Policijska stanica
West End Police Office
Edinburg
14. Maj
…
Ime i Prezime: Malkolm Blekvud
Datum i mesto rođenja: 17.10.1980, Edinburg
Zanimanje: Doktor kompjuterskih nauka
Bračni status: Sam, bez dece
Evidencioni broj: HH21/5/1
…
Nakon davanja osnovnih podataka, kačenja tablice sa evidencionim brojem, obaveznog „mugshot-a“ snimljenog anfas i iz profila, uveden je u začuđujuće komfornu prostoriju uzevši u obzir činjenicu da se nalazi u ustanovi čija se delatnost i nije baš ogledala u tome da što više ugodi svojim posetiocima.
-„Imaš dvanaest sati da dobro promisliš o svemu, sunašce! Ujutro u sedam dolazi Gari, inspektor koji vodi tvoj slučaj. Na večeru si zakasnio, doručak je u šest. Prijatan boravak.“
„Zašto dvanaest sati, moliću? Kakav je to način?“
-„Zato, ljubavi, što bi u slučaju da nisi zajebao ništa, prvo pitao samo- „Zašto?”. U smislu: “Zašto sam ja uopšte ovde”. Pošto si ti sunčice pitao, citiraću te:“ Zašto dvanaest sati?“- znači da si nešto zasrao. Šta si zasrao- ne znam, Gari zna. Gari dolazi ujutro.Ti- razmisli i odmori. Fotelju možeš razvući u ležaj. Jastuk i ćebe su u jednoj od fioka stola. Slatko sanjaj! Ta-ta!“
Uniforma nestade iza zvuka koji, pokrenut ključem, proizvodi mehanizam brave. Malkolm osmotri prostoriju. Podsećala ga je na kabinet dekana fakulteta. Kožna fotelja iza masivnog drvenog stola ručne izrade, dve ogromne fotelje za posetioce sa druge strane stola i zidovi prepuni polica sa knjigama.
„Problemi u merenju dinamike faktora rizika; Monitoring u oblasti visoko- tehološkog kriminala; Internet kao mesto zločina; Metode pregovaranja“… bili su samo neki od naslova koji su krasili ovu prostoriju.
„A-ha! Tu smo, dakle“ – pomisli Malkolm kada se uverio da nije ovde zbog prekoračenja brzine, kašnjenja u plaćanju poslednje rate kredita ili pljuvanja po ulici. Nije čak ni zbog povremene duvke u klubu, kada izađe sa društvom.
„Ovo je neko pevao po ulici. Lepo mi onomad reče Mabel da pre konzumiranja „Borrowed dreams“ ekstenzije treba uraditi profilisanje korisnika. Nije za svakoga. Trebao sam joj verovati… Njoj uvek treba verovati. Nije tek- tako neuropsihijatar. Zna znanje, duša moja. Da mi makar nisu oduzeli telefon, pa da mogu da joj se javim. Ovako brine, jebi ga. A ja do ujutro neću napolje.
Iako ophrvan brigom što je pritvoren, zaspao je iznenađujuće lako. Istrenirao je razum kako da nadvlada paniku. Pre no što je zaspao, porazmislio je o modelu razgovora koji bi ga mogao dočekati ujutro, pripremio koncept kojim će nastupiti pred istražnim organom (Garijem- kako uniforma reče) i razvukao fotelju u krevet. Sledeća stvar koja ga je dočekala budnog bilo je gugutanje mladih golubova, koji su sa tavanice policijske stanice po prvi put širili krila i padali vetru u zagrljaj.
-“Šta je, koji moj, ovo? Pa ovi ljudi imaju pola ”Nat Geo Wild” kanala na tavanu! Isuse! Koliko je sati uopšte? Uh, petica- odlično!”
Prostorija je iza jednog od zidova imala izvedenu čajnu kuhinju. Lavabo, česma, mikrotalasna pećnica sa ringlom, ormarić za posuđe, escajg, krpe i kutije sa kafom i čajem. Rečju- na površini od jednog kvadratnog metra Malkolm je imao sve što mu je bilo potrebno kako bi mogao započeti dan kao čovek.
Dok je spremao sebi kafu primetio je kako mu se oko pojasa gomila salo. ”Počeo sam da se zapuštam. Ugojiću se i izgledati kao seoske pivopije. Trebalo bi da poradim na sticanju kondicije. A i prijalo bi mi da umestu mozga počnem umarati telo!”- razmišljajući, Malkolm je shvatio da upravo sada ima odličnu priliku da svoju nameru sprovede u delo. Otpio je gutljaj kafe, raspremio improvizovani ležaj, i krenuo da radi trbušnjake. Sto komada u serijama od po dvadeset.
Negde na polovini odrađene vežbe, brojanje mu prekinu rezak zvuk brave. Onaj isti koji ga je juče ispratio u samoću ove prostorije. Međutim sada je taj zvuk značio da Malkolmu stiže društvo.
-”Opa! Gimnastika, a? Bravo mladiću!” na vrata ulete grmalj od dva metra, šaka kao u diva, guste kose i zverskog pogleda. Malkolm se uspravi i nabaci glupavi kez, iznenađen pojavom.
-”Šta je bilo princezo? Iznenađen? »Nema ni šest sati a on je već u svojoj kancelariji? Ni doručak nije serviran…Trebalo je da dođe u sedam, posle doručka… Taman dok još jednom promislim o svemu!« Jel da? Jel to u glavi, a?” –ispalio je pružajući ruku.
-”Ja sam Gari, drago mi je.”
„Malkolm Blekvud“
-„Vidim, piješ kafu. Radiš trbušnjake. Umiven si. Znaš li šta mi to govori?“
„Da sam ranoranilac, kao i vi?“
-„Ne, seronjo! To mi govori da si pišao u moj jebeni lavabo. Jer da bi se umio, pio kafu i radio trbušnjake- prva stvar koju moraš da uradiš kada ustaneš je- da pišaš. Jer, da si bio pristojan i čekao, već bi pozeleneo od muke u nekom od ćoškova i obradovao bi mi se kao da ti se devica Marija ukazala. To mi je, priznaću ti i bio plan, jer bih tako pobrao tvoje simpatije čisto pustivši te u klonju. Ovako će stvar ići malo teže. A ja, kao i većina nas, ne volim mnogo da se mučim. Jer kada se mučim- tada sam nervozan. A kada sam nervozan volim što lakšu, iskrenu i direktnu komunikaciju. E, to nas dovodi do tačke na kojoj ti, sunašce, imaš čast da izabereš smer kojim će putem ovo naše druženje nadalje ići. Sad, bez suvišnog okolišanja, izvoli odgovoriti na moje prvo pitanje“:
Priđe svom stolu, sede i pokaza Malkolmu da učini isto. Skrsti ručerde, podiže obrve i učtivim tonom upita privedenog:
-„Da li su, gospodine Malkolme, moje tvrdnje i navodi istiniti?”
”Jesu!” odovori Malkolm, bez mnogo razmišljanja. Shvatio je da ovaj ovde, Gari, nije jedan od onih glupih pandura, prizemnog razmišljanja i jakih pesnica. Ovaj je bio prilično inteligentan, mnogo jačih pesnica. Bio je jebeni prototip modernih inkvizitora. Shvatio je da ne treba da ”čačka mečku”.
