvini! (Još jedno od mnogih. Kapiram da sam ti dosadio do jaja izvinjavajući ti se). Kako god, evo, iskreno: Žao mi je bejbe! Prenaglio sam. Ne mogu da živim bez tebe, ljubavi!
U sekundi usledi odgovor:
„Majmune, zaklao me je od kurca, kao kokoš! Urnisao me je! Ali ujutro nisam imala o čemu da pričam sa njim. Prdi i vonja mu iz usta na leš, kao i tebi. Ali nema čaroliju koju mi imamo. Mi! Govno jedno! Vuci dupe nazad. Kiss bejbe!“
Sudbina je slatko trljala ruke. Dve muve jednim udarcem, što bi rekli ljudi. Eto posla mojoj sestri Ljubavi, eto posla mome bratu Razumu: Ovaj joj se, srećom preplavljen, vraća u zagrljaj a Fadil će, dobra duša napokon razumeti šta znači voleti nekoga. Zaista voleti. Jer gledaj sad kako stvar biva:
-Fadile! izusti Adnan odlažući telefon.
-Da ti kažem jednu stvar: Postoje u životu staze kojima se zaputiš, ne znajući niti očekujući mesto na koje će te odvesti, znaš. E, vidiš takav je put tvoj drugar Adnan u jednom trenutku svog života odabrao… Beše to put na kojem sam sve svoje uništio, poderao ili izobličio do neprepoznatljivosti. Dug i dalek put. Ali lep i sladak. Put kraj kojeg sam uvek nalazio: I čime da se zasladim i čime da utolim žeđ i dobru hladovinu da odmorim. Tek, odjednom, put postade suv i pust. Lišen svega, do ispucale staze. I reći ću ti šta sam na tom delu puta, kroz muku i tešku patnju shvatio.
Fadile, dragi moj i dobri prijatelju. Shvatio sam da je u bilo kom putu, bez obzira kakav se pokazao, najbitnije da imaš pravog saputnika.
Pravi je saputnik ono što čini da u svemu ustraješ. Ono zbog čega oboje izlazite kao pobednici iz svake male bitke što vas na putu zadesi. Jedno za drugo, jedno zbog drugog. Dozvoli mi da razjasnim tvom zbunjenom licu, dragi Fadile:
-Ja joj se vraćam. Opraštam i vraćam se Melindi!
Fadil ga zblanuto pogleda, skupi malo ramena te se pogrbi kao da ga Adnanove reči pritisnuše za vrat.
-Ma šta to pričaš čoveče? Kakvo vraćanje? Pa zar kurvi u postelju? Šta ti je budalo, znaš li šta će svi reći!?
Addy mu uputi miran i blag pogled.
-Fadile, da ti kažem nešto o tim tvojim „svima“

– Jebeš sve!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s