Dan pre novog sutra (black violin)

Posted: 01/02/2015 in Charles offspring
Tags: , , , , ,

bv

Još uvek ga je prožimao osećaj tople hartije pod prstima i miris sveže štampe. Iskoračio je pravo sa naslovnice BBC- jevog Music magazina. Žurnim korakom izmigoljio se između naslova u potrazi za slobodnim taksi vozilom. Jedan, samo jedan taksi iz večito jezdeće flote grada Beča. Zadnje sedište koje će mu pružiti zaštitu od ulica naruženih licima sa kojih pogledi nedre bol. Opisuju težinu sopstvenog izbora tako verno, tako vešto. Život je slikar. Đavolski dobar slikar. Kao što je Timo đavolski dobar violinista. Zvezda Bečke filharmonije.

-Widerhoferplatz molim vas. Južna strana. Ordinacija dr. Dirkschneider-a! preskačući pozdrav uputi taksisti direktive za kretanje.

Ooh! Gospodin Udo? Sjajan urolog! Dugujem mu! Naglim okretom glave vozač učini da iz Timovih očiju iščezne prizor naboranog vrata ćelave glave prekrivene francuskom pokrivkom. Onom kariranom, tako uobičajenom za taksiste da ih na sam pomen zamislite upravo tako. Njuške ispred Wurst Platz- a, ispod mosta. Varoški pacovi. Ne idu nikud i ne rade ništa. Čekaju. Komadaju trunke svakog od nas, zauzvrat nam pružajući par savršeno odvoženih kilometara i po koji aktuelni trač ili pokušaj zbližavanja na osnovu zajedničkog poznanstva…

Timo se blago osmehnu, ne zboreći ni reči. Znao je da ovo instant prijateljstvo traje do trenutka u kojem će njegov novčanik postati siromašniji za iznos ispisan crvenim brojkama na digitalnom displeju.

Kročio je u ordinaciju Dr. Dirkschneidera. U foajeu ga ljubazna sekretarica zamoli za podatke.

-Timo, samo to recite doktoru. Timo. Prijatelj mi je iz osnovne škole i iz gimnazije. Pevali smo zajedno u horu. Znaće vrlo dobro o kome je reč- umesto podataka, prva violina Bečke filharmonije upoznao nas je sa par činjenica koje je BBC jevom Music-u prećutao. No, umesto naslade koju osećamo mi koji čitamo ove redove- zahvalni za malo ličnih trivijalnosti ove zvezde, Dr. Dirkschneiderova sekretarica osetila se pomalo nespremna da svom poslodavcu preko usta prevali ove reči. Bilo joj je neprikladno da na takav način najavi pacijenta. No, zračeći iskrenošću Timo joj je ulio poverenje i osetila je kako može da mu veruje. Bio je čovek. To se dalo osetiti. Ušla je kod doktora da najavi sledećeg pacijenta…

-Timo! Širio je Dr. Dirkschneider osmeh zajedno sa rukama. Timo mu pade u zagrljaj. Sekretarica se, ganuta trenutkom, osetila ponosnom na svoju intuiciju koja je bila kadra prepoznati ovako nešto. Divno je videti stare prijatelje kojima u određenom trenutku život ponovo ukrsti puteve, ispunjavajući tim susretom ovaj svet ljubavlju i iskrenošću. Gorivom koje nam je danas najpotrebnije.

Timo! Izvoli, uđi! Kako si čoveče? Čitao sam tvoj intervju u Music-u! Sjajno, sjajno! Znao sam od prvog razreda kada si domaru otimao metlu i glumio da sviraš gitaru. Moj prijatelj Timo. Dobri moj brat. Prva violina Bečke filharmonije.

A ti? Šta ćemo s’ tobom gospodine Dirkschneider? Šta ćemo zaključiti o vama ukoliko se vratimo u 1992 godinu, na čas biologije na kojem, secirajući žabu vama iz walkman-a vrišti Bruce Dickinson: „Hell is from here to eternity!“ A ipak eto me kod vas. Predajem vam svoj ponos. Na milost i nemilost.

