Profesor

Gledao je u nazad, na svoju prvu godinu Akademije. Video sebe kraj Ljubomira Popovića, kako povlače prve “školovane” linije, te kako Ljubomirove lete po hartiji, ćarlijavo i lako poput povetarca na Monmartru (u čijoj se blizini na kraju i nastanio). On je međutim orao svoj rad. Teško, poput brazda izvaljenih tupim plugom i gladnim volovima. Nije bio nadaren slikar. Bio je uporan slikar.

Svoj je život posvetio slikarstvu.Učio o njemu u želji da ga bolje razume. Tolikom je silinom upijao sve o slikarstvu- da je već pet godina nakon prvih bolno iskrenih linija, povučenih sumnjajući u svoj talenat, postao asistent na Akademiji. Slikanje ga je sludelo i potpuno obuzelo, još u ranoj mladosti, pre svake druge požude, pre svake ljubavi. Obuzelo ga je snažno, poput žene koja je tek kasnije došla u njegov život. Danica. Došla je i pronela mu pometnju svojim nesređenim životom. Životom varoške kurtizane, kojoj su viđenije prilike promakle i otišle put belog sveta ostavljajući je ucveljenu između kafe i porcije krempita u Pelivanu. Tako tužna i podgojena, jedne je večeri pokazivala mladom asistentu na Akademiji kako se iz muškarca ustima izvlači seme. Mlad i zelen, mogao je samo drhtati od jeze i zaljubiti se poput šiparice. Učila ga je Danica kako se postaje muškarac i kakve dužnosti sa time dolaze. Kako ženu napraviti srećnom. Kako do te sreće može i jezikom, prstima, povrćem… Uporedo sa slikarskim sazrevao je i u ljubavnim veštinama. Probao je vatrenije, lepše, tesnije. Probao bolje, probao lošije. Danici se međutim- uvek vraćao. Danica je bila njegova profesorica života. Popustljiva i strpljiva poput godine.

Postavši profesor napokon je uspeo da se otarasi stega koje mu je još u studentskim danima nametnuo njegov klasić Ljubomir svojom rukom i Pariškim šarmom. Stvari je počeo da rešava sa lakoćom. Odlučio je da sledi put koji je pred sobom video. Da ostane dosledan, te da uživa ili da pati, već kako mu put kojim je krenuo šta nametne. Put Profesora Akademije mu je to nalagao. Ipak, meko srce (na čijem je očvršćivanju tada uveliko radio) omogućilo je njegovoj prvoj dami, njegovoj profesorici života, smeštaj na Akademiji kao model za aktove.

Danica je- vremenom iskreno zavolevši ovog čoveka, u znak zahvalnosti za radno mesto i priliku da ostane da boravi u njegovoj blizini bila ocrtala par neizrecivo bolnih brazda oko očiju, potamnela podočnjake i stegla obraze držeći suze na okupu.

2014- te, studentkinja prve godine Akademije- Anđela Vojvodić, ćarlijavim pokretima ruke, po platnu razliva istinu. Istinu koju joj lice modela za akt priča. Njoj nepoznatu i stranu, ipak tako dobro oslikanu da kod njenog profesora budi nespokoj…

“Ja ne bih tako odvažno ulazio u aktove”- reče profesor pokušavajući prodati mir pogledu sa slike.

Čuvši ga, Danica zatvori oči na trenutak (te u njemu- iz utrobe vremena izvuče šaptanje tada mladog asistenta, sada uglednog profesora): “Nikada više neću spiti sam, nikad bez tebe. Kao pas veran ću ti biti. Dok nam tela ne postanu neprijatelji, dok nas sudbina života ne oslobodi…”

“Pauza, ljudi, pauza!”- uz pljesak šaka je- sada mladi asistent, sutra možda ugledni profesor, rasporio tišinu. “Modeli da se okrepe, studenti sa indeksima da dođu do mene. Parafiram vežbe, ko nema moju švrljotinu- nema ni potpis od profana. Pravila drugari- jebi ga! –reče mladić, namestivši kez preko lica.

Anđela i parafiran indeks trknuli su do kafeterije, gde naručiše kapućino sa trenutkom mira, kako bi mogli dobro promisliti o rečima upućenim od strane profesora. Zamišljena nad njegovim rečima Anđela nije primetila Danicu koja joj se u svilenom kimonu prislonila uz rame. Tek šapat njenih reči prenu je iz opere beznađa kojom je pošla napajati svoju mladu dušu.

“Ne trudi se draga osloboditi njegovih primedbi. Radije oslobodi duh- da ga nadahnuće oplodi ” prošapta Danica ubadajući Anđelu bradavicom nabreklom od hladnoće predstojećeg januarskog ispitnog roka i hladnoće počivše mladosti jednog života.

“Ispričaću ti priču o tvome profesoru. Jer znam je na pamet, znam kao zlu paru. Pošto sujeti je svojoj u meni pronašao grob:

Za početak, draga: -Nastavi da slikaš!

Jer svakim pokretom ruke u meni izazivaš plač.

Svaka moja suza tvojom je rukom tkana.

Svu te mrzim, jer gledajući me- govoriš da mrtva sam.

Da zalud čekam njegovog srca poj.

Služih svojem poniranju,

zarad uspona tame i tišine koje srce princa moga nastaniše.

U svojem ga neznanju blagoslovih.

KAYLEE- Oda počivšoj kreposti

Shelley, Idaho

15.05.1985

Poljem preko Linkoln avenije igrao se vetrić. Začikavao je lišće i duguljaste peteljke starih katalpi, posađenih u drvored koji je štitio prolaznike od letnjeg sunca Ajdahoa. Ćarlijao je mameći dečicu na igranje. I kao da je sklopio neki nadljudski pakt sa njima, uvek je to bilo u vreme popodnevnog odmora i uvek bi sve išlo deci u korist. Povetarac je bio njihov pomoćnik. Kroz poluotvorene prozore razmicao bi zavese i pirkao preko pasuljem napunjenih stomaka. Olakšavao im je muku koju podnose pokušavajući da svare svu količinu bezumno unete hrane od strane svojih vlasnika. Ljudi uvek jedu kao da jedu u nekoga drugog. A deca su tu činjenicu umela okrenuti sebi u korist…Jer, onako beznadežno izvrntačeni na trosedima, sa daljinskim upravljačem kao obeliskom sudbine u rukama i povetarcem preko nadutih creva, na dečije pitanje da li mogu napolje- jedini mogući ishod koji su roditelji u tim trenucima imali na raspolaganju bio je potvrdan odgovor…

Kaylee i Travis bili su komšijska deca koja su poput malog plemena hrabro osvajala metar po metar polja kojim su, obilazivši naseljeni deo mesta, dolazili do autoputa za Yellowstone. Taj im je put dugo predstavljao nepremostivu prepreku sačinjenu od priča o pregaženim kućnim ljubimcima koji se vraćaju noću svojim vlasnicima na san moleći ih da vode više brige o njima. Tek kada im je velečasni Nathaniel Jordan- propovednik u Crkvi Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana, jednom od retkih prilika kada su se deca zapravo pojavila na propoved, pojasnio da to ne može biti istina jer je istina da se svi- i ljudi i njihovi ljubimci i sva živuća stvorenja, nakon smrti prigrle u večnom životu Carstva Nebeskog, te da je, s tim u vezi, njihov zadatak da, kao dobri Mormoni (uobičajen naziv za vernike Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana) slušaju roditelje i budu „dobra deca“- što beše i osta odrednica kojoj još niko nije otkrio pravo značenje.

Nakon toga, ubrzo osvojiše i prostore sa druge strane sela. Na obližnjoj reci zvanoj „Snake river“ naučili su da pecaju, love i kampuju. Tu su Kaylee i Travis videli „velike“ kako se ljube i kupaju goli. Tu su Kaylee i Travis odrasli, ljubili se i kupali goli…

Tridesetak godina i jedan ljubavni brodolom kasnije… Los Angeles.

Travis Longbow –Rocky

business consultant

Travis je nakon završenog fakulteta shvatio da, iako sjajan ekonomista sa veoma izraženim sposobnostima prenošenja znanja, ipak ne želi ostati na poziciji asistenta, kasnije profesora na UCLA. Jer, u društvu znan kao „Kameni (Rocky)“ uvek je večernje sate kafea u kojem se sastajao krem poslovnih ljudi severnog dela Los Angelesa, voleo protkati takvim pikanterijama da su, samo slušajući ljubavne avanture ovog poslovnog konsultanta, postajali njegovi klijenti koji su pored briljantno odrađene usluge, imali i moralnu obavezu ka potrebi plaćanja usluga za servis pružen od strane Rocky-ja, vrhunskog ekonomiste, vrhunskog šmekera i pravog prijatelja koji zarađuje tako što pomaže drugima da zarađuju više a troši tako što proživljava ono što slušaoci njegovih „kafanskih predavanja“, u svojim najdivljijim snovima žele osetiti po rođenoj koži. „One of the God’s own prototypes… To weird to live but to rare to die”. Rocky je znao sve najbolje kurve Los Angelesa. Rocky je po ovom gradu jednako dobro hodao i u jesenjim cipelama, zimskim čizmama ili papučama. Kalifornija mu se utkala pod kožu. Pronašao je svoj način za preživeti je.

Jedino, kada sjaj neonskih svetala umine, kada kandelabre zamene sveće na oltaru nedeljne mise, kada se sa svojim mislima uhvati u koštac, po ko zna koji put tražeći opravdanje za ličnu „rukom pisanu“ bol. Kad god se seti Kaylee, kraljice Sunrise osnovne škole, njegove drugarice, saplemenika, ljubavi. Prve žene njegovog života. Prvog kraha ljubavi. Prve nevere.

Jedino tada sebi prizna da bi sve ovo što je sada zamenio za parče neba nad svojom rodnom nedođijom. Da bi sve te nule koje rastu iza prve cifre na tekućem računu rado menjao za roštilj u komšiluku priređen povodom bližnjenja kobile. Tada shvati da su male životne radosti- zapravo radost samog življenja.

„Ali hej, sipaj nam još po jednu, Rocky se zamislio!“ – njištao je kroz brkove moržoliki debeljko. Imao je par sitnih, zajedljivih očiju, kratku labrnju pod kojom je rasadio duge niti mornarnskih brokova čiji su se krajevi spuštali sve do gronika. Ostatak tela pratio je opis a cela pojava uokvirena je prikladnim nadimnkom. Budući da se bavio posredovanjem pri uvozu i distribuciji repromaterijala za štamparije i pečatorezačke radnje, nadenuše mu nadimak „Seal“ (pečat ili foka).

