Shelley, Idaho
15.05.1985
Poljem preko Linkoln avenije igrao se vetrić. Začikavao je lišće i duguljaste peteljke starih katalpi, posađenih u drvored koji je štitio prolaznike od letnjeg sunca Ajdahoa. Ćarlijao je mameći dečicu na igranje. I kao da je sklopio neki nadljudski pakt sa njima, uvek je to bilo u vreme popodnevnog odmora i uvek bi sve išlo deci u korist. Povetarac je bio njihov pomoćnik. Kroz poluotvorene prozore razmicao bi zavese i pirkao preko pasuljem napunjenih stomaka. Olakšavao im je muku koju podnose pokušavajući da svare svu količinu bezumno unete hrane od strane svojih vlasnika. Ljudi uvek jedu kao da jedu u nekoga drugog. A deca su tu činjenicu umela okrenuti sebi u korist…Jer, onako beznadežno izvrntačeni na trosedima, sa daljinskim upravljačem kao obeliskom sudbine u rukama i povetarcem preko nadutih creva, na dečije pitanje da li mogu napolje- jedini mogući ishod koji su roditelji u tim trenucima imali na raspolaganju bio je potvrdan odgovor…
Kaylee i Travis bili su komšijska deca koja su poput malog plemena hrabro osvajala metar po metar polja kojim su, obilazivši naseljeni deo mesta, dolazili do autoputa za Yellowstone. Taj im je put dugo predstavljao nepremostivu prepreku sačinjenu od priča o pregaženim kućnim ljubimcima koji se vraćaju noću svojim vlasnicima na san moleći ih da vode više brige o njima. Tek kada im je velečasni Nathaniel Jordan- propovednik u Crkvi Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana, jednom od retkih prilika kada su se deca zapravo pojavila na propoved, pojasnio da to ne može biti istina jer je istina da se svi- i ljudi i njihovi ljubimci i sva živuća stvorenja, nakon smrti prigrle u večnom životu Carstva Nebeskog, te da je, s tim u vezi, njihov zadatak da, kao dobri Mormoni (uobičajen naziv za vernike Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana) slušaju roditelje i budu „dobra deca“- što beše i osta odrednica kojoj još niko nije otkrio pravo značenje.
Nakon toga, ubrzo osvojiše i prostore sa druge strane sela. Na obližnjoj reci zvanoj „Snake river“ naučili su da pecaju, love i kampuju. Tu su Kaylee i Travis videli „velike“ kako se ljube i kupaju goli. Tu su Kaylee i Travis odrasli, ljubili se i kupali goli…
Tridesetak godina i jedan ljubavni brodolom kasnije… Los Angeles.
Travis Longbow –Rocky
business consultant
Travis je nakon završenog fakulteta shvatio da, iako sjajan ekonomista sa veoma izraženim sposobnostima prenošenja znanja, ipak ne želi ostati na poziciji asistenta, kasnije profesora na UCLA. Jer, u društvu znan kao „Kameni (Rocky)“ uvek je večernje sate kafea u kojem se sastajao krem poslovnih ljudi severnog dela Los Angelesa, voleo protkati takvim pikanterijama da su, samo slušajući ljubavne avanture ovog poslovnog konsultanta, postajali njegovi klijenti koji su pored briljantno odrađene usluge, imali i moralnu obavezu ka potrebi plaćanja usluga za servis pružen od strane Rocky-ja, vrhunskog ekonomiste, vrhunskog šmekera i pravog prijatelja koji zarađuje tako što pomaže drugima da zarađuju više a troši tako što proživljava ono što slušaoci njegovih „kafanskih predavanja“, u svojim najdivljijim snovima žele osetiti po rođenoj koži. „One of the God’s own prototypes… To weird to live but to rare to die”. Rocky je znao sve najbolje kurve Los Angelesa. Rocky je po ovom gradu jednako dobro hodao i u jesenjim cipelama, zimskim čizmama ili papučama. Kalifornija mu se utkala pod kožu. Pronašao je svoj način za preživeti je.