-”Odlično!” Gari odahnu, vidno zadovoljan. -”Sada možemo nastaviti dalje. Nadam se da si dobro oribao lavabo!”
”Nisam baš…” reče Malkolm, ”Samo sam pustio vodu da curi. Mislim… iskreno.”
Veliki Gari se osmehnu.
-”Ok, sine. Jednu stvar da razgraničimo. Vidim da si se usrao u gaće, pa da ti objasnim. Ja sam Gari Lords, inspektor Skotland Jarda za visokotehnološki kriminal. Imam Master sa kompjuterskih nauka pored toga što sam i rezervni kapetan kraljevske mornarice. Namerno ti se predstavljam ovim redosledom kako bih ti stavio do znanja da snagu koristim tek nakon razmišljanja. Iako mi je ponekad pakleno teško savladati se. No, nije mi cilj da te izbatinam mokrim novinama po bubrezima, spržim hard disk i pustim na ulicu. Cilj mi je da te preobratim. Cilj mi je da te vidim u mojem timu, u mojoj uniformi, rame uz rame sa mnom. To je tačka koju smatram idealnom. Naravno, svestan sam da se to neće dogoditi, pa ćemo raditi tako da se što više približimo mojim zahtevima. Jer ja sam ovde strana koja zastupa interese društva, države, kraljice i sistema. Jasno? OK! Sa druge strane, ti si klinac čije ime je počelo da tumara ulicama donoseći nam sranja. Niko ne zna ko si. Samo izbezumljeno mumlaju nadimak koji su ti dali. Znaš li svoje ulično ime sinak?”
”Ne! Ne znam čak ni da imam ulično ime!“
-„Mind Rider“ To je tvoj nadimak. Čuo sam da te u Londonu zovu i “Brain Driver”. Meni se Londonski više sviđa.” – reče Gari i obojica se nasmejaše.
”Polaskan sam. Hvala što ste podelili sa mnom”
-”Nema na čemu. Hvala tebi što si mi upravo izrekao priznanje. Ne baš sasvim direktno, ali obojica znamo da sada nema povratka. Vidi sinak, da ti objasnim. U tome što ti radiš nema zapravo ničeg ilegalnog. Ne postoji zakonski okvir koji bi te sprečavao. Takođe je i sva oprema koju koristiš dostupna u slobodnoj prodaji i ja zapravo nemam na osnovu čega da te držim. Sada, moja želja je da me u potpunosti upoznaš sa celom pričom i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje ove situacije. Jer, ljudi su počeli da se gomilaju. Izvrnuti na ulici, izbezumljeni, nevoljni za rad. Izostanci sa posla su u kategoriji korisnika tvojih usluga ubedljivo najveći. Za godinu dana ili više- to ćeš ti da mi ispričaš, tvoje sajber zezalice su postale opasnije od ekstazija, jebo te. Mi ne radimo na tome da iskorenimo zabavu, da je tako nazovem. Mi radimo na tome da zabavu održimo na nivou koji je sistemu optimalan. Sistem treba radnu snagu. Drogiranu ili ne, to nikog nije briga. Korisnu sine, korisnu. To je ono što nama treba, kako bi država rasla i napredovala. A upravo to- je ono što nam ti uskraćuješ. Zato si ovde, zato ćemo da pričamo, zato ćeš da radiš za nas! Jasno?”
”Imam li drugu opciju?”
-”Naravno da imaš drugu opciju. Pa mi smo jedni od pionira moderne demokratije, sinko. Uvek postoji mogućnost izbora. Mogu li biti slobodan izložiti je?“
„Molio bih.“
-„Ovako… U podrumu ove stanice postoji paket koji je presretnut u pošti u ulici Svetog Frederika. Neki ga je međunarodni trgovac- početnik poslao poštom sa Kube i adresirao na osobu koja ne postoji više, Bog da joj dušu prosti. Kako smo od Interpola dobili dojavu o sadržini paketa pustili smo pošiljku da dođe do svoje krajnje destinacije. Međutim pametnjaković koji je trebao preuzeti robu a koji se lažno predstavljao kao blaženopočivši, u međuvremenu je nestao i poslednji put je njegovo ime spomenuto na Rusko- Kineskoj granici. Ostali smo praznih šaka ali smo odlučili zadržati paket. Težak je tačno četiri kilograma. Sa ta četiri kilograma, na ulicu izlaziš sa makar duplo, kada ga krstiš. Sa osam kilograma kokaina imaš dvadest pet do doživotne sa žarkom željom pravosuđa za strožijom varijantom presude. Sve što mi iz Skotland Jarda i policije treba da uradimo je da ispišemo tvoju cenjenu adresu na pošiljku i angažujemo neku od mnogobrojnih kurirskih službi da ti pokuca na vrata. Tamo ćemo, naravno, biti mi. Nasmejani i počešljani za bliceve novinarskih fotoaparata koji će uslediti nekoliko minuta kasnije. Poljubićemo se i poželeti ti ugodan boravak u fijoci, kako tamošnji svet voli da nazove Britanske kazneno- popravne domove. Tebi ćorka, nama povišica i život ide dalje. Sad, lepi moj, izvoli napraviti svoj izbor…”
”Jesam!”- usledio je odgovor iste sekunde.
-„Gospodine Malkolme Blekvud, možete me prosvetliti. Pretvorio sam se u uvo.”
”Hvala lepo… Ovako, sve je- naravno, počelo kao zajebancija. Mojih par prijatelja, ne bih da imenujem ako baš ne moram, i ja sedeli smo na gajbi i razgledali fotke napravljene prošlog leta na proputovanju Tajlandom. Zapalili smo spravicu i onako naduvani počeli sa zezanjem. Te- kako bi bilo dobro da su nam video snimci sa putovanja odrađeni u visokoj rezoluciji, te da imamo zaobljen ekran i ogromni tv, te da je zvuk profi… Prateći tok misli, došli smo do tačke koja je prelomila stvar. Mabel je…
(„E jebi ga! Upravo sam druknuo biće koje mi je sve na svetu. Kakav sam idiot.“- pomisli i nastavi da priča u nadi da će sajber žandaru promaći ovaj detalj.)
”Mabel nas je pitala šta mislimo o tome da li bi trenutke koji su nam dragi i čine naše lepe uspomene, mogli na neki način da upakujemo u program, tako da nam budu lako dostupni u svakom trenutku. Recimo kada pada kiša- što ovde zna da bude često, jel? Mislim, na jebenom smo ostrvu smeštenom u severnom delu Evrope- hoće to ovde, znaš…“
-„Drži se priče sinak. Seruckanje ostavi za kasnije!“ – opomenu ga Gari.
”U redu. Dakle kada bi to moglo da bude urađeno na taj način da nam, pored zvučnog i vizuelnog prikaza može pružiti i nervnu stimulaciju malo jaču od prisećanja ili gledanja filma, recimo. ”
-”Nešto kao da proživite sve ponovo, samo zavaljeni u dnevnoj sobi, dok se Edinburški pacovi dave u kiši koja ne prestaje. Ako sam dobro razumeo?” nadovezao se inspektor Skotland Jarda.