Rocky je, sa svog mesta na kraju šanka vinuo ruku ka plafonu, pucnuo prstima istovremeno čineći naklon glavom, sve u znak zahvalnosti za gest. Rocky se zahvaljivao, nekad ovako, nekada manje teatralno- u zavisnosti od atmosfere i količine unetog alkohola. Takođe je tura koja usledi nakon što neko Rocky-ju plati piće obavezno bila finansirana od njega. I to nikada nikome nije rekao. Naravno barmen je primetio. To je bilo dovoljno i Rocky je to znao. Zahvaljujući barmenovoj laprdavoj prirodi za to je uskoro saznao ceo klub u kojem se ekipa okupljala, donevši tako Rocky-ju bonus poene.Ekipa bogataša Los Angeles-a.

„Hajde Rocky, pričaj nam o onoj što ti je drknula šamarčinu sa vrata i rekla da će za kaznu da te popiša, jer kasniš dva minuta. Hahahaha!“- molio je Seal za reprizu Rockyjeve avanture sa domino kuravom.

„Neka Seal, drugi put… Nešto sam danas više raspoložen za Crystal. Crystal iz Golden Plaza hotela. Crystal- high class escort. Ljudi, ja stvarno imam neku čudnu vibraciju sa tom ribom! Toliko je kapiram i toliko me kapira, da mi ponekad baš bude truba kada treba da joj ostavim keš posle karanja. A zaradi svaki jebeni cent verujte! Seal, jel znaš zašto kod Crystal nema pripremljenih maramica?

Seal hitro izvadi telefon iz džepa i otvorivši You Tube aplikaciju, otkuca par reči i odabra pesmu. Nakon prve strofe, smeh je lomio inventar a čaše u vazduhu pevale su sa lusterima: „I know an old lady who swallowed a fly…“

„Znaš me stara foko! Kao jebeni usisivač je.“

Kroz larmu je Rocky razaznao zvuk SMS poruke sa svog telefona. Pogledao je telefon i pročitao kratak poziv na roštilj u svoj rodni gradić. Roštilj će biti priređen u čast rođendana njegovog oca. Biće piva i priča iz rata. Biće tu i kapetan Jack Barlow, bivši vojskovođa vijetnamskih trupa, cenjeni veteran i poštivani građanin Shelley-a. Kaylee- in otac.

Otići ću- pomisli Rocky, baš me je obradovao poziv. Stvari su ovde pod punom kontrolom i čini mi se da ne bih izgubio ni centa, taman da me nema čitavu godinu. Poklanjam si odlazak u rodni grad.

Shelley, Idaho

17.08.2014.

Zamamni miris dima punio je nozdrve Travisovom ocu, slavljeniku i domaćinu ove male seoske fešte priređene njemu u čast. Drhtavim rukama vešto je premetao po mesu koje je dimom kadilo svoje poslednje trenutke svetlosti, pre nego što u tami želuca nestane u nekom od stomaka posađenih ispred televizora, gurajući se o zidove sa kojih se bezuspešno luči kiselina nedovoljno snažna da svari i pošalje u zaborav svu tu gomilu za koju se Gospodu zahvališe pre proždiranja.

-Još uvek ti ide stari, a? Jebo te, bolje da sam ti kupio novog Harley-a za rođendan, umesto tog novog seta opreme za ribolov koji si mi tražio- našali se Travis na račun dobrog zdravlja svog oca.

-A za koji kurac vi mladi uvek morate otkrivati tajne pre nego im vreme dođe? Nikada nemoj biti siguran da zaista želiš saznati neke stvari pre nego što ih vreme samo ne iznedri. Nikad ne kvari rođendansko iznenađenje sinak! – mumlao je prilazeći Rocky-ju u zagrljaj stari Jack Barlow, ratni veteran i Kayleen otac. Mirođija svakog događaja priređenog u Shelley-u od 1975 na dalje.

-Heeej kapetane, osmehnu se Travis i zagrliše se. Sigurno se pitaš imam li ih za tebe? Ha, stara kuko? Nego kako nego imam! Iz torbice izvuče kutiju sa hiljadu komada metaka za Jackov Smith & Weson .38 Special revolver koji je dobio od lokalnog odbora ratnih veterana, kao uspomena na učešće i zasluge za vreme službe.

-Aaaa, obradovao si me sinak! Ima ćale ti i ja da razvalimo streljanu sa ovolikom municijom! Hvala sine! reče Jack i maši se džepa.

-Koliko sam dužan? upita šireći novčanik

-Nemoj da ti je na pamet palo čika Jack, reče Travis i krene rukom da zatvara starkeljin novčanik. Pogled mu privuče njegova vizit karta:

Travis Longbow –Rocky

business consultant

-Hej, odakle tebi stari vojskovođo moja vizit karta? Znam da sam ove uradio tek nedavno i da od tada nisam dolazio u Shelley. Ccc! Koje li ti samo kanale imaš da mi je znati ? -sa smeškom ali i dalje u nedoumici upita Travis starog Jacka.

-A, ova…bila je Kaylee pre dve nedelje…izvrtala je torbe i sređivala stvari. Znaš već…Žene. Imaju više smeća nego potrebnih stvari u torbi. A i one koje smatraju potrebnima, pitanje je da li zaista to jesu. Pa sam sačuvao vizit kartu. Možda će je tražiti. Mada vi mladi, sa tim čudima od telefona i kompjutera i svega toga…Verovatno ste u kontaktu bez obzira na ove komade kartona. Je li tako sinak?

-Zapravo ne čika Jack. Zaista nisam čuo ništa o Kaylee od kako sam otišao u L.A. Zato me i čudi…Ne sećam se da sam širio posao van Los Angelesa a ovde nisam bio otkad imam ove nove….

-Pa Kaylee ti je u Los Angelesu tupane. Ostali ste isti oni klipani i ti i ona, kakve smo vas poslali odavde. Čekaj…evo, evo imam i njenu posetnicu pa stupite u kontakt. Izlapeli starac, simbol prošlog vremena, operisan od današnjih termina, pruži mu posetnicu. Bogato ukrašenu sa skupim printom:

Crystal

Golden Plaza Hotel

High Class escort

Zvuci melodije Travisove i Kayleene omiljene pesme iz vremena kada su gledali „velike“ kako se ljube i kupaju goli, raspirivao je dim po podnevnom suncu Ajdahoa.

“So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we’re gonna be face-to-face
And I’ll lay right down in my favorite place
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Well c’mon”

Zvono sa Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana označilo je podne. Dan je krenuo tami u zagrljaj.

GRIM FATE

“Cela ova zemlja, ovaj veliki neformirani kontinent nudi šansu novom početku”- Thomas Jefferson, autor Američke Deklaracije o Nezavisnosti i treći predsednik S.A.D.

Pretpostavka je bila veoma jednostavna: da su ljudi, delujući zarad ličnih interesa, u dovoljnoj meri pamenti da urade pravu stvar. Amerika je mogla bili fantastičan spomenik najboljih instinktivnih odgovora ljudske rase. Umesto toga, naselili su to tle i potpuno ga uništili, od obale- do obale; kao puževi baštu…

Vreme koje je provodila jašući na talasima hladne Litvanske mašte, trnući od lošeg dopa i podajući se svim svojim nazovi prijateljima, zarad ispijanja Long Island-a, zapravo njegove nevešte interpretacije od strane barmena Riganskih noćnih klubova beše joj, sada gledajući svet drugačijom vrstom očiju, potpuno strano. Pasé. Njeno se gorivo sada sastojalo od vrhunskih šampanjaca, školjki i trocifrenih novčanica. Dolaskom u Ameriku promenila je gotovo sve osim njene lepote. Lepote koja nosi divlje tonove beskrajnih tajgi kojima vetar mete svaki trun nesavršenosti i kojemu jedino može odoleti šapat iznedren iz samih temelja Zemlje. Jedino takve ostavlja da rađaju i obnavljaju. Jedino takve štedi zavijajuća istina Severa. Ona koja balzamuje u ledu. Okrutno, predano i temeljno poput samih bogova. Stoga takva i ostade prelepa Vita Sergejevič.

Ali šta počivaše iza te lepote? … “What lies behind?” kako je nekom prilikom upita jedan od njenih “prijatelja”. Odgovorila je pitanjem: “Have you ever actually lived what you think you are?” čime mu je zapušila usta. Ne zauvek, do duše- kao što je imala običaj raditi do sada. Uz pomoć svojih prijatelja iz ukrajinskih mračnih podruma sadašnjice, pogano i s’ leđa, kao što to učini počivšem Vartanu Džaparidzeu. Ali dovoljno jasno da poruči kako nije predmet koji je dat na raspolaganje u cilju zadovoljenja poganih potreba pretvaranjem istih u stvarnost, sa njom kao objektom koji tu radnju podnosi. Ćutke, za par izgužvanih stotki, koje se uvek nađu u džepovima markiranih pantalona Njujorških menadžera…

Kada je došla u Veliku Jabuku nije Vita imala na umu trčkarati okolo i, perući posuđe sa Meksikancima, vikendom grabiti mrvice koje ovaj grad pruža. Ne. Došla je po svoj komad jabuke koji će jesti za stolom ravnopravno sa ostalima. Neće u sivim senkama stola čekati mrve pod nogama.

Iznajmila je stan na uglu 85-te i Medison avenije. U srcu srca. Sa Central Parkom na dohvat ruke. Zore je dočekivala uz pesmu razdraganih ptičica. Zore koje su joj otrkivale umorne oči, pocrvenele od svetlosti monitora i par linija koke. Jer to je cena koju je morala platiti kako bi uspešno ćarlijala strmim stazama lagodnog života koje su joj se, kao prečice, nudile od strane njenih novih sunarodnika. Domaćina, čiji jezik tek razaznaje i, kada ga progovore- u svakom od njih vidi svoju učiteljicu kako zblanuto sleže ramenima izvinjavajući joj se jer nije imala odakle da ih poduči pravilnom akcentovanju, pošto od svoje bedne plate i bedne prosvetne politike nikada nije mogla očekivati da će videti ili makar čuti kako jezik za koji se školovala zapravo zvuči izgovaran ustima svojih rodonačelnika. Prokletstvo istoka. Čelične zavese. Černobilske uspavanke.

Uprkos svemu, Vita je u Nju Jorku uspešno vodila svoj “xxx-rated vlog” kako ga nove genarice zovu. Generacije samoživih drkadžija koji poseduju svoje male ili srednje IT kompanije, kojima su otvorili centralne kancelarije u zemljama trećeg sveta, pardon- zemljama u razvoju, kako one same vole sebi ublažiti gorčinu- nevešto poput tinejžerke koja se teši, jer- iako joj sise baš i nisu nešto, makar nema bubuljice na licu.

Koncept Vitinog posla sastojao se u sledećem: postaviti željeni limit za izvršenje određene radnje; zatim, zavodeći klijentelu, nuditi sve više i više- za sve više i više donacija u vidu Bitcoina, novoproklamovanog sredstva plaćanja elektronskog sveta sadašnjice. Pošto su Bitcoini zaživeli kao platežno sredsvo mreže, to je dovelo američko ministarstvo finansija da Bitcoin uvrsti u kursnu listu kao virtuelnu valutu. “Criptocurrency” . O kako je mlada Litvanska devojčica volela sadašnjost.