Jedino, kada sjaj neonskih svetala umine, kada kandelabre zamene sveće na oltaru nedeljne mise, kada se sa svojim mislima uhvati u koštac, po ko zna koji put tražeći opravdanje za ličnu „rukom pisanu“ bol. Kad god se seti Kaylee, kraljice Sunrise osnovne škole, njegove drugarice, saplemenika, ljubavi. Prve žene njegovog života. Prvog kraha ljubavi. Prve nevere.
Jedino tada sebi prizna da bi sve ovo što je sada zamenio za parče neba nad svojom rodnom nedođijom. Da bi sve te nule koje rastu iza prve cifre na tekućem računu rado menjao za roštilj u komšiluku priređen povodom bližnjenja kobile. Tada shvati da su male životne radosti- zapravo radost samog življenja.
„Ali hej, sipaj nam još po jednu, Rocky se zamislio!“ – njištao je kroz brkove moržoliki debeljko. Imao je par sitnih, zajedljivih očiju, kratku labrnju pod kojom je rasadio duge niti mornarnskih brokova čiji su se krajevi spuštali sve do gronika. Ostatak tela pratio je opis a cela pojava uokvirena je prikladnim nadimnkom. Budući da se bavio posredovanjem pri uvozu i distribuciji repromaterijala za štamparije i pečatorezačke radnje, nadenuše mu nadimak „Seal“ (pečat ili foka).
Rocky je, sa svog mesta na kraju šanka vinuo ruku ka plafonu, pucnuo prstima istovremeno čineći naklon glavom, sve u znak zahvalnosti za gest. Rocky se zahvaljivao, nekad ovako, nekada manje teatralno- u zavisnosti od atmosfere i količine unetog alkohola. Takođe je tura koja usledi nakon što neko Rocky-ju plati piće obavezno bila finansirana od njega. I to nikada nikome nije rekao. Naravno barmen je primetio. To je bilo dovoljno i Rocky je to znao. Zahvaljujući barmenovoj laprdavoj prirodi za to je uskoro saznao ceo klub u kojem se ekipa okupljala, donevši tako Rocky-ju bonus poene.Ekipa bogataša Los Angeles-a.
„Hajde Rocky, pričaj nam o onoj što ti je drknula šamarčinu sa vrata i rekla da će za kaznu da te popiša, jer kasniš dva minuta. Hahahaha!“- molio je Seal za reprizu Rockyjeve avanture sa domino kuravom.
„Neka Seal, drugi put… Nešto sam danas više raspoložen za Crystal. Crystal iz Golden Plaza hotela. Crystal- high class escort. Ljudi, ja stvarno imam neku čudnu vibraciju sa tom ribom! Toliko je kapiram i toliko me kapira, da mi ponekad baš bude truba kada treba da joj ostavim keš posle karanja. A zaradi svaki jebeni cent verujte! Seal, jel znaš zašto kod Crystal nema pripremljenih maramica?
Seal hitro izvadi telefon iz džepa i otvorivši You Tube aplikaciju, otkuca par reči i odabra pesmu. Nakon prve strofe, smeh je lomio inventar a čaše u vazduhu pevale su sa lusterima: „I know an old lady who swallowed a fly…“
„Znaš me stara foko! Kao jebeni usisivač je.“
Kroz larmu je Rocky razaznao zvuk SMS poruke sa svog telefona. Pogledao je telefon i pročitao kratak poziv na roštilj u svoj rodni gradić. Roštilj će biti priređen u čast rođendana njegovog oca. Biće piva i priča iz rata. Biće tu i kapetan Jack Barlow, bivši vojskovođa vijetnamskih trupa, cenjeni veteran i poštivani građanin Shelley-a. Kaylee- in otac.
Otići ću- pomisli Rocky, baš me je obradovao poziv. Stvari su ovde pod punom kontrolom i čini mi se da ne bih izgubio ni centa, taman da me nema čitavu godinu. Poklanjam si odlazak u rodni grad.
Shelley, Idaho
17.08.2014.