”Upravo to! Naravno, nije nam trebalo dugo da od ideje dođemo do projekta. Tim je bio sastavljen od programera, neuropsihijatra i dizajn- inženjera medicinske opreme. Radili smo nekoliko nedelja. Trčali smo sa posla kod mene na gajbu sa takvim žarom- kao da smo deca koja posle škole jure na utakmicu sa klincima iz suparničkog bloka. Bilo je fantastično. Divan je osećaj kada gledate kako, stvarano vašim rukama, nastaje nešto što će možda obeležiti jednu epohu. Možda biti osnov za neku napravu sledeće generacije, još bolju i savršeniju. Možda, o koncu, biti prepoznata i priznata kao svakodnevno sredstvo za razonodu i opuštanje?…”
-“Jeste, i poklonjeno kraljici lično, sa pozlaćenom posvetom pionirima ovog izuma. I meni koji sam te uhapsio. Hajde ne kenjaj, već mi daj činjenice. Šta si počeo da mi sanjariš ovde. Ako nastaviš ovako moraću da ti namestim jastuk i ušuškam te. Hajde srećice, nismo ovde da mi se zanosiš…”- usledila je još jedna opomena od strane Garija koji, međutim nije gubio strpljenje. Prosto je želeo što pre doći do kraja.
”Okej, okej! Dakle uživali smo praveći naš izum. Imam osećaj da ne možete da ispratite emocije koje u tim trenucima nastaju. Ipak vi panduri nemate bog-zna- šta novo da smislite, jel?!”
-”Sunčice, vidi ovako. Do sada sam kroz razgovor dobio jedno ime i pored tvojeg, još dva zanimanja. Sad, ako ne bi baš želeo da vidimo šta je ta Mabel po zanimanju i odredimo tačno u kakvoj je vezi sa tobom, molim te, obraćaj mi se kao čoveku i sve će biti u redu!”- Gari se uplete, isprovociran.
Malkolmu se nije svidelo to što je ovaj upamtio Mabelino ime. Bojao se da će stvarno početi da kopaju te da će se ispostaviti kako ih je odrukao kao poslednja ulična pičkica. Odlučio je da ni po koju cenu neće biti takav prema dvoje ljudi koji su mu jedini pravi prijatelji. Zato je ustuknuo i zauzdavši gnev, pokušao da ispravi tok kojim je razgovor krenuo:
”Izvinite gospodine Gari. To je trebalo da ispadne šaljivo. Malo sam prenaglio, priznajem. Mogu li nastaviti?“
-”Tako vidiš, lutko! Naravno da možeš!”
” Elem, nije bilo potrebno dugo vremena da ”Hellmeth”, kako smo ga krstili, ugleda svetlost dana. Kaciga koja se sastoji od ”Virtual Reality” digitalnih naočara, para slušalica i mikrofona, ugrađenog zbog glasovnih komandi- naše male intervencije u odnosu na standardne verzije koje možete kupiti kao dodatnu opremu uz svaki iole dobar mobilni telefon. E, sad dolazi stvarno zanimljiv deo… Doktor, zovimo ga tako u svrhu davanja ove izjave, doveo je svoj deo do perfekcije. Pribavio nam je sve neophodne medicinske sitnice koje nam trebaju. Mapirali smo softver i povezali žice, da se laički izrazim. Uradili smo profilisanje moždanih centara za nekoliko osnovnih emotivnih stanja, razvukli struju po površini dela spojnica za slušalice i ekran, koje se ukrštaju na temenu glave. Taman gde nam je bilo potrebno. Ja sam napisao program, odredili smo pravu frekvenciju i napon. Poslali smo električni impuls u mozak. U centre za emotivna stanja. Stvorili smo novog neonskog boga.”
-“Dozvoli mi sunašce da ti uručim Nobelovu nagradu, za izuzetan doprinos čovečanstvu!” –obrati se Gari. Pun sarkazma i ne baš prijateljski nastrojen.
-“Slušaj me ovako mališa! Prezentacija je bila lepa i puna zanosa. Drago mi je što ovo naše ostrvo poseduje glave poput tvoje. Inače bi nam bilo prilično dosadno. Zamisli mene kako sprovodim istragu nad huliganima zbog razbijanja automobila predsednika fudbalskog kluba, recimo. Da li možeš da me vidiš u toj ulozi!? Ne, sine, ne možeš! Znaš li zašto ne možeš? Zato što bi odmah nakon uviđaja i fotografisanja demoliranog automobila, otišao direktno kod oštećenog, strpao ga u ćorku na dva dana bez i jedne reči. U međuvremenu bih platio po pivo huliganima u pabu i lepo ih zamolio da mu demoliraju i drugi automobil. Glupi, kakvi jesu, zapitali bi se kome li je sve skrivio, jer sam ja drugi za dva dana koji naručuje urnisanje automobila. Naslućuješ šta sledi jel’ tako? Oni mi kažu ko je naručilac za prva kola i iz kojih razloga je rešio poslati tako očigledno upozorenje. Sutradan odem do ćelije i pokažem seronji fotke drugog vozila. Slomljen, kakav postane, raspeva se kao ptičica, gušeći se u soli svojih suza. Pohapsim ostatak i stvar rešena. A meni dosadno. Nadređenima se ne sviđaju moje super efikasne metode. Postajem suvišan. Ostanem bez posla. A? Šta na to kažeš, mali? Ja tebi, na neki čudan način zapravo dugujem zahvalnost. Jer zbog tebe i takvih kao ti, ja imam ovo radno mesto. I ovoliku platu. Kapiraš?
”Hm, da. Zapravo, sad u potpunosti razumem i način na koji vodite ovaj razgovor i tretman koji imam. Kao i vaše interesovanje za celu stvar. Još jedna stvar… Čini mi se da shvatam u čemu je zabrinutost policije zbog naše spravice. Mada nisam sasvim siguran.“
-„Ubrzo ćemo doći i do toga”. Gari okrete ruku kako bi video časovnik. Malo izoštri pogled, primače zglob i pogleda.
-“No, hajde sunčice, prvo da obavimo doručak. Kifle sa puterom i medom, i lipov čaj. Sad mu je sezona. Kažu poznavaoci da se samo tada treba i piti. Odgovara?“
”Zaista mi postaje neprijatno zbog vašeg načina ophođenja prema meni. Uopšte nemam osećaj da sam priveden. Savršeno mi odgovara. Hvala!” – odgovori Malkom.
Gari uze mobilni telefon i napusti prostoriju. Odalji se par koraka od vrata svoje kancelarije, okrenu broj i sačeka na odgovor.
-”Jutro šećeru! Kako si? E, izvini još jednom što sam okasnio jutros na kafu. Uspavao sam se, a imam ovde onog hakera mozgova o kom smo pričali, sećaš se? Hajde mi, molim te, naruči nekoliko kifli sa medom i puterom iz kafeterije. I lipov čaj. Moram da nahranim malu pičku. Hvala ti. Ljubim!”
-”Sad će doručak!” ulete Gari na vrata i obrati se Malkolmu.
