Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija

Plaha letnja kiša umivala je plave plodove načičkane po krošnjama voćnjaka. Zavučen pod grane, iščekujući prve zrake sunca, razgledao je šljive Milovan. Pipkao ih je i ocenjivao kvalitet poigravajući se sa njihovim sudbinama. –Ti će u pekmez d’ ideš, a ti za rakiju. Vidi kakva si spučena već na grani ‘bem li te! A tebe ću odmah da izedem, gle’ što si mi lepotica! Uživao je Milovan u samonametnutoj ulozi boga. Pipao je šljive puštajući da mu kapljice te plahe letnje kiše klize preko šake u rukav. Radio je to nežno i osećajno, kao da se posvetio dojkama mladih majki…

Novi Beograd, stare zgrade bloka 22

Treskanje po vratima zgrade uznemirilo je penzionisane oficire koji su se načičkali sa svojim boljkama oko Vojno-medicinskog centra, pronalazeći u ovom kraju savršeno stanište. Blizu zelenjak, blizu reka, blizu park. Blizu arena, kada premijer napravi kongres partije da idu da gledaju. Ipak, glavni adut je VMC. Zavide nam čak i generali sa Dedinja, bila je lokalna šala koja je kolala za šahovskim tablama gde su oficiri u penziji odmeravali svoje strateške sposobnosti. Lupao je po ulaznim vratima taj dežmekasti sugrađanin, sav upljuvan i umusavljen krvlju.

Šta je, ko lupa? Znaš li da je kućni red majku mu! –Gunđao je Savić, penzionisani pukovnik pešadije. Gunđao je u bradu, više za sebe. Hrabrio se. Savić je imao najveća muda u ulazu. Ostatak ekipe iz ulaza su bili “ćate for life” i jedino što su voleli da rade ovih dana je da polemišu kako bi oni rešili situaciju u Ukrajini po kratkom postupku. Livingroom heroes. Savić je zato uvek silazio da reši konfliktne situacije. Samoproklamovani redar ulaza, odluka prećutno prihvaćena od strane ostatka vremešnog kolektiva.

–Čuo sam onoliko toga što nisam hteo da slušam, koliko se nisam naslušao onoga što želeh čuti! Ali da neko ovako razvaljuje u tri popodne još nikad! Šta je prijatelju, majka mu stara? Kakva je muka? – pojačavao je ton Savić, pretvarajući gunđanje u razgovetan i jasan govor, kako je silazio do ulaznih vrata.

Ne mogu, ne mogu više ovako Saviću! Sve su mi bliži, prate me bre čoveče! Samo za tebe znam da si pouzdan, nemam više na koga da se oslonim. Video sam na interfonu tvoje prezime, obradovao sam se kao nikad do sada, čoveče! Ti, ti si taj! Jedini koji je preostao! Ovo su sve njihovi! Razumeš li me?- trtljao je okrvavljenog lica neznanac, potpuno stran zapanjenom Saviću.

Znam druže moj! Lako je tuđim kurcem koprive mlatiti! A mi koji smo ostali? Šta sa nama?- hitro se dosetio Savić i krenuo ludaku niz dlaku.

Tako je brate moj, tako je! Mogu par reči da ti kažem i o tome. Znam da im je jedan na krovu preko puta ali povadio sam zube maločas pa ne mogu više da me prate. U plombama su bili GPS lokatori. Trebalo mi je neko vreme da prokljuvim. Ali sam na kraju shvatio. Do tada te nisam ni tražio! Nisam hteo da te kompromitujem brate, molim te ceni to! I znam da ćeš znati da vratiš! Jedan je Simić. Savić! – brzo se ispravi, te zamuca: -Znam, znam, to je bila šala , ometam im tragove razumeš? Oni su tehničari sa izvorom prihoda koji je finansiran od NASA-e, znaš li to? Došao sam do te informacije teškom mukom, ali sam im pobegao živ pa sada znam! Video sam sve, onda kada su me odveli na pregled i kidnapovali iz ordinacije. Odveli me u neku podrumsku salu za intervencije i ubacili sve te žice u moju glavu. Ona poslednja išla je tik iznad ušiju. Bolela je toliko da sam mislio da ću pokleknuti. Ali nisam! Nisam Saviću! Ne znaju ništa o našoj stvari! Ja sam jebeni heroj, razumeš li? Znam da razumeš!- penio je ludak ispod svoje vunene kape, kojom je valjda hteo sakriti “žice” provučene onomad kroz glavu.