Zamamni miris dima punio je nozdrve Travisovom ocu, slavljeniku i domaćinu ove male seoske fešte priređene njemu u čast. Drhtavim rukama vešto je premetao po mesu koje je dimom kadilo svoje poslednje trenutke svetlosti, pre nego što u tami želuca nestane u nekom od stomaka posađenih ispred televizora, gurajući se o zidove sa kojih se bezuspešno luči kiselina nedovoljno snažna da svari i pošalje u zaborav svu tu gomilu za koju se Gospodu zahvališe pre proždiranja.
-Još uvek ti ide stari, a? Jebo te, bolje da sam ti kupio novog Harley-a za rođendan, umesto tog novog seta opreme za ribolov koji si mi tražio- našali se Travis na račun dobrog zdravlja svog oca.
-A za koji kurac vi mladi uvek morate otkrivati tajne pre nego im vreme dođe? Nikada nemoj biti siguran da zaista želiš saznati neke stvari pre nego što ih vreme samo ne iznedri. Nikad ne kvari rođendansko iznenađenje sinak! – mumlao je prilazeći Rocky-ju u zagrljaj stari Jack Barlow, ratni veteran i Kayleen otac. Mirođija svakog događaja priređenog u Shelley-u od 1975 na dalje.
-Heeej kapetane, osmehnu se Travis i zagrliše se. Sigurno se pitaš imam li ih za tebe? Ha, stara kuko? Nego kako nego imam! Iz torbice izvuče kutiju sa hiljadu komada metaka za Jackov Smith & Weson .38 Special revolver koji je dobio od lokalnog odbora ratnih veterana, kao uspomena na učešće i zasluge za vreme službe.
-Aaaa, obradovao si me sinak! Ima ćale ti i ja da razvalimo streljanu sa ovolikom municijom! Hvala sine! reče Jack i maši se džepa.
-Koliko sam dužan? upita šireći novčanik
-Nemoj da ti je na pamet palo čika Jack, reče Travis i krene rukom da zatvara starkeljin novčanik. Pogled mu privuče njegova vizit karta:
Travis Longbow –Rocky
business consultant
-Hej, odakle tebi stari vojskovođo moja vizit karta? Znam da sam ove uradio tek nedavno i da od tada nisam dolazio u Shelley. Ccc! Koje li ti samo kanale imaš da mi je znati ? -sa smeškom ali i dalje u nedoumici upita Travis starog Jacka.
-A, ova…bila je Kaylee pre dve nedelje…izvrtala je torbe i sređivala stvari. Znaš već…Žene. Imaju više smeća nego potrebnih stvari u torbi. A i one koje smatraju potrebnima, pitanje je da li zaista to jesu. Pa sam sačuvao vizit kartu. Možda će je tražiti. Mada vi mladi, sa tim čudima od telefona i kompjutera i svega toga…Verovatno ste u kontaktu bez obzira na ove komade kartona. Je li tako sinak?
-Zapravo ne čika Jack. Zaista nisam čuo ništa o Kaylee od kako sam otišao u L.A. Zato me i čudi…Ne sećam se da sam širio posao van Los Angelesa a ovde nisam bio otkad imam ove nove….
-Pa Kaylee ti je u Los Angelesu tupane. Ostali ste isti oni klipani i ti i ona, kakve smo vas poslali odavde. Čekaj…evo, evo imam i njenu posetnicu pa stupite u kontakt. Izlapeli starac, simbol prošlog vremena, operisan od današnjih termina, pruži mu posetnicu. Bogato ukrašenu sa skupim printom:
Crystal
Golden Plaza Hotel
High Class escort
Zvuci melodije Travisove i Kayleene omiljene pesme iz vremena kada su gledali „velike“ kako se ljube i kupaju goli, raspirivao je dim po podnevnom suncu Ajdahoa.
“So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we’re gonna be face-to-face
And I’ll lay right down in my favorite place
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Well c’mon”
Zvono sa Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana označilo je podne. Dan je krenuo tami u zagrljaj.
charlesoffspring 