Bolnica. Dom bolesnih. Mesto mira, nade i očaja. Mali grad, kojim s jedne strane upravlja medicinsko osoblje izvežbano da prikaže kako osećanja ostavlja po strani. Da vode brigu samo o činjenicama i da svaku reč koju im uputite posmatraju isključivo kao pokazatelj vašeg trenutnog stanja. S druge strane – mi, pacijenti.  Privremeni stanovnici  ovog malog grada veoma jasnih pravila. Dođi, ozdravi i idi ili Dođi, umri i neka te nose. To su, kada se ogoli stvar, osnovni postulati na kojima počiva suština boravka ovde. Surovo i hladno. Upravo zbog toga bilo mi je neverovatno kolika se, zapravo, količina razumevanja, simpatija i uopšte plemenitih osećanja prožima između ledenih stubova koji nose srž ovog mesta.

Međutim, put do tog  saznanja, kao i sve ovde, ima svoj protokolarni raspored. Jer, kada kročiš u hol ispunjen ljudima, kolicima sa bolesnicima, sestrama, lekarima i kafe aparatima imaš obavezu da kreneš kroz birokratski lavirint satkan preplitanjem grubih konaca nelogičnosti i najfinijih niti uzaludnosti. Ovo je mesto gde čovek postaje loptica za stoni tenis a tri šaltera i Ambulanta broj jedan, odeljenja za Prijem pacijenata predstavljaju ljute protivnike željne dobre partije dobacivanja.

– Dajte mi Zeleni uput gospodine!

Sasvim iznenada me je dočekalo pitanje sredovečne gospođe koja je sa još jednim vremešnim gospodinom sedih brkova i dugačkih ušiju delila staklenu kockastu tvorevinu koja se nalazila na dva koraka od samih ulaznih vrata. Vrebali su odatle novopridošle pacijente i sa prvim kontaktom očima ispaljivali pomenuti zahtev.

– Šta vam je to?

Usudio sam se da uputim pitanje ka posadi staklene osmatračnice. Mogao sam tačno da vidim kako im se oboma obrve navlače ka korenu nosa. Bio sam uveren da ispod labrnje kriju one velike, oštre  očnjake, samo su naučili kako da se savladaju i njima ne ujedaju. Dobijaju po kosku da glođu na kraju smene, sto posto- mislio sam u sebi, dok sam mahinalno pružao ka šalteru svoj buket aranžiran od najraznovrsnijih Uputa, Izveštaja, Nalaza, Analiza i Mišljenja. Razvio sam ih u šaci poput podeljenih karti i pružio ih licem ka šalteru. Mužjak, koji je bio bliže meni, baci pogled i kažiprstom pokuca po staklu na mestu koje je bilo naspram jednog od nekolicine zelenkastih papira.

– Ovaj! Reče lenjo, kuckajući vrhom prsta.
– Hvala Vam.

Uredno sam se zahvalio, izvukao papir iz gomile i pružio kroz polukružni otvor njihovog kaveza. Pomislio sam kako mi, ako zanemarim potencijalno opasne Bele Očnjake, ovi prvi trenuci protiču sasvim u redu i da cela stvar donekle podseća na trendove koji su uobičajeni u ostatku sveta. Znate ono, dođeš, uzmu ti papire, okrenu neki broj i dođe medicinska sestra koja te provede do sobe. Okej, mislio sam, ono jeste da nedostaje osmeh i malo manira, ali Bože moj… nisam došao na dvor.

– Alo! Prenu me Beli Očnjak iz razmišljanja, pružajući mi nazad moj Zeleni Uput.
– Izvolite?
– Ideš sa ovim tu iza zida, na šalter broj tri. Tamo spremi isti ovaj papir, knjižicu i prvi izveštaj specijaliste gde ti je dijagnostikovao ovo… (pogleda onaj uput izdaleka, sroči kratko ustima kao da proba, pa reče): Hernia Inguinalis… nešto. Šta je to?
– Bruh, rekoh kratko.
– A kiiila! Ma ti za tri dana izlaziš odavde. To ovde režu kako bi se zagrejali.