Međutim, bi izuzetak. Kako zapravo uvek biva…

Ostrvljanin. Englez.

Koji je, čim se ulogovao na Vitin virtuelni životni prostor upitao kako se slaže sa predlogom da biznis prevaziđe ljudske prepreke. Vita ga je pitanjem o tome da li je spreman da mu dokaže da biznis zapravo čine ljudi na trenutak poljuljala iz njegovog sveta koji mu je značio sve i koji ga je opravdavao za svaki njegov postupak.

Hajde probajmo. Složio se sa izazovom ostrvljanin. Dežmekast i pirgav ne beše baš prilika koja bi joj maštu zavrtela poput ringišpila. Pritom nadobudan, jer se po statističkoj skali kotirao prilično dobro u odnosu na besmislenost usluge koju je njegova kompanija nudila… Ali hajde… Zašto ne, pomisli Vita i pozva ga na “private session” uz potpuno blokiranje ostalih korisnika njenog kanala.

Ali ne! Ne beše pohlepnom Englezu dovoljna činjenica da mu je Vita odobrila prostor i vreme kojim, neupitno šiljeći glaviće, plazi i slini gomila pratilaca Vitinog kanala. Ne! U svojoj samoljubivosti predloži joj nešto van svih okvira dosadašnjeg Vitinog bistva u zemlji koja garantuje da ima san i da je taj san ostvarljiv. Predložio joj je kontakt uživo. Zamislite šok na Vitinom licu kada je posle treće linije Kolumbijski belog videla na monitoru ispisane reči koje su joj, nekada davno- u rodnoj Litvaniji značile priliv od celih pedesetak američkih dolara??? Koje je, koristeći priliku za prilikom, štekala i odricala ih se zarad dolaska ovde.

Napokon! Prilika. Prilika da, po prvi put ona prigrli sumrak, umesto da joj sumrak grleći je, šapuće o nesreći i stradajućoj sudbini koja je bezupitno satkana nad njom i njenim svetom. Bez obzira. Bez ikakvog obzira…

Nekoliko je dana kasnije na zvaničnom sajtu bivšeg CEO-a kompanije, šeretski nazvane Hidemyass, raspisan konkurs za generalnog menadžera…

Interesantna je stvar kako, vođena pretpostavkama i neznanjem, istina poprima sasvim druge dimenzije od svoje izvorne verzije, koja je poslovično skromna i ni malo teatralna. Vitina istina ima potpuno obrnut redosled. Nekada hladnokrvni asistent u procesu nabavke organa na crnom tržištu, sada je zvezda internet prostitucije. Sa klijentelom koja ceni žrtvu koju podnosi za njih. Pristojni i prosvećeni. Današnji svet. Sve dok joj se ne približite previše.

Writ III, The Origins- Raiders of the Holy Cross

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine

Putovahu ćutke, dlanova bolnih od držanja mača. Hipnotički ritam umornog hoda njihovih konja odavno je bio usahao svaku želju za razgovorom. Mada, o čemu razgovarati posle tolike krvi, umirućih pogleda i molećivog jecanja? Čime su nagrađeni ova dvojica okrvavljenih jahača? Životom? –Žive i oni koji nisu, niti će ikada znati kako je teška i gorka ratnička rabota. Krvaviti svoje odore zarad ugleda na dvoru krojača sudbine. Onih što žele ostvariti svoju viziju u kojoj uspeše sagledati bolji svet i lepše sutra. Udarcima mača razmicati kosti u pesnici. Lizati rane poput pasa. Sa glavom u torbi krčiti svoj put. Nikada svoji, nikad među svojima- prava na slobodu oduzetog zauvek.

Do večeras- jahalo ih je osam. “Mi smo samo prašina i senke, mi smo mrtvi i naš jedini život je budućnost”- bila je krilatica koja ih je štitila od uplitanja straha ili čiste pameti u dela u koja su se upuštali. Ta je mantra bila skovana u udobnim stolicama vatikanskih glavešina. Osmorici Krstaša pak, beše mnogo rađi sopstveni ritual gde bi u kasu preko posne zemlje Arabijske isukali svoje mačeve i osluškivali pesmu koju vetar tvori lomeći se o oštrice. Jasnih tonova, zavijajuća i pomamna, mirisala je pesma na krv, strah i sreću. Upravo taj doživljaj sreće koju bi im preko mača vetar šaputao, bio je razlog zbog kojeg bi im se kroz gustu bradu u uglu usana iskrao osmeh koji bi učinio da im se pogledi međusobno pronađu i svima jasno saopšte da će se u smiraj dana smejati onome koji od njih osmorice bude najviše kukao kada mu budu posipali gorke meleme po ranama stečenim u pokolju o kojem im je jutros vetar pojao. Taj im je ritual ulivao više poverenja od bilo kakve poruke koju su dobijali od strane vlastodržaca iz Vatikana. Jer, ko još veruje u papir koji miriše na spermu mladih Franjevaca?

Osmorica su u izvidničkim naletima, kao predhodnica krstaške armije, u krvi gušila neprijatelje svete stolice koji behu postavljeni kao straže oko Jerusalima. Munjevitih naleta vojnicima nisu ostavljali vremena da se priberu i odbrane, pa ni čestito da svojoj smrti u oči pogledaju. Napadaše poput lavova. I bi tako sve do večeras. Tek- večeras gledamo dvojicu preteklih kako pognute glave tiho jašu ka proplanku ne bi li uhvatili još zrak- dva Sunca koje je krvavo crvenim zracima pokazivalo Zapad. Da ih još jednom ogreje. Još jednom, pre Mraka. Sunce Zapada.

Po svojom delima Osmorica izvidnika Krstaške vojske behu na daleko znani. Raspredale su se o njima priče, preuveličavale i kuražile vojsku koja se gomilala po kampovima. Zahvaljujući njima glasnici su put dvorova slali izveštaje koji su činili da se dupeta papskih glavešina zadovoljno meškolje dok zakrvavljenih očiju gledahu gde se granice oko Jerusalima stežu u odnosu na mapu poslatu po prethodnom glasniku. Stvari su išle na dobro. Ipak, pored sve vojske, namesnika, osmorice najboljih krstaša, sastajanja i većanja, tajnih dogovora i planova, zaboravljaše crkveni moćnici na jednu činjenicu. Širili su veru, poruku mira i stremili vraćanju svetog grada hrišćanima. Ali, dobitkom vere gubiše istinu. Jer, širili su Reč umesto Istine. Krojili su poruku mira, po meri svojih interesa . Poglavare je zanimala vera i granice do kojih ona seže. O veri u istinu nije se mnogo marilo. Da iskroje put i omeđe granice lažne moći imali su Osmoricu koja su šavove ocrtavali i vojske koje će šavove držati. Međutim, raskol sa Istinom bivao je sve veći i tu ništa od svetovnih, vojnih niti sakralnih alata nije moglo biti od pomoći. Jer, čineći tako- otvoriše vrata onome ko na glavne kapije Vatikanske ulazi leđima okrenut. Leđima o koja beše okačio sliku Boga- nekada stvarnog domaćina tih odaja…

Vatikan, prostorije papskog arhiva, 14 dana ranije

Do mladog franjevačkog brata Virdisa dođe određena osoba. Do njega, u memljivim podrumima koji behu ispreplitani policama punim svitaka i spisa, te ukrašeni skulpturama koje su vajale velike sveće topeći bledim plamenom svoja voštana tela. Vosak se slivao niz visoke svećnjake do samog poda popločanog žutom ciglom. Osoba ogrnuta plaštom boje okrvavljene zemlje tiho, preko pločnika obraslog finom mahovinom, pregazi put od vrata do Virdisovog stola. Nije odavala niti miris niti vonj i njeno prisustvo kao da se nije moglo osetiti. Kao da je sena ili vešta obmana igre ogledala. Ipak, prišavši Virdisovom stolu šapatom mu saopšti kako zna da ovo nije prvi svitak na koji krišom, daleko od radoznalih očiju ostale bratije, prevodi zaplenjene knjige čije su strane ispisane mudrošću Grčkih filozofa prošlih vremena.

“Čini mi se, šaptao mu je, da nije vreme niti mesto za ovakve rabote. Znaš i sam da sveta stolica uveliko formira novo namesništvo za neke od tvoje braće. Znaš i da će se ono baviti utvrđivanjem istine. Istine koja će biti merena u odnosu na činjenice na koje vam ukazuje učenje crkve. Čuh takođe, da će se nazvati Inkvizicijom te da će im, preširokih ovlaštenja, izbor kazni i metoda za utvrđivanje istine biti monstruozan.

– Bojim se, nastavi, da ćeš zbog reči koje ovde ispisuješ završiti na lomači, gledajući kako ti telo gori sve dok ga duša ne napusti. A telo je čovekovo snažna i masivna tvorevina, te bi čekanje trajalo. A peklo bi i bolelo i svaki bi plameni jezik šištao istu, strahovitu pretnju- da se nemaš kako osloboditi no sačekati dok izgoriš. Jer taj je pakleni oganj jedini put koji te vodi do slobode. Tako bi spaljene okončale i misli koje čuvaš od zaborava za neko drugo, umnije vreme.”

Graške znoja obasuše čelo mladog franjevačog redovnika i on se drhtavim glasom obrati nepoznatom posetiocu:

-Šta hoćete od mene?

Kroz kapuljaču kojom je bio prekrio glavu zaiskri osmeh preko kojeg hrapavim šapatom prelete:

– Ištem tvoju pomoć!

-Kako mogu biti od koristi?- upita Virdis

-Već jesi tako preplašen! – kroz podsmeh mu se obrati prikaza…

– Ali gledati tvoje ucveljeno biće kako gubi veru u sve ono čemu je život posvetio, samo zbog malo straha nije mi, shvataš to i sam, bio razlog prevaliti ovoliko vremena, preći preko toliko toga i drznuti se doći u ove prostorije. (mada se iznenadih koliko mi je pitomija ova kuća nego ranije i sve mi se čini da će vremenom ovo zdanje više pristajati nama nego raspetom jevrejinu kojeg još uvek slavite- pomisli u sebi).

Vidiš li, mali čoveče, policu na kojoj su odloženi svitci koji čak ni tebi nisu zagolicali maštu? Koje si čak i ti prepustio zaboravu. Ti- Virdis, mladi Franjevac željan znanja, željan knjige i pisanja. Ti- Virdis, učeni mladić o kome je reč doprla sve do Urbana drugog- vašeg sadašnjeg poglavara. Zna on za tebe sinko, zna i smešta te u redove svoje, koji će se u Novembru otisnuti put Klermonta u Francusku- da mu budeš zapisničar na sastanku koji će sazvati nakon što mu glasnik Aleksijusa Komnenusa Vizantijskog uputi poziv za pomoć u borbi protiv armija Seldžukovih Turaka.

