Otpio je gutljaj vode iz flašice, gurnuo ključ u bravu i pokrenuo 95 konjskih snaga metalik sivog Chevrolette-a. Osetio je snagu divljeg zapada. Bubnjanje savršeno usklađenih cilindara paralo je mamurnu letnju noć. Američki san je upravo bliži za par metara- koliko je odmakao dok se mašina mrštila drumu obećavajući da će ga pokidati kao mokre novine.
Znao je da sa ove tačke kreće ka zvezdama. Dosadilo mu je vijanje zmajeva u besciljnim satima svoga života. Iako je još davno odlučio da dane na ovom svetu broji sam, bez igde ikoga, što ga je ne mali broj puta šibalo po savesti i znalo tištiti danima, ipak je osetio snagu i neodoljivu želju za promenom. Ne čeka više nikoga. Od večeras on gospodari ulicama. “You want nothing in return” vrištao je Anselmo iz napucanog JBL ozvučenja. Parao je kilometre, puštajući znakove kraj puta da mu neprimetno promiču u prošlost retrovizora. Znao je gde ide. Suviše dobro. Put od El Pasa do Meksičke granice vonjao je na kokain, tekilu i jebanje. Previše puta je sve to prošlo kroz njega, ostavljajući ga da živi- uništavajući mu život.
Zvuk mobilnog telefona prenuo ga je iz sažimanja prošlih par godina života.
“Senor Peligro, kako mogu da vam pomognem?” – upitao je.
“Pogledaj kroz prozor esse!” – dobi kratak ogovor.
“Znam, znam… Mitsubishi Lancer sa glupim ukrasom između farova, tvoji me pacovi prate još od San Elizaria. Neprimetni su poput govneta u činiji punča.”
“Hahahaha, sviđaš mi se dečko! Rekao sam jebenom Miguelu da skine te usrane bivolje rogove sa branika! –Čekaj!”- naredi mu dok se u pozadini čuo zvuk poziva sa drugog telefona. “Miguel, pičketino miči taj krš sa ulice i odvezi se do Fort Bliss-a i kupi mi veliku porciju prasećih medaljona u Pork Chopsu. I skini te jebene rogove, vidiš se sa kilometra, štrčiš kao govno iz punča!” –sebično i bezobzirno je prisvojio izreku koju je tek maločas čuo od svog budućeg saradnika.
“Čekam te esse!” – dobi kratak odgovor i tišina ispuni slušalicu.
Dovezao se do ranča na graničnom pojasu. Prašnjav put je vapio za kišom a tamošnji vazduh ispunjavao je prostor automobila smradom kravlje balege i baruta, dok su čestice prašine osvajale svaki milimetar enterijera njegovog Chevija. Bio je besan zbog toga. Posle ovog puta njega i njegovog ljubimca sigurno čeka pranje, poliranje, čekanje u redu na kasi dok se maloletna crna promoterka kezi sa kanticom antifriza, trudeći se da zaradi za grumen kreka i par pića u klubu. Sjajan način da upropastiš prepodne.
Izašao je iz automobila, otresao prašinu i uputio pogled ka vratima glavne kuće na ranču, slatko uklopljene u krajolik. Ugledao je debelog meksikanca, koji je ispod brkova raskezio niz svojih kokainsko belih zuba. Mr. Huarez, narko bos- ovdašnji. Glavom i bradom. I stomačinom. Raskopčane crvenkaste cvetno dezenirane havajske košulje i u belim lanenim pantalonama vise je podsećao na ofucanu cirkusku atrakciju nego na strah i trepet pograničnog pojasa.
“Esse! Toliko mi je trebalo da te uputim na pravu stvar! Tvrdoglavi kučkin sine! Zar takav kvalitet da vene u pustari El Pasa? Dragi moj, ova žica između naše dve zemlje, Bog da ih sačuva i poveseli, (hitro se prekrsti i poljubi krstić na svom lančiću) ne samo da nas ne razdvaja nego nam pruža i više od povezivanja. Hajde unutra da pričamo o poslu! ”
Zagrliše se. Uđoše.
“Chiquitas! Tequila!” –zagrme dok je rukom pokazivao na mesto gde će se njegov gost smestiti. Udoban kožni trosed. Hladan i prijatan.
“Prijatelju moj…” – nakon desetak minuta razgovora, započe meksikanac rezime. Odmah i zastade, razvlačeći ponovo usta u širok kez: “Aaaaa, tequila, napokon!”
Prostoriju oplemeniše dve izvajane meksikanke, stidnog pogleda i požudnih oblina. Jedna, niža, je nosila poslužavnik na kojem se ljuljala žuta tečnost u kristalnoj flaši kraj koje je stajala činija sa solju i staklena kibla puna limuna potopljenog u vodu. Druga, gola kao od majke rođena nije nosila ništa osim osmeha. Dok je prva vešto serviral tekilu, druga se bez reči sagnula i otkopčala kaiš Huarezovom gostu. Zveket kaiša i zvuk zip patenta na pantalonama prekinuše slatku tišinu koja je punila prostoriju.
“C’moooon feel the power chiquita“ –kezio se meksikanac dok je klinka oblizivala Downyjevog vršnjaka. Obrazi joj pocrveneše, napravi vakuum ustima i usisa Huarezovog gosta celog. Prevrtao je očima, kruteći se mutnog uma. Huarez dohvati flašu tekile i otpi gutljaj.
„Dakle prijatelju“ –nastavi rezime „imamo dogovor- prvo se javljaš Senor Huarezu na raport, vidimo šta imamo za nas, uzmemo ono što zaslužujemo, naravno- ako kvalitet odgovara, hehehe, mi smo ozbiljna kompanija sa tradicijom kvaliteta, zatim zoveš svoje i svi smo zadovoljni!? Jel’ tako dobri moj esse?“
„Mhmmmm, daaaa, tako je“ odgovarao je u transu, dok ga je slatka mala Meksikanka divlje strasno sisala.
Ubrzo joj se pridruži i drugarica koja je nosila tekilu, dovodeći ga do ludila. Prigušeno stenjanje je navlačilo osmeh na Huarezovo lice sve dok zvuk mobilnog telefona nije rasporio požudu kojom su trenutci odisali.
„Esse, izvini što te prekidam, ali mislim da u jedan noću ovo samo može biti poziv kojim će naša saradnja i zvanično početi.“
Promeškoljio se, izvlačeći telefon iz džepa pantalona, pogladi meksičku devojčicu po glavi i namignuvši joj odobri nastavak sisanja njegove žile. Pogleda kratko ka Huarezu i sa šeretskim osmehom javi se na telefon:
„Carina Sjedinjenih Američkih Država, kapetan pograničnog odeljenja za suzbijanje krijumčarenja narkotika , James Downy na vezi. Kako mogu da vam pomognem?“
charlesoffspring 