Nasmejao se glasno, sa papirom u šaci koju je bio ispružio kroz mali polukružni otvor na staklu. Uzeo sam moj uput i krenuo do šaltera broj tri, gde me je bio poslao. Iako sam znao da mu se sada, dok se smeje, sigurno vide zubi nisam smeo da pogledam preko ramena i uverim se za očnjake. Samo sam nastavio da hodam. Desetak koraka pravo, do sredine prostorije, zatim desno dok nisam prošao Zid koji se nalazio na sredini hola, bez ikakvog smisla i svrhe, osim da u svom dnu omogući dom Šalteru broj Tri.

Ispred šaltera vijugao se živahan špalir sazdan od ljudi koji čekaju. Podsećao je na neku čudnovatu gusenicu koja ima mogućnost nezavisne interakcije svakog od svojih članaka ponaosob. Primetno je bilo kako međusobno razmenjuju mirise, poglede, reči i informacije. Red za čekanje. Priključio sam se člankastoj tvorevini, postavši tako još jedan njen privremeni segment. Primetio sam da svako od nas ima svoj volšebni životni ciklus u redu. Isprva, kako to priroda nalaže, po rođenju tj. po stupanju u Red, samo ćutiš i gledaš u svoju propratnu dokumentaciju. Obično pognute glave i bez želje da učestvuješ u socijalnom životu izolovane društvene celine u kojoj se nalaziš. Vremenom, nastupi faza priključenja. Dvojakog je karaktera i ima svoj svesni i nesvesni deo. Inicirana je ovim potonjim tako da, jednom kada postaneš deo ove gusenice, više nisi u stanju da ostaneš nezavisan i izopšten iz zajednice. Svesna interakcija uglavnom počinje izvinjenjem ili prihvatanjem istog upućenog od strane nekog od „članaka“ iz neposredne blizine. Ovaj momenat ujedno označava i okončanje perioda inicijacije i prelazak na period ranog suživota u nizu. Ovde jedinka intenzivno sluša izlaganja ostatka grupe, puneći svoj rezervoar osećanja njihovim ispovestima. Trajanje ovog perioda je individualnog karaktera. Nakon što iscrpe skladišteni kapacitet osećanja, tendenciozno, učesnici  koji vrše neposredan uticaj na jedinku u razvitku, nastavljaju i dalje, puneći tako i rezervoar dobrih manira. Uopšte uzev, ovde je krucijalni zadatak drugih da svojim uticajem stvore uslove za razvitak osnovne odlike ovog razvojnog perioda, koja se ogleda u tome da jedinka u ovom periodu, usled pritiska kojem je izložena od strane onih koji su u neposrednoj interakciji sa njom, počinje da ispušta svoje impresije putem glasovne artikulacije i na taj način postaje punopravni učesnik u životu ovog društvenog zglavkara koji obitava ispred šaltera. Ušavši tako u period potpunog učešća, stupanjem u proces društvenog delovanja, potonja jedinka kroz razgovor počinje da stvara uslove za obnavljanje ovog životnog ciklusa čekajući priključenje novopridošlice u Red. Tada stečena iskustva počinje  da prenosi na njega obnavljajući tako čitav postupak. Važno je napomenuti da uticaj jedinke bledi kako se njegov položaj u redu pomera od središnjeg dela ka vrhu. Ovo je pozna faza  i nju karakteriše priprema za napuštanje životne zajednice Reda i ogleda se u smanjenju interakcije sa drugima, posvećivanju pažnje sopstvenim razlozima zbog kojih se jedinka nalazi  u redu i pripremi za dolazak pred oči službenika sa Šaltera broj Tri.

– Dajte Vi Vaše!
– Molim?
– Zašto niste spremili dokumentaciju kako su vam rekli na recepciji, već zagledate i razgovarate u redu kao da ste se sreli na pijaci a ne došli u bolnicu. Šta imate?
– Kako to mislite, šta imam? Imam bruh koji treba da operišem.
– Ne pitam vas za razlog posete, pitam vas šta imate od papira, da vam pomognem da posložite to i sredite, da vas ne bi poslali nazad iz Ambulante jedan. Dajte ovamo papire.

– Izvolite.