Sad, pitaš se kako znam? …

–Znam!

Mnoge stvari znam- ali tebi posvećujem posetu zbog onoga što ne znam. Dohvati mi sa te police svitak koji ste sačuvali i održali sve ove vekove, na moju veliku sreću. Jer u tom svitku, osporenom i opvrgnutom od strane svete stolice, stoji zapravo jedna divna istina. Zapisana su u njemu prva imena ljudi, prve duše koje su nastanile ovo tle i uobličile se u ljudima. One imaju svoj pisani trag u njemu. A jedna je duša od mog gospodara utekla i nastanila se na tvorevini Božjoj. Na Zemlji. Tu je i dalje, skriva se i među vama obitava. Jedini joj je trag- preka narav i oholost kojom presuđuje. Moj je zadatak da je vratim, jer, svojim neznanjem omogućili ste joj da se oboži i umnoži, raslojavajući svoje zlo na svaku generaciju na koju prenese deo sebe, omogućivši joj tako da obgrli dobrotu, transformiše se i odbegne od svog pravog gospodara. Dragi moj Virdise, mi nismo pisali vaša jevanđelja- nemojte ni vi ribariti naše duše! Virdis se prope i dohvati svitak koji posetilac zaiska. Ne beše toliko prašnjav i iako osporen izgleda da je mladi Virdis, kao i njegovi prethodnici, u svojoj radoznalosti ipak zavirio u njega. No, odluči da o tome nikako ne zbori.

-Sad, podaj mi svitak kojim ću vratiti ono što pripada meni- ne vama… Jer jedan od osmorice vaših čuvenih jahača nosi dušu koja nije ni ljudska ni Božija. Pod vašim barjakom skida glave i sakati. U vašu slavu ispija pehar.

Mladi Virdis preda svitak spodobi i sede. Za uzvrat, o sto mu tresnu prašnjava vrećica u kojoj zazvečaše dukati. “Veruj u istinu i plaši se istine. Ne govori ništa osim istine! Po svoj prilici, sine- vidimo se u Paklu!” – graknu spodoba i nestade u vazduhu kao da je nikada ni bilo nije.

III

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine, u smiraj dana…

Dve siluete lagano su nicale iza proplanka poprimajući sve jasnije formu konjanika. Zraci Sunca obasjavali su im čelik kojim behu optočeni radi zaštite svojih tela od oštrica kojima do danas uspešno odolevaše.

-Markuse… Napokon prozbori jahač sa leve strane, stariji, umorniji, zabrinutiji.

-Ovde ćemo stati, ovde ćemo napraviti naše poslednje uporište. Pogleda ga u oči.

-Gotovo je Markuse i praštaj mi brate što mora ovako da skonča. Dao sam zakletvu da ću te čuvati i u dobru i u zlu. Kroz mnoga smo zla prošli nas osam i nikada nas niko nije taći mogao. Pak, danas- šestoro naše braće pade takvom lakoćom i svi od iste ruke behu poslati Bogu na istinu. Markuse jasno je kao dan i tebi i meni da se neće zaustaviti dok nas ne poseče sve i pronađe šta je tražio. Imali smo zasad sreće i pomoći od Gospoda, te ga Seldžukova žgadija provika herojem i ponudi mu device i mladež, kao nagradu što im neznani ratnik priteče u pomoć i savlada nas. Uspeli smo na kratko pobeći. No to neće dugo potrajati, jer spodoba već sprema horde i natiče ih na konje da jurnu za nama dvojicom. Ali nije Markuse smrt ono što mene plaši i što mi lice bora a srce od tuge cepa.

Jer, ustadoh ujutro pre svih vas, kao i obično, i osamih se na jutarnju molitvu. Kad, na drvetu iznad glave ugledah goluba. Lepog i negovanog. Uhranjenog i snažnog. Takvu pticu ovde ne videh do sada. Iz džepova sam nagrabio nekoliko mrva i grumenova starog hleba što mi se okruni u putu i bacio pred noge. Ptica slete i ugledah joj o nogu pričvršćen svežanj. Skinuo sam ga i od kada sam ga pročitao- prestadoh stariti.

Po svežnju beše žurnim rukopisom ispisana kratka poruka:

„Osmorici!

Dolazi po vas, jednog traži. Nečist je i neljudski. Markus Tower ne sme da strada od ruke njegove“

Virdis.

Nije mi prvi put da bežim od njega! -prozbori na kraju Markus. Skide kacigu i sjaha sa konja. Stariji krstaš sjaha takođe. Zagrliše se.

Oprosti mi brate!- kroz suze mu reče ne puštajući ga iz zagrljaja. Markus ga uhvati za mišice i protrese mu telo.

-Spasi naše duše!

Potom kleknu, podiže pogled i rukom načini krst u pravcu svog dželata.

-Praštam ti. Reče i pognu glavu.

Stariji krstaš isuka mač i čelik zapara noć.

Sede na konja i uz glasnu molitvu krenu u susret hordi jahača koja je jašući sa istoka bakljama prkosila noći.

The Writ II- Na putu kući

PRB, SABAH 74,LIBYA

Type:	NDB
Frequency:	245
Usage:	Terminal
Radio Class:	Non-Directional Radio Beacon (Homing). Power less than 50 Watts.
Latitude:	28° 13′ 00.00″ N ( 28.2167)
Longitude:	018° 07′ 00.00″ E ( 18.1167)
Elevation:
Magnetic Variation:	E001409 0103
World Area Code:	449

Pesak je kolao po aerodromu prelamajući zrake jutarnjeg Sunca preko nijansi crvene boje. Moćne elise, pokretane ritmičnim topotanjem motora, čas su ga raznosile po pisti- čas dizale u ludački vihor. Pevali su i igrali pesmu o pustinji.

-Mark Tower?

-Ovde bejbe!

Kroz osmeh su nadjačavali glasove oficiri MI6 tog oktobarskog jutra pustinjske dve hiljade jedanaeste godine.

-Obavimo ovo, pa da idemo kući. Dosta mi je pustinje za ovu godinu… Jel to u redu momci?– upitao je dežurni oficir zadužen da obavi formalnosti oko rasformiranja grupe agenata i opreme, korišćenih u ovoj misiji.

– Da gospodine!– u glas odgovori stroj od desetak agenata, više prijatelja nego bilo čega drugog. Očigledno je bilo da je ta prisnost i atmosfera rasterećena formalnosti bila ključ uspeha njihovog tima. Odrekli su se slave bez obzira na popularnost koju su kao jedan od najuspešnijih timova za specijalne i “crne” operacije uživali. Srcem, pre nego pravilima- bio stav kojim su ovih deset modernih ratnika oivičili svoje okvire pravila službe. Izopšten i manje popularan kod starešina, ali veoma funkcionalan. Do te mere, da- dokle god ih zdravlje služi, ostalim timovima ostaju zadaci tipa „skidanje mačke sa drveta“. Prave stvari radili su oni.

-Mark, ptica ili…

-Ili! preuduhitro je Mark dežurnog oficira aludirajući na opciju broj dva.

Ono što je bio dužan da predoči kao mogućnost prevoza do kuće činile su dve opcije: vazduh i voda. Helikopter- i za nekoliko sati si kod kuće. Tuširaš se, izjebeš gospođu i posadiš se u pab. Ispijaš ture koje ne plaćaš i pričaš ekipi iz kraja priče od kojih će oni stvarati legende o tebi, čineći ti uslugu za stare dane potpuno nesvesni onoga što rade. Samo će se, već dockan upitati kako li je Mark toliko razjebao ceo koncept? Ništa bolje od glupog komšiluka.

Druga opcija- bila je voda. Plutaš do ostrva danima, štediš službi novac i odmaraš mozak od svega kroz šta si prošao. Ova je opcija službi MI6 bila zapravo filter.

Niko ne želi da provede dane, nedelje, ponekad i mesece na vodi ukoliko ima mogućnost da taj put prevali vazduhom i to u nekoliko sati leta. Niko, osim lažnih patriota, parazita i socijalnog otpada koji se izveštio preživeti- čak dogurati do ove pozicije.

Sa druge strane- niko osim odanih, lojalnih agenata službe, koji ovu opciju koriste samo u slučajevima kada procene da im je ona neophodna radi ponovnog uspostavljanja sopstvenog mentalnog mira i harmonije.

-Ali samo do obale Španije, ako može. Nakon toga bih dalji angažman preuzeo na sebe, koristeći preostale slobodne dane. – dodao je Mark.

-Svakako Hiljadarko*! Rešeno.

* Hiljadarka= Mark Tower= MT= Metric Ton= Hiljadu kilograma= Hiljadarka.

-Malaga, Cartagena ili Ibiza? upita dežurni, pokušavajući da dozna nešto više o Markovim planovima. Potpuno benigno, iz puke radoznalosti…Jer znalo se:

Malaga- gospođa i on, romantika, sveće i sranja. Cartagena- uzbudljiva šetnja istorijskim činjenicama koje sežu i do dve stotine godina pre Hrista, ili Ibiza- tech house ludnica o koncu leta.

Prozrevši igru svog dežurnog kolege Hiljadarka hladno i zvanično odgovori sa „Barcelona, gospodine!“, dajući time do znanja da mu je zaista potreban odmor od samog sebe na prvom mestu…

Barcelona, četiri dana kasnije

Koračao je pločnikom u potrazi za iole ozbiljnom rent a car agencijom. Sa poslovnicama širom Evrope i uljudnim auto parkom. Nije se mogao načuditi koliko je zapravo teško naći pouzdanu kuću u ovoj grani turizma. A rent-a-karova po Barsi bilo je kao pečuraka posle kiše. Nakotili se kako bi gulili turistima džepove… Nemoćan da bilo šta promeni, Mark je tražio dalje. Tipkao je usput mail kako bi se izjadao svojoj ljubavi, svojoj sigurnoj luci. Njegovoj muzi, ženi koja je posedovala drugu polovinu njegove duše. Znao je da će tu naići na utehu i da će kroz razgovor sa njom povratiti energiju čiji je nedostatak počeo osećati. Aristofanova deca meseca.

Kročio je u sledeću agenciju. Za pultom je sedeo omanji službenik, skockan i nasmejan. Lisičjeg pogleda, nepoverljiv i srebroljubiv na očigled. „Ovakav mi treba“- pomisli Mark i kroz osmeh mu poželi dobar dan.

„Igualmente senor!”- prozbori lisica

“How can I help you ser?” nastavio je na pogrešno akcentovanom engleskom, dajući do znanja kako je prozreo stranca.