-”Moramo da pazimo na ishranu, sinak! Jak organizam je zdrav organizam! Jesi čitao, molim te, o ovoj novoj bakteriji? Otpornoj na sve vrste antibiotika. I hajde što je ona otporna, nego što, kučka mala, ume da prenese gene za otpornost i na druge vrste, pošto ih, umesto dobro skrivene- kao kod većine poštenih bakterija, ova kučka drži ”na izvol’te”. I kada se nađe u društvu sa ostalim malim mamojebcima svima im, potpuno besplatno podeli gen kojim se mogu zaštiti od čovekovog uticaja na njih. I ukoliko naučnici ne smisle neki nov način, neki antibiotik koji će da ”radi”, uskoro bi se mogli izvrtati od jebene kijavice. Veoma slično kao kod tebe sinak. Ti nam uskraćuješ moć kontrole! Ti i tvoje zezalice mi po ulici prave jebeni haos.”
”Da, shvatam.”
-”Sisu ti moju shvataš, znaš? Boleo te je kurac do jutros, sad odjednom shvataš. Ne bih ni ja shvatao da nisam morao da shvatim. A morao sam da shvatim onog trenutka, kad se naš dragi premijer obratio Kraljevskoj instituciji za mentalno zdravlje i zatražio stručnu lekarsku pomoć jer mu sin već dva dana iskolačenih očiju zapomaže ”Sandman, Sandman!”
Malkolm prasnu u smeh. Onako iskreno i od srca, da se cela prostorija zaorila. Gari stisnu pesnice, zaškrguta zubima i pozva smrt sebi u pogled. No, odmah zatim zatvori kapke, duboko udahnu, ispusti vazduh glasno, na usta i potom otvori oči. Savršeno mirnim tonom nastavi:
-”Vidim, prijao ti je doručak. Baš si se napunio energijom. Zamoliću te sinak- Uzdrži se! A sad mi reci, šta je, koji kurac, to ”Sandman” sranje?
Malkolm je likovao. Zamišljao je lica Mabel i doktora kada im bude pričao šta je čuo na saslušanju.
Savladao se i skrivajući smešak zadovoljstva počeo je objašnjavati Gariju:
”Sandman je jedan opaki program. Ne znam, zaista, kako je stvar procurela čak dotle, pošto je ona još uvek u test fazi. Kako bilo, Sandman se sastoji iz niza programskih varijacija koje korisniku pružaju doživljaj koji ću vam opisati. Prva stvar: u Sandmana se ubacuju samo najbitniji ljudi u životu uz što više uspomena na trenutke provedene sa njima. Takođe, ti ljudi moraju biti prisutni u sadašnjosti- da ne kažem još uvek živi. Potrebno je ubaciti što raznovrsniji materijal, koji će program obraditi. Fotke, mailovi, prepiske po društvenim mrežama… Zatim izaberete mesto na koje želite otputovati sa svojim prijateljem, sednete i pustite da vas program vodi. Proćićete kroz sedenje u sobi i tipkanje na usranom fejzbuku. Zatim ćete se videti na kafi u vreme pauze za posao ili između predavanja ili već… Tamo ćete se dogovoriti šta i kako uveče. U klubu ćete se sjajno provesti, đuskati i pijuckati najbolja piva sveta (ovde sa hteo da napravim reklamu i naplaćujem digitalni potpis svakog piva kojem stvorim doživljaj ukusa u elektromagnetnoj formi, ali sam odustao jer nam je dogovor da ne naplaćujemo naše programe). Veče bi se privodilo kraju i onako pripiti, sjajno raspoloženi dogovarali biste izlet za sutradan. Rastanak, taksi, tuširanje, osećaj kada tonete u san. Buđenje, svežina jutra, miris kafe. Osećaj razbuđivanja i jutarnje čilosti. Telefonski poziv od vašeg bića po izboru. Uzbuđenje kombinovano sa blagim mamurlukom. Odlazak na heliodrom, gde ulazite u helikopter koji vas vodi na snegom pokriven vrh planine. Adrenalin. Spuštate se niz konopac, iz grla vam se otimaju krici sreće. Helikopter odlazi, ostajete sa najvažnijom osobom u vašem životu na vrhu planine na kojoj je sneg iako je sredina leta. Pogledate na telefon da vidite imate li signal i shvatate da imate poruku. Otvarate i čitate kako vam se kompanija zahvaljuje za trud i rad koji ste nesibično darovali i da menadžment odlučuje da vas nagradi sa bonusom od sto hiljada funti. Proslavljate uz džoint. Osećaj sreće, izoštrenih čula i blage lucidnosti prožimaju vas u narednih par minuta. I baš na vrhu ove planine, ovako presrećni sa najvoljenijim bićem pored vas, u momentu kada život ne može biti lepši, počinju se ispod vrha planine navlačiti oblaci. Ostajete osunčani i gledate kako prizori grada, prirode, reke, auto-puta nestaju ispod vas. Naduvani ste. Nije baš prijatno. Sledećeg trenutka, novi sloj oblaka nailazi ovog puta iznad vas i zaklanja vam Sunce. Vetar počinje da besni. Postaje jezivo hladno. Grmljavina. Fijuk vetra. Kiša i led. Vaše odabrano biće biva pogođeno gradom dok tražite sklonište. Glava mu krvari. Strah, panika i jeza koja narasta. Nemate gde da se sklonite. Plačete. Zagrlite se i počinjete se moliti, jer vam ništa drugo ne preostaje. Munja pogađa vaše najbitnije u životu i ono se pred vašim očima, onako uplakano i okrvavljeno, rastače na čestice sitne poput peska. Kraj.”
-”Uh, jebem ti! Mali, baš si dao mašti na volju, a?”
”Pa, ne mogu da kažem da nisam gospodine! Zaista smo se trudili oko ovog programa. Toliko je realan, da nam je neuropsihijatar iz našeg tima dao toplu preporuku da se korisnici profilišu i da se odredi ko je uopšte sposoban podneti vožnju sa Sandmanom. Zato kažem da je program u fazi testiranja, te da je uklonjen sa mreže kako bi doradili eliminacioni softver koji će u skladu sa napravljenim izborima menjati tok radnje. Međutim, danas je sve na mreži! Ceo Holivud je po torentima ili kanalima. Kako onda, neće naše malo, besplatno delo.”
-”I eto nas dvojice, na suprotnim stranama, kako pronalazimo tačku na kojoj počivaju zajednički ciljevi!”
Gari se uspravi u stolici, rukom otvori fioku svog stola i izvadi koverat opečaćen kraljevskim pečatom. Položi ga na sto i vrhovima prstiju gurnu ga ka Malkolmu, na drugu polovinu stola.
-”Njeno Kraljevsko Veličanstvo šalje pozdrave!”
Malkolm se, pomalo zbunjen, nasmeši. Gari se odmače od stola i stade u stav ”mirno”. Potpuno zvaničnim tonom, obrati se ispitaniku:
-“Gospodine Malkolm Blekvud, po odobrenju broj 1/05, Kraljičine kancelarije za odnose sa Ministarstvom Odbrane- ja, kapetan Skotland Jarda, Gari Lords direktno sam ovlašćen uručiti vam koverat sa sadržinom izuzetne vrednosti. U kovertu se nalazi blanko ček, potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva. Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.”