Osmehnuše se. Hajde, reče Dr. Udo, dosta proseravanja, da čujem o čemu je reč?

-Vidi Udo…Znaš da sviram u filharmoniji i da taj posao iziskuje mnogo, mnogo više vremena i duše nego što smo spremni sebi da priznamo…

-Pretpostavljam- reče Udo, posmatrajući sada svog prijatelja očima stručnjaka, oslobodivši se svake veze sa pacijentom, osim profesionalne. Osobina znana vrsnim lekarima.

-Da budem potpuno iskren sa tobom, javio sam ti se zbog jedne stvari koja me je zabrinula.

-Da čujem? predloži doktor izlaganje više detalja radi uspostavljanja dijagnoze.

-Kako već rekoh, sviram u filharmoniji. A svirati u filharmoniji zahteva mnogo, zaista mnogo vremena i vežbe. Nove kompozicije, nove tablature, nove note… A nove note svaki put predstavljaju izazov. Prepustiti se izazovu me nadahnjuje i ispunjava. Poklonim im pažnju u želji da ih odsviram savršeno, ne obazirući se na vreme koje mi je potrebno da bih ostvario cilj. Jer, na kraju se desi. Na kraju ih odsviram savršeno. A kad god odsviram deonicu savršeno i bez greške- osetim taj nagon…Osetim to što smo kao klinci osećali prema devojkama. Osetim da mi telo traži da se oslobodim napetosti. I onda moram da izdrkam, jebi ga. Kapiraš Udo. Moram, tebi makar mogu da priznam. Ne bih ti se ni javio povodom toga da nisam shvatio da nešto možda nije pošlo kako treba. I ovde ću te zamoliti da me poštediš detalja, reći ću ti samo da sam postao blizak sa jednom devojkom ali da nisam mogao da postignem ono što inače postižem bez problema kada savršeno odsviram novu deonicu. Jednostavno mi se neće, dobri moj! Neće, jebi ga, više me loži muzika nego žene izgleda. Valjda je muzika savršeniji oblik postojanja, šta znam…

-Kako izgleda erekcija tokom masturbacije? – sasvim hladno, bez emocija i potpuno profesionalno upita Dr. Udo Dirkschneider svog pacijenta Tima Olafsona, prvu violinu Bečke filharmonije.

-Odlično doktore! Zapravo me iznenadi obzirom na to da gazim svoju petu deceniju života i to takvim tempom koji melje čoveka- odgovori Timo.

-Timo, dobri moj! Dr. Dirkschneider vrati se na prijateljski kolosek. Sa fiziološke strane gledano, nemaš niti najsitniju tegobu. Ako baš želiš, mogu da ti ispišem uzaludno analiziranje i sate čekanja po kojekakvim laboratorijama koje će ti uzeti silne novce kako bi potvrdili moju dijagnozu…Međutim, ne bih to tebi da radim. Neka zarađuju na nekom drugom, ne na mom prijatelju.

-Nije ti ništa. Problem koji tebe tišti je čisto psihološke prirode. Čak bih se, kao laik na tom polju, usudio reći da si možda tvoju želju da dominiraš i kontrolišeš tokove koje pratiš, na neki način uspeo sjediniti sa nagonom za produžetak vrste, te da je tako ispalo ovo što je sada. Kako bilo, psiholog i par seansi rešiće ti nezgodu, ubeđen sam. Hoće to kod vas muzičara. Nisi ni prvi ni poslednji.

Sa izvesnim olakšanjem Timo se oprosti od svog prijatelja, pozdravi se sa sekretaricom te pozva instant drugara u kariranoj francuskoj kapi koji te po gradu vozi za novac.

