Februar, 2020.

Sedim na februarskih “prolećnih” osamnaest, uljuljkujući sunce nedeljnog popodneva ka zapadu. Stolovi na terasi hostelskog splava na Dunavu, načičkani sredovečnim prolaznicima, porodicama sa decom i zaljubljenim klincima. Svi gledaju dva prisutna psa. Dobivši usmeno odobrenje od vlasnice, fotografišu ih. Pitaju za rasu. Persijski hrtovi. Retko ružna zverad koja, nekim čudom, prisutnima pleni pažnju.

Uskraćen impresije, pogledom ispraćam tamne konture aviona koji uzleću i nestaju u nadrealnom akvarelu vedrog zimskog sutona. Čine da se prisetim nekih svojih letova. Gledam i brodove sećajući se i nekih svojih plovidbi. I te ružne pse koji zagledaju dunavske labudove, i njih posmatram. Ne znam zbog čega tačno, ali zureći u njih – vidim sebe. Sebe kao klinca, pre dvadeset i dobar kusur godina. Pod jednim drugačijim februarskim nebom. Natmurenim, sivim i bez Sunca. Kilometrima udaljen od poslednjih bašti i ograda – ja, u snegu do kolena, sa vokmenom na ušima. Nosim ukradenu čika – Ilijinu pušku. Bio je lovac, pijanica i nemarni samotnjak. Živeo je blizu moje kuće. Pošto ga je Bog bio dao takvog (kakvog ga je kasnije i uzeo) do njegovog oružja je bilo lako doći, što sam ja voleo da iskoristim. Par reči uz čašicu – dve… I eto mene, krivolovim pustarama Bačke. Slušam Mejdene i gledam kako svetlo crvena krv pogođene ptice, sivom nebu boji obelelu, zemaljsku podlogu. Uviđam i kako poslednji zamasi krila u snegu obrazuju ponavljajuć reljefni obrazac, upotpunjujući obrise hladnom, trobojnom prizoru. Tragovi poslednjih trenutaka. Privremeni spomenik jedne smrti. Vonj i lagano hlađenje za redenik opasanog pernatog leša, behu dečaku duge kose i tek iznikle brade, izvor neizmerne sreće. Čedo predgrađa. Belo smeće. Ja. Maloletan, nezreo i glup. Željan svega a lišen mogućnosti da razlučim bitno od nebitnog. Sunce detinje ljubavi još uvek je obasjavalo svaku poru mog života. Voleo sam sve i želeo još više. Razmaženo, bezumno derište koje ne mari ni za šta drugo do za prohteve sopstvene guzice. Prirodno sam bio nadaren da uprskam stvar. Posledično, bejah i gospodar pronalaženja opravdanja za svoje postupke. Nije me doticala činjenica da na marginama osipam sopstvenu energiju. Iskreno, čini mi se da odatle još uvek nisam dovoljno odmakao. Nakon gotovo cele dve takve mladosti. Ipak, i dalje verujem u sazrevanje svog duha i njegove raskošne i plodonosne kreatvnosti. Činim manje no koliko verujem.

Mrzak, obradateo i star. Sada takav današnjicu gledam s’ podozrenjem. Sutrašnjicu više i ne zamišljam. Besmisleno je. Shvatio sam da pronalazi utehu gledajući očajnike kako, poput lešinara, obleću nad njenim iščeznućem. Lebde, čekajući da oglođu kosti kada se velike zveri zasite našeg sutra. Žao mi je Budućnosti, ali takve te više nisam gladan. Ne interesuješ me! Ipak, da mi se ovog trenutka vek okonča – ne bih žalio ni za čim. Osim za činjenicom da se, jelte, okončao. Nesavršen i ispod svih očekivanja a ipak tako čarobno drag u trenucima u kojima se putanja kojom jezdi preplete sa razumevanjem onoga koji ga živi. Momenti kada se skontaš sa rođenim životom. Kolikogod to paradoksalno zvučalo. Elem… Sedim tako, trudeći se da ne smetam nikome i počinjem da shvatam kako mi buka posetilaca raspolućuje misli. Preglasni su. Ne mogu više da ispratim samoga sebe. Tražim oči konobara. Prilazi.

– Još jedno burazeru?

– Hvala druže. Na dve sam noge došao.

– Samo nemoj da odeš na četiri.

Mangupski kez, oznojana flaša i dolazak nežne zimske noći. Grad je upravo postao lepši.