“Jel mogu da vratim koverat gospodine Lords?” –upita Malkolm.
-“ Molim vas da prelamanjem pečata i ličnim uvidom potvrdite sadržinu koverte.” – ponovi Gari.
Videvši da mu je izbor sužen na samo jednu stvar koju može da učini, Malkolm prelomi pečat i otvori koverat. Izvuče blanko ček i pokaza ga Gariju.
-“Da li su navodi o sadržini koverte tačni?” – još uvek zvaničan, nastavi Gari.
“Tačni su!”
-“Da li vi, gospodine Malkolme Blekvud u svom posedstvu imate blanko ček potpisan od strane Njenog Kraljevskog Veličanstva?”
“Posedujem!”
Gari pogleda ka kameri koja beše smeštena na plafonu bočno od stola. Načini rukom karakterističan pokret koji simbolizuje rezanje makazama. Sačeka da se zelena svetlost indikatorske lampe na kameri ugasi i tada sede.
-”Prelazimo na nezvanični deo, sinak. Što je snimljeno, snimljeno je.”
Malkolm proguta knedlu. Gari se nasmeja.
-”Ne boj se, već ti rekoh! Nema batinanja. Sad, kada imaš taj ček, ja sam u obavezi da tebi izložim rešenje do kog smo došli pitajući se šta ćemo i kako sa tobom i tvojom klijentelom. Takođe sam dužan Kraljičinom trezoru uštedeti što više mogu, tako da ću te najtoplije posavetovati da ne budeš pohlepniji više od nekih dva miliona. Imaš tim od troje ljudi jel’ tako beše? ”
„Tako je!“
-„Znači ti i ja, sunašce, imamo ekipu od četiri čoveka! Ako se razumemo? I nas četvoro ćemo dobiti po svoj deo, koji će, gle čuda, biti savršeno jednak u ta dva miliona koje će nam Kraljica pokloniti. To mu dođe po pola milke svakom. Jedino što ti još treba da uradiš, je sledeće:
Kao prvo, imaš rok od dvadesetčetiri časa da sav svoj autorski rad ukloniš sa mreže. O pirateriji ćemo mi iz policije da se pozabavimo.
Drugo, ti i tvoj tim imate rok od tri dana da kreirate jedinstveni softver za koga će sva autorska prava pripasti Fondaciji za razvoj Njenog Kraljevskog Veličanstva. Imaj na umu da sadržina mora biti nadahnjujuća, da podseća na rad, razvoj, obaveze ali i uživanje i blagostanje, koje dolaze kao nagrada za naporan rad. Ok? Ovoga puta ćemo tvojom spravicom praviti ljude koji će na kraju dana pitati ima li još nešto da se uradi. To će ujedno predstavljati i jedini važeći softver takve vrste na legalnom tržištu. Svaki sličan materijal smatraće se kopijom i krađom od Kraljevske porodice i kažnjavaće se u skladu sa tim. Sada mi predaj taj ček, jer naravno da jedino ja mogu ući u trezor i unovčiti ga. Danas je šta? Utorak, jel’? Vidimo se u petak u podne ovde. Čeka te milion i po za tebe i saradnike. Ja ću biti slobodan da svoj deo uzmem čim unovčim ček. Hajde sad, molim te uzmi olovku među te tvoje slatke ćevapčiće od prstiju i ispiši dvojku ispred šest nula.“
-„Taaako. Odlično! Sve jasno?“
„Potpuno, gospodine Lords! Sve mi je više nego jasno!“
-„Sjajno! Onda, do petka ljubavi?“
„Da, do petka… Prijatan dan.“
Malkolm napusti prostoriju. Još uvek u neverici, preuze svoje stvari sa prijavnice.
„Vidi ga kako je ispijen! Gari ga je uništio svojim metodama! Šta li radi taj čovek? Ko to zna… Ne znam, znam samo da pričaju da sa njim nema zajebancije…“
Slušao je razgovor koji ga je ispraćao iz policijske stanice WestEnd. Dvojica Garijevih kolega, nižih po činu, nižih po mogućnostima i jeftinijih za tačno pola miliona funti, koje upravo nađoše dom u Garijevom džepu.
…
Ispred ustanove u kojoj noćas beše odseo, Malkolma je čekalo Sunce. Obasjavalo je dan, čineći ga lepim i toplim. Sa brojnim osmesima. Kao da su svi stanovnici Edinburga preko noći postali sretniji. Malkolm je neko vreme proveo samo stojeći. Zagledan u dan, navikavao se na prizor. Osećao je kako mu prija ova promena na ljudima i u vremenu. Taman da potisne gorak ukus obmane, koji je, poput suvenira, poneo iz policijske stanice nakon sklopljenog dogovora sa Garijem Lordsom, inspektorom koji ga je pronašao i priveo. Kada su mu se uši i oči privikli na grad, krenuo je put kuće. Pešaka, kupujući sebi vreme da razmisli šta će i kako saopštiti svojim ljudima.
Pozvati Mabel ili Gilroja- to je bilo najbitnije u ovom trenutku. Kada se budu videli objasniće im detalje. Uzevši telefon u ruke ugledao je celu jednu dramu satkanu od propuštenih poziva, kratkih poruka, dužih poruka i mejlova. Ne gubeći vreme, okrenu broj. Mabel odgovori na poziv.
”Ej! Ja sam! Ti i Gil, kod mene, što pre možete! OK?”
-”Šta je s‘ tobom celu noć? Kakva je frka? Gde si, jebo te?“
„E, živ sam, priveli me, pustili… Zabranili nam Hellmeth! Hajde krenite, sve ću da vam ispričam!”
-“Daj mi sat vremena!”
“OK!”
Dok je prilazio vratima svoje zgrade, Malkolm prođe kraj policijskog automobila. U njemu je sedeo pozornik u uniformi. Kada ga ugleda i uporedi sa fotografijom koja spajalicom beše zakačena za radnu fasciklu, mahnu rukom u Malkolmovom pravcu. Malkolm mu namignu i učtivo klimnu glavom. Gari je postavio patrolu, čisto kao meru opreza. Uđe u zgradu, prođe hodnikom i kroči u stan. “Pola miliona, čoveče! Plus nas svinje skidaju sa svog radara. Ovo moramo da odradimo!” razmišljao je Malkolm dok se svlačio. ”Idem pod tuš, da se osvežim dok ovo dvoje ne dođu…”
Čuvši vodu u kupatilu, Mabel izvadi svoj ključ i otvori vrata. Zatim ulete u kupatilo, povuče zastor i zagrli Malkolma, puštajući vodi da joj tu i tamo pokvasi odeću. Mnogo joj je bitniji bio Malkolmov zagrljaj nego par kapljica vode. Ionako će iščeznuti od toplote njenog tela. Gilroj se nasmeši prizoru i produži ka dnevnoj sobi. Kroz par trenutaka svo troje su sedeli sa otvorenim pivom uz koje je Malkolm poslužio svoj sinoćni doživljaj.