„Kada hodam ulicama tamnim, ja čovek sam koji hoda sam… Dobrodošli i u zdravlju pošli dragi čoveče!”- prosrao se (uzevši Timovo poimanje kao merodavno) klinički psiholog dr. Martin Szikora, specijalista za kognitivno- bihevioralnu terapiju.

-Poštovanje doktore- ipak smerno odgovori Timo.

Imajući na umu činjenicu da je terapeuta našao putem interneta, te prvu seansu zakazao pozvavši ga iz taksija i da nikakvo pred znanje niti preporuku o čoveku kojeg posećuje nije imao, rešio je da zakomplikuje upoznavanje kako bi proverio sa kim ima posla:

– Okovani tišinom čekate da vam predam svoj bol, svoj strah? Čini mi se, međutim, da moj strah ne krije koren u istom srcu u kom vi utehu pronalazite svoju, te sam mišljenja da ćemo se siti ispričati. Timo Olafson, Bečka filharmonija- najzad se i predstavi, pružajući ruku.

-Zapažanja i predlozi jesu na mestu- složiću se, ali ako kažete da u istom srcu ne tražimo koren vašeg straha i utehu moju, moraćemo se pobliže upoznati te preko nekih stvari preći i zanemariti ih. Malo dublje proniknuti u nas same, gde ćemo našim pitanjima pronaći odgovore.

-Sedite i opustite se, blagim dodirom ruke dr. Martin usmeri Tima ka udobnoj fotelji smeštenoj između zida koji sav beše u policama sa literaturom i stola. Sekunde časovnika rezale su tišinu pravilnim taktom. Timo je, pokušavajući da se opusti, lagano zalazio u svet zvuka. Svoje igralište. Svoj raj i pakao.

-Zamoliću vas, otpoče dr. Szikora seansu, da na mene gledate kao na osobu u koju možete imati potpuno poverenje i prema kojoj ćete biti otvoreni . Ja ću za vas takođe biti otvoren koliko god budem mogao. Blago se osmehnu.

Timo na trenutak izgubi nit i prenu se iz mentalne kajdanke po kojoj je ispisivao note radije nego što je slušao šta mu terapeut govori. Nabra obrve i u sebi pomisli: „Šta pričaš ti čoveče?“

-Ništa što bude izgovoreno ili zaključeno ovde, ne napušta ovu prostoriju. Stoga vas molim za što više detalja. Bez obzira koliko mali ili krupni oni bili. Udesićemo funkcionalnu soluciju. Zasvirajte gospodine Olafson, slušam vas.

-Stvar je u sledećem, prelomi Timo i reši da se otvori: Imao sam nedavno izlazak sa jednom damom. Šetnja, večera, poslastičarnica, kuvano vino na ulici. Odmor i smeh. Savršen dan. Međutim, kada smo došli do postelje, jednostavno nisam bio u mogućnosti da postanem ispunjen uzbuđenjem. Bez obzira na njeno telo, lepotu, želju. Suviše mlako. Sve dok između njenih šaptaja nisam počeo da ubacujem taktove kompozicije na kojoj radim. Svirao sam violinu dok smo vodili ljubav. Bilo je savršeno. Zvuk je postao topao, lepljiv. Mirisao je na nas. Ispunjavao nas je svojom harmonijom koju smo tako skladno vodili sve do trenutka u kojem smo nemo zadrhtali označivši kraj koncerta. Iscrpljeni, mokri, zaglušenih ušiju. Baš kao na bini…

-M-hm! Klimao je dr. Martin glavom poput kantara odmeravajući Timovo izlaganje.

-Vidite, kada je naš mozak zdrav, onda je naše mišljenje to koje prouzrokuje da se osećamo i ponašamo na određen način. Zbog toga je, ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja, te naučiti kako ih zameniti ili zauzeti drugačiji odnos prema razmišljanjima i emocijama koja vode reakcijama koje želimo. Očigledno je da kod vas imamo slučaj, kako to političari vole reći: „zamene teza“. Osmehnu se, te ustade od stola i poče šetati.

