Crazy-face-swaps22

April 2005.
Duševna bolnica „Nimes“

 

Graktanje vrana, raštrkanih olistalim brezovim granama, dovlačilo je peti sat novog dana pred kapke sestara iz noćne smene. Dežurne su, kunjajući po stolicama sestrinske sobe, prikupljale snagu za novu rundu sa epizodama izopačenih uobrazilja pacijenata, privremeno izopštenih iz društvene zajednice. Dok ih ne poprave.

Zato sada behu smešteni ovde- u zgradi na proplanku, svega kilometar od tihog gradića čiji stil života odoleva vremenu. Lišen vreve, žurbe i stranaca. Neokrnjen promenama. Činjenica da je duševna bolnica jedan od „zaštitnih znakova“ grada, doprinela je da ovo mesto bude izbegavano kad god je to moguće. Iskrenije, da ne bude posećeno- sve dok nije neophodno. Jer, ko još hoće da posluje sa ludacima? Surovo poimanje stvarnosti naših savremenika koji svojim uticajem- materijalnim, retko duhovnim, učestvuju u oblikovanju današnjice. Bogati i potpuno nesvesni odgovornosti. Slepi slikari grupnog portreta našeg stada. Kada ne bismo bili ovce, ne bi ni oni bili slikari. No, to su činjenice koje ćemo ostaviti nekom budućem vremenu… Daleko, daleko budućem, po svoj prilici.

 

5:05

 

Bakica Marta, nekad spremačica u osnovnoj školi, patila je od opsesivno- kompulzivnog poremećaja. U tom maniru je baš ona bila „prvi petao“ odeljenja. Svakoga dana, tačno u pet sati izjutra, odpočinjala je svoje „odbrojavanje“- spremajući se za posao, na koji je u svojoj sirotoj glavi još uvek išla. Nikada nije prestala brinuti o svojim učenicima, učiteljicama, metlama i podu. O mladosti, tom periodu ispunjenom nadom i nehajem. Mestu koje čarobno izgleda sve dok jašeš taj zapenjeni val mladalačkog poleta. Uživaš u vetrovima koji ti miluju telo, dok jezdiš iznad svih. Opijen golicanjem pene ne mariš za sudbinu talasa. Trgneš se tek kada se olupa i surovo te otrezni u podnožju hridi. Kamena na koji treba da se uspneš, kako se ne bi udavio. Na hladna pleća planine koja se zove Život.

 

 

-“Danas će doći ovi iz gradskog prevoza, da dele deci brošure o bontonu u javnom transportu. A dolaze iz garaža, zamašćenih đonova. Pod mi bude kao posran. Svake je godine isto!”
-“Kad god su došli… Kad god da su došli…Kad god da ih je put naneo.”
-“Hajde onda Marta”- naređivala je sama sebi,  -“Bolje je da pružiš korak u tom slučaju!”

Sedeći na ivici kreveta, onako niska i dežmekasta, kratko ošišane kose i klateći nogama, neodoljivo je podsećala na bubašvabu. Veliki beli zubi upotpunjavali su prizor. Cedila je kroz njih:

-“Gde je metla? Gde je četka sa kofom? Sve ste opet razneli po celoj zgradi. Kukale vam majke, balavci nijedni. Jel’ i kući tako? Kakav nemar! Toliki klincovi a ne vodite brigu ni o čemu. Samo vam je do zajebancije. Eh da mi je tu Jozef, pokojni domar, pa da isuče onaj njegov široki opasač… Ali ne! Gospočići su danas zaštićeni pravima deteta, jel ste znali? A kako da i ne budete tako razmaženi i nemarni, kada su vam i učitelji deca… Još malo pa ćete zajedno da se zavlačite po klozetima.”

Prekrsti se na brzinu i zausti u želji da nastavi no prekide je Sajmon, sredovečni čovek tamne puti. Bivši političar koji je zbog neuspele trke za gradonačelnika, mentalno posrnuo i počeo da govori isključivo sa mrtvima. Oni su ga slušali. I davali su mu korisne savete. Razgovor sa njima možda ga je lišio dalje karijere ali je u mnogome popravio njegovo duševno stanje. Sada je živeo jedan miran i skladan život. Lišen trzavica. Malo dalje od centra, gde je uživao u prirodi i provodio sate u prijateljskom okruženju i plodonosnim razgovorima. Cenio je ovu priliku. Voleo je ono što je postao i trudio se da svoje prijatelje drži zaštićenima.