-”I kažeš da ti je obećao po pola miliona svakome od nas ako za tri dana kraljici ispišemo program i faktički joj predamo naše intelektualno pravo. Jesam li ja to zaista dobro razumela?”- upita Mabel
”Upravo to!”
-”I? Šta ćemo?”- obrati se obojici.
-”Ja sam protiv!” –reče Gilroj. ”Hoću da stvar ostavimo dostupnu ljudima!”
”Ne može Gil! Znam da si uložio svo svoje umeće u izradi Hellmeth-a, znam da ti je ta naprava kao dete. I znam, naposletku, da si zaista pomerio granice izumevši ovu napravicu, ali uzalud stari, kažem ti, lik je mnogo zamršen, ne preza ni od čega a ima ovlašćenja. Istruleli bi dok ne bi dokazali da su optužbe kojima bi nas ćorkirali lažne. Pa, evo ti, priđi prozoru molim te! Jel vidiš pandurski auto? Gledaj sad!”
Malkolm uze da navlači sve roletne koje behu na prozorima koji su gledali na ulicu. Samo na poslednjem prozoru ostavi roletnu malo otvorenu, kako bi se Mabel i Gilroj mogli uveriti da će svaki pokret i svaka radnja koja se u ovom stanu dešava od sad biti zabeležena.
-”Ladno piše pička u notes vreme kada su se spustile roletne! Ja ne verujem!”- prokometarisala je Mabel.
”Ništa jebi ga, hoćemo li u trojku kad smo već navukli roletne u po’ belog dana?” – predloži Malkolm, u šali, mada je znao da Mabel želi da proba seks u troje. Međutim, znao je i da Gilroj u ovom trenutku misli samo na svoje digitalno čedo i na to kako ne želi da ga preda kraljici u ruke.
-”Hej Mal, hajde nemoj da se zajebavamo! Hajde da promislimo šta nam je činiti, čoveče! Šta si, zagoreo posle pola dana ćorke? Ne kenjaj, molim te!”- naruga mu se Mabel.
Ubaciše čepove sledeće ture u pepeljaru i povedoše razgovor u ozbiljnijem tonu. Složiše se oko jednoga- da ne postoji šansa da stvari urade onako kako im je rečeno. Uvreda, jer to je bilo ono što im je predloženo kao rešenje, nije bila opcija. Zato su nagodbu malo preinačili: Gari i Njeno Kraljevsko Visočanstvo zaista će dobiti program kakav su tražili. Sa sve posvetom za koju će se Malkolm pobrinuti.
Programi, koji će zajedno sa šemom za izradu Hellmeth kacige, za tri dana postati nelegalni biće okačeni na mrežu uz obaveštenje da će svi onlajn serveri biti ugašeni. Malkolm će dopisati i oflajn mod za programe, kako bi se cela stvar mogla koristiti u privatnosti doma. Bez mogućnosti nadzora od strane organa reda i gonjenja. Naposletku, čim uzmu lovu, odlaze bez traga iz Škotske.
Nakon još nekoliko flaša i par sati vršljanja po internetu, ova trojka je imala otvorenu firmu u Novoj Kaledoniji, ostrvu pokraj Novog Zelanda. U mestu Kanala Bej. Malkolm, Mabel i Gilroj postali su ponosni vlasnici i jedini zaposleni u novootvorenom preduzeću za menadžment biološkim otpadom na putevima opšine Kanala Bej. ”MMG Co. Ltd.” bio je naziv firme u koju će biti uloženo milion i po britanskih funti, kako bi se kupilo jedno higijeničarsko vozilo, kojim će biti skupljani leševi pregaženih životinja na putevima u nadležnosti njihove, uskoro nove opštine. Podatak govori da se ta brojka kreće oko deset sirotih stvorenja koje tokom godine pregaze malobrojna vozila ovog dela ostrva. Ne baš mnogo posla, zar ne? Stoga će vlasnici kompanije doneti odluku da će velika većina uloženog kapitala biti na raspolaganju kako bi se mogla isplatiti mesečna primanja i bonusi, te godišnje nagrade zaposlenima.
Uzevši u obzir i činjenice da preko godine, na tom mestu, temperatura ne pada ispod dvadeset niti raste iznad, nekih, tridesetdva-tri stepena, kao i da je mesto savršeno za jedrenje i opuštanje na predivnim plažama, lako je pretpostaviti kako je ova odluka bila pun pogodak. Prionuše na posao i do petka je cela stvar bila svršena…
Petak
Malkolm se zahvali pozorniku koji mu je obezbedio vožnju do WestEnd policijske stanice. Istom onom koji je pre tri dana zapisao tačno vreme spuštanja roletni u stanu broj četiri, u vlasništvu Blekvud Tonija, oca Malkolmovog koji, zbog načina na koji mu sin funkcioniše, više nije želeo provoditi vreme trudeći se da ga poduči mudrostima života. Videvši da nema nade, povukao se u prelepu prirodu koju sela nadomak Edinburga svesrdno pružaju. Stan je ostavio Malkolmu na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. Baš kao što će Malkolm za par sati zaboraviti na Škotsku. Čim preda paket koji je nosio u jednoj ruci dok je drugom kucao na vrata broj 34, kancelarije inspektora Garija Lordsa…
-“Izvolite! Mogu li vam pomoći?”
”Pa, zapravo ne možete mnogo, osim da mi date tri iste karte po ovoj ceni”- izusti konačno Mabel, videvši da povoljnijih karti za nju, Gilroja i Malkolma, nema trenutno na Edinburškom aerodromu.
-“Dakle, 3 puta po 1,909 .77, to vam je ukupno 5.729,31 funta, za vaše karte gospođo.”
”Gospođice, još uvek! Izvolite karticu.”
-”Oh, oprostite! Hvala lepo. Izvolite vaše karte i vašu platnu karticu. Ugodan let vam želim!” – reče prodavačica na šalteru FinnAir-a. ”Nećeš ti nikada ni biti prava gospođa! Vidi je- sa dvojicom na let od 43 sata. Koji se završava negde na okeanu, na nekom ostrvu! Pih!” progunđa sebi u bradu, još jednom dokazujući Mabel njenu tvrdnju da je žene ne podnose.
”Nisi trebala plaćati karticom, trebala si podići keš na automatu pa platiti u gotovom.”- reče Gilroj dok su se odaljavali od prodajnog šaltera.
”Gil, dušo! Previše Džejms Bonda tokom puberteta. Nikako da iščili iz tebe! Da platim kešom i predam naša tri prava pasoša? To tek ne bi izazvalo nikakvu sumnju, jel da?”- odgovori Mabel na Gilrojevu opasku.
”Oh, stvarno. Kako sam glup! Izvini Mabel” reče Gil i propusti učtivo Mabel da prva priđe vratima koja vode u čekaonicu. Vrata se otvoriše…
-”Dobar vam dan Malkolme! Drago mi je što vas vidim tačno u podne, kako smo se dogovorili! Vidim, imali ste pune ruke posla. Zapravo, još ih imate” – izusti Gari Lords, nakon što je otvorio vrata Malkolmu.
”Dobar dan i vama gospodine Lords!“ kratko otpozdravi Malkolm.
