Probudio sam se ulepljen znojem. Jebeni Bengazi ti to učini gotovo svake noći. Nikada se neću navići. Dušo, veruj mi- za nas, ljude sa starog kontinenta- prometeje moderne civilizacije, ovde zaista nema mesta. Doći će nam glave naše puritansko proseravanje, kad- tad. To shvatiš tek kada dođeš ovako negde, kada te putevi nanesu u mesta gde pesak oči tera iz duplji jašući na vetru poput krda pobesnelih bikova. Voda se plaća krvlju a dane provodiš trezan. Život? -Ne!
Kako bilo, ne bih da te opterećujem mojom dosadnom pečalbarskom pričom. Patetičnom i unazađujućom. Onom koja čini da svaki napredak ili postupak koji vodi ka njemu dovedeš u pitanje. Pogrešnim mislima. Znaš onog tvog arhitektu sa kojim radiš na projektu uređenja parka oko našeg gradskog pozorišta? E, on ima takve momente. Taj je ceo u svojoj barci na obali rodnog mesta, čeka jutro rasplićući mreže u potrazi za nektarom okeana koji im je pružio sve i zauvek ih zakovao za svoje hridi. Taj čovek nikada nije shvatio da je i sam uhvaćen u jednu od svojih mreža, da se kobelja u ropcu svoga svetonazora. Ucveljen i jadan poput usranog deteta. Još uvek nije smogao snage pogledati sebe u oči i reći si istinu. Niti će ikada. Kao što niko to ne sme da uradi… Zato ti je i teško raditi sa njim. Zato ti je teško živeti sa mnom, zato ti je teško biti sama.
Priznajem, i sam veoma često gubim bitke kada se odlučim boriti sa svojim mislima. Jake su i moćne poput mečke. Isto tako trome i nezainteresovane. Probude se i rasplamsaju tek kada ih ugroziš na neki način. Tada, ukoliko nisam spreman, u trenu se nađem na plećima sa hiljadu tona teškim nemirom koji preti da mi pocepa utrobu, obezvređujući mi svaki smisao. Obuzme mi um, razlupa glavu o sto puneći prazninom moje vreme. Sekunde pretvarajući u sate. Tada, u tim trenutcima obamrlosti duha, kreću da se pomaljaju. Isprva stidljivo, ispitivački, zatim sve brže i ritmičnije. Misli. Dolaze plešući. Raslojavaju me,noseći me u svoju igru. Prepuštam im se, tek ponekad nailazeći na neki stub stvarnosti kako bih ga iskoristio da omeđim teren u kojem ću se uhvatiti u koštac i pokušati da izvućem nešto iz te ludačke igre. Zatim se pretvaram da ne vidim kako se, poput lisice, šunjaju oko mene, kako me merkaju i gledaju gde sam najslabiji i najranjiviji a dovoljno ukusan za njihov apetit. Misli su veliki sladokusci. Nikada, ma kakva god prilika bila, neće hteti komad tebe koji vodi brigu o nekim bezličnim svakodnevnim glupostima. Ne! Samo vrhunske, sočne i rastresite komade tvoje duše. To žele. Time se misli hrane. To im i ponudim. U zagrljaju im šapućem o svom detinjstvu, o ljubavi, o sreći, o brigama. Tada čekam. Jer mudre su misli i pretpostavljaju da ih kušam. Onda iskusno počnem da pratim tempo njihove igre, dajući im do znanja da sam im se prepustio, da ih želim kraj mene. Volimo se. I trenutak koji usledi je zapravo kritičan. Tada, kad osete ljubav, kada shvate da ih voliš bez obzira što te razaraju, postaju ranjive. Tu ih hvataš za gušu, i obaraš u trenutku kada se raspomame i kada žele da te vinu u njihov svet. Tu ih pribiješ na tle i pričvrstiš za one stubove stvarnosti kojima si omeđio svoj teren. I tada moraš brzo da ih iskoristiš. Izmigolje se i iščile u tren oka. Nema vremena za češkanje muda. Eto, upravo sam dobio još jedan ples. Pokazao ti kako to funkcioniše. A danima sam gubio. Sretan sam. Ne smeta mi pesak Bengazija.
Odoh baby, vreme je da se javim u štab, radimo pod izgovorom da smo humanitarna organizacija i u tu svrhu su nam vlasti odobrile samo sat vremena nekontrolisanog broadband-a. Svaki ostali internet protok je strogo kontrolisan. Jebi ga, to su ostaci sistema koji je ovde bio na snazi. Zapravo me ne brinu oni koliko ovi moji. Birokratske seronje. Ratnici iz fotelje.
Sledeći slobodan protok je od 8 do 9, pa mi piši. Ljubim te.
Mark.

PS. Čuo sam se sa tvojim arhitektom preko Skype-a, objasnio sam mu da sam u Bengaziju, da smo skenjali Gadafija i da ću se u London vratiti umoran i nervozan. Rekao je da će da te kontaktira koliko danas.