“Već jesi prijatelju” – iznenadi ga Mark odgovorom. “Vidim da si već zaključio da sam stranac, da izgledam umorno ali da nisam na odmoru i da mi je potreban prevoz” –punio je Mark glavu lisici mislima koje možda i nisu bile njegove ali mu je laskanje toliko prijalo da nije mogao da odoli a da i sam ne pomisli kako je zaista toliko dobar u proceni svojih klijenata. Nasmešio se i time dao signal Marku da može nastaviti sa obradom.

-Vidi prijatelju: Malo sam u nekoj gužvi i potrebno mi je da vaša kuća, kao što je do sada to tradicionalno uspešno radila, iznajmi vozilo kojim ću se sigurno, udobno i na vreme dovesti do Londona, gde ću ga razdužiti u jednoj od vaših poslovnica ili podugovaračkih kuća. Šta mi predlažete?

Lisica je bio pod stresom. Ovakav zadatak još nije imao u svojoj karijeri. Plašio se odgovornosti. Mark je to znao. Video je odmah sitnog prevaranta u duši tog patuljka. Željnog slave uz malo truda i sitne novce. Zato je i nastupio sa ovako direktnim predlogom. Potpuno ga je sludeo. Ovoga puta lisica je bio plen…

“Ovako, imamo za vas nekoliko sjajnih Ford mondeo benzinaca.”- pokušavao je da se snađe, nedorastao zadatku. Po glavi mu se motala misao da zamaje Marka nudeći mu na uvid prospekte automobila, kako bi to vreme iskoristio da se zavuče u arhivu poslovnice i krišom pozove direktora da dođe da obavi ovaj nesvakidašnji- samim tim sumnjiv i nesiguran ugovor.

“OK! Vidi druškane…” -krenuo je Mark da zaključuje dilemu koju je instruisao kako bi obradio lisicu .

“Onaj Jeep Cherokee, dizel. Garminova navigacija. Kladim se da ga niko nije provozao od kako vam je pukom srećom jebeni Nadal banuo u radnju. Keš, na licu mesta. Samo mi daj adresu u Londonu gde da ga ostavim. OK?”

“OK senor, ok!” –srećna je bila lisica čuvši da će keš dobiti na licu mesta. Bila je to je jedina stvar koja ga je zaista brinula.

Obavili su formalnosti i lisica mu požele srećan put. Izveštačeno i neiskreno kao što to uvek čini.

Na izlasku iz garaže upitao je Marka kako je znao za Nadala. Mark mu je rekao kako je video fotografiju koju čuva u novčaniku, na kojoj se rukuje sa dotičnim. Rekao mu je i to da fotografija stoji ispred MasterCard kartice, a iza nje cedulja sa privatnim brojem telefona.

-Sve ovo, poentirao je Mark, video sam dok si tražio taj broj svog direktora, verovatno u nameri da ga pozoveš iz nekog šteka pošto nisi bio sasvim siguran da li da prihvatiš ovaj ugovor.

Lisica je progutao knedlu. Mark krenu put kuće.

The Writ

Probudio sam se ulepljen znojem. Jebeni Bengazi ti to učini gotovo svake noći. Nikada se neću navići. Dušo, veruj mi- za nas, ljude sa starog kontinenta- prometeje moderne civilizacije, ovde zaista nema mesta. Doći će nam glave naše puritansko proseravanje, kad- tad. To shvatiš tek kada dođeš ovako negde, kada te putevi nanesu u mesta gde pesak oči tera iz duplji jašući na vetru poput krda pobesnelih bikova. Voda se plaća krvlju a dane provodiš trezan. Život? -Ne!
Kako bilo, ne bih da te opterećujem mojom dosadnom pečalbarskom pričom. Patetičnom i unazađujućom. Onom koja čini da svaki napredak ili postupak koji vodi ka njemu dovedeš u pitanje. Pogrešnim mislima. Znaš onog tvog arhitektu sa kojim radiš na projektu uređenja parka oko našeg gradskog pozorišta? E, on ima takve momente. Taj je ceo u svojoj barci na obali rodnog mesta, čeka jutro rasplićući mreže u potrazi za nektarom okeana koji im je pružio sve i zauvek ih zakovao za svoje hridi. Taj čovek nikada nije shvatio da je i sam uhvaćen u jednu od svojih mreža, da se kobelja u ropcu svoga svetonazora. Ucveljen i jadan poput usranog deteta. Još uvek nije smogao snage pogledati sebe u oči i reći si istinu. Niti će ikada. Kao što niko to ne sme da uradi… Zato ti je i teško raditi sa njim. Zato ti je teško živeti sa mnom, zato ti je teško biti sama.
Priznajem, i sam veoma često gubim bitke kada se odlučim boriti sa svojim mislima. Jake su i moćne poput mečke. Isto tako trome i nezainteresovane. Probude se i rasplamsaju tek kada ih ugroziš na neki način. Tada, ukoliko nisam spreman, u trenu se nađem na plećima sa hiljadu tona teškim nemirom koji preti da mi pocepa utrobu, obezvređujući mi svaki smisao. Obuzme mi um, razlupa glavu o sto puneći prazninom moje vreme. Sekunde pretvarajući u sate. Tada, u tim trenutcima obamrlosti duha, kreću da se pomaljaju. Isprva stidljivo, ispitivački, zatim sve brže i ritmičnije. Misli. Dolaze plešući. Raslojavaju me,noseći me u svoju igru. Prepuštam im se, tek ponekad nailazeći na neki stub stvarnosti kako bih ga iskoristio da omeđim teren u kojem ću se uhvatiti u koštac i pokušati da izvućem nešto iz te ludačke igre. Zatim se pretvaram da ne vidim kako se, poput lisice, šunjaju oko mene, kako me merkaju i gledaju gde sam najslabiji i najranjiviji a dovoljno ukusan za njihov apetit. Misli su veliki sladokusci. Nikada, ma kakva god prilika bila, neće hteti komad tebe koji vodi brigu o nekim bezličnim svakodnevnim glupostima. Ne! Samo vrhunske, sočne i rastresite komade tvoje duše. To žele. Time se misli hrane. To im i ponudim. U zagrljaju im šapućem o svom detinjstvu, o ljubavi, o sreći, o brigama. Tada čekam. Jer mudre su misli i pretpostavljaju da ih kušam. Onda iskusno počnem da pratim tempo njihove igre, dajući im do znanja da sam im se prepustio, da ih želim kraj mene. Volimo se. I trenutak koji usledi je zapravo kritičan. Tada, kad osete ljubav, kada shvate da ih voliš bez obzira što te razaraju, postaju ranjive. Tu ih hvataš za gušu, i obaraš u trenutku kada se raspomame i kada žele da te vinu u njihov svet. Tu ih pribiješ na tle i pričvrstiš za one stubove stvarnosti kojima si omeđio svoj teren. I tada moraš brzo da ih iskoristiš. Izmigolje se i iščile u tren oka. Nema vremena za češkanje muda. Eto, upravo sam dobio još jedan ples. Pokazao ti kako to funkcioniše. A danima sam gubio. Sretan sam. Ne smeta mi pesak Bengazija.
Odoh baby, vreme je da se javim u štab, radimo pod izgovorom da smo humanitarna organizacija i u tu svrhu su nam vlasti odobrile samo sat vremena nekontrolisanog broadband-a. Svaki ostali internet protok je strogo kontrolisan. Jebi ga, to su ostaci sistema koji je ovde bio na snazi. Zapravo me ne brinu oni koliko ovi moji. Birokratske seronje. Ratnici iz fotelje.
Sledeći slobodan protok je od 8 do 9, pa mi piši. Ljubim te.
Mark.

PS. Čuo sam se sa tvojim arhitektom preko Skype-a, objasnio sam mu da sam u Bengaziju, da smo skenjali Gadafija i da ću se u London vratiti umoran i nervozan. Rekao je da će da te kontaktira koliko danas.

Stolen beauty

Petak, 12:00Burwell, NE, Burwell JR-SR High School; zadnji školski čas

“Deco spremite vaše sveske, proverite da li su olovke zašiljene. Danas imamo diktat. Imate pet minuta da se sredite i budete spremni. Učiteljica će za to vreme otići do toaleta i malo na svež vazduh. Vidimo se za 5!”- katapultirala se iz učionice.

Užurbanim koracima prešla je hodnik i utrčala u školski toalet namenjen nastavnicima i osoblje škole. U klonji je naletela na Martu, dežmekastu spremačicu.

Otkud tolika žurba draga? – upita je Marta.

–Ma pusti me, dobila sam na sred časa…Jel mi se vidi nešto, molim te? –upita je blago zadižući zadnjicu.

–Sve ok mala, ajde pali dok se nisi uflekala. I ti znaš kada da obučeš belo…E, deco, deco…brundala je debela dok je nosila svoj higijeničarski aksesoar put školskog hodnika koji je čekao da ga Marta umije. Da spere smrad dečijih nožica sa njegovog hladnog kamenog lica. Hodnik je voleo samo Martu. Marta nije volela nikoga.

Rezak zvuk brave koja je zaključala vrata između nje i stvarnosti kojom je okružena neobično joj je prijao. Učiteljica Margoth, mlada i jebozovna, u belim lanenim pantalonama koje su savršeno prijanjale uz njenu negovanu guzu nagoveštavajući naznake izvora neslućenog užitka. Sve je bilo tu, sve osim njenog mesečnog ciklusa kojim se maločas pokrila kod Marte, školske spremačice. Marte, koja je bila u tolikoj meri autoritativna da su joj se i stariji zaposleni sa viših nivoa poveravali i odnosili se prema njoj sa poštovanjem. Učiteljicama je pak bila nešto kao surogat majka. Pogotovo mladim. Pogotovo Margoth. Stroga i uvek spremna na kritiku. Zato je Margoth i morala da je laže i smišlja izgovore kad god bi nabasala na nju u trenutku kada napusti čas u žurbi da u sebe unese komad Sunca. Kristal raja…

Ovaj put je po preporuci uzela nešto novo, stvar za koju su tvrdili da je unikatna kombinacija vrhunski balansiranih plodova sa ruba same alhemije. Mešavinu najslađeg ljubavnika i najokrutnijeg tlačitelja- heroina; i žutog, ledenog kristala kojeg su zbog svojih zasluga opravdano nazvali tvrdim ruskim imenom- Dimitri.

Izvadila je opremu i u tišini kabine školskog toaleta krenula na put…

Prislonila je lulu na usne i kresnula upaljač. Lagano je uvlačila dim izmešanih hemikalija. Ukus je bio uvrnut, podsećao je na miris zapaljene plastike kombinovan sa vonjem starih ljudi. Već nakon par dimova osetila je kako joj se mračni eliksir razliva duž moždanih pora. Zatim je osetila kako se talas širi iz krvnih sudova plazeći joj po telu, pružajući do sada nepoznat osećaj.