Pre nego što ponovo zausti, pogleda ka kameri na plafonu. Indikatorska lampica bila je ugašena. Prokletinja ne snima. Gariju naravno nije promaklo da primeti.
-„Brzo učiš sunčice, to mi se sviđa kod tebe!“
„Moram, časovi su prilično skupi ovih dana!“
-„Oh, da! Čuo sam! Čuo sam da čak ima tako dobrih predavača da uzimaju i po pola miliona za svoje lekcije!“
„Verovatno te lekcije mnogo i vrede. Verujem da, ako predavač uzme pola miliona, da učenik može da se nada makar trostruko većoj sumi…“
-„Upravo tako!“ – zaključi Gari i pozva Malkolma za sto.
Malkolm odmače stolicu i sede. Pogleda ka Garijevom zglobu. Ručni časovnik pokazivao je da je podne prošlo za petnaest minuta. Interesantna stvar je, pomisli, kako časovnik možeš pogledati iz kog god ugla želiš a ipak ćeš kao rezultat uvek prepoznati informaciju. Tačno vreme. Da li je moguće da se čovek ume toliko zarobiti u veštačke tvorevine, da mu prosto život prođe u povlađivanju okvirima koje je sam sebi nametnuo? Potpuna besmilica.
Podiže pogled i pronađe Garijeve lisičje oči. Iskrile su zadovoljno. Ceo je bio ispunjen slatkim iščekivanjem. Rešen slučaj i pola miliona u džepu. Kakva nagodba! Ovo mu je, bez sumnje, bio slučaj koji će mu obeležiti karijeru. Možda ne zvanično, ali njemu lično svakako da hoće. Što se novca tiče, naravno. A sve se tiče novca. Malkolm pređe na stvar:
“Gospodine Lords, kao što smo se dogovorili. Naš mali elektronski Bog, od sada je vama na raspolaganju. U paketu se nalaze kaciga, pisano uputstvo i dva usb memorijska modula. Na plavom USB-u nalaze se svi programi koje smo do sada uradili. Sada su vaši. I to je, od sada, jedini izvor sa kog mogu poteći. Skinuli smo sve sa mreže, kao što ste, pretpostavljam i videli.”
-”Da, jesam!” –potvrdi Gari.
”Nisam ni sumnjao, pogotovo kada sam shvatio da ste mi dodelili ličnog pozornika kao meru zaštite. Zahvalan sam Njenom Višočanstvu, što je brinula o meni. Skotland Jardu takođe.”
-”Pametnica moja! De, de… Nastavi, ne kenjaj previše!”
”Na crvenom USB-u nalazi se jedan jedini, legalan Kraljevski program za stimulaciju moždanih ćelija putem elektromagnetnih talasa. Program je pisan shodno uputstvima Kraljice, da podstiče na rad i zalaganje korisnika kao i da predoči kako je svaki naporan rad na kraju adekvatno nagrađen. Intelektualnih prava se, kao građani…
(ispruži otvoren dlan ka Gariju, kao znak da je vreme da mu preda koverat)
…koji prema Kraljevskoj porodici gaje posebnu naklonost, u potpunosti odričemo. Sva prava pripadaju Njenom Kraljevskom Visočanstvu.
Malkolm zaviri u koverat i vide overenu potvrdu banke o sredstvima prebačenim na njegov račun . Jedan milion i pet stotina hiljada funti. Malkolm je postao bogat čovek. Obojica klimnuše glavama.
-„Gospodine Malkolme, bilo mi je drago sarađivati sa vama na ovom slučaju. Veoma sam zadovoljan ishodom. Možete ići! Ja ću biti slobodan da prvi probam kako deluje ovaj novi i jedini dozvoljeni program.“
„Hvala na svemu gospodine Lords. Želim vam prijatno opuštanje!”
Rukovaše se i Malkolm krenu iz kancelarije.
-” Samo još jedna stvar… Kakva je simbolika u bojama USB-ova? Zašto je baš na crvenom novi program?” upita Gari.
Malkolm se, umesto odgovora, zagonetno nasmeši i izađe iz kancelarije.
»Zato što ste Severna jebena Koreja ti i tvoja kraljica. Gospodari naših snova. Da, baš…« mislio je u sebi prolazeći kraj prijavnice i izlazeći na ulicu.
„Taksi!“ diže ruku i povika u pravcu prvog vozila kog ugleda. „Aerodrom! Brzo.“
Gari Lords se udobno smesti u fotelju u svojoj kancelari, udenu crveni USB u ”Hellmeth” kacigu i natače je na glavu. Momci zaista behu odradili divovski posao. I to veoma, veoma dobro. Jer, pomoću njihove naprave, od sadašnjeg trenutka- pa do neke potpuno nove dimenzije, koja će delovati isto toliko realno kao i ova, delilo ga je jedino postavljanje te stvarčice na glavu i pritiskanje jednog jedinog dugmeta.
”Just press play.”
Gari pritisnu trouglasti znak ispod poruke. Svojim novim, digitalnim, prstom kog beše ugledao čim ga primače vidnom polju. Oduševljeni Gari smeškao se poput dečaka koji prvi put seda u rolerkoster. Nakon električno- plave izmaglice koja je potrajala dok se program učitao, pod Garijevim nogama zaškripao je pesak. Gari je bio na plaži. Odlučio je da godišnji odmor provede na ostrvu Nova Kaledonija. Jer, vredno je radio i zaslužio je ovo! Gari je zverao levo- desno i groktao od smeha u svojoj kancelariji.
-”Ovo je divno! Ovo je jebeno fantastično!“ -još uvek svestan Gari je, znajući da se polako predaje programu u potpunosti, oduševljeno uzvikivao.
…
Prijava za let gotovo je bila zaključena kada se Malkolm pojavio na šalteru. Zadihano je naveo svoje podatke i rekao da su mu pasoš i karta kod prijateljice i prijatelja. Prevrćući očima smerna službenica je, pomoću lične karte koju joj beše predao, proverila Malkolmov indentitet i potvrdila njegove navode. On je bio treća karta u raskalašnom letećem cirkusu od 43 sata koji završava na Novoj Kaledoniji, istom onom ostrvu čije je lepote upravo sada inspektor Gari Lords gledao u svojoj kancelariji veštački stimulisan napravom koja te u tren oka pošalje gde god da želiš biti. Ili gde je Malkolm želeo da te smesti kako bi te napravio glupim za ceo život. Jer Gari pojma neće imati da upravo sada šeta po istom pesku kojim će Mabel, Malkolm i Gilroj za bezmalo dva dana, načiniti prve korake svojih novih života.
Točkovi Boinga odvojili su se od betonskog dlana sa kojeg je i na koji, poput brižnog oca, Edinburški aerodrom ispraćao i prihvatao svoje čelične ptice. Stjuardesa Ana, kako je pločica postavljena iznad grudi govorila da se zove, poslužila je par trenutaka kasnije šampanjac i toplu dobrodošlicu. Vlasnici novootrvorenog preduzeća- MMG Co. Ltd. nazdraviše u čast putovanja na prvi radni dan novog posla. Jer posao je, kako je to Malkolm bio napisao i zadao programu da interpretira kroz sliku i reč kao i telesni i duševni podražaj, ključ svega!