– Kod vas se gospodine Olafson javlja jedna od osnovnih seksualnih parafilija. Poznatije kao seksualne perverzije, parafilije obuhvataju seksualne maštarije, nagone ili radnje koje obuhvataju nežive predmete u svrhu seksualnog zadovoljavanja. Fetišizam.

-Drugim rečima, muzika je postala sav vaš svet gospodine Olafson!  govorio je dr. Martin dok je u uglu ordinacije ubacivao disk u plejer smešten na ukrasnom stočiću.

-A interesantna je činjenica kako je danas muzika postala tražena i svima dostupna stvar. Ipak toliko malo nas, ume istinski  je prepoznati i uživati u njoj. Uvodni taktovi Vivaldijevog proleća zaćarlijaše ordinacijom. Martin privuče stolicu i sede kraj Tima.

– Iskoristićemo priliku i upotrebiti sledeći model: -Želim da postignem veoma dobro razumevanje vaše brige. Vašeg straha, kako rekoste na početku. I na dobrom sam putu. Sada mi je potrebna vaša pomoć. Moramo postavljati pitanja o sebi. Opustite se Timo. Zažmurite. Zamislite note. Volite ih. Vodite ljubav sa njima.

Ustade i ode do stola, te pojača muziku. Zastao je i posmatrao svog pacijenta.

-Timo! prekori ga. -Ne igrate se sa svojim notama! Ne pomažete mi.

Timo je utonuo još dublje u kompoziciju. Prepustio se. Mogao je da čuje zvuk svoje violine. Zamenio ga je sa onim koji dopire iz zvučnika. Njegov ton. Njegov instrument. On.

-Ovo ja, Timo Olafson, poklanjam svetu i niko ne može stvoriti bolji sklad od mene i moje violine. Tonuo je u muziku. Igrao se. Uživao.

Martin je tiho prišao stolici i gledao svog pacijenta. Čekao je. Vrebao strpljivo poput mačke. I tad, na prelomnom delu kompozicije “Četiri godišnja doba”- na prelazu iz Leta u Jesen, dočekao je da njegov plod sazre i pokaže se u punoj veličini i snazi. Dočekao je da Timo poveže nagon i muziku.

Nežno poput povetarca, tek ovlaš dodirujući prešao je Martin preko Timovog međunožja. Timo je bio duboko, duboko u zagrljaju sa notama. Martin se oslobodi, te ga pritisnu jače.

– Tajne su Timo, tajne su ono u čemu ja pronalazim utehu svoju! Vlažnih usana šaputao je doktor kretavši rukama da ubere plod svoje vešte manipulacije. Lagano je povlačio zip na dole. Drhtao je od jeze. Želeo je Tima na usnama. Izvukao ga i poklonio mu topao dah. Miris je bio hipnotičan.

Otvori širom usta nadvijen nad Timovim telom i krenu po svoju poslasticu.

Tek, sledećeg trenutka Martinova naslada postade vrtoglava i jedva podnošljiva za svest jednog čoveka. Preko lobanje su mu topotali bolni udarci, snažni poput medveđih. Glava mu je bubnjala u agoniji kojom su Timove šake prinosile Martinu sam pakao pred kapije njegove svesti.

Timo ustade iz fotelje i nastavi bojiti Martinovu glavu u crveno, pršteći iz nje krv po celoj ordinaciji.  Kao da je preklao vepra. Tek kada se Martin stropoštao pred Timove cipele darivajući im crvenu podlogu, tek tada prestade sa udarcima.

Stajao je Timo u lokvi Martinove esencije. Ukrućen ali neokaljan.

-Dobar izbor doktore, te tvoje tajne. Nikada nikome pisnuti nećeš o ovome. Jer ne smeš zbog reputacije a ne smeš ni zbog budućnosti tvojih iskrivljenih nagona… A meni je baš prijalo malo dobrog batinanja. Nisu li, doktore, tajne najsavršenija stvar na svetu?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s