Ovo je slično pečurkama ali mnogo sočnije i naelektrisanije- pomisli. Ovo mi obuzima um. Ovo je divno. Zastrašujuće. Psihodelično i veoma, veoma moćno. Čula su joj lagano tupela ali su putanje uma koje su do malopre bile samo ravne i u formi šuma postajale izraženije. Sve je najednom bilo svetlo. Postajalo još svetlije. Raslo.

Oh, sada razumem- počinjala je da shvata kako joj Dmitri rastvara fizičke granice, dozvoljavajući česticama univerzuma slobodan protok kroz njeno biće sjedinjavajući je sa sadašnjošću.

“Raslojavanja koja svakodnevno činimo su relativna. Odvajanje od opšteg je potpuno subjektivan koncept. Da li je autonomnost nemoguća ili neophodna?”- buncala je u školskom klozetu Margoth.

Razapeta, čistih misli i mutnog pogleda proživljavala je Margoth sunovrat geometrije, fraktalni ples unutarnjeg oka po obroncima preplitanja svetova. Vizije su vitlale njenim bićem rajskom preciznošću. Gledala je svet očima boga. Telo joj je punio hemijski mesija…

Trapavim, usporenim pokretima izvukla je telefon i teškom mukom udenula slušalice u uši. Predivni psihodelični zvuci Shugo Tokamaru-a proizilazili su iz zvučnika. Zidovi toaleta postali su intenzivnije plavi, bogatiji, svetliji. Neprobojni. Ljuljali su se u ritmu tonova koji su treperili u vazduhu bogato ispunjeni talasima boja. Naelektrisana poput jeguljine, koža joj je jedva uspevala sadržati telo. Toplota je kolala njenim bićem.

Gledala je kako se ambalaža toalet papira sastavljena od jarkih crvenih, zelenih i žutih poligonalnih oblika rotira pred njenim očima. Čini se da je ovo zapravo istinski oblik ljudskog srca. Ono nije samo komad mišića, ono je sklop miliona svetlosnih iskri, božanske čistote i obrazaca. Srce kakvo nikada do sad nije videla.

Ubrus za ruke rastao je i počinjao da se kreće, tiho komunicirajući sa svetom. Zidovi boje neba produbili su svoj intenzitet toliko da su se pretočili u vodu, kišu te na kraju, stapajući i plafon i pod- u more. Samo se prostor između pločica, nekada beo- sada siv od ožiljaka Martine metle, protezao, cedio i migoljio odolevajući. Plovila je po njemu duž okeana Margoth, plovila sve dok nije ponovo zatvorila oči i poželela dobrodošlicu kaleidoskopskoj vrtešci koja ju je nežno nosila u san…

Marta je brisala pod i krajnjim naporima odolevala vrisci dečurlije koja je dopirala iz učionice. “Gospode, kao jebene hijene su! Šta rade ovi današnji prosvetari sa njima? Marta kozo!” Prenula se spremačica Marta kada je shvatila da graja dolazi iz učionice u kojoj predaje Margoth. “Bože, pa to je njena učionica! Šta je sa ženom jebo te? Zar nije ona još na početku časa otišla u toalet da stavi uložak? Da joj se nije nešto desilo? Da nije dobila odliv? Onesvestila se? Joj bože! Sirota devojka!- lomile su Martu misli dok je žurno koračala ka školskom toaletu.

Kročila je u klonju. Miris Nag champe širio joj se po nozdrvama. Dobro poznat miris. Vraćao joj je slike iz mladosti. Navirale su joj pred oči nad koje je nabrala obrve u ljutit pogled. Jednim oštrim udarcem noge srušila je Marta svet u kojem je Margoth spokojno ležala. Skljokana na pod klozetske kabine, slušalica čvrsto nabijenih u uši, sirotica nije mogla ni čuti kako školski predator reži nad njom.

“Ustaj pička li ti materina balava!” – siktala je. Istrgla joj je slusalice, prihvatila je za ruke i nakačila na grbu. “ Imas sreće što se čas završio i deca otišla kući. Pička li ti materina luda, zar u sred škole? Vuci se za mnom, idemo na zadnji ulaz. Ne smeš da dozvoliš da te vide ovakvu”. Činilo se da je tračak bliskosti zaiskrio u glasu nepokolebljivog moraliste, školske spremačice Marte.

Subota, 08:00

Stropoštana, bleda poput zimske mesečine ležala je poduprta uzglavljima Margoth. Kraj postelje stočić sa šoljom čaja, kriškom limuna i činijom meda. Iz nepoznate joj kuhinje dopire miris barenog krompira na koji su nasečene kriške putera. Kroz indigo podočnjake pomaljao se prvi pogled od juče popodne. Kao da je tek progledala. Mačevi dnevne svetlosti boli su je kroz oči sve do centra mozga. Do mesta odakle svest upravlja bićem. Krčili su svoju pobedu. Ponovo su osvajali Margoth i ona je ponovo postajala ona kakvom je saradnici i deca znaju. Da je ne poznajemo bolje rekli bi i mi “starom Margoth”. Ali mi je poznajemo. Zato ćemo reći samo Margoth. Budila se. Postajala svesna. Živela je život proživljavajući posledice svoje gluposti.

“Draga, uzmi med i limun, zatim popij čaj!”- tiho reče školska spremačica Marta, pre nego je Margoth shvatila gde je i kod koga se nalazi i kome je dužna zahvalnost za ovaj gest spašavanja od lomače školskog kolegijuma zbog stanja u kojem se nalazila kada se poslednji put sećala sebe.

Ali, ali Marta…Ja…ja zista. Htela bih da objasnim!… stavila je Marta prst na usta i naslonila šaku na izmorene grudi mlade Margoth prekinuvši je.

Odmaraj draga, molim te odmaraj, saberi se i obećaj mi jednu stvar! Nikada, ali nikada nemoj više ovo da uradiš u školi, ok?

Veruj mi, da ako neko zna- onda sam to ja, kako izgleda kada ti ukradu lepotu onoga za šta si se borio, školovao, želeo da budeš. Zbog Janis Joplin i par dimova trave…Izvoli, zabavi se…

(Marta joj poturi isečak iz novina, žut i izbledeo, okrnjenih ivica ali nekako suviše težak za jedan običan list izanđale hartije. Kao da je nosio deo Martine gorčine na sebi (klikni da uvećaš članak)) :

Morning Dew

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija

Plaha letnja kiša umivala je plave plodove načičkane po krošnjama voćnjaka. Zavučen pod grane, iščekujući prve zrake sunca, razgledao je šljive Milovan. Pipkao ih je i ocenjivao kvalitet poigravajući se sa njihovim sudbinama. –Ti će u pekmez d’ ideš, a ti za rakiju. Vidi kakva si spučena već na grani ‘bem li te! A tebe ću odmah da izedem, gle’ što si mi lepotica! Uživao je Milovan u samonametnutoj ulozi boga. Pipao je šljive puštajući da mu kapljice te plahe letnje kiše klize preko šake u rukav. Radio je to nežno i osećajno, kao da se posvetio dojkama mladih majki…

Novi Beograd, stare zgrade bloka 22

Treskanje po vratima zgrade uznemirilo je penzionisane oficire koji su se načičkali sa svojim boljkama oko Vojno-medicinskog centra, pronalazeći u ovom kraju savršeno stanište. Blizu zelenjak, blizu reka, blizu park. Blizu arena, kada premijer napravi kongres partije da idu da gledaju. Ipak, glavni adut je VMC. Zavide nam čak i generali sa Dedinja, bila je lokalna šala koja je kolala za šahovskim tablama gde su oficiri u penziji odmeravali svoje strateške sposobnosti. Lupao je po ulaznim vratima taj dežmekasti sugrađanin, sav upljuvan i umusavljen krvlju.

Šta je, ko lupa? Znaš li da je kućni red majku mu! –Gunđao je Savić, penzionisani pukovnik pešadije. Gunđao je u bradu, više za sebe. Hrabrio se. Savić je imao najveća muda u ulazu. Ostatak ekipe iz ulaza su bili “ćate for life” i jedino što su voleli da rade ovih dana je da polemišu kako bi oni rešili situaciju u Ukrajini po kratkom postupku. Livingroom heroes. Savić je zato uvek silazio da reši konfliktne situacije. Samoproklamovani redar ulaza, odluka prećutno prihvaćena od strane ostatka vremešnog kolektiva.

–Čuo sam onoliko toga što nisam hteo da slušam, koliko se nisam naslušao onoga što želeh čuti! Ali da neko ovako razvaljuje u tri popodne još nikad! Šta je prijatelju, majka mu stara? Kakva je muka? – pojačavao je ton Savić, pretvarajući gunđanje u razgovetan i jasan govor, kako je silazio do ulaznih vrata.

Ne mogu, ne mogu više ovako Saviću! Sve su mi bliži, prate me bre čoveče! Samo za tebe znam da si pouzdan, nemam više na koga da se oslonim. Video sam na interfonu tvoje prezime, obradovao sam se kao nikad do sada, čoveče! Ti, ti si taj! Jedini koji je preostao! Ovo su sve njihovi! Razumeš li me?- trtljao je okrvavljenog lica neznanac, potpuno stran zapanjenom Saviću.

Znam druže moj! Lako je tuđim kurcem koprive mlatiti! A mi koji smo ostali? Šta sa nama?- hitro se dosetio Savić i krenuo ludaku niz dlaku.

Tako je brate moj, tako je! Mogu par reči da ti kažem i o tome. Znam da im je jedan na krovu preko puta ali povadio sam zube maločas pa ne mogu više da me prate. U plombama su bili GPS lokatori. Trebalo mi je neko vreme da prokljuvim. Ali sam na kraju shvatio. Do tada te nisam ni tražio! Nisam hteo da te kompromitujem brate, molim te ceni to! I znam da ćeš znati da vratiš! Jedan je Simić. Savić! – brzo se ispravi, te zamuca: -Znam, znam, to je bila šala , ometam im tragove razumeš? Oni su tehničari sa izvorom prihoda koji je finansiran od NASA-e, znaš li to? Došao sam do te informacije teškom mukom, ali sam im pobegao živ pa sada znam! Video sam sve, onda kada su me odveli na pregled i kidnapovali iz ordinacije. Odveli me u neku podrumsku salu za intervencije i ubacili sve te žice u moju glavu. Ona poslednja išla je tik iznad ušiju. Bolela je toliko da sam mislio da ću pokleknuti. Ali nisam! Nisam Saviću! Ne znaju ništa o našoj stvari! Ja sam jebeni heroj, razumeš li? Znam da razumeš!- penio je ludak ispod svoje vunene kape, kojom je valjda hteo sakriti “žice” provučene onomad kroz glavu.