Savić, gospodar ulaza 34, našao se pred svojim najvećim izazovom do sada. Zastao je na par trenutaka. Stavio je kažiprst na usta signalizirajući “saborcu” da bude tih. Čučnimo! –prošaputa. Onaj tvoj sa krova susedne zgrade nas je spazio. Lezi tu na otirač i pravi se da spavaš. Savić će da reši ovo, dobro što si me našao. Hitrim korakom pukovnik Savić uzventra se uz stepenište do prvog sprata, ulete u stan i maši se telefona. Okrenuo je 192.

– Policija izvolite! žvakala je slušalicu pandurska službenica. –Ženo, šalji inteventnu i hitnu pomoć imam jebenog ludaka u ulazu, ne znam kako da ga se oparam. Opasan po sebe i okolinu. Izražena manija gonjenja. Moguća šizofrenija!- urodilo je u trenutku plodom svo ono čitanje službenih glasila VMC-a dok se čekalo u redu za pregled.

-U redu gospodine, adresu molim. Budite pribrani, ekipe stižu za par minuta. Ostanite na bezbednoj udaljenosti. Hvala na pozivu! – torokala je kao da je govorni automat, potpuno nesvesna drame koju proživljava Savić u ulazu 34.

Uzeo je najveću kartonsku kutiju koju je imao u stanu i kročio na stepenište. Otvorenu šaku slobodne ruke prisloni ustima kako bi pojačao zvuk svog šaputanja.

-Prijatelju! Jesi još dole? šaptao je.

-Jesam! Na otiraču kako si mi i rekao. Požuri Saviću, mislim da ovaj hoće da me ubije!

-Ne deri se! Dolazim. Zvao sam naše! Rešeno je za sada.

Savić se hitro strča do ulaza.

-Upadaj u kutiju, sedi tu i ćuti, ja ću biti sa tobom dok ne dođe transport. Pitao sam da li mogu da te odvedu u rodni kraj, da budeš miran neko vreme, ali ne može! Boje se da su i tamo, zamisli!

-Ma šta ti je čoveče pa sve znaju Saviću, sve znaju! Eeeej!!! Daj kutiju! Ulazim! Hvala ti brate.

Savić je sačekao dolazak policije i kola hitne pomoći. Pokazao je službenicima na kutiju, dajući im mimikom do znanja da budu tihi jer je već odradio njihov posao. Lekar iz ambulantnih kola samo je upitno klimnuo glavom ka Saviću. Savić je odgovorio karakterističnim vrtenjem otvorene šake kraj glave kojim prikazujemo da nešto nije u redu u glavi onoga o kome govorimo. Spakovali su kutiju. Otišli. “Naši”.

Gunđajući, kako je i počeo svoju popodnevnu avanturu penzionisani pukovnik pešadije Savić, penjao se uz stepenište ka spokoju svoga stana. –“Eee moj ti Milovane, ima ja da prodam ovaj stan pa me eto u Zabojnicu kod tebe, nećeš više da mi se zajebavaš i zoveš celo selo kad pečeš šljivovicu. Da znaš samo!”

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija, 2 sata kasnije

Bio je potpuno nesvestan varoških boljki, sin penzionisanog pukovnika pešadije Savića.  Razvijao je Milovan strategiju za ovu godinu. Da li će prvo da peče ove što dozrevaju ranije, ili će da ostavi sve šljive u buretu pa da ima samo jedno paljenje kazana u godini i da je miran oko pečenja rakije. Oko te dileme će se još pozabaviti, jer valjalo se sada ići iz šljivika pošto je kiša stala. Dodajmo tome da on, Milovan, ima takođe o čemu da brine. Ima i on svojih boljki. Doduše, nisu one nešto preterano zanimljive- kao ove urbane. Ali jesu boljke.

Kako nije boljka kada ti Rada, ćerka mlinara, mlada kao jutarnja rosa i lepa kao izvor, ne da pičke ni za lek? Rešen je Milovan na tome da poradi.