”Čovek je ostvaren kroz radne zadatke koje ispunjava.
Samo ostvaren čovek može biti slobodan!
Moć pojedinca vrednuje se količinom posla koju može izneti na svojim plećima,
čineći tako da tim u kojem se nalazi bude uspešan i nezaustavljiv na putu pobede.
Pobede koja znači nove ideje, nove izazove i nove poslove.
Rad, moć, sloboda!”
Gari Lords je sa oduševljenjem čitao pozdravnu reč sa table na ulasku u najlepšu plažu na ostrvu. Mesto u kom letuju samo odabrani. Pogled je pružao prizor dostojan divljenja. Odmah iza kapije sa lučnim ulazom nalazile su se prostorije sa tuševima. Kako bi plaža na kojoj letuju samo najvredniji ostala neukaljana, prvo što se mora uraditi je bilo tuširanje. Iza tih prostorija prelepi šatori i baldahini, uređeni kako bi se uklopili u ovo parče raja. Ovaj san vrednih. Sve to ograđeno prelepom živom ogradom. Po uglovima Kraljičina garda u svečanim uniformama motrila je na centralni deo kamp- plaže. Centar je bio popločan ciglom i sa postavljenim tramvajskim šinama, te pravom škotskom rampom za zaustavljanje tramvaja na raskrsnici. Kao kod kuće. Raj!
“Sviđa vam se?”
Gari začu glas iza table. Lep, ženski glas.
-„Oh, ja sam fasciniran! Malo je reći da mi se sviđa! Ovo je upravo ono o čemu sam sanjao!“
„O čemu svi sanjamo, dragi gospodine Lords!“- reče glas i koraci pomilovaše cigle pločnika. Iza pozdravne table Gari je mogao videti par cipela i smernu suknju koja ide ispod kolena, bez obzira na vrućinu. Prođe mu kroz glavu da je u pitanju neka izuzetno otmena osoba. Međutim, kada stade kraj ploče, Gari jedva da je mogao udahnuti od uzbuđenja.
„Dobrodošli gospodine Lords!“- pozdravi Garija gospođa Kraljica lično.
-„B-b-bolje vas našao v-vaše Kraljevsko Visočanstvo!“ zamuckivao je Gari jedva držeći oči na okupu. Toliko se behu iskolačile od uzbuđenja.
„Polako Gari! Nema potrebe da ste toliko uzbuđeni! Vi ste ovde dospeli zahvaljujući svojim zaslugama! Svi koji dođu na ovo mesto- dođu sa razlogom. Naravno, neki od nas da uživaju, neki od nas da rade. Neki čak ni toliko!” Sve zavisi kako se pokažete na kvalifikacionom ispitu. Recite mi Gari, govorite li neki strani jezik?“
-„Da Vaše Visočanstvo! Govorim ruski i nemački“
“Sjajno Gari. Sjajno!”
-“Hvala, Vaša Visosti!”
“Hajte mi, molim vas pročitajte i prevedite na nemački ovu poslednju rečenicu na pozdravnoj tabli…”
-“Svakako, Vaša Visosti. Odmah!”
Gari se na kratko zagleda u tablu. Pronađe poslednju rečenicu i poče prevoditi:
-„Rad- Arbeit
Moć- Macht
Sloboda- Freiheit“
Dok je prevodio reč po reč, nebo na plaži postade tmurno, Sunce nestade za oblacima i kraljičino lice se izbora i potamne.
„Zvuči li ti poznato Gari?!”
„Izvoli na tuširanje!” -naredi mu kraljica i poče da se cereka dok je vetar šibao oko nje puneći im uši peskom.
Gari se, izbezumljen od panike i straha, uhvati rukama za glavu. Zašto ja? Šta sam loše učinio? Zašto i ja ne mogu da vladam? Makar da radim! Zašto? O Bože, zašto! Neću ovo! Neću pod tuš! Ne!”
Uplakan i slomljen Gari pređe rukama preko glave, pozdravljajući se možda po poslednji put sa svojim temenom koje ga je već peklo i bilo vrelo do usijanja.
Najednom, prestade peckanje i vreo talas po temenu i Gari oseti da mu je glava lakša. Oseti kako mu pritisak u očima popušta i kako je odjednom sve puno tišine. Skupljao je hrabrost da otvori oči i kroz suze pogleda gde je i šta ga ovde čeka. Oklevao je. Plašio se. Ipak, otvori oči i ugleda kako ”Hellmeth” kaciga leži ispred njegovih kolena. Unezvereno pogleda oko sebe. Prostorija sa policama na kojima uredno behu složene knjige, svuda oko njega. Njegov sto. Njegova kancelarija…
Otra suze, trže fijoku i uze policijsku “motorolu”. Glasom samog đavola naredi svim jedinicama:
-“Malkolm Blekvud! Državni neprijatelj broj jedan! Nađite mi skota!!!”
….
Razastrt na ležaljki, ubačen u “letnji mod” , srkao je Malkolm svoju ceđenu pomorandžu. Hipnotisan zvukom talasa koji zapljuskuju pesak obale, upijao je toplotu koju mu daruje Sunce. Punio je baterije života. Upražnjavao svoju svakodnevnu potrebu. Mabel i Gilroj behu negde iščezli, ostavivši Malkolma samog na plaži. Samog na svetu, kako bi najviše voleo. Jer pored njega mu je već neko vreme remetila mir zabrinuta majka čije dete beše zaspalo na podnevnom Suncu na sred plaže.
“Budi se, izgorećeš!” vikala je žena pokraj Malkolma, sve glasnije.
“Budi se idiote! Ustaj! Budi se!!!”
Dečak se uspravi, pogleda Malkolma i dreknu na njega:
”Ustaj idiote!”
Malkolm se skameni. Beše to glas Garija Lordsa. Dečak mu priđe, kamenog pogleda i bez reči, raspali mu šamarčinu i Malkolmu se zamrači pred očima. Uhvati se za glavu. Tišina i mrak ovladaše mu umom.
-“Diži se stoko! Dokle ćeš više? 43 sata si tu u ćošku! Nit’ si jeo, niti pio ništa. Samo mi dišeš ovde i trošiš vazduh! Jebeni nepotrebni stvore. Da ti ne znam matorog, kojeg si svojim ponašanjem oterao na jebeno selo iz Edinburga, davno bih te naučio pameti. Kupi svoje prnje i gubi se! – urlao je Gari Lords, vlasnik kafea za internet zabavu na Malkolma- njegovu redovnu mušteriju. Dečka kojem je, nakon propalog pokušaja da studira kompjuterske nauke, Hellmeth i veštački svet postao nasušna potreba.
Malkolm se uspravi i nesigurnim korakom, nakon skoro dva dana odsustva iz stvarnog sveta, krenu iz zadimljenog kluba za konzumaciju virtualne realnosti.
”Hej Gari!” reče slabašnim glasom.
“Znaš li kako sam te samo sjebao ovaj put!” zacereka se i teturavo krenu ka vratima, zaputivši se ka ulici Svetog Frederika u stan broj četiri. U stan koji mu je otac ostavio na raspolaganje. I zaboravio na Edinburg. I njega.
charlesoffspring 