Savić, gospodar ulaza 34, našao se pred svojim najvećim izazovom do sada. Zastao je na par trenutaka. Stavio je kažiprst na usta signalizirajući “saborcu” da bude tih. Čučnimo! –prošaputa. Onaj tvoj sa krova susedne zgrade nas je spazio. Lezi tu na otirač i pravi se da spavaš. Savić će da reši ovo, dobro što si me našao. Hitrim korakom pukovnik Savić uzventra se uz stepenište do prvog sprata, ulete u stan i maši se telefona. Okrenuo je 192.

– Policija izvolite! žvakala je slušalicu pandurska službenica. –Ženo, šalji inteventnu i hitnu pomoć imam jebenog ludaka u ulazu, ne znam kako da ga se oparam. Opasan po sebe i okolinu. Izražena manija gonjenja. Moguća šizofrenija!- urodilo je u trenutku plodom svo ono čitanje službenih glasila VMC-a dok se čekalo u redu za pregled.

-U redu gospodine, adresu molim. Budite pribrani, ekipe stižu za par minuta. Ostanite na bezbednoj udaljenosti. Hvala na pozivu! – torokala je kao da je govorni automat, potpuno nesvesna drame koju proživljava Savić u ulazu 34.

Uzeo je najveću kartonsku kutiju koju je imao u stanu i kročio na stepenište. Otvorenu šaku slobodne ruke prisloni ustima kako bi pojačao zvuk svog šaputanja.

-Prijatelju! Jesi još dole? šaptao je.

-Jesam! Na otiraču kako si mi i rekao. Požuri Saviću, mislim da ovaj hoće da me ubije!

-Ne deri se! Dolazim. Zvao sam naše! Rešeno je za sada.

Savić se hitro strča do ulaza.

-Upadaj u kutiju, sedi tu i ćuti, ja ću biti sa tobom dok ne dođe transport. Pitao sam da li mogu da te odvedu u rodni kraj, da budeš miran neko vreme, ali ne može! Boje se da su i tamo, zamisli!

-Ma šta ti je čoveče pa sve znaju Saviću, sve znaju! Eeeej!!! Daj kutiju! Ulazim! Hvala ti brate.

Savić je sačekao dolazak policije i kola hitne pomoći. Pokazao je službenicima na kutiju, dajući im mimikom do znanja da budu tihi jer je već odradio njihov posao. Lekar iz ambulantnih kola samo je upitno klimnuo glavom ka Saviću. Savić je odgovorio karakterističnim vrtenjem otvorene šake kraj glave kojim prikazujemo da nešto nije u redu u glavi onoga o kome govorimo. Spakovali su kutiju. Otišli. “Naši”.

Gunđajući, kako je i počeo svoju popodnevnu avanturu penzionisani pukovnik pešadije Savić, penjao se uz stepenište ka spokoju svoga stana. –“Eee moj ti Milovane, ima ja da prodam ovaj stan pa me eto u Zabojnicu kod tebe, nećeš više da mi se zajebavaš i zoveš celo selo kad pečeš šljivovicu. Da znaš samo!”

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija, 2 sata kasnije

Bio je potpuno nesvestan varoških boljki, sin penzionisanog pukovnika pešadije Savića. Razvijao je Milovan strategiju za ovu godinu. Da li će prvo da peče ove što dozrevaju ranije, ili će da ostavi sve šljive u buretu pa da ima samo jedno paljenje kazana u godini i da je miran oko pečenja rakije. Oko te dileme će se još pozabaviti, jer valjalo se sada ići iz šljivika pošto je kiša stala. Dodajmo tome da on, Milovan, ima takođe o čemu da brine. Ima i on svojih boljki. Doduše, nisu one nešto preterano zanimljive- kao ove urbane. Ali jesu boljke.

Kako nije boljka kada ti Rada, ćerka mlinara, mlada kao jutarnja rosa i lepa kao izvor, ne da pičke ni za lek? Rešen je Milovan na tome da poradi.

Vartan Džaparidze (R.I.P.)

Cele je noći dambarala kiša po oluku iznad prozora. Nanosi olujnog vetra šamarali su mu i cepali san bezobrazno i bezobzirno poput čopora gladnih vojnika odbeglih sa linije fronta u obližnje selo u potrazi za skloništem od krvi rata. Željni hrane, željni majke, oca, ljudskih bića. Tako je bar on osećao taj uporni vetar koji ga je celu noć trzao iz sna. Ujedinjen sa kišom, na kraju ga je i pobedio. Pred svitanje. Ovoga puta nije mogao ponovo zaspati…

Dok ga je para nad džezvom mamila svojim zanosnim plesom odlučio je da se počasti sa kašikom- dve mleka u svojoj prvoj jutarnjoj kafi.

-Jutros kafa stiže malo ranije, zbog ovog prokletog vetra, tako da ću ipak sunuti malo mleka. Godine su me ophrvale, moram paziti na želudac i sve to. Kako sam samo nekada to olako shvatao… Sećam se one: „Ne na hladan beton!“ – evocirao je u svom unutrašnjem monologu floskule koje smo svi mi čuli na stotine puta. Tako glupa, neutemeljena a ipak topla i puna ljubavi. Roditelji- zamisli se. Nekada sam ih voleo. Voleo sam nekada mnogo ljudi. Moja cela firma je bila zasuta ljubavlju. Sve što sam radio u životu radio sam iz ljubavi. Ne, ne želim jutros o tome! Hitro prekinu tok misli propali generalni menadžer Litvanske poslovnice Svetske Multikorporacije.

„Dok hladni led

naše sinove bije… „

Zapevao je Vartan Džaparidze prastaru Litvansku pesmu, tonom koji je tresao Karpatski masiv. Bio je spreman na sve kako bi odagnao misli i napustio mentalni klanac kojim su ga vukle. Uzvodno, do same srži- do izvora njegove propasti. Nije želeo znati koja mu je to debela svinja smestila i veštim spletkarenjem ga dovela do kraha svega onoga što je postao. Urušila mu sopstvo. Poništila bitak. Ne! Nikako.

Welcome…piljio je u digitalni pozdrav Bila Gejtsa na monitoru svog lap top računara. Verzija 7. Prati tokove. Sa 60 svojih godina. Zadovoljan, zapravo. “Hajde, iskreno. Moglo je bolje, znam…ali ko ga jebe! Jednom se živi”- kontemplirao je, čekajući da se pretraživač otvori.

File- New private window…

Suviše je rano- pomisli. Ne želim da se zajebavam, pa da ostavim beleg u istoriji traganja internetom. Beleg koji mi kasnije može prouzrokovati neugodne trenutke. Naučio sam što-šta za ovo vreme. Izjeo sam ja svoj džak soli. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek.

Srknuo je malo kafe. Prepustio se čarima tog novog vrlog sveta…Uskoro, vrlo uskoro tu će, pred njegovim očima biti svi ti mladi ljudi. Svi ti mladi ljudi otvorenih pogleda na svet. Pametni. Suprotni onima koji su se u njegov život debelo posrali. Sretni. Lepi. Požudni…

Kucao je svoj tajni pronalazak Vartan Džaparidze… Camturbation.net; Section: Female; Area: Latvia

Tu je još uvek bio smatran za bogatog matorca. Tu je još uvek macho. Tu se ne vidi da je Rolls Royce-a prodao kako bi vratio kredit banci koji je podigao za World Circumnavigation- Round the Globe Cruise- četvoromesečnoj turi na luksuznom brodu Arcadia, kruzeru koji mu je tokom puta ponudio pregršt sadržaja osmišljenih za vrhunsko opuštanje čineći time jedno nezaboravno iskustvo čoveku koji se bezobrazno klatio na litici vrha sveta, uveren da se nikada neće pomeriti odatle. Ipak, tolika doza hedonizma morala se prikriti kreditom u banci, iako je u to vreme imao novca za nekoliko ovakvih putovanja. Bilo bi suviše očigledno čak i njegovim korumpiranim saradnicima kada bi ovakvo „ jednom u životu“ krstarenje platio kešom.

No, to je bila stvar prošlosti i Vartan ju je kao takvu smatrao manje bitnom. Pogotovo u ovom trenutku. Trenutku u kojem mu se privatnom porukom obratila Vita. Rekla je da ima 18 godina, da živi u predgrađu Rige te da je večeras ostala sama kod kuće jer je „u kazni“ pa moli za malo zabave.

-Vartane, jel možeš da upališ kameru, molim te? Hoću da te vidim. I molim te izvini unapred, moji su mi odneli tablet- zbog kazne, tako da nemam kameru, ali bih ti zato slala svoje sličice sa XXXtagrama dok pričamo. Mislim da je to ok, šta kažeš?

-Sve u redu malena. Reci mi zašto kazna?

-Popustila sam u školi…Ali za tebe frajeru evo link da vidiš šta još Vita ume da otpusti.

Kliknuo je. Magija je počela. Jednu za drugom slala je tek punoletna Vita svoje raskalašne, bezobrazne fotkice. Mnogo njih. Vartan je bio zajapuren poput vepra i taman kada je planirao da se oslobodi napetosti Vita ga prekinu sa molbom:

Stani! Nemoj ovako…Hajde da se vidimo! Šta misliš? Daj mi broj telefona ili ti pozovi mene, da se dogovorimo i da ti objasnim gde sam. Hipnotisan, Vartan okrenu broj, ispriča se sa devojčicom, utrča u kupatilo i povuče jednu dobru liniju koke. Spakovao je u celofan još nešto belog, da ima back up ukoliko ga snaga počne izdavati. Starkelja sede u svoj drugi, manje popularan automobil i odlete put Vitine adrese.

Pritisnu taster za zvono na vratima i oseti trnce kako mu se penju uz kičmu. Za koji trenutak će uživati u mladosti Vitinog tela. Trgaće kurvaste krpice sa devojčicine sedefaste kože. Zažmurio je. Osetio kako raste. Vrata se otvoriše i Vartan kroči u predsoblje stana. Osmehnu se Viti koja je, preko prsta koji je sisala ustima, razvukla osmeh. Vartan žurno skide kaput. Vita se okrenu pokazavši prelepu kosu koja se spuštala niz leđa. Dupe, but, listovi. Izvajana. Vartan je gubio razum. Prišao je Viti s leđa i uhvatio je za bokove.

-Hvala ti! Šapnu joj na uvo dok je svojim starim jezikom kružio po ušnoj školjki.

-Ne, hvala tebi! -odgovori Vita i odgurnu se od starca. Okrete mu se licem i zadovoljno namignu.

Strahovit udarac oborio je Vartana na pod. Gruzijski trgovac organima izbroja Viti dve stotine dolara. Slobodna si!- reče pružajući joj novčanice i cedulju sa adresom sledećeg stana. -Ključevi u sredu. Preuzimanje u parku kod Latifa na štandu sa kokicama.

Vladimir! Matori ima oko šest banki. Samo srce i bubrege, od ostalog nema vajde. Momci! Opremu! Hitro!