– Kako ste mi samo fini… Molim, izvolite. Kao da samo to znate da izgovarate. A gledam vas malopre u redu, rastrubili ste se pa udarili u priču kao da ste sa svima iz reda zajedno slova učili.
– Pa šta da radim gospođo kada se dugo čeka u redu. Verujte mi da nije ovolika gužva nikada ne bih…
– Šta ti to hoćeš da kažeš da ja sporo radim? Dobro, možda i radim malo laganije, pošto mi samo uvalite ceo svežanj ovog vašeg lišća da slažem.
– Vaših listova, gospođo, lišće je nešto drugo.
– Ma nemoj? Ti ćeš da mi kažeš!? Na ti ovo… I slušaj me sad dobro. Nemoj, kao što nisi poslušao Brku sa recepcije, jer u Ambulanti broj jedan nisu ovako tolerantni niti staloženi kao ja. Dakle: Ovaj, ovaj, ovaj i ovaj papir ti idu zajedno. Posebno odvoji ova dva i posebno Zeleni uput.
– Joj Bože!
– Hajde, hajde. Pametan si ti dečko nego tebe mrzi da razmišljaš. Sledeći!
– Hvala vam na tome „dečko“! Pokušao sam da se zahvalim na komplimentu.
– Sledeći!

Uzalud. Jedini put koji mi se otvarao bio je prolaz ka Ambulanti broj jedan. Velika bela vrata koja se povremeno sama otvore, iz njih proviri crvenkasta kosa, dve ogromne minđuše i zelena uniforma. Nakon što se ukaže, gomila sveta ispred vrata (koja izgledom podseća na omanje demonstracije lokalnih levičara) zaćuti i sačeka da prikaza ispusti glas koji kroz hol prenese slova prezimena srećnog dobitnika. Nakon što se prozvani oda gurkanjem i laganim kretanjem u pravcu ulaza, žamor prisutnih se ponovo nastavi. Priključio sam se okupljenima, smestivši se na obodu skupa. Aktivno učešće na ovom mestu nije bilo obavezno kao u stonogi od malopre, ali čekanje još uvek jeste glavna odlika. I ovde.

Negde početkom trećeg sata boravka u ovom holu, sa vrata Ambulante broj jedan začulo se i moje prezime. Izlaktao sam svoj put do crvenokose minđušarke i pod njenim okriljem iščezao u unutrašnjost prostorije.

– Dajte to što vam je spojeno. Tako. Sad mi dajte taj drugi set za Otvaranje istorije. I na kraju Zeleni Uput! On ostaje kod nas, sa ovim drugim setom. Umesto toga, na šalteru dobijate listu sa kojom ćete u sobu. Idite sada tu, desno. Vidite li gde je ova Najveća gužva? E, tu sačekajte da vam sestra otvori prijem u bolnicu i istoriju bolesti. Kada dobijete od nje papire idete u podrum na presvlačenje i kada završite sa garderobnim odsekom i zadužite pidžamu, sestra će da vas sprovede do sobe.

– Jel to presvlačenje u podrumu krije u sebi neku mračnu simboliku ili?
– Sve kako sam vam rekla, valjda umete toliko da upamtite!

Prosto je bilo nemoguće dopreti do tih ljudi i otpočeti kakav – takav razgovor, a da liči na onaj na koji sam u svom životu bio navikao. Nema ovde šale, sprdnje, kreativnosti. Samo pokretna traka, poput onih fabričkih. Otvorila su se vrata Ambulante broj jedan, ja izašao, iza mene se promolile minđuše između kojih se zaorilo sledeće prezime čiji vlasnik je imao zadatak da počne sa guriškanjem kroz protest levičara. Ja sam stao u novi red, poslednji u nizu.

Tih i bezvoljan, bez pravila. Društveno beživotan. Ovo je bilo mesto za karmičku meditaciju.  Čekao sam, čekao i čekao. Na kraju – stigao na red, dobio svoje papire, otišao sa njima do podruma, presvukao se u bolničku pidžamu, ostavio svoju garderobu pod budno oko sestara. Nakon toga pošao za jednom od njih. Ušli u lift, došli na drugi sprat. Otvorio sam vrata odeljenja hirurgije. Tamo me je dočekala još jedna sestra u nekoj tamno plavoj uniformi kakvu do sada nisam još viđao. Pokazala mi je sobu i krevet. Ja ušao, seo na onaj krevet i zagledao se u papire. Bilo mi je žao što moj Zeleni uput više nije sa mnom.

– Molim? Šta kažete? Pisao sam maločas o razumevanju, simpatijama i plemenitim osećanjima?
– A, pa našalio sam se, želeći da održim vašu pažnju. Nema ovde ništa od toga.