Stoga se obrati Marti:

“Hej, hej, hej! Drugarice, zamoliću te da Jozefa ne diraš! Šta misliš da kod nas nema posla? Kako ga pomeneš- on sirotan krene da se zaljuljkuje…Trenutno je na merdevinama, popravlja oluk i molim te, pusti ga da završi. Kasnije možemo doći do tebe, pa ćemo pričati. Molim te Marta. Znači mi ovaj čovek. Ne želim da ga izgubim…”

U sestrinskoj sobi tišina je napuštala prostoriju. Oterana mljackanjem ustima, protezanjem i zevanjem.

-“Hajde drage dame, vreme nam je za kafu! Marta i Sajmon su krenuli sa uvertirom. Dajte da podelimo terapiju dok se ne rasane, da makar do osam sati napravimo ovo jutro lepim. Kao što to Džesi čini od noći kada je provodi sa doktorom. Hajde sireno! Mislim da je red na tebe da kuvaš kafu. Ovajdila si se…”

“Uh,uh,uh! Hajde ljubomorke…Vi ste mi sve pa svetice, te ni jedna od vas još nije povalila doktora jel’ tako?”

Smeškajući se ponosno, Džesi je pristala da skuva kafu i podeli detalje sinoćnog iskustva.

-“Hajde, hajde! Požuri, sad će Marta i Sajmon u kafe kuhinju, znaš da smo im dozvolili pošto oni jedini gase ringlu. Kad zasednu tamo- nikad da izađu. A mesta u kuhinji- kao u dupetu.”

“Okej drage. Otišla sam.”

Nasmešila se i pri odlasku provrtela zadnjicom ostatku smene. Neka njihova fora. Kada je došla do kuhinjice, shvatila je da su je Marta i Sajmon preduhitrili. Već su bili tamo. Kuvali su kafu i razgovarali. Marta i Sajmon ponovo su otkrivali komunikaciju. Na svoj način. Uz svoje teme. Džesi zastade pred vratima i načulji uho. Znala je koliko su njihovi razgovori vredni slušanja:

-“Sajmone, da te pitam…”
“Reci Marta?”
-“Kažeš Jozef popravlja oluk, jel’ da?”
“Tako je.”
-“A znaš li ti Sajmone da je Jozef umro pre desetak godina?”
“Znam. Rekao sam ti kada si me prošli put o ovome ispitivala…”
-“Jel? Ne pamtim. Kako bilo… Dakle Jozef nije više živ, jel’ tako?”
“Tako je.”
-“Pa kako onda može da popravlja oluk?”
“Pa u svetu mrtvih! Marta, pobogu!”
-“Kako molim? Svet mrtvih? Sajmone… ja nisam lekar, ali mislim da si ti lud! Kakav svet mrtvih?”
“Nisam Marta ja lud, nego si ti zaboravna. Pričao sam ti već o ovome!”
-“O čemu?”
“O tome kako ja imam tu privilegiju da mogu razgovarati sa mrtvima. Čujem ih i vidim, baš kao što čujem i vidim tebe.”
-“Jeeel?” – čudila se Marta.
“Jao Bože, pa ti si potpuno odlepila, Marta. Pričao sam ti nekoliko puta o ovome.”
-“Jeeel?”
Zasmejali su se. Bili su srećni. Voleći što su prevazišli pokušaje lekara da njihov pogled na svet svrstaju pod dijagnozu, smejali su se.

-“Je li Sajmone! Ne znam da li sam te ovo već pitala?”
“Pitaj Marta.”
-“Ti, kada ih vidiš…”

”Dobro… šta onda?”

-”Jel’ oni mogu, recimo, da sede gde sedim, na primer ja sada? Razumeš li me? Da sedimo na istom mestu, pošto oni nisu sa ovog sveta, kapiraš?”
“Ne Marta, ne mogu, jer su nešto manji od nas, znaš…”
-“Ahaa… To je lepo uređeno. Mali ljudi. Kao moja deca. Moji školarci. Cmizdravi balavci, blatnjavih cipela. Samo se bune, jedu i plaču.”
“Deca, Marta. Deca su to. Moramo ih razumeti.”
-“A reci mi Sajmone… Da li tvoji mrtvi plaču?”
“Ne! Nekako ih zabole za to!”
-“Aha! Pa dobro, to je u neku ruku okej.”
“Sve je u neku ruku okej.”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s