I Vladimir. Molim te mu prekrsti ruke kada ga budete spaljivali!

Zašto gazda? Zar mu nije svejedno?

Nije. Mrtvi tako vole.

Yvette II

Časovnik je razvlačio sekunde u nedogled dok je Yvette sa strepnjom čekala ispred kancelarije.

Jacqes Benoit- Founder and CEO of Bordeaux Aquafarms S.A.S.

Činilo joj se da vekovima zuri u tu luksuzno ukrašenu tablu okačenu na vratima kancelarije njenog sadašnjeg poslodavca.

“Možda mu treba HR menadžer? Možda novi asistent? Koliko god da mi je Klaris drugarica i koliko god da je volim, znam kako ona otaljava i ošljari svaki zadatak koji joj je poveren- setila se par seminara na fakultetu koje su radile zajedno u grupi a koji su se poslovično završavali tako što je Yvette preuzela sav posao na sebe. Klaris je nedugo zatim i napustila školovanje… Možda Benoit ipak ume preopoznati prave vrednosti….Možda hoće da me stipendira?”- rojile su se misli i golicale utrobu mladoj Yvette. Obuzela ju je trema. Kako su trenuci odmicali nada joj je raspirivala ostatke bojažljivosti. Navlačila je osmeh. Maštala je o lepoj plati ili pozamašnoj stipendiji sa dobrim uslovima otplate. Šminka. Cipele. Nov nameštaj. Nov auto. Putovanja…

Hajde polako! –prekorila se. Završićeš na jebenom Mesecu ako nastaviš!

-Bože koja sam ćurka!- pomisli i nasmeja se, onako, za svoj groš.

-Kakav divan glas! Lepo vam stoji kada se smejete… Uđite! Ispalio je Jacques otvarajući širom vrata kancelarije. Sirota Yvette je samo stigla ispratiti tablu sa natpisom koja se odmicala kako su se vrata otvarala. Pocrvenela je. Blago nakloni glavu i zahvali se.

Ušla je. Kancelarija- prazna. Tišina se lepila po zidovima. Prostor su ispunjavala dva velika stola od punog drveta. Jedan, koji je bio namenjen samo za gospodina Jacquesa i bio je smešten pravo od vrata, ispod prozora. Lepo cveće pored stola. Perfektan sklad. Feng Shui.

Drugi sto, dugačak, sa po šest stolica sa svake strane i jednom u pročelju. Preko stola, ta je stolica gledala na projektno platno okačeno na zid drugog dela kancelarije. Očigledno, sto je bio rezervisan za sastanke menadžmenta kompanije. Jacques odmače prvu stolicu sa leve strane i ponudi Yvette da se smesti. Očekivano, on sede u pročelje.

Sedite Yvette- reče pošto primeti da devojka čeka na odobrenje. “Fini maniri devojčice!”- pomisli. Pogled mu je šarao po telu. Upijao je njenu pojavu. Zarumeneo se. Jacques “Teo” Benoit ugrizao je donju usnu. Ubrzao disanje. Kako ste Yvette?- upita je šireći nozdrve. Ne čekavši odgovor (valjda je podrazumevao da se u njegovoj kompaniji svi dobro osećaju) prešao je na sledeće pitanje. Jedno za drugim, uputio joj je baraž dosadnih, opštih pitanja. Yvette se dobro snalazila i činilo joj se da vlada situacijom te da su odgovori savršeno balansirani. Očekivala je ponudu za posao.

Međutim, gospodin Benoit imao je drugačiju ponudu na umu. Ono što Yvette nije primetila bilo je sve veće odsustvo kontrole ovog čoveka koji je na kraju, rešen da preseče i ubrza stvar, izneo svoju ponudu:

Lepotice, smeši ti se plodna karijera u Aquafarms-u… Ono što ćeš da uradiš pre svakog narednog angažmana a što će ujedno biti i sredstvo plaćanja tvojeg dosadasnjeg rada je sledeće: Za dosad obavljene poslove nadoknadu ćeš dobiti u centimetrima! A današnji intervju ćemo smatrati uspešno obavljenim probnim radom, ako se razumemo- reče i maši se kaiša.

Sablažnjena, Yvette je pokušavala da savlada šok, bes, strah i mržnju koji su pokuljali u njoj. Zaškripala je zubima, nabrala obrve i ledenim glasom naredila: Da se nisi usudio da izvadiš to što smatraš kurcem! Đubre pokvareno! Odletela je od stola i tresnula vratima. Jacques dobi gnevno “Marš!” umesto pozdrava.

Žurnim koracima zauvek je napuštala prostor Bordeaux Aquafarms kompanije. Pokušavala je da se pribere i shvati kako je uopšte moguće da u drugoj deceniji 21. veka još uvek postoje ljudi kao što je ovaj… Nije mogla da pronađe pravu reč koja bi otelotvorila gnev i tako joj makar malo pomogla da svari ceo događaj.

Kretavši se ka glavnoj kapiji Yvette prođe kraj Jacquesovog novog četvorolitarskog Bentley-a. Flying Spur. Osmostepeni prenos koji ovu moćnu V8 mašinu doveze do stotke za jebenih 5 sekundi. Permanentnim pogonom na sva četiri točka. Točka od 19 inča hormiranih felni sa pozlaćenom “JB” gravurom između šrafova koji su pridržavali točkove za ostatak zveri. Trebalo mi je još davno sve biti jasno! –pomisli i uze telefon. Tražila je broj sms servisa za proveru dolaska autobusa Trans Gironde-a, prevoznika koji drži liniju Bordo- Arkešo. Listajući imenik baci pogled na kontakt iznad traženog broja. Njen nekada diler, sada više prijatelj- Tom. Osmehnula se…Volela je tog lika. Ispunjavao ju je pozitivnom energijom kad god bi se videli. Viđala ga je povremeno kada bi poželela da dune malo dobre trave. Tom je uvek imao pravu stvar. Bio je diler i bio je sasvim svestan toga. Bio je najbolji jebeni diler sa najboljom jebenom travom u celom Bordou. Imao je i najbolji sistem naplate duga. Dvojicu ogromnih imigranata koji nisu prezali ni od čega kako bi u Francuskoj stekli reputaciju opasnih njuški čime bi krčili svoj dalji put u kriminalnoj karijeri.

Yvette istipka poruku i dobi odgovor da je njen prevoz udaljen dve stanice i da pristiže za deset minuta. Zagledana u znak na stanici vratila je malopređašnje misli o Tomu i imigrantima. Vratila je zatim u glavu njen put od Jacquesove kancelarije do stanice. Sklapala je puzlu osvete.

Hitro izvadi telefon iz džepa i okrenu Tomov broj. “Gde si barabo moja najdraža! Šta radiš? Business good?”- podbola ga je.

Je li, šta radiš u narednih dva- tri sata? Jel možemo da se vidimo na kafici?

“Dog and the Duck”, za dva sata- odgovorio je Tom poslovno.

Eeeej može! Menjamo kafu za pivo! Imaju Trooper-a ponovo. Jesi li video da se reklamiraju na Trip Adviser-u? Matori se progurao, a… Od one rupe, jebo te! Za dva sata onda. Bisous!

Sedeli su u bašti omiljenog im kafea. Yvette je na sto izvadila njen ugovor o privremenom radu koji je potpisala u studentskoj zadruzi prilikom prihvaćenog angažmana u Aquafarmsu.

Vidi Tome…Jel ti beše imaš kraj sebe još onu dvojicu bezvratih mutanata? Tom potvrdno klimnu glavom.

Odlično!- nastavi Yvette. Treba mi vaša usluga. Vidiš ovu adresu?- pokaza prstom na ugovor gde je bila ispisana adresa sedišta Aquafarms-a koja je ujedno bila i adresa prebivališta Jacquesa Benoita.

Na ovoj adresi živi moj poslodavac. Napravio mi je sranje- ne bih o detaljima, dovoljno je da znaš da je vredno odmazde. Gledaj, lik vozi neki nadrkani auto i ono što meni treba je da ti tvoji jurišnici u toku vikenda naprave neku žešću pizdariju sa tim kolima. Način rada neka bude po vašem izboru, moj jedini uslov je da taj automobil postane neupotrebljiv. Jurišnici!- ponovi i zacereka se a Tom prihvati šalu i razvuče kez.

-Yvette draga, budi bez brige. Imaćeš vatromet u ponedeljak ujutru. Cena: 20 evra po šrafu za pavijane plus mojih 100. Ukupno 420.

420 draga, kapiraš? Sve u dim baby! – aludirao je na urbanu legendu koja govori o grupi gimnazijalaca iz San Rafael gimnazije u severnoj Kaliforniji koji su izraz koristili za susret na određenom mestu gde bi rivali gandžu. Svaki dan u 16:20. Toliko su dosledno to radili da je među članovima grupe pojam ” 420″ postao generalni eufemizam za „vreme da se upali“.

-Jebeni džanki! Smeškala se Yvette dok je brojala novčanice. Poljubi ga i krenu put kuće u potrazi za preko potrebnim mirom.

Ponedeljak, 07:15

Yvette je sipala kafu, lenjo se osvrnula i spustila pogled na novine presavijene na stolu. Pomislila je kako bi mogla pospremiti gajbu. Prošetala je do dnevne sobe nosivši u jednoj ruci šolju. Zavalila se u udobnu fotelju i posmatrala lišće kroz prozor. Guzicu joj je žuljao daljinski upravljač. Pomerila se, izvukla ga i upalila televizor. Prebacila je na lokalnu TV7. Imala je naviku da pogleda jutarnje vesti iz grada.

“…Idemo uživo do regionalnog puta za Arkešo, tamo je naša reprterka Danielle. Kažite nam koleginice šta se zapravo dogodilo i kakva je trenutna situacija? Koliko odavde vidim tu su i kola hitne pomoći i vatrogasci pored policije, jel tako? –Tako je kolega, u pravu ste…Naime, radi se o saobraćajnoj nezgodi u kojoj je teže povređen generalni direktor Bordeaux Aquafarms-a gospodin Jacques Benoit. Međutim za njegovo vozilo marke Bentley malo je reći da je samo “povređeno”. Automobil je pretrpeo potpunu štetu. Ono što smo uspeli da saznamo od očevidaca je to da su u jednom momentu automobilu jednostavno otpali točkovi što je i dovelo do nezgode. Kako nezvanično saznajemo iz izvora bliskih policiji spadanje točkova izazvano je prethodno otpuštenim šrafovima koji fiksiraju točkove što vozač nije primetio na vreme. Dalja istraga svakako će dovesti do novih rezultata o čemu ćemo naše gledaoce blagovremeno izveštavati…”

Yvette završi kafu i zaputi se ka kupatilu. Danas prijavljuje ispit.

Share:

Share:

Share:

Share:

Share:

Share:

Share:

Share:

Share:

Share: