Die Spieluhr

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa Mirjam, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Mirjam vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Mirjam, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Mirjam poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Mirjam umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Mirjam već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Mirjam u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Mirjam ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Mirjamino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Mirjam mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Mirjam do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Mirjam govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postigoše dogovor. Jer, govori Mirjam (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja, jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri- beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje:

Koliko je blještav moj mrak?

IGRA SLUČAJA

fankyyyy

Zveket ključeva koje laktom beše oborila na pod, prenuo je iz beskonačnog unošenja podataka. Odgurnula je stolicu od radnog stola i posegla da ih dohvati.

„Bože, koliko mi je samo mučno raditi posao kojim pokrivam šeficinu guzicu!“ – tihim je glasom šapnula sebi u dojke. „A, moram završiti inače će me streljati u ponedeljak. Dolaze joj revizori i sve izdatke moram potkrepiti računima i propratnim izveštajem. Brine me samo kako će u njihovim očima izgledati ovi astronomski troškovi za parkiranje po gradu. Jer, rekla mi je da sve one večere i menadžerska proseravanja sa klijentima, pokrijem kroz dnevne troškove terenskih operatera. Uostalom baš me briga, verovatno će i sa njima na vino i morske plodove. Bože, samo da se već domognem te jebene Kine… Pa, ne da ću da predajem žutaćima engleski jezik, nego će sve da se puši.“

Podigla je ključeve, otpila gutljaj vode iz flašice i vratila se nazad na posao. Sat je nemilosrdno klesao dvadeseti čas na večnu tablu vremena, deleći sa četiri kruga velike kazaljke ovaj petak od prošlosti.

„Jebo te, jel mi je auto još na parkingu?“- prođe joj, nakon izvesnog vremena kroz glavu te ustade od stola, kratko osmotrivši dve hrpe računa. Jednu veću,koju beše privela kraju i zbog koje sa osećajem olakšanja preturi pogled na drugu hrpu. Malu, sa svega desetak neproknjiženih predmeta, još uvek izostavljenih iz izveštaja. Prošeta do prozora, usput povlačeći suknju na dole.Bila joj se zarozala od dugog sedenja za računarom. Prilazeći prozoru pogladi dlanovima zadnjicu i pomisli kako bi joj prijala neka stručna masaža. Sa nekim stručnim maserom. Baci pogled na parking. Njen ljubimac verno je čekao. Presijavao se pod svetlom reflektora koji je, buljeći u tamu, obasjavao još jedan automobil što je Klarinom lepotanu pravio društvo na parkingu. Klara vide da je parkiran na mestu obeleženom za vozila kojima upravljaju osobe sa posebnim potrebama.Kratko se presliša i zaključi da Tom i Timoti, za koje su ta prva dva mesta bila namenjena, dolaze isključivo u prepodnevnim smenama. Pogleda na zid i časovnik joj dade naznaku u kom smeru da potraži rešenje njene male dileme.

Dovršila je izveštaj i u devet sati ugasila svetlo u kancelariji, ostavivši je da počine i odmori se od njenog prisustva. Da se isceli tišinom i tako sveža dočeka ponedeljak. Da se sretnu na novom krugu vodenice života, koja je melje u brašno namenjeno hlebu nekih dalekih ljudi. Onih, koji proživljavaju maštu svojih zaposlenih o kojima tobož brinu i zbog toga bivaju nagrađeni. Od strane onih, još daljih, koji čak i njih skrbe. Zamislite tek njihove nagrade. Ili onih gotovo nevidljivih… Najgore je biti balon kada je cilj naduvati ga što više.

„Još, još, još, želim još!“

Čulo se sa zvučnika iz sobe za nadzor objekta. Čuvši refren hita „Sisters of Mercy“ , stvar oko drugog automobila na parkingu postade joj kristalno jasna. Ljudi iz obezbeđenja smenjuju se na osam časova. Počevši od osam ujutro. Priđe sobi i javi se kolegi.

„Ćao Dilane!“

-„Klaris“- izbulji Dilan oči, glumeći Hanibala Lektora.

-„Dobro veče divna damo! Čemu ovako iscrpljujuć rad na kraju nedelje?“

„Imala sam nešto da završim za ponedeljak ujutro. Neizostavno. Nego… Ono je tvoj auto na parkingu, jel da? Zašto ga,ludaku, parkiraš na mestu za invalide?“

-„Klariiis“ otegnu joj nadimak kojim je samo on zove.

-„Postoje stvari koje bi morala znati draga!“

„Joj Bože, usraću se… Hajde gospodine Tajanstveni, podeli ih sa mnom.“- nadovezala se Klara, naslućujući Dilanovu sprdnju na koju ovaj uvek beše spreman.

-„Ja jesam invalid, draga!“

„Kako, majke ti? Osim, možda, umno“ – začikavala ga je, svidevši joj se što joj poče popravljati raspoloženje.

-„Vidiš, draga Klaris, ja imam tri noge. I to mi zaista ne bi bio problem i nikada se nikome ne bih zbog toga obratio… Ali, greškom prirode, vidiš, ta treća noga izrasla mi je samo do dužine kolena ove dve redovne. Eto, tako sam ja stekao pravo na svoje parking mesto draga!“

Klara se zacereka.

„Lud si! Hvala ti što si mi ulepšao veče. Skloni taj auto odatle, ne treba ti da naiđe onaj orangutan od direktora pa da ti kenja zbog gluposti…“

-„Ne brini draga! Ja sam kopile klovna i balerine i imam srce za svakoga od vas. Hvala ti u svakom slučaju! Lep ti vikend želim“- napravi naklon i osmehom isprati Klaru iz zgrade.

„Laku noć ludače!“- pozdravi ga Klara.

Par dugih, tankih nogu u dubokim kožnim čizmama prenese je preko parkinga. Sede u svoj automobil i krenu put centra grada. Petkom se kući vraćala tek nakon izlaska. A izlazak je počinjao čim zamakne dovoljno daleko od zgrade u kojoj je radila. Dovoljno da bez bojazni može potegnuti iz pljoske koja je uvek spremna čekala u pregradi za rukavice njenog malog automobila. Njenog ličnog prostora, hroničara navika jedne dame.

Sa prvim gutljajima „dvanaestice” kako je volela zvati viski po godinama koje je odležao čuvajući se za njeno žedno grlo, Klara je namicala masku svoje druge stvarnosti. Piće joj je pomagalo da na svoj „dodatni posao” gleda kao na prolazni alat kojim se rešila poslužiti kako bi što pre došla do preko potrebnog novca kojim bi ostvarila svoj krajnji cilj. Odlazak u novi život. Sreću. Ovo je bio samo korak koji se morao napraviti na tom putu. Ovo je bila njena žrtva. Srećom, njen „duh iz boce“, star dvanaest godina celu je stvar činio lepšom, zanimljivijom i napaljivijom. Kraj njega joj je bila potrebna sva ljubav koju može dobiti. Vitka plavuša kratke kose, očiju pozajmljenih od lisice. Kao da je znala da će joj jednom zatrebati kako bi potražila i zavela svoje noćne mušterije. Klara, za korisnike njenog tela- Lukrecija.

Nekoliko raskrsnica i nekoliko gutljaja dalje nalazila se adresa njene prve večerašnje posete. Kraj u kojem su ljudi živeli u starim zgradama čije su fasade bile opšivene limom.Cele zgrade bile su uvijene u srebrni limeni oklop, sa prorezima za terase, prozore i vrata. Ovo je šezdesetih godina prošlog veka bio projekat čiji je cilj bio da stanovi visokih plafona lakše sačuvaju toplotu. Grejanje je, zbog starog toplovoda i nemogućnosti njegove zamene bilo oskudno te je ovakav vid fasade bio najprirodnije rešenje nekog genijalnog gradskog arhitekte tadašnjeg vremena. Zgrade su prozvali „limenkama“, stanovi su ostali hladni a sav iole čestit svet potražio je bolje uslove za život. Jer, osim što je stare zgrade izvrgao ruglu, limeni pokrov nije imao nikakav drugi učinak.

Pola veka kasnije, u jednoj od tih limenih zgrada u još uvek hladnom stanu sa visokom tavanicom zarađivala je Lukrecija novac koji je skupljala za odlazak. Rukama, jezikom, ustima. Pogledom i uzdasima.

-„Hej, stani malo Lu!“- reče Sem, njena stara mušterija, povlačeći je za za kosu i odvajajući joj usta od njenog prvog plena u ovoj noći.

„Kaži Semi? Nešto nije u redu? Da ga stisnem jače, možda? Reci srećice, šta god poželiš!“

-„Lu, dolaziš mi na gajbu svakog petka, evo skoro će godina! Neću više da mi samo pušiš. Hoću seks! Hoću da sam u tebi! Želim urlik mašine, želim da sijamo jače od Sunca, da između naših svetova više ne bude prepreka, da se oslikamo jedno u drugome…“

„Sem, lutko. Vidi ovako…Sladak si u toj svojoj strasti, ali, zbog mene, hajde samo lezi dole i opusti se. Lu će ti progutati večeras bez doplate, ok? Kasno je za ljubav Sem. Palim odavde. Iz ovog grada, iz ove zemlje, sa ovog kontinenta.„

-„Ah, tako… Znači da ću uskoro morati da ti potražim zamenu. Dovraga, biće to težak posao. Ok lutko, ako tako stoje stvari…” promeškoljio se, podmetnuo jastuk pod leđa i zadovoljno odahnuo.

-„Onda dovrši ono što radiš najbolje u gradu.”

-„Nedostajaćeš mi. Hajde, nastavi. Pedesetka ti je na stolu. Kad završiš, samo me ostavi da zaspim. I da! Nek ti je sa srećom u belom svetu.”

„Važi Sem! I hvala ti. Sada, ako dopustiš…”

Smotala je pedeseticu u džep i pogledala Sema želeći da mu se javi. Već se bio raspuzao preko ležaja kao crkotina i hrkao. Izašla je bez pozdrava. Zatvorila mu je vrata od stana i pripalila cigaretu. Plamen upaljača osvetlio je tamni hodnik. Zgodan način da vidiš prekidač za svetlo. Nikada nije naučila gde se tačno nalazi. Lukrecija nije obraćala pažnju na detalje. Bila je suviše pohlepna i gladna promene. Proganjao je miris sopstvene starosti. Plašila se nemoći i potrebe da budeš vezan za jedno mesto zbog obilja lekova i ambulanti. Bila je rešena da te dane dočeka u nekom drugom, lepšem životu.

„Ah, sad u memljivu rupetinu na seansu sa onim gubitnikom…“- paleći automobil, podsećala se svoje sledeće mušterije koja je željno očekuje. Bob, sredovečni, mršavi muškarac. Ličio je na neuhranjenog pacova. Pitanje je da li to zapravo i jeste pa se odlično prerušava u čoveka, govori i krije rep. Niko to još nije utvrdio. Lu bi možda i mogla- kada bi je zanimalo. Ali sve dok je plaćao dve stotine po „seansi“ Lu nije bilo važno da li je to čovek, pacov, aligator, šta god…

Jedina stvar koja joj je zapravo smetala dok se pravila da sluša pacolikog Boba je bilo je mesto u kojem ovaj obitava. Ipak, evo je i večeras ispod neonskog natpisa koji od osamdesetih stoji tu i greje temena onih koji su na putu da kroče u sanatorijum izgubljenog vremena. Kroz staklena vrata je već videla zdepastog kelnera odevenog kao da je krenuo na sopstveno krštenje vodeći sebe kao kuma. Sa sve prslukom i belom leptir mašnom. Kraj njega šef. Viši, jače vilice i tlačiteljskog pogleda. Teško mu ide sa osmehom. Ipak, dočekuju goste. Svako ko bi ušao, imao je priliku doživeti ovakvu inicijaciju. Dva starca, jedan još uvek nesiguran u sebe i njegov mentor, Šef koji je tu kad god zagusti oko jelovnika. Jer se od trideset pobrojanih specijaliteta zapravo spremaju i služe tri. Ona najgora, koja svojim imenom odbijaju pogled i racio.

Lu prođe kraj tih ljudi i odšeta se do prostorije koja je bila malo uvučena i u kojoj su se nalazila dva stola sa po četiri stolice. U kraju prostorije čiviluk, nasuprot njemu ogledalo. Divan ambijent.

Za stolom sa desne strane, skriven između flaše najjeftinijeg piva na svetu i dima cigarete koja mu je virila iz šape, škiljio je pacoliki Bob. Izrazom lica koji je samo Lu mogla da protumači kao radovanje pozdravi izbaviteljku svoje duše.

-“Lukrecija… Lusi! Hajde sedi! Naručih i tebi jedno, čim sam te video kroz staklo vrata. Sad će ga doneti.”

”Hvala Bobi. Nisi trebao, srećo! Ali ok.” primeti da malo zapliće jezikom dok govori. Podiže obrve kako Bob ne bi provalio da je „obavila pripreme“ za sastanak. Uvek mu je govorila da upravo dolazi sa posla. Bob je mrzeo taj njen posao na kom svakog petka radi do ponoći. Zaista su joj šefovi bili grozni. Gori čak i od strogog šefa odgovornog za sede vlasi i uplašen pogled kelnera koji upravo donese flašu piva za Lu.

-”Uživajte, prijatno!” – skrušeno je izgovorio, povlačeći se. Senka. Duh tog ružnog mesta.

”Bobiii! Pa kako si dušo? Šta se dešava po pitanju onog kredita? Jel si rešio nešto sa tvojima iz kancelarije?” uputila je Lu Bobiju temu za razmišljanje, kupujući sebi vremena da sa prvim gutljajima pokrije povremeno nerazgovetan govor, opravdavajući ga umorom i pivom. Morala je da zaštiti svog ”duha iz boce”. On joj je pomagao da prebrodi sve ovo. Da istraje.

-”E, izgleda da će biti nešto ipak. Bila je ta žena, znaš. Knjigovođa. Ona mi je rekla da mora da mi odradi još neku, administrativno… Nešto, ne znam. I onda ću moći da idem u banku sa tim papirima.“ –mučio se siroti Bob sa birokratskim terminima.

„Administrativnu zabranu, jel to srećo?“ izruči kao iz topa Klara/ Lukrecija, stari kancelarijski lisac.

-„E, to! Bravo Lu! Kako ti to sve znaš, jebote! Totalni si genije čoveče, mora da te baš cene u firmi, jel da? Ja bih se sa takvim poznavanjem pokušao izboriti da me ne drže ovako do kasno na poslu, znaš? Probaj, ozbiljno ti kažem!”

”Ljubavi, to je samo petkom, da ne bih radila subote kao ostali, znaš!”

-”Ma znam draga, ali vidi kako izgledaš. Baš se vidi da si umorna. Jedva govoriš!”

”Moja brižna dušice!”

U prostoriju tada uđe drugi par. Sedoše za sto sa leve strane te se raskomotiše. Lu je volela kada oni dođu. Tada bi Bobu nabacivala teme za razgovor birajući ih tako da ovome zaokupi punu pažnju. Jer, Lu je primetila muškarca iz susednog para. Zgodan, lep i potpuno stran i neprirodno spojen za tu ženu sa kojom dolazi ovde. Starija, negde Bobovih godina, lica napadne polovnjače. On je, međutim bio pogledom zakovan za sto, očiju koje su znale da je pametniji od svog vršnjaka ali je situacija bila takva da je zveket matorkinih zlatnih ogrlica diktirao takt kojim će uskoro zapevati neku lepšu pesmu.

Poltergejst im sa limenog poslužavnika položi na sto skoč i vodu za gospodina, merlo kaberne za damu. Zatim pogleda u Boba i klimnu glavom potvrdivši da je shvatio šta znači Bobovo kruženje šapicom iznad njegove i Lukrecijine flaše. Bob mu namignu i nastavi da priča.

-”Lu, znam da si umorna i da si na kraju snaga. Zapravo se i prilično vidi na tebi posle ovih nekoliko tura. Ipak, voleo bih da me saslušaš na minut.

„Samo reci dragi, znaš da te čujem…“ potvrdi mu Lu svoju odsutnost, znajući da Bob to ne može shvatiti.

-„Vidi Lukrecija, stvar je u sledećem. Ja znam da smo ti i ja počeli naše druženje po ceni koja jeste. I pod uslovima da ćeš samo da mi glumiš pristojnu ženu, sa kojom me neće biti sramota izaći u grad i sesti na ovako neko mesto, biti zadovoljan i srećan što sam viđen u društvu. I ti sve to radiš savršeno i ja sam ti zaista zahvalan. Sad, ono što bih ja želeo je, da ti i ja, kad mi prođe ova stvar sa kreditom, uplovimo u jedan poslovni poduhvat! Ja sam nešto razmišljao i shvatio da bi bilo sjajno kada bi dole, ispod mosta, u onom prostoru gde je bila farbara, otvorio sexy shop. Ja bih uleteo sa kintom a ti bi bila domaćica i vodila bi celu priču? Šta kažeš, a? Nema više rada do kasno za druge ljude, radiš za sebe pa i ako zaglaviš znaćeš zašto si! Ako me razumeš.”- namignu joj šeretski, na kraju izlaganja.

”Bobi, hajde da tu priču ostavimo za sledeći susret. Suviše sam umorna srećo! OK? Nemoj da se ljutiš, sviđa mi se cela stvar, ali ti je Lusi večeras na izmaku snaga. Zaista nemam više mesta u glavi. Morala bih poći, dok sam još u stanju da vozim.“

-„Sve je u redu mala! Priđi sad preko stola, uzmi me za ruku i poljubi me. U šaci mi je tvojih dvesto za večeras! Hvala ti. I razmisli o ovome!”

Lažno se poljubiše. Lu prođe kraj kelnera duha i njegovog šefa koji joj na vratima poželeše laku noć.

-”Može još jedno za mene. I račun. Da joj ne smetam dok sprema večeru” iscerio se pacoliki Bob nad beskrajem mogućnosti sveta svojih laži.

”Stiže”.

Bob se zadovoljno pogleda u onaj zid sa ogledalom. Pogled mu se susrete sa očima zlatne koke od susednog stola. Njegova vršnjakinja mrsila je prste pijanog mladića.

Narednog petka na istom mestu…

-”Oprostite gospodine Bob! Želite li još jedno?“ upitao je kelner u beloj leptir mašni Boba, nakon što je uslužio damu sa čašom merloa i njenog mladića sa uobičajenim skočem. Upravo su stigli.

„Ne, hvala prijatelju. Sačekaću još malo. Očekujem Lukreciju, već je davno trebala biti ovde. Ona i taj njen posao. Mnogo se žrtvuje zbog njega.“

-„U redu gospodine Bob. Za pola sata se svakako vidimo!“

„Mislite?“

-„Znam!“

U tišini svoga stola, koja je večeras nekako unosila zebnju u njegovo srce, Bob je čekao. Slušao je pucketanje cigarete i zveket đinđuva napaljene matorke od preko puta. Krajičkom oka osmotrio joj je usne. Bile su prepune šminke. Pričala je. Cela se bila unela u objašnjavanje:

“Slušaj me mališa… Vreme ti je da kreneš da igraš ozbiljnije, ok? Završio si školu, diplomirao. Posao nemaš. Niti ćeš ikada naći posao za koji si se školovao. Jer ti svoj posao odavno odrađuješ. I savršen si. Hajde lutko, vreme je da to priznaš sebi! Da jebeš za kintu. Nije to nikakvo štekovanje love niti studentski džeparac. Ti si žigolo. Moj žigolo. Stoga, imam predlog za tebe: Dole, ispod mosta, postoji prostor koji grad izdaje. Nekadašnja farbara, ali pošto je na mestu na kom jeste, niko ne želi da ga pogleda. Tu nastupamo ti i ja. Ja ulećem sa novcem, otvaram sexy shop sa kabinama za gospodu i kabinama za dame. Ti si domaćin i vodiš celu priču. Skidaš posao sa kurca!” zasmeja se kad završi.

Mladić bez reči uze čašu, podiže je neobraćajući pažnju na maramicu-podmetač koji se beše zalepio za dno. Ispi svoj skoč u cugu i po prvi put otkako dolazi ovde, tresnu čašom o sto.

-”Mislio sam da ovih poslednjih pola sata našeg viđanja nikada neće proći. Hvala vam na svemu! Hvala na lepim rečima, hvala na poslovnoj ponudi. Nažalost, predlog ću morati da odbijem. Noćas letim za Kinu. Dobio sam posao u struci. Posao profesora Engleskog jezika.“

Ustade, uze joj ruku i poljubi je iznad prstiju.

-„Bilo mi je drago. Neka vam je sa srećom sa tim… poduhvatom“. Žurno napusti prostoriju, ostavljajući za sobom par stolova, dvoja otvorena usta i četiri oka koja su se panično krenula tražiti. Svako iz svojih razloga.

Potragu im omete kelner sa belom leptir mašnom. Nosio je obećano piće gospodinu Bobu.

„Izvolite, gospodine Bob! Ovo je na račun kuće. Ovo mesto zna za tugu. Lu je otišla. Neće se više vraćati.”

-”Hvala, prijatelju. U tom slučaju- donesite i jedan merlo za damu. Na moj račun!”.

Crimson Jesus

Untitled

Noć je bila tamna, pivo mlako a kokain loš. Jedva da je radio. Vozeći do Bulevara Nade trnuo sam u nameri da ponovo osetim onoga sebe kakav bejah na početku cele ove igranke oko mog talenta. Ja, Emilio slikar sa obronaka Svetle planine, umetničke enklave Najvećeg grada na svetu. Razgovaram sa parom očiju iz retrovizora.

-“Jebo te, sećam se te slike čoveče… Ja, u malom iznajmljenom stanu, sedim kraj prozora i gledam u park i košarkašku arenu preko puta moje zgrade. Napolju mrak, sneg koji se topi i grane koje njišu najupornije listove, koji zimu ponosno dočekaše vijoreći se na severnom vetru. Kraj mene radijator, na radijatoru bela najlon kesa. Na njoj plavim markerom ispisana reč: „Repovi“

Da, beše to kesa sa svinjskim repovima koju sam izvadio iz zamrzivača u nameri da ih otopim i sutra od njih napravim gulaš. Jer sutradan je dolazio taj agent prodaje šta li je već, taj bucmasti peder, koji je želeo da mi pomogne da uspem po svaku cenu. Prepoznao je, kako reče, u meni izdanak divljine, čvrst kao kamen i surov kao morska hrid. Odmah sam shvatio da su jedine dve stvari koje je taj tip od mene zaista želeo bile procenat od prodatih slika i centimetri moje kite.

Međutim kada ti neko uz gulaš od svinjskih repova pomene hiljade dolara vredne ugovore, izbor i nije baš najsretniji. Jer, naravno, prihvatiš netremice. Prihvatiš i lažni osmeh i manikirane prste koje ti pogled navode ka isprekidanoj liniji u dnu papira. Onoj, na koju ćeš svojim potpisom staviti do znanja da si od strane svog agenta upoznat sa svim aspektima koji iz Ugovora proističu. Direktno ili indirektno.

Naravno, prilikom potpisivanja pojma nemaš o čemu je zapravo reč. Jer, ti si slikar. Jebeni slikar. Dovoljno je da tvoj sagovornik kaže jednu jedinu reč i začika tvoju radoznalu umetničku maštu. Onu prokletu, neodoljivu. Tako udružene, mašta i reč u tebi potegnu okidače i već narednog trenutka gledaš mu iz očiju siže života. Strahove i strepnje, radovanja i nade. Vidiš šta voli, čega se stidi, čime se ponosi… I sve to u par minuta razgovora. Kako, do đavola, onda da potpišeš da si sa nečim saglasan? Jer dok izlaže tačke ugovora, ti pokušavaš u njemu otkriti koliko će te zakinuti. Da li ćeš i dalje jesti repove dok on bude menjao svoj stari srebrni escajg za još stariji. Ovoga puta sa nekog srednjovekovnog dvora, po mogućstvu.

No, potpisah ipak.

-„Može sada poljubac?“

-„Ne baš!“

-„OK, dragi mladiću. Biće prilike. Dobrodošao i lepo se snašao u životu poznatih!“ Namignuo mi je iskrivivši lice u idiotsku grimasu.

-„OK, hvala!“- pružih mu ruku i najebah mu se matere u sebi preko učtivog osmeha. Već sam tada počeo shvatati kako mašina zapravo radi.

Par meseci kasnije, punio sam izložbene ateljee na Bulevaru Nade. Punio sam i novčanik. U banci su mi odobrili stavljanje nadimka između imena i prezimena. Stvar prestiža ovde na Ostrvu Umetnosti.

Emilio „White Trash“ Tenaglia.

Voleo sam svoj život tih dana. Nisam razmišljao ni o čemu. Bele linije, zelene novčanice, semenke koje pucaju i buše košulje. Raj. Raj u koji sam uplovio suviše glupo, suviše mlad i nesvestan da sam svoje telo, svoje suze i strahove, svoju dušu o koncu, ponudio debelom mesaru koji me je seckao i prodavao na kilo. Ne želeći izgubiti ono što ja mogu da stvorim. Kada ne bih imao gotovu sliku, bio sam u obavezi pojaviti se (iskreno, donosili su me iz ateljea) u sred noći u Najpoznatijem klubu Najvećeg grada. Tu bi mi mesar moje duše turio plajvaz u šake i tada sam potpisivao jeftine reprodukcije svojih slika. Na njima beše odštampan QR kod koji je vodio ka mojoj službenoj stranici na Globalnoj mreži. Bio sam popularan. Bio sam white trash superstar. Pijan i drogiran 24/7. Nazdravljao svojoj slavi, gušeći se u lažima koje sam niz grlo spuštao. Jer nisam bio „Pikaso današnjice“, niti sam bio „Vizionar o kome će tek budućnost posvedočiti“, kako naslovi štampe o meni tada pisaše. Ne. Bio sam još uvek Emilio. Drugar sa kistom, paletom i temperama koji po sniženoj ceni dobija svinjske repove u bakalnici iz komšiluka. Bio sam normalan, prizeman i skroman. Nisam želeo stan na Aleji bogatih, kola iz poslednjeg broja Automagazina niti svu tu drogu i skupe godine berbe. Ne! Ipak, mimo svoje volje postadoh Crni Isus Najvećeg grada na svetu.

Naravno, takva titula sa sobom donosi određenu odgovornost. Kao i očekivanja. Grimizni anđeo- svedok pokopa naših sopstava. Onih čistih, kojih se ni vi, zajedno sa mnom ne možete zapravo setiti jer je toliko toga prošlo od tada. Sakrivasmo se ispod jastuka punjenih perjem rajske ptice. U tom mraku i strahu pronalazili smo srodne duše. Pod jastukom se ugušili. Vaskrsli u zmije, šišteći dvostrukim jezikom: „Sve je isto kao nekada!“

INSPEKTOR TODOR KRUNIĆ

– Muka mi je bre više od ovog posla! – gunđao je dok je u ogledalu posmatrao lice koje mu je svakim danom sve više postajalo strano. Znao je da je to on- ali ipak… Ovaj čovek u čiji se odraz jutros upiljio, sve manje je oslikavao ono što u sebi još uvek nosi. Menjao se. Parao se poput rukava starog džempera. Nestajao i kopnio. Lišen priznanja, lišen odlikovanja, nikad spominjan kao stub jedne službe.
Todor Krunić, poreklom iz Dalmacije, rođen i odgojen na Novom Beogradu. Inspektor odeljenja za krvne delikte u drugoj polovini svojih četrdesetih i u drugoj polovini svoje karijere.
Todi– nenametljivi spektor iz kraja, koji bi ponekad imao običaj da svojom značkom primora lokalne dilere da mu prodaju nešto trave.

– Krvni delikti- jebote što lepo zvuči kad se ovako uvije u celofan, a? – govorio bi klincima.

– Jel znaš ti sinak šta to zapravo znači?
Naravno da ne znaš, jebi ga! – odgovarao bi umesto sagovornika, nastavljajući:

– Ne znaš, jer si balavac koji se naložio na tu uličnu, narko – krimi priču pa tripuješ po komšiluku. E, zato ću ti reći šta znači…

Kada bi deci željnoj lakog novca objasnio da oni sa njim neće nikada imati problem, jer će njegov slučaj da postanu tek nakon što svojom krvlju celivaju asfalt koji ih je podigao – prodavali bi mu robu. Sa knedlom u grlu i uz obavezan popust. Todor, međutim, nikada nije koristio povlastice. Uvek je plaćao punu cenu, govoreći da se zbog prljave love mnogo velike stvari u životu stavljaju na kocku. Zato je, dok je ima i dok kombinacije traju, treba koristiti i uživati u svemu što može da ti pruži. Jer, na kraju će taj ( i takav) novac doći da naplati sebe. Kao klatno koje ti pruži nezaboravnu vožnju do same ivice energije. Do nulte tačke. I tek što iskusiš taj magični trenutak, već će nezaustavljivo krenuti da te vraća u ponor iz kog si potekao.

…

– Sviće. Kreće opet ista, jutarnja priča. Smog, reka ljudi, krkljanac u centru, haos na Gazeli… Stvarnost na očigled. Sunce ti jebem, nisam nos iz gajbe promolio a već mi dan ide na đoku! – mrmljao je gaseći računar na kom je celu noć pokušavao da uklopi profil i motiv još uvek nepoznatom počiniocu kojem treba da nakači odgovornost za delo koje je prodavalo jučerašnju dnevnu štampu:

„Horor u parku kod škole – silovana pa obešena”

Oblačeći se, otpi gutljaj kafe i okrenu broj.

– Dobro jutro Simo! Vidi, znam da je pet sati i da spavaš i to, ali daj zovi one tvoje hrčkove iz noćne i najavi me na uviđaj! Nešto mi je palo na pamet, hteo bih da proverim, okej?

-Pobogu Todore, pa zašto mi radiš ovo bre? Teraj se u kurac idiote jedan! Pet sati, ej! Pet je sati mili! Zvaću ih, idi u pičku materinu…
-Jebeni drogoš – čulo se dok je Simo, načelnik odeljenja arhive u kojoj se skladištio i sav dokazni materijal predmeta u postupku, spuštao slušalicu. Todor je nekako bio zavoleo taj pozdrav. Iskreno je uživao prenuti ga iz sna i naterati ga da se digne iz upuvane postelje budeći gospođu koja počinje da pizdi čim oseti da se čaršav pomerio. Sklad. Brak. Ljubav. Kako da ne!

…

– Simo šupku, evo ti stiže dan. Ti, gospođa i horde vama sličnih izmileće uskoro, pretvarajući se da su sveži i puni energije. Naturićete na svoja lica onaj providno lažni kez i krenuti da drobite dan. Ceo je jebeni svet počeo da fura taj televizijski osmeh. Eto u kakvom svetu ja moram da rešavam zločine. Kako brate, kako kad su svi postali isti? Pa čovek sam majku mu, nisam krvoslednik! – mrmljao je Todor nazuvajući cipele.

-Ljubavi, pa ti si ponovo bio celu noć budan? Zašto to sebi radiš srećice? I gde si da me poljubiš, tvoju malu devojčicu koju čuva opasni, veliki policajac? – mlela je ulazeći u kuhinju Marina, Todorova supruga, toliko brzo, kao da je celu noć šmrkala spid.

-O, dobro jutro i tebi! Samo skuvaj tu kafu, molim te i ne kenjaj mnogo. Klonja služi za te stvari. – iskusno je oladio gospođu u dve rečenice i zapalio iz gajbe. Seo u auto, okrenuo ključ i postao deo jutarnjeg saobraćaja.

…

– Šta misliš da je pomerimo na onaj zid do svoda, a?
– Hajde…Jel’ ovde?
– Da!

– Tu vam je do jaja! – odgovori Todor ulazeći u kafanu u nadi da će pomoći da vlasnik i konobar pronađu zajednički jezik i dogovore se oko novog mesta sa kojeg će limena reklama ukrašavati zid. Posledično, da mu se nakon toga posvete i usluže.

-Ne znam da li ste možda primetili ali te vaše zidove niko i ne gleda, ja da vam kažem. Bolje razbacajte novine po stolovima.

– Ej inspektore Kruniću! Dobro jutro i hvala na savetu! Uvek volimo čuti reč svojih gostiju.

-Da sam na tvom mestu, pre bih mi se zahvalio na čitavoj vilici nakon svog onog trubljenja, isecanja i prelaska kroz crveno. Video sam te Tomo, u onoj tvojoj kanti od audija. Malo se bahatimo po ulici, a momčino?

-Joj izvini druže, kasnio sam na posao… i bilo je žuto kad sam prešao. iskrivio je i gazda Toma lice u TV kez, nadajući se da će iz Todora izmamiti trunku razumevanja.

– Zajebi me sa tim osmehivanjem. Obojica znamo da sam zaradio svoje besplatno piće za danas, zar ne?- upita Todor, namignuvši.

-Naravno. Kiselo se smešio Toma, strepeći od količine pića koje će Todoru kliznuti niz grlo, donevši mu pritom čist gubitak. Jer Todor je mogao da potegne. Veoma.

-Ne beri brigu Tomo, samo dva tri krateža da me krene inspiracija. Imam neko sjebano ubistvo na kom moram da poradim. Poštedeću ti džep ovoga jutra.
Krenuli su viskiji sa vodom. Jedan, drugi, treći…Todor je zamišljeno gledao u prazninu koja beše potisla ostatak njegovog sveta. Niti je više ikoga čuo, niti je išta video. Samo mrak, tišina i pitanja koja lete oko glave poput razbesnelih stršljenova. Zašto? Ko? Kako ga uklopiti u priču? Kako obezbediti čvrste dokaze? Zašto baš park i to vešanje? Je li bila neophodna tolika pompa?

…

– Do kurca! – promrmlja sebi u bradu.

– Moraću debelo da se oznojim oko ovoga. Valjda će i neki indijanac za pakovanje da ispliva…

Uzdahnu duboko, odgurnu se od šanka i zaputi ka izlazu.

– Hvala Tomo. I pazi kako voziš!

– Sve okej inspektore Kruniću. Dođite nam ponovo.

– Naravno da je sve okej!

Zaputio se do stanice. Dan je kuljao sa istoka, bojeći zoru u crveno. Noć je uzmicala sklanjajući se do večeras, kada će iznova progutati Sunce. Igra svetlosti i senki. Opsena prirode.

– Dobro jutro gospodo!

– Jutro Kruno! Otkud tebe? Mihajlović je bio zvao da te najavi ovima u jazbinu. Bio je besan što ga ponovo budiš.
-Znam dečkonja. Uvek mu to radim. Prdonja matori!

Nasmejaše se obojica, pružiše ruku jedan drugom. Razmeniše još par reči na prijavnici osme policijske stanice. Todor se zatim zaputi hodnikom ka liftu. Pritisnu dugme sa oslikanom strelicom na dole.
– Idemo dole… Čudne li simbolike, pomisli. Vrata se otvoriše i on kroči u odeljenje arhive.

– Pozdrav društvo! Šta se radi?

– Pozdrav inspektore! Kao i obično… Police pune pečata raznih sudbina, sudije koje ne potpisuju revers i hladna kafa od kuće jer nam je aparat u kurcu. A niko od nas nema želju da se penje do narkotika na peti sprat zarad kafe. TV radi i to je ok. Večeras je utakmica. Menjao sam smenu, radiću duplu, da bih u miru mogao da gledam. Kući me izludeše i klinci i žena. A? Šta kažeš? Mudro, a? To za smene.

-Pravi si detektiv Manojlo, nema šta! Kako si to samo dobro odigrao. Moram da ti priznam – vrhunski si strateg! – kuražio je Todor debelog Manojla, službenika iz arhivskog.

Tip je bio toliko prizeman i jednostavan da je Todor prosto voleo ponekad doći ovde samo da bi prozborio sa njim po koju reč.

– Nego, da te pitam.

– Kaži druže moj?

– Treba da pogledam onu od pre mesec dana. Parkić u gradu, ubodena iglom za štrikanje u srce, sirotica. Sećaš se?

– Da, da…Dokle se stiglo sa tim? Ima li pomaka? Jeste uhvatili manijaka već?

– Ništa još, dobri moj Mane ali mislim da sam mu na tragu. Mislim da su to i ovo od preksinoć dva povezana ubistva. Zato mi i trebaju neke stvarčice. Pokušavam da uklopim nešto…

– U bre, nadam se da će mu se najebeš milosne majčice! Izvoli druže, uzmi šta ti treba. Samo mi nije jasno kako će tu išta da pronađeš? Ja se divim kako na kraju rešite slučaj, majke mi mile! Ne znam kako to vama inspektorima polazi za rukom jer po tom dokaznom materijalu nema ničega više osim polu – otisaka, prašinčine, skorene krvi i trake sa delovodnim brojem pod kojim je kod mene zaveden.

– Umetnost Mane, umetnost! – nasmeja se Todor, uzimajući dugu iglu na čijoj je oštrici pre trideset dana jedna duša predata Svevišnjem.

-Šalim se druže, naravno! – potapša Maneta po ramenu.
-Analitika, usmeravanje, konstrukcije, odbacivanje izgrađenih teorija, prisvajanje novih teorija, pravi otisci prstiju, lažni otisci prstiju, nedostatak dokaznog materijala, logički ćorsokaci…pakao druže moj! Tako se rešavaju slučajevi. Vidiš da je šest ujutro dobri moj… I? Jel jebem ženu? Ne! Radim na slučaju!

Manojle se nasmeja. Todor mu uzvrati osmeh.

– Jel ima novosti sa kamerama oko parka u vezi one mukice od preksinoć? Okačene u parku između naše stanice i škole?

– Ništa novo, samo snimak sa uviđaja iz patrolnog vozila kada je pronađena ujutro i na njemu ti koji si bezbroj puta protabanao po tom delu parka, tražeći bilo šta…

– Znam! I obilazio okolne zgrade kao kreten u potrazi za bilo kakvom kamerom. Znaš li koliko ih je po kraju?

– Ne!?

– Jedna! I to naša, u dvorištu stanice. Pokriva deo stanice gde su vozila. Jedino ona baca malo sliku i u park, ali ništa nije zabeležila. Jebote, ubistvo pored naše stanice čoveče! Kao da nam se neko ruga u pičku materinu… Strašno! Nego, pamtiš li ti Mane kad je baš ta kamera uhvatila Radovana kako trsi onu malu iz kadrovske u onom ulubljenom puntiću?

– Ha-ha-ha! Gde bre toga da se ne sećam! Ha- ha-ha!

– Otišao sam dobri moj! Ne daj se!

– Ćao Kruno! Srećno druže. E, što me dobro nasmeja, e! Jel se sećaš ujutro face kad je shvatio da smo svi pogledali snimak! A- ha-ha-ha!

Todor je već bio na vratima. Mahnu rukom u znak pozdrava. Pokupio je dokazni materijal i zaputio se ka svom stanu. Kasnije će da izađe na teren i poradi šta ima.

…

Sačekavši veče, izvukao se iz kuće i krenuo u potragu. Morao je naći nešto. Bilo šta! Zar da čeka svakih trideset dana na novo ubistvo. Nije mogao da dozvoli da se za mesec dana ponovo pune naslovnice dnevne štampe. Bio je odlučan u nameri da koliko večeras završi sa tim. Razmišljao je: u parku, mestu zločina od pre mesec dana- postavljen je policijski punkt na sred parka i uspostavljeno celodnevno dežurstvo. Da je ubica potpuni idiot, to mesto mu više ne bi palo na pamet. Parkić između škole i osme policijske- mesto zločina od pre dva dana još uvek je pod budnim okom komšiluka željnog nove senzacije. Željnog pažnje novinara i kamera. Poziva rodbine iz daleka, koja na vestima prepozna adresu.
Ne. Ta dva mesta nisu nikako više predmet njegovog interesovanja. Međutim je Todor, iskusni inspektor osme gradske policijske stanice, bivao sve snažnije privučen istančanim predosećajem da večeras mora biti napolju. Tumarao je ulicama koje su gubile svoje oštre konture pod plazećom izmaglicom novembarske noći. Žuta gradska svetla su iz trena u tren sve više gubila moć da osvetle prostor oko sebe.
-Do đavola, sad može biti bilo gde. Ako bude…
Noć je odmicala. Mirna, tiha, umotana u maglu. Ne čuju se sirene, motorola ćuti. Todor se, obilazeći grad približio stanici. Na svega dva bloka od radnog mesta, shvatio kako je na izmaku snaga.
Otići ću da se pozabavim papirima, kad sam već tu. Obiđem još ovaj kvart i večeras ne hodam više po busenju makar šta da je u pitanju- pomisli.
Bližilo se osam uveče, magla je bila gusta kao testo. Tek na par metara vidljivosti nedrila je noć retke prolaznike. Uglavnom vernike – članove crkvenog hora koji su išli na večernju probu koja je ovako kasno organizovana jer članovi drugačije nisu mogli da se usklade zbog dnevnih obaveza.
Todor se zagleda u časovnik. Vreme je oticalo. Sam na ulici, upadljiv i sablasan u toj magli Todor je gledao na sat. Možda bi to moglo biti i ovako– pomisli i krene bliže crkvi.
– Izvinite mlada damo! Inspektor Krunić iz osme policijske.
– Izvolite inspektore… Marija, bibliotekarka iz knjižare preko puta vaše stanice, znam vas iz viđenja. Kako mogu da vam pomognem? upita mlada komšinica kroz osmeh.
-Pretpostavljam da ste krenuli na hor pa vas neću mnogo zadržavati. Stvar je u tome da radim na profilisanju u vezi određenog zločina i trebala bi mi vaša pomoć na trenutak.
Svakako! Imam par minuta.
-Odlično. I hvala vam. Pođite sa mnom iza crkve, molim vas. Pazite samo velika je magla. Znate taj mali šumarak tu iza, sa onim dosadnim pticama… Tu je osvetljeno od ulice, tu ćemo.
Pošli su stazicom punom maramica i iskorištenih kondoma koja je kroz šiblje vodila do zapuštenog dela dvorišta u kojem se nekad nalazio crkveni letljikovac. Dok su inspektor i bibliotekarka Marija bazali stazicom kroz šiblje, sa zvonika se oglasi zvono za pun sat. Sa prvim zvucima Todor pogleda oko sebe, sagnu se i pokupi šiljat kamen koji mu se našao usput.
-Improvizacija! – reče tiho.
– Molim? – upita bibliotekarka.
Inspektoru Kruniću jurnu krv u glavu. Oči mu zakrvaviše. Ubrza mu se disanje i raširiše mu se nozdrve. Krenuše mu trnci po telu i jedva odole da ispusti krik osetivši zakasneli strah…

Tupi udarci kamena u glavu i lepetanje rukava Todorovog mantila još jednom su tišini noći poverili ko je zapravo i koliko je postao nestrpljiv.
Zvono utihnu. Sveštenik se obrati horu: Pomaže Bog sestre i braćo. Jesmo li svi tu?

-Nema Marije! – reče neko.

Staza srca

“Your cheatin’ heart will make you weep,
You’ll cry and cry and try to sleep.
But sleep won’t come the whole night through,
Your cheatin’ heart will tell on you.”

Hank Williams

Pokušavao se Addy pesnikovim lažima ubediti kako će Melinda, nošena pokajanjem, dopuziti nazad u njegov zagrljaj. Topao, pun ljubavi. Zagrljaj koji mu je bio karta u jednom pravcu iz kaljuge predgrađa.Geta, kog beše gotovo zaboravio, napustivši ga sa njom i odselivši se bliže centru Londona. Tu je, posredstvom Melindinih poznanstava i veza po gradu, napokon počeo raditi britanske poslove za britansku platu. Beše ostvario imigrantski san. Addy- event manager at Club NME. Jedan od retkih likova kojima, osim tamnije puti, čovek ničim više nije mogao prišiti poreklo sa pojavom. Harizmatični šmeker- „must have“ Londonskih noći. Tek…

Bezbroj je puta, ispijajući popodnevne kafe, Addy prebirao po glavi potonja zbivanja u vezi njega i Melinde. Pokušavao ih uskladiti i svemu naći smisao. Tražio opravdanje nadanju da će se stvari vratiti na staro. Da je u pitanju okrutna šala sudbine, koja ima zadatak da potvrdi povezanost dvoje ljudi.
Međutim, činjenice su govorile drugačije! Govorile su da se Melinda u početku beše samo igrala sa Adnanom, te da joj je vremenom prirastao k srcu. Postao oslonac, postao najbolji prijatelj. Sve dok nije osetila da u svojoj prirodi ima i drugi smisao…
-Zarobio sam u kavez pticu i stekao neprijatelja za života. Pritom je svoju tugu tkala cvrkutom od kojeg bi se uvek raznežio slušajući ga. Potpuno nesvestan kako mi šapuće „Pusti me, ne mogu više!Pusti me, ne volim te! Pusti me, ne želim biti rob sopstvenog sažaljenja! Pusti me, pogrešila sam.“
Otišla je. Melinda se ne vraća nazad. Znam to, no plašim se istini pogledati u oči. Sad, kada je kavez konačno prazan, sada se moja pustoš može videti jasno kao na dlanu…Dugačka sedam godina, široka koliko je duše obujmio poslednji poj ptice što preleće granicu iluzije.
Tmurna, orošena suzama prošlosti, razleže se po njegovoj duši močvara života. Na sred nje, obrasle izdancima nade, stoji on: Strah. Adnanov lični Strah. Sveprisutan, oslikan poimanjem. Ćarlijav poput radosti, treperav i nežan; opet- okrutan, surov i stvaran. Jak i nesavladiv, poput svoje majke- Istine. Poštovana gospodo, u savršenstvu svoje pojave, Adnanov lični- Strah od Istine… (kopile što ga Istina izrodi zanevši sa Smrću).

…

Fadil. Prostodušni mladić kog je, po svoj prilici, Sudbina postavila kao sponu između Adnana i njegove prošlosti, koju trenutno ne može sagledati zbog privida dužine svoje sadašnjosti. Jer gledala je Sudbina kako se Strah- kopile razmeće po duši sirotog Adnana. I bi joj žao- te udesi tako, da se Adnan i Fadil jednom prilikom sretnu. Fadil, sekač trupaca, Adnanov drugar iz školske klupe. Čovek koji je voleo Adnana. Koji je verovao u pravičnost njegovog izbora, zameravši mu po koju sitnicu ali ga svakako ne smatravši lutkom bez očiju, poput većine Adnanovih poznanika iz starog kraja.
– Selam alejkum Adnane! Kojim dobrom natrag rođače?
-Fadile! Dobri moj, stari prijatelju! Ma kakvo dobro, kakav selamet, o oči moje! Zar ne vidiš mrtvog čoveka kako hoda i sa tobom zbori? Tražim dušu sa istom sudbinom, tražim mesto na kome da pljunem u pepeo njene kose što sam skupio u postelji koju je napustila. Da me dim povede ka istoku, ka spasenju i zaboravu. Ne mogu da trpim više Fadile, dobri moj. Napustio sam veru, napustio svetonazore. I gde sada da tražim utehu? Među onima koji me oslovljavaju sa „odbegli“. Zar je budućnost jagnjeta u klanici? Nisam glup Fadile, znam da su im usta gorka od žuči.
-Ne luduj Adnane i ne dopusti gluposti da ti prlja dah i kvari osmeh! Ta nismo mi takvi Adnane po bogu brate! Znaš i sam ko smo. Ko si…
-Fadile, voleo bih da su tvoje reči istina što će raspršiti moje strahove. No dopusti mi da ti kupim kafu i da podelimo krišku lokuma, evo… evo odmah tu, iza ugla u prvoj čajdžinici na koju naiđemo! Da se i sam uveriš.
Pođoše niz Blair ulicu ka kafeteriji gde se uvek mogao naći svež čaj od nane koja se svakoga dana brala iz restoranske bašte. Sok od ruže i topao lokum. Mleveni šećer i patina korica svete knjige. Miris doma. Miris Istoka. Miris davnašnje sreće.Mesto na kojem se osetiš kao čovek sa smislom.
Tek, jedva rođeni trenutak ponovne veze sa korenima, rasprši se čim skrenuše u Aberfeldy ulicu gde se njegov, sedam godina gajeni, moderni britanac zgrozi do srži kada ugleda nekolicinu mladića kako zaustavljaju vremešnog gospodina, koji je iz obližnjeg paba nosio kriglu tamnog piva kući, da je sa gospođom podeli posle ručka. Momci su opkolili starca i uz mnogo buke suprotstavili se njegovom prolasku ovim ulicama.
-„Nema alkohola ovde! Alkohol loš! Muslimanska zona! Prosipaj! Nema pića u ovom kraju! Mi smo Muslimanska Patrola. Alkohol- zlo! Nema pića u ovde! U redu? Prosipaj! Hvala lepo! Prijatan dan vam želimo.
-„Ne mogu da verujem!“ Starac je u šoku prosipao svoje pivo, koje je pronosio ovuda čitav svoj život.
-„Ne zanima nas veruješ li ili ne!“ bio je odgovor koji je dobio od novih vlasnika ovog dela grada. Nekad njegovog grada.

I šta kažeš na ovo Fadile? Jesmo li mi to bili tako dobri da su nam anđeli čuvari pozaspali od silne dokolice? Hm? Je li Fadile?
Fadil nabra obrve, vidno ljut.
-Slušaj Adnane! I slušaj me dobro! Ili ćeš prestati da me zapitkuješ stvari na koje nemam odgovor i prihvatiti moj zagrljaj i moju pomoć svesrdno, iskreno i nesebično kako sam ti je i ponudio u tvojim teškim trenucima ili ćeš se iz ovih stopa okrenuti i vratiti se boli koju si iskusio prevarivši se i poverovavši joj. Glupane moj! Zar je ova gesta dovoljna da izazove sumnju u tebi? Zar je dovoljno toliko malo kao što je molba da se ne kalja- sada naša zemlja, njihovom prljavštinom? Je li Adnane? Toliko, a?
A reci mi, rođeni, sećaš li se kad smo došli? A? Pa kad si telefonom snimio kako nas tuku i guraju na aerodromu kao da smo stoka? Seti se, dragi brate šta je tada bilo i šta si nam presavijen od bolova pričao? Sećaš li se Adnane? Je li? Kako su te odveli u stanicu i dali ti da piješ otrov za pacove jer, kako su rekli, da je to lek za glodare sistema, kao što si ti. Da su jednom pustili da im pacovi unesu kugu u zemlju i da neće nikad više…Jel se toga sećaš seronjo?… A vidi te sad! Toleranti gospodin, britanac bez porekla. E, pa dragi moj što bi rekli vi, „Britanci“: Sisaj kurac!
Hajde mi samo, molim te, potvrdi kako si spreman prihvatiti i to da se ona, cvet tvoje svrhe- koji ubra, trga tebi iz ruke i poklanja drugome? Samo mi reci da je i to po tebi sasvim prihvatljivo i da pristaješ na to. Da će biti shvaćeno kao savremeno te proći nekažnjeno?
Kročiše u čajdžinicu. Adnana je prožimala nelagoda. Hladnoća starog, poznatog, ograničenog i dosadnog kalupa prošlih dana. –Zar ću zaista ponovo u geto? U mrak prosečnosti? Živeću život bez Melinde, ispijati čajeve sa Fadilom. Nedeljom ići u nabavku. Opkoliti se namirnicama, televizijom i mukom drugih ljudi. Krunisati sebe lažnom srećom i vladati. Kralj od papira- gospodar zemlje olovaka. Sjajne li sutrašnjice sebi priredih!
Neodmereno snažan zagrljaj prenu ga iz razmišljanja. Mustafa, vlasnik lokala.
-Dobro nam se vratio dragi brate! Lepo je videti te opet. Sedite, poslužite se! -žurno im je odmicao stolice od stola kako bi se mogli smestiti. Miris jabuke i cimeta širio se iz nargila postavljenih na svakom stolu u čajdžinici. Golicao je Mustafi uglove gustih, crnih brkova koji bežeći ka očima, istresaše iz usta kao iz vreće, osmeh nanizan zubima boje slonovače.
Fadil prinese upaljač i komadić ćumura se zacrveni. Uze crevo sa lulom i nargila zažubori.
-Eh, moj ti! Vidiš li šta je dom? Vidiš li kako se uživa kod kuće? Kako je toplo oko srca, nama koji smo ovde. To smo mi, dragi Adnane, stvorili. Mi, u tuđoj zemlji! Ej! Postavili pravila u jednoj Engleskoj, koja je bogata i jaka zemlja, razumeš li?! Jaki smo, Adnane, ne brigaj. Jaki smo i za tvoje budalasto srce. Hajde mi ispričaj kako je to bilo, molim te. Šta se dogodilo te si svenuo tako. Kako li je ta kurva utukla mog prijatelja?
Adnan zažmuri na trenutak, te proguta knedlu. Vraški ga je zabolela ta reč koja maločas izlete iz Fadilove labrnje. Zamisli se: Melinda nije kurva! Ili jeste? Ili je samo bila željna avanture? Ali zašto me se nije setila i zašto ju to nije sputalo u nameri? Boli me sve to! Zašto mi nije rekla istinu? Zašto mi nikada nije pričala o njemu? Siguran sam da bi mogli naći način. Ali je krila stvari od mene! Kako da joj ponovo verujem? Kako da ponovo postanemo jedno? Ili ona više ne želi to? Ili je zaista otišla zauvek…Ne, ne verujem! Čisto sumnjam. Preispitujem se opet i iznova i što se više pitam to mi je jasnija jedna stvar. Koliko god da sam blizak sa njom, nikada neću moći postati ona. Videti svet njenim očima, misliti njenom glavom. Ona mora ostati ona, ja moram biti ja. Nažalost, toliko je ludo volim da bih najsretniji bio kada bi nas dvoje postali jedno jedinstveno biće, savršeno uklopljeni u nepobedivoj sili ljubavi. Pokretači, pobednici, uzor. Primer lepšeg sveta. Jebo te Bog, volim je još uvek… Neka se i provela. Neka mu je i dala pičke, neka su je i ponele emocije. Neka je i uradila nešto za sebe, za svoj ćeif i groš. Bila slobodna za jedno veče, bila srećna u ispunjenju snova. Veza za jednu noć…Sa tipom kojeg si tek nedavno izvalila i uvrstila u meni svoje mašte. Tek, eto prilike da se tvoj mali pomagač u mentalnoj stimulaciji orgazma otelotvori. Pa ko ne bi iskoristio priliku? Ona je jebeno morala to da uradi! Možda bih i ja uradio isto… Preterao sam isteravši je iz stana. Preterao sam u svojoj sebičnosti i samosažaljenju! Ispao sam kreten jebo te! Moram da joj pošaljem poruku.
Uze telefon, izvini se Fadilu što čeka, te otkuca poruku:
„Nedostaje nam iskrenosti. Izvini! (Još jedno od mnogih. Kapiram da sam ti dosadio do jaja izvinjavajući ti se). Kako god, evo, iskreno: Žao mi je bejbe! Prenaglio sam. Ne mogu da živim bez tebe, ljubavi!
U sekundi usledi odgovor:
„Majmune, zaklao me je od kurca, kao kokoš! Urnisao me je! Ali ujutro nisam imala o čemu da pričam sa njim. Prdi i vonja mu iz usta na leš, kao i tebi. Ali nema čaroliju koju mi imamo. Mi! Govno jedno! Vuci dupe nazad. Kiss bejbe!“
Sudbina je slatko trljala ruke. Dve muve jednim udarcem, što bi rekli ljudi. Eto posla mojoj sestri Ljubavi, eto posla mome bratu Razumu: Ovaj joj se, srećom preplavljen, vraća u zagrljaj a Fadil će, dobra duša napokon razumeti šta znači voleti nekoga. Zaista voleti. Jer gledaj sad kako stvar biva:
-Fadile! izusti Adnan odlažući telefon.
-Da ti kažem jednu stvar: Postoje u životu staze kojima se zaputiš, ne znajući niti očekujući mesto na koje će te odvesti, znaš. E, vidiš takav je put tvoj drugar Adnan u jednom trenutku svog života odabrao… Beše to put na kojem sam sve svoje uništio, poderao ili izobličio do neprepoznatljivosti. Dug i dalek put. Ali lep i sladak. Put kraj kojeg sam uvek nalazio: I čime da se zasladim i čime da utolim žeđ i dobru hladovinu da odmorim. Tek, odjednom, put postade suv i pust. Lišen svega, do ispucale staze. I reći ću ti šta sam na tom delu puta, kroz muku i tešku patnju shvatio.
Fadile, dragi moj i dobri prijatelju. Shvatio sam da je u bilo kom putu, bez obzira kakav se pokazao, najbitnije da imaš pravog saputnika.
Pravi je saputnik ono što čini da u svemu ustraješ. Ono zbog čega oboje izlazite kao pobednici iz svake male bitke što vas na putu zadesi. Jedno za drugo, jedno zbog drugog. Dozvoli mi da razjasnim tvom zbunjenom licu, dragi Fadile:
-Ja joj se vraćam. Opraštam i vraćam se Melindi!
Fadil ga zblanuto pogleda, skupi malo ramena te se pogrbi kao da ga Adnanove reči pritisnuše za vrat.
-Ma šta to pričaš čoveče? Kakvo vraćanje? Pa zar kurvi u postelju? Šta ti je budalo, znaš li šta će svi reći!?
Addy mu uputi miran i blag pogled.
-Fadile, da ti kažem nešto o tim tvojim „svima“

…

– Jebeš sve!

Love story

Primakla je nos bakarnom poslužavniku. Zavukla srolanu stotku duboko u njonjaru, pomislila u sebi „Hajdemo u vožnju.“ i pustila talas brzine u sebe. Oplemenjivanje sistema instant srećom. Jer sreće danas teško da ima u izvornom obliku. Toliko je retka da se može smatrati pravim bogatstvom. Čak su je mnogi zaboravili do te mere- da zapravo ne mogu ni razumeti ove redove. Srećom uvodni su, pa će se brzo smetnuti sa uma…

„Kako volim kad se tako naguziš dok snifaš dujs, medena…Tako je! Hajde da vidimo šta to imaš za nas! Ti si zvezda VIP sekcije večeras, bejbe!!!“ prokenjao se jedan od prisutnih „VIP“ posetilaca elitnog kluba na obali Havel-a, vodene zveri koja napaja ovaj grad još od doba kada je činio Brandenburšku grofoviju Svetog Rimskog Carstva.

Fudbaler, koji je sa svojim timom došao u Berlin tražeći dobru zabavu. Za dobar provod potreban je dobar speed. Za dobar „ds“ potrebna je ona… Crnokosa Melv, devojka koju su po obalama reka Havel i Spree poznavali kao osobu koja može da im obezbedi „najbolju- ikad“ esenciju sreće. U prilog kvalitetu isporučene robe išla je i činjenica da je Melv, u slučaju da su kupci neodlučni ili posumnjaju u kvalitet, u svakom trenutku bila spremna izaći u susret i na ličnom primeru pokazati o čemu se radi. Nije imala potrebe to činiti često, ali kada bude isprovocirana uraditi tako- onda se potrudi da taj performans bude zapamćen jednom za svagda… Kao što će, uostalom, naš fudbaler iskusiti u narednih nekoliko redova, jer:

„Pička ti materina, ti si se- pa našao izigravati sudiju, mamu ti jebem balavu…“- odvalila je u jednom dahu, sve šaptajući u sebe, dok se odvajala od poslužavnika. Smotanu stotku položi na palac a iza nje namesti srednjak i zape ga o zglob na kom je stotka počivala čekajući da posluži kao projektil koji će uputiti direktno u facu bezobzirnog „sportiste“.

Kada je smotuljak pogodio njušku darovitog fudbalera, Melv ga prostreli svojim nuklearno plavim očima te ga podseti: „Tvoj red šupak! Naguzi se da snifaš dujs, medeni…“ ispruži mu srednji prst u znak dubokog osećanja raskola između dva sveta…

Sirotan je povukao liniju. Nije stigao niti se čestito ispraviti, ni otrati ostatke supstance sa nozdrve (što je pojava koja nastaje kada se nevešto plasira materijalizovani konglomerat instant sreće. Kada autiraš šmrk, takoreći). Posledica koju hemikalije trpe kada opšte sa traljavim „vikend laborantima“ koji nisu predani nauci ili makar onom delu nauke koji izaziva fenomen koji ih lično dotiče. Kada snifaš potrudi se da ne prospeš ni trunku. Jer svaka se broji…

Već je bio ukrstio očima u tolikoj meri da mu je nišan sasvim pobegao te je morao da se pridrži za sto na par sekundi. Dok ne sabere utiske.

„Why do you look like- you’re downloading a Holy Bible?“ – iskoristila je refren ovogodišnjeg MTV hita kako bi u ritmu bas linije nabadala izazovno kukovima dok u šakama pohotno drži svoje prelepe sise, trljajući nežno bradavice između palca i kažiprsta.

„Hajde šupak maleni“ – nastavi da ga lera- „Da vidim, da li možeš da me nanišaniš? Zažmuri i priđi mi- i tvoja sam, obećavam. „

Ostatak ekipe u VIP loži kluba tiho se podsmevao drugaru videvši kako Melv preuzima dominaciju na sceni i sa uživanjem ponižava drkadžiju koji je doveo u pitanje kvalitet njene robe. Do malopre neprikosnoveni kapiten, lider čopora i najgrlatiji mužjak- pred njihovim očima postajao je tako prizeman, tako minoran, ranjiv i pobediv poput ukrštenih reči iz đačkih novina. (jedinih koje je ova fudbalska elita umela zapravo za dosadašnjeg života razrešiti).

Videvši oduševljenje na licima šupkovih drugara Melv je rešila da još malo začini zabavu. Stala je ispred stola za kojim su fudbaleri Borusije šampanjcem rashlađivali letnju noć. Zagledala se u njih poput lavice koja merka plen i sačekala trenutak da se krdo potpuno fokusira na njenu pojavu.

Kapiten ekipe, koji se prvi drznuo ući u igru sa alfa ženkom iz lige koja je bila van konkurencije za slučajne posetioce berlinskih noći, i dalje se iza nje pridržavao za sto sa bakarnim poslužavnikom.

Melv je u ritmu muzike njihala kukovima i lagano zavlačila ruku u gaćice. Krdo je hipnotisano blenulo. Omamljeni poput jagnjadi pred klanje. Poklanjajući pogled svakom od njih, Melv je izvukla prst iz gaćica. Blistao je natopljen njenim sokovima. Hitro se okrenu i priđe njihovom drugaru. Sedeo je za stolom na kom beše poslužavnik sa izvučenim linijama. I dalje nije mogao da se pomeri odatle. Melv ga uhvati jednom rukom za vrat, ispod potiljka i blago povuče za kosu. Savijajući glavu unazad usta mu se otvoriše taman dovoljno da mu silovito zavuče prst natopljen njenim sokom u usta.

„Hajde pičkice, oseti kakav ukus imaš! A? Jel ti se sviđa? Smrdljiva pizdo! Hajde sada vadi lovu, da ja palim a drugari će da te izjebu kao pravu kučketinu. Vidi ih kako sline! Nije im dobro čoveče!“

Kapiten je izvadio svežanj novčanica. Pre nego je bilo šta uspeo uraditi sa njima Melv je već bila popalila ceo bunt. Stari noćni predator.

„Odjebi šupak!“ pozdravi ga i zahvali mu se na trgovini. Gromoglasan smeh ispratio je Melv iz VIP lože elitnog kluba na obali reke Havel. Melv je odjezdila u gladnu Berlinsku noć.

…

„Kurvi ću iskopati oči pa ću da je jebem u lobanju!“ –dreknuo je fudbalski kapiten, nakon što ga je popustio prvi talas Melvine robe.

„Sada će da vidi kako izgleda kada se zajebavaš sa ekipom iz Dortmunda! Uwe, daj mi ključeve od Audija, brzo!“ – krvožedno nastavi svoj povratnički govor. Bio je razvaljen, ponižen i željan osvete. Pokrenuo je svoje sitne, zacakljene oči ka separeu. Sa prebledelog lica dalo se jasno videti da se sprema kazniti svoga tlačitelja. Makar to bila i žena. Ići će sam i neće se hvalisati o tome. Kada završi sa njom samo će preneti momcima da je povratio kapitensku traku. Tako će ispoštovati ženu u onome što od nje ostane. Zgrabio je torbicu sa dokumentima i uhvatio ključeve od Uwe-ovog Audija u letu.

„Paziću ga, ne brini. Ili ću ti kupiti novi“ – namignu i krene ka izlazu. Zastao je kraj stolića na kom je stajao poslužavnik sa izvučenim linijama. Pogleda ga, pa se obrati saborcima iz svog tima: „Navalite tigrovi! Jebe kevu kako je dobar! I karajte bez mene večeras. Ja imam dejt sa jednom posebnom ribom.“

…

Žamor ljudi u prijatnim noćima, topotanje cipela po pločnicima, osmesi i dragi pogledi- bili su nepoznanica ovom delu grada. Skladišteni prostori na dokovima industrijske četvrti. Dostavna vozila, viljuškari, kamioni. Crveno bele rampe sa treperećim svetlima, asfalt isflekan naftom. Plastika. Palete. Brza hrana. Znoj. Jer, čak i u Berlinu neko mora da radi ovako.

Noćni ih je plašt prekrivao do nekih pet ujutru, kada se u cik zore počinje raspevavati hor ovih mašina i njihovih ljudskih gospodara. Do tada, samo jedva budno obezbeđenje, čuva ovo mesto od sumnjivih radnji i osoba. Pošto su se poslovično plašili svojih senki čim ostanu sami, stražari su imali potrebu okružiti svoje punktove čoporima džukela, oko kojih bi im rasprostrli bezbroj činijica sa vodom i hranom, trudeći se da ih drže na okupu i što bliže sebi. Tako bi životinje iskoristili da kupe svoj spokoj i mirno prespavaju noćnu smenu.

Melv je volela što stvari tako stoje. Jer kada pronađeš dovoljno tiho mesto tada mnogo bolje čuješ šapat ulice. Naučiš lakše prepoznati pretnju, prijatelja, konkurenciju… Melv je bila prošla takvu školu i bila je neprikosnovena u onome što radi. Kao i u svemu čega se u životu latila. Uvek se trudila biti najbolja. Koliko god oduševljavala druge, nije se zaustavljala dok ne oduševi sebe. A to joj se retko dešavalo. Visoki kriterijumi bili su utkani u samu osnovu njenog bića.

Put distribucije narkotika zainteresovao je Melv pre nekih par godina, kada joj je prijateljica umalo overila od nekog đubreta kog je turski narko klan smatrao dovoljno kvalitetnim da ga plasira na ovo tržište. Tada je obećala sebi da će svojom robom očistiti ulice od sve konkurentske štroke a ljudima ovoga grada obezbediti najbolje i najsigurnije spravice za zabavu. Na njima je da shvate koliki je zajeb cela ta priča. Ako imaš i malo pameti, kroz par godina kojih se, uzgred, nećeš sećati- shvatićeš koliko si popušio i zbog čega si ti- tu; a oni koje si nekada poznavao- tamo. Visoko, na vrhu kojeg si za sebe priželjkivao…

Zvuk njenih koraka prkosio je tišini usnulog doka. Koračala je laganim, stabilnim korakom. Prolazeći kraj jedne od stražarskih kućica na trenutak je zastala, provirila unutra i poželela dobro veče vremešnom gospodinu koji je otaljavao još jednu svoju noćnu smenu.

-Oho, dobro veče i tebi draga Melv, otpozdravi je Hans. Građanin u svojim šezdesetima, ponosan na svoje kolenima unazad Berlinsko poreklo. Kada provedeš vek u ovom gradu, koliko god on bio velik, svi tvoji mlađi sugrađani deluju ti kao rođena deca i na njih gledaš sa simpatijama čime god se oni bavili. Jer negde, u dubini svoga bića znaš da će ti ljudi jednog trenutka shvatiti da smo svi zapravo prijatelji na neki uvrnut način te će stoga vlastite interese podrediti opštem dobru. Deliti svoju sreću i uživati u osećanju pripadanja. Što je u vreme kada se sve više otuđujemo, povedeni nagonom za sticanje materijalnih dobara, veoma cenjena roba, priznaćete. Melv je, recimo, to lepo uskladila i uobličila u svoju misiju. Starkelji Hansu se svidela ideja te je izašao u susret Melv i omogućio joj da svoju robu krije kod njega na doku. Melv ga je zauzvrat držala dalje od rizika ovog posla i ponekad mu donosila par flaša dobrog hand-made piva, koje je dobilo na popularnosti zahvaljujući izbirljivom ukusu berlinskog hipsteraja.

-Da dopunim zalihe čika Hans. I nestajem poput sove u noć. Namignu starcu i nasmeši mu se zahvalna za njegovu velikodušnost.

-Hajde dete, samo napred. I čuvajte te vaše lude glave, obrati se na kraju ovog kratkog susreta Hans, obraćajući se više celoj generaciji nego lepoj Melv lično.

-Hvala što brinete čika Hans. Divan ste čovek. Melv mahnu preko ramena i nestade u noći.

…

Hipnotički basovi tresli su stakla audija i ganglije Danny Bein-a, kapitena mlade fudbalske selekcije kluba Borussia iz Dortmunda. Sin jednog od ozloglašenih uličnih pasa Nemačke. Mladić koga su voleli jer mu je tata „zli Bein“ koji ne oprašta dugove niti ostaje dužan. Inače ne bi. Jer mu je glava bila puna svega osim sporta. Kurve, gudra, kocka, kriminal. Dečko je svojim stilom života Luciferu lično uspeo izmamiti osmeh.

Leteo je ka dokovima. Leteo ka rampi broj četiri, koju su iz nekog razloga zvali trojka. Mestu koje je i noćas pod „budnim“ okom vremešnog gospodina Hansa Lindemann-a, rođenog Berlinca. Saznao je i mesto na kojem Melv drži štek iz kog dopunjuje zalihe ukoliko potražnja premaši ponudu. Danny je uspešno savladao neke od osnovnih lekcija jezika ulice. Sve informacije dobio je na jednom mestu, prosto sagledavši ko je u klubu najprimereniji za davanje istih. Bogata dečica koja se razmeću lovom i vidno odskaču iz klupskog klišea.“ Wannabe gangsters“ . Uz par šamara dobije sve što mu treba. Sročeno u stihu ako baš poželi.

Sa 100 na sat u trećoj, grmljavina klipova lomila je noć na pola. Tišina doka broj četiri je gubila svoju gustinu i temeljnost. Isprva odolevajući, pridavala je zvuku Danny-jevog auta samo još jednu ulogu u pozadinskom šumu grada Berlina. Međutim, noćas je tišina „trojke“ napadnuta rastućim urlicima automobila koji lomi prilazne rampe, iz kojeg je nakon jezive škripe kočnica izleteo čovek i u dva koraka se stvorio iznad Melv grčeći se od želje za osvetom.

Nagnuvši se, Danny uhvati Melv za vrat dok je- dopunjujući štek iz kutije od njenih prvih martinki, čučala kraj kontejnera koji se, zahvaljujući intervenciji njenog prijatelja- čika Hansa, čuvara doka br.4, nikada nije ni punio, samim tim- niti praznio.

-Šta je kurvetino, mamu ti jebem, a? Iznenađena što me vidiš je li? Šta, kao boli te đoka što neki idiot potpisuje auto ovde,a? Kao, klošarka sam, kuliram kraj kontejnera, a? U, pičketino glupava, pa u njemu ćeš večeras i da završiš! Jel ti jasno? A? Da zapamti ovaj usrani grad koga si ponizila ove večeri! Pamtiće me Berlin! Rešiću ga još jednog skota koji blati ponos moje nacije!

Dodji ovamo! dodji ovamo! – ponavljao je vukući je za kosu bliže žutoj, treperavoj svetlosti ulične svetiljke. Dodji bliže svetlu kurvo! Odvali joj šamarčinu. Jel ti se sviđa? A? Odgovori mi? Raspali je nekoliko puta po glavi šakom. Lavež uznemirenih pasa upotpunio je tupo bubnjane Danny-jevih šaka preko Melvinog lica.

Melv, dolazeći sebi oseti toplotu po obrazima i bradi. Sočne rečice krvi slivale su se niz njeno anđeosko lice. Oči su joj, nekako, bile manje plave. I usne su se tanjile ispuštajući krike zbog bola nanetog udarcima nogom po njenom stomaku. Širom otvorenih usta, boreći se sa suzama- znakom poraza, Melv je bolom budila ovo julsko jutro…

Ćuti kurvo!!! Ćuti! Jel ti se sviđa ovo, a? Odgovori mi! Jel ti se sviđa?- nadahnut mukom koju nanosi, groktao je Danny između udaraca. Telo žene počinjalo je klonuti pod njegovom snagom.

Nakon poslednje serije uradaca kojima je propisno išutirao Melv po rebrima, opkorači je, uhvati za uši okrvavljenu glavu, koju tresnu dva-tri puta o kontejner i zapovedi joj:

Hajde sad…hajde diraj se! Pipni svoju pičkicu sad, kurvetino. Hajde, gledam te! Gurni prst kujo. Duboko. Hajde. Sad me pališ…Da te vidim sad kučko! Jel ti lepo? Odgovori mi!

Želiš me, a? Hajde guraj- bezuspešno joj je naređivao otkopčavajući zip na svojim farmerkama.

Imaš sreće kurvo, pa mi se ne piša! Odvali joj još jednu šamarčinu i krvavih ruku krenu ka automobilu.

Melv, ležeći kraj „svog“ kontejnera na trenutak izgubi vezu sa realnošću. Zažmuri i pred kapcima joj zaigra prolećno cveće Tiergarten parka. Ona sa svojih sedam godina. I njen otac, pred odlazak u Ameriku. I njegovo pitanje: Jel me voliš? Njen zagrljaj umesto odgovora i obećanje samoj sebi da će biti hrabra i snažna. Jer tata će biti tamo, u Americi. Ali on je živ i nije umro. I pomoći će mi ako mi pomoć bude trebala. Već me je naučio kako da gađam iz pištolja. Slika joj se zamuti i ponovo oseti toplotu svoje krvi na licu. Otvori oči i ugleda kako fudbaler, sin kriminalca, odlazi ka svom automobilu. Poseže rukom ka kutiji od svojih prvih martinki i između kesica sa raznoraznim zezalicama izvuče utoku. Jer, znala je da joj treba u ovom poslu. Zato što je Melv velika, pametna devojčica.Otkočila je komad. Metak je već bio u cevi. Ležeći u lokvi svoje krvi, nišanila je. Usaglasila je zadnji i prednji nišan sa glavom kapitena mladog tima Borussije. Udahnula, izdahnula, zadržala dah. Praskavi ton označio je kraj večeri. Tišina se ponovo skupila oko „trojke“ kao voda oko kamena kojeg guta.

Melv se pridiže, obrisa krv sa lica, sede u Audi i ubaci u prvu. Upravi kola ka reci, ugasi ih, otvori prozor i izađe iz njih. Kroz prozor izbaci menjač iz brzine i kola krenuše niz obalu, pravo u čeljust vodene grdosije…

Psi su se već bili okupili oko mozga posluženog na asfaltu.

Melv je došetala do Hansove kućice.

-Eh, dete… Još jedna mladost poslužiće kao noćni obrok psima sa dokova. Mnogo ih je u okolini, oglodaće mu kosti do ujutru. Nestaće bez traga. Vidiš dušo, budući da sam ceo vek proveo sam- strahujući da ću biti povređen i slomljenog srca, nikada se nisam zaista vezao za ženu. Nisam želeo saznati koliko boli i šta usledi nakon ljubavi.

Melv mu uputi sažaljiv pogled i hladna poput hridi objasni mu:

-Dobri moj, romantični čika Hans. Vi ste duša jedna od čoveka, znate li to? Izgleda da u vama ima ljubavi na pretek. Nakupilo je se godinama. Iako ovde nije bilo reči o ljubavi, naprotiv njegova mržnja učinila je da stvar ovako skonča, ipak ću se osvrnuti na vaša pitanja…Ne postoji stanje “nakon ljubavi” čika Hans. Ljubav je večna. Ili ne postoji.

-Hvala kćeri draga. Idi naspavaj se, beše ovo teška noć.

-Hoću čika Hans, hoću. Laku noć.

U smešnoj kući

April 2005.
Duševna bolnica „Nimes“

Graktanje vrana, raštrkanih olistalim brezovim granama, dovlačilo je peti sat novog dana pred kapke sestara iz noćne smene. Dežurne su, kunjajući po stolicama sestrinske sobe, prikupljale snagu za novu rundu sa epizodama izopačenih uobrazilja pacijenata, privremeno izopštenih iz društvene zajednice. Dok ih ne poprave.

Zato sada behu smešteni ovde- u zgradi na proplanku, svega kilometar od tihog gradića čiji stil života odoleva vremenu. Lišen vreve, žurbe i stranaca. Neokrnjen promenama. Činjenica da je duševna bolnica jedan od „zaštitnih znakova“ grada, doprinela je da ovo mesto bude izbegavano kad god je to moguće. Iskrenije, da ne bude posećeno- sve dok nije neophodno. Jer, ko još hoće da posluje sa ludacima? Surovo poimanje stvarnosti naših savremenika koji svojim uticajem- materijalnim, retko duhovnim, učestvuju u oblikovanju današnjice. Bogati i potpuno nesvesni odgovornosti. Slepi slikari grupnog portreta našeg stada. Kada ne bismo bili ovce, ne bi ni oni bili slikari. No, to su činjenice koje ćemo ostaviti nekom budućem vremenu… Daleko, daleko budućem, po svoj prilici.

5:05

Bakica Marta, nekad spremačica u osnovnoj školi, patila je od opsesivno- kompulzivnog poremećaja. U tom maniru je baš ona bila „prvi petao“ odeljenja. Svakoga dana, tačno u pet sati izjutra, odpočinjala je svoje „odbrojavanje“- spremajući se za posao, na koji je u svojoj sirotoj glavi još uvek išla. Nikada nije prestala brinuti o svojim učenicima, učiteljicama, metlama i podu. O mladosti, tom periodu ispunjenom nadom i nehajem. Mestu koje čarobno izgleda sve dok jašeš taj zapenjeni val mladalačkog poleta. Uživaš u vetrovima koji ti miluju telo, dok jezdiš iznad svih. Opijen golicanjem pene ne mariš za sudbinu talasa. Trgneš se tek kada se olupa i surovo te otrezni u podnožju hridi. Kamena na koji treba da se uspneš, kako se ne bi udavio. Na hladna pleća planine koja se zove Život.

…

-“Danas će doći ovi iz gradskog prevoza, da dele deci brošure o bontonu u javnom transportu. A dolaze iz garaža, zamašćenih đonova. Pod mi bude kao posran. Svake je godine isto!”
-“Kad god su došli… Kad god da su došli…Kad god da ih je put naneo.”
-“Hajde onda Marta”- naređivala je sama sebi, -“Bolje je da pružiš korak u tom slučaju!”

Sedeći na ivici kreveta, onako niska i dežmekasta, kratko ošišane kose i klateći nogama, neodoljivo je podsećala na bubašvabu. Veliki beli zubi upotpunjavali su prizor. Cedila je kroz njih:

-“Gde je metla? Gde je četka sa kofom? Sve ste opet razneli po celoj zgradi. Kukale vam majke, balavci nijedni. Jel’ i kući tako? Kakav nemar! Toliki klincovi a ne vodite brigu ni o čemu. Samo vam je do zajebancije. Eh da mi je tu Jozef, pokojni domar, pa da isuče onaj njegov široki opasač… Ali ne! Gospočići su danas zaštićeni pravima deteta, jel ste znali? A kako da i ne budete tako razmaženi i nemarni, kada su vam i učitelji deca… Još malo pa ćete zajedno da se zavlačite po klozetima.”

Prekrsti se na brzinu i zausti u želji da nastavi no prekide je Sajmon, sredovečni čovek tamne puti. Bivši političar koji je zbog neuspele trke za gradonačelnika, mentalno posrnuo i počeo da govori isključivo sa mrtvima. Oni su ga slušali. I davali su mu korisne savete. Razgovor sa njima možda ga je lišio dalje karijere ali je u mnogome popravio njegovo duševno stanje. Sada je živeo jedan miran i skladan život. Lišen trzavica. Malo dalje od centra, gde je uživao u prirodi i provodio sate u prijateljskom okruženju i plodonosnim razgovorima. Cenio je ovu priliku. Voleo je ono što je postao i trudio se da svoje prijatelje drži zaštićenima.

Stoga se obrati Marti:

“Hej, hej, hej! Drugarice, zamoliću te da Jozefa ne diraš! Šta misliš da kod nas nema posla? Kako ga pomeneš- on sirotan krene da se zaljuljkuje…Trenutno je na merdevinama, popravlja oluk i molim te, pusti ga da završi. Kasnije možemo doći do tebe, pa ćemo pričati. Molim te Marta. Znači mi ovaj čovek. Ne želim da ga izgubim…”

U sestrinskoj sobi tišina je napuštala prostoriju. Oterana mljackanjem ustima, protezanjem i zevanjem.

-“Hajde drage dame, vreme nam je za kafu! Marta i Sajmon su krenuli sa uvertirom. Dajte da podelimo terapiju dok se ne rasane, da makar do osam sati napravimo ovo jutro lepim. Kao što to Džesi čini od noći kada je provodi sa doktorom. Hajde sireno! Mislim da je red na tebe da kuvaš kafu. Ovajdila si se…”

“Uh,uh,uh! Hajde ljubomorke…Vi ste mi sve pa svetice, te ni jedna od vas još nije povalila doktora jel’ tako?”

Smeškajući se ponosno, Džesi je pristala da skuva kafu i podeli detalje sinoćnog iskustva.

-“Hajde, hajde! Požuri, sad će Marta i Sajmon u kafe kuhinju, znaš da smo im dozvolili pošto oni jedini gase ringlu. Kad zasednu tamo- nikad da izađu. A mesta u kuhinji- kao u dupetu.”

“Okej drage. Otišla sam.”

Nasmešila se i pri odlasku provrtela zadnjicom ostatku smene. Neka njihova fora. Kada je došla do kuhinjice, shvatila je da su je Marta i Sajmon preduhitrili. Već su bili tamo. Kuvali su kafu i razgovarali. Marta i Sajmon ponovo su otkrivali komunikaciju. Na svoj način. Uz svoje teme. Džesi zastade pred vratima i načulji uho. Znala je koliko su njihovi razgovori vredni slušanja:

-“Sajmone, da te pitam…”
“Reci Marta?”
-“Kažeš Jozef popravlja oluk, jel’ da?”
“Tako je.”
-“A znaš li ti Sajmone da je Jozef umro pre desetak godina?”
“Znam. Rekao sam ti kada si me prošli put o ovome ispitivala…”
-“Jel? Ne pamtim. Kako bilo… Dakle Jozef nije više živ, jel’ tako?”
“Tako je.”
-“Pa kako onda može da popravlja oluk?”
“Pa u svetu mrtvih! Marta, pobogu!”
-“Kako molim? Svet mrtvih? Sajmone… ja nisam lekar, ali mislim da si ti lud! Kakav svet mrtvih?”
“Nisam Marta ja lud, nego si ti zaboravna. Pričao sam ti već o ovome!”
-“O čemu?”
“O tome kako ja imam tu privilegiju da mogu razgovarati sa mrtvima. Čujem ih i vidim, baš kao što čujem i vidim tebe.”
-“Jeeel?” – čudila se Marta.
“Jao Bože, pa ti si potpuno odlepila, Marta. Pričao sam ti nekoliko puta o ovome.”
-“Jeeel?”
Zasmejali su se. Bili su srećni. Voleći što su prevazišli pokušaje lekara da njihov pogled na svet svrstaju pod dijagnozu, smejali su se.

-“Je li Sajmone! Ne znam da li sam te ovo već pitala?”
“Pitaj Marta.”
-“Ti, kada ih vidiš…”

”Dobro… šta onda?”

-”Jel’ oni mogu, recimo, da sede gde sedim, na primer ja sada? Razumeš li me? Da sedimo na istom mestu, pošto oni nisu sa ovog sveta, kapiraš?”
“Ne Marta, ne mogu, jer su nešto manji od nas, znaš…”
-“Ahaa… To je lepo uređeno. Mali ljudi. Kao moja deca. Moji školarci. Cmizdravi balavci, blatnjavih cipela. Samo se bune, jedu i plaču.”
“Deca, Marta. Deca su to. Moramo ih razumeti.”
-“A reci mi Sajmone… Da li tvoji mrtvi plaču?”
“Ne! Nekako ih zabole za to!”
-“Aha! Pa dobro, to je u neku ruku okej.”
“Sve je u neku ruku okej.”

N.E.W.

III Zasedanje komisije za Trezor Ujedinjene Vlade Tuone

Luun_ja_veren maa, Razdoblje prvo, vremenska zabeležba 4008.

Otvaranje trezorske škrinje broj: 38124785037;

Predmet: Održana dobra sa matične tačke- završno čitanje podataka

-Počnite sa unošenjem škrinje! kratko zapovedi Predsedavajući Trezorske komisije- Borgh, u amfiteatru ispunjenom znatiželjnim predstavnicima medija, visokim brižnicima nauke i nekolicinom studentkinja koje tek odbaciše krljušt sa tela prigrlivši time Urođeno Pravo Zrelosti Utrobe.

U prostoru smeštenom u centralnom delu kompleksa Tuonske združene vlade YLI-T , predsedavajući Borgh obrati se prisutnima- otpočevši tako zvaničan deo ceremonije:

-Poštovani saživotnici Tuonski,

Već dugo vremena gajim iskrenu nadu da ćemo ovim finalnim čitanjem preostalih podataka dobiti odgovor na nedostajuću kariku Tuonskog poretka.

Radi podsećanja: Načela na kojima počiva naše ustrojenje uspostavljena su prema instrukcijama predaka koje su se nalazile u prve dve škrinje podataka. Njihovo čitanje beše pre 4000 zabeležbi- u periodu kada je druga generacija rođenih Tuonaca stasala u eru zrelosti bića. 4000 zabeležbi bio je i rok dat do otvaranja ove, treće i poslednje škrinje. Rok naložen od strane naših predaka- Prvopotonjih.

Pomerio se od katedre i napravio par koraka bliže prozirnom oknu dvorane, te nastavio uvodnu reč:

-Uspeli smo podići civilizaciju u kojoj vladaju mir i red. Usavršili smo korisne i odbacili beskorisne tekovine kojima su se naši i preci Prvopotonjih služili u svom svetu. I dobro je što smo tako postupili.

Otpi gutljaj vode iz malog aluminijumskog kontejnera kojeg beše prineo okviru prozora.

-Jer, kako kazuje Dnevnik putovanja plovila SOS Earth-1, koji sledi kao dodatak istorijskom arhivu prve škrinje podataka, upravo najmodernije tekovine čovečanstva bile su uzrok uništenja planete Zemlje, naše pra domovine iz Mlečnog puta. Budući da na tadašnjoj razini svesti ljudi nisu bili u stanju prepoznati Problem kolapsa umnih resursa, Zemljani su izgubili balans u trouglu vreme- znanje- produkti u tolikoj meri da je o koncu došlo do kraha ne samo civilizacije kao tačke koja se pokazala najslabijom, već i samog staništa. Na kraju, jedino što je ostalo od progresa civilizacije beše plovilo SOS Earth-1, sa posadom od 10.000 odabranih ljudi sa planete Zemlje- istih onih koje mi znamo kao Prvopotonje.

Lebdeći po vasioni u potrazi za novom majkom, nosiše sa sobom i tri škrinje podataka sa zaostavštinom njihovog doba. I nakon 33 generacije koje iskusiše život samo u memli leteće tvrđave, nađoše novo stanište. Nastaniše se napokon na našoj Tuoni. Udahnuše joj život. Ovaj put krajnje oprezno i savesno, jer kako pročitah u jednom od zapisa iz Dnevnika putovanja: „Bole nas grobovi na kojima nema cveća“ –šta god to značilo i kakav god to smisao imalo. Jer ja još ne dokučih šta je posredi…

Mi, Tuonci smo ponukani učenjima istorije uspostavili vrhunsku harmoniju odnosa. Prigrlili smo činjenice kao jedine merljive jedinice, podigli racio na tron naših dokučenja. Postali smo savršeno svesni merljivosti svega te iz sadejstva navedenih aspekata izvukli pouku o štetnosti uzimanja antropičkog načela kao konsante. Iako nam to načelo govori o činjenici da vaseljenu vidimo onakvu kakva jeste, jer da je drugačija, mi ne bismo bili ovde da je posmatramo, mi smo shvatili da u okviru tog obrasca moramo odgovorno delati na očuvanju atmosfere potrebne za promenu i napredak kojem stremimo. Odbacili smo tako nejednakost i neukost. Odabrali smo put nauke. Put koji nagrađuje rešenjima. Put doprinosa razvoju društva…

No, pored svega, ostali smo uskraćeni za jedno- čini mi se, veoma bitno iskustvo.

Sagledavajući sve opet i iznova, ponavljajući postupak danima, vraćajući se svake godine istom zadatku- uvek sam dolazio do logičkog ćorsokaka praćenog doživljajem raskola između svesnog i duševnog dela bića.

Ni ja, kao ni jedan od nas do sada, nisam uspeo u pokušaju da pronađem odgovor na ono što nas Tuonce kolektivno muči:

Osećaj praznine…

Zagledan u prozor kroz koji se pružao kristalno jasan pogled na dva Sunca koja su grejala Tuonu kupajući je grimiznim tonovima, Borgh nastavi:

Upravo zbog činjenice da niko od nas nikada nije uspeo razrešiti misteriju nedostajuće karike koja spaja biće u celinu, a koja nam je eonima utkana kao mana čiji nedostatak svaka nova generacija oseća sve dublje, upravo zbog toga današnje otvaranje poslednje škrinje zabaštinjenih podataka Prvopotonjih među nama budi snažan osećaj razotkrivanja izgubljenog odgovora. Odgovora na pitanje suštine bitka jedinke kao celine.

Borgh se, završavajući uvodnu reč, povuče za svoju katedru. Prema protokolu to je bio znak da se škrinja unese. Stražari Tuonske združene vlade YLI-T uđoše i pokloniše se Predsedavajućem. Udaljiše se nakon spuštanja škrinje na belu podlogu koja je levitirala nad tačkom sa koje će podaci biti projektovani na hologramsku platformu smeštenu ispred zapadnog zida amfiteatra.

Tišina je ispunila salu. Bez ijedne reči Borgh poveza škrinju sa projektorom i pokrenu softver programiran da čita podatke zapisivane tehnologijom tih davnašnjih vremena. Hologramska platforma preuze dvodimenzionalni karakter i prikaza ekran boje slične Tuonskim izmaglicama, bled i plavičast.

Trenutak kasnije, odgovor je ćutao sa Tuoncima u zanemelom amfiteatru. Stidno i bledunjavo tinjala je jedna jedina reč sadržana u poslednjoj od tri škrinje- zadužbine predaka:

LJ U B A V

Dan pre novog sutra (black violin)

Još uvek ga je prožimao osećaj tople hartije pod prstima i miris sveže štampe. Iskoračio je pravo sa naslovnice BBC- jevog Music magazina. Žurnim korakom izmigoljio se između naslova u potrazi za slobodnim taksi vozilom. Jedan, samo jedan taksi iz večito jezdeće flote grada Beča. Zadnje sedište koje će mu pružiti zaštitu od ulica naruženih licima sa kojih pogledi nedre bol. Opisuju težinu sopstvenog izbora tako verno, tako vešto. Život je slikar. Đavolski dobar slikar. Kao što je Timo đavolski dobar violinista. Zvezda Bečke filharmonije.

-Widerhoferplatz molim vas. Južna strana. Ordinacija dr. Dirkschneider-a! preskačući pozdrav uputi taksisti direktive za kretanje.

Ooh! Gospodin Udo? Sjajan urolog! Dugujem mu! Naglim okretom glave vozač učini da iz Timovih očiju iščezne prizor naboranog vrata ćelave glave prekrivene francuskom pokrivkom. Onom kariranom, tako uobičajenom za taksiste da ih na sam pomen zamislite upravo tako. Njuške ispred Wurst Platz- a, ispod mosta. Varoški pacovi. Ne idu nikud i ne rade ništa. Čekaju. Komadaju trunke svakog od nas, zauzvrat nam pružajući par savršeno odvoženih kilometara i po koji aktuelni trač ili pokušaj zbližavanja na osnovu zajedničkog poznanstva…

Timo se blago osmehnu, ne zboreći ni reči. Znao je da ovo instant prijateljstvo traje do trenutka u kojem će njegov novčanik postati siromašniji za iznos ispisan crvenim brojkama na digitalnom displeju.

…

Kročio je u ordinaciju Dr. Dirkschneidera. U foajeu ga ljubazna sekretarica zamoli za podatke.

-Timo, samo to recite doktoru. Timo. Prijatelj mi je iz osnovne škole i iz gimnazije. Pevali smo zajedno u horu. Znaće vrlo dobro o kome je reč- umesto podataka, prva violina Bečke filharmonije upoznao nas je sa par činjenica koje je BBC jevom Music-u prećutao. No, umesto naslade koju osećamo mi koji čitamo ove redove- zahvalni za malo ličnih trivijalnosti ove zvezde, Dr. Dirkschneiderova sekretarica osetila se pomalo nespremna da svom poslodavcu preko usta prevali ove reči. Bilo joj je neprikladno da na takav način najavi pacijenta. No, zračeći iskrenošću Timo joj je ulio poverenje i osetila je kako može da mu veruje. Bio je čovek. To se dalo osetiti. Ušla je kod doktora da najavi sledećeg pacijenta…

-Timo! Širio je Dr. Dirkschneider osmeh zajedno sa rukama. Timo mu pade u zagrljaj. Sekretarica se, ganuta trenutkom, osetila ponosnom na svoju intuiciju koja je bila kadra prepoznati ovako nešto. Divno je videti stare prijatelje kojima u određenom trenutku život ponovo ukrsti puteve, ispunjavajući tim susretom ovaj svet ljubavlju i iskrenošću. Gorivom koje nam je danas najpotrebnije.

Timo! Izvoli, uđi! Kako si čoveče? Čitao sam tvoj intervju u Music-u! Sjajno, sjajno! Znao sam od prvog razreda kada si domaru otimao metlu i glumio da sviraš gitaru. Moj prijatelj Timo. Dobri moj brat. Prva violina Bečke filharmonije.

A ti? Šta ćemo s’ tobom gospodine Dirkschneider? Šta ćemo zaključiti o vama ukoliko se vratimo u 1992 godinu, na čas biologije na kojem, secirajući žabu vama iz walkman-a vrišti Bruce Dickinson: „Hell is from here to eternity!“ A ipak eto me kod vas. Predajem vam svoj ponos. Na milost i nemilost.

Osmehnuše se. Hajde, reče Dr. Udo, dosta proseravanja, da čujem o čemu je reč?

-Vidi Udo…Znaš da sviram u filharmoniji i da taj posao iziskuje mnogo, mnogo više vremena i duše nego što smo spremni sebi da priznamo…

-Pretpostavljam- reče Udo, posmatrajući sada svog prijatelja očima stručnjaka, oslobodivši se svake veze sa pacijentom, osim profesionalne. Osobina znana vrsnim lekarima.

-Da budem potpuno iskren sa tobom, javio sam ti se zbog jedne stvari koja me je zabrinula.

-Da čujem? predloži doktor izlaganje više detalja radi uspostavljanja dijagnoze.

-Kako već rekoh, sviram u filharmoniji. A svirati u filharmoniji zahteva mnogo, zaista mnogo vremena i vežbe. Nove kompozicije, nove tablature, nove note… A nove note svaki put predstavljaju izazov. Prepustiti se izazovu me nadahnjuje i ispunjava. Poklonim im pažnju u želji da ih odsviram savršeno, ne obazirući se na vreme koje mi je potrebno da bih ostvario cilj. Jer, na kraju se desi. Na kraju ih odsviram savršeno. A kad god odsviram deonicu savršeno i bez greške- osetim taj nagon…Osetim to što smo kao klinci osećali prema devojkama. Osetim da mi telo traži da se oslobodim napetosti. I onda moram da izdrkam, jebi ga. Kapiraš Udo. Moram, tebi makar mogu da priznam. Ne bih ti se ni javio povodom toga da nisam shvatio da nešto možda nije pošlo kako treba. I ovde ću te zamoliti da me poštediš detalja, reći ću ti samo da sam postao blizak sa jednom devojkom ali da nisam mogao da postignem ono što inače postižem bez problema kada savršeno odsviram novu deonicu. Jednostavno mi se neće, dobri moj! Neće, jebi ga, više me loži muzika nego žene izgleda. Valjda je muzika savršeniji oblik postojanja, šta znam…

-Kako izgleda erekcija tokom masturbacije? – sasvim hladno, bez emocija i potpuno profesionalno upita Dr. Udo Dirkschneider svog pacijenta Tima Olafsona, prvu violinu Bečke filharmonije.

-Odlično doktore! Zapravo me iznenadi obzirom na to da gazim svoju petu deceniju života i to takvim tempom koji melje čoveka- odgovori Timo.

-Timo, dobri moj! Dr. Dirkschneider vrati se na prijateljski kolosek. Sa fiziološke strane gledano, nemaš niti najsitniju tegobu. Ako baš želiš, mogu da ti ispišem uzaludno analiziranje i sate čekanja po kojekakvim laboratorijama koje će ti uzeti silne novce kako bi potvrdili moju dijagnozu…Međutim, ne bih to tebi da radim. Neka zarađuju na nekom drugom, ne na mom prijatelju.

-Nije ti ništa. Problem koji tebe tišti je čisto psihološke prirode. Čak bih se, kao laik na tom polju, usudio reći da si možda tvoju želju da dominiraš i kontrolišeš tokove koje pratiš, na neki način uspeo sjediniti sa nagonom za produžetak vrste, te da je tako ispalo ovo što je sada. Kako bilo, psiholog i par seansi rešiće ti nezgodu, ubeđen sam. Hoće to kod vas muzičara. Nisi ni prvi ni poslednji.

Sa izvesnim olakšanjem Timo se oprosti od svog prijatelja, pozdravi se sa sekretaricom te pozva instant drugara u kariranoj francuskoj kapi koji te po gradu vozi za novac.

…

„Kada hodam ulicama tamnim, ja čovek sam koji hoda sam… Dobrodošli i u zdravlju pošli dragi čoveče!”- prosrao se (uzevši Timovo poimanje kao merodavno) klinički psiholog dr. Martin Szikora, specijalista za kognitivno- bihevioralnu terapiju.

-Poštovanje doktore- ipak smerno odgovori Timo.

Imajući na umu činjenicu da je terapeuta našao putem interneta, te prvu seansu zakazao pozvavši ga iz taksija i da nikakvo pred znanje niti preporuku o čoveku kojeg posećuje nije imao, rešio je da zakomplikuje upoznavanje kako bi proverio sa kim ima posla:

– Okovani tišinom čekate da vam predam svoj bol, svoj strah? Čini mi se, međutim, da moj strah ne krije koren u istom srcu u kom vi utehu pronalazite svoju, te sam mišljenja da ćemo se siti ispričati. Timo Olafson, Bečka filharmonija- najzad se i predstavi, pružajući ruku.

-Zapažanja i predlozi jesu na mestu- složiću se, ali ako kažete da u istom srcu ne tražimo koren vašeg straha i utehu moju, moraćemo se pobliže upoznati te preko nekih stvari preći i zanemariti ih. Malo dublje proniknuti u nas same, gde ćemo našim pitanjima pronaći odgovore.

-Sedite i opustite se, blagim dodirom ruke dr. Martin usmeri Tima ka udobnoj fotelji smeštenoj između zida koji sav beše u policama sa literaturom i stola. Sekunde časovnika rezale su tišinu pravilnim taktom. Timo je, pokušavajući da se opusti, lagano zalazio u svet zvuka. Svoje igralište. Svoj raj i pakao.

-Zamoliću vas, otpoče dr. Szikora seansu, da na mene gledate kao na osobu u koju možete imati potpuno poverenje i prema kojoj ćete biti otvoreni . Ja ću za vas takođe biti otvoren koliko god budem mogao. Blago se osmehnu.

Timo na trenutak izgubi nit i prenu se iz mentalne kajdanke po kojoj je ispisivao note radije nego što je slušao šta mu terapeut govori. Nabra obrve i u sebi pomisli: „Šta pričaš ti čoveče?“

-Ništa što bude izgovoreno ili zaključeno ovde, ne napušta ovu prostoriju. Stoga vas molim za što više detalja. Bez obzira koliko mali ili krupni oni bili. Udesićemo funkcionalnu soluciju. Zasvirajte gospodine Olafson, slušam vas.

-Stvar je u sledećem, prelomi Timo i reši da se otvori: Imao sam nedavno izlazak sa jednom damom. Šetnja, večera, poslastičarnica, kuvano vino na ulici. Odmor i smeh. Savršen dan. Međutim, kada smo došli do postelje, jednostavno nisam bio u mogućnosti da postanem ispunjen uzbuđenjem. Bez obzira na njeno telo, lepotu, želju. Suviše mlako. Sve dok između njenih šaptaja nisam počeo da ubacujem taktove kompozicije na kojoj radim. Svirao sam violinu dok smo vodili ljubav. Bilo je savršeno. Zvuk je postao topao, lepljiv. Mirisao je na nas. Ispunjavao nas je svojom harmonijom koju smo tako skladno vodili sve do trenutka u kojem smo nemo zadrhtali označivši kraj koncerta. Iscrpljeni, mokri, zaglušenih ušiju. Baš kao na bini…

-M-hm! Klimao je dr. Martin glavom poput kantara odmeravajući Timovo izlaganje.

-Vidite, kada je naš mozak zdrav, onda je naše mišljenje to koje prouzrokuje da se osećamo i ponašamo na određen način. Zbog toga je, ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja, te naučiti kako ih zameniti ili zauzeti drugačiji odnos prema razmišljanjima i emocijama koja vode reakcijama koje želimo. Očigledno je da kod vas imamo slučaj, kako to političari vole reći: „zamene teza“. Osmehnu se, te ustade od stola i poče šetati.

– Kod vas se gospodine Olafson javlja jedna od osnovnih seksualnih parafilija. Poznatije kao seksualne perverzije, parafilije obuhvataju seksualne maštarije, nagone ili radnje koje obuhvataju nežive predmete u svrhu seksualnog zadovoljavanja. Fetišizam.

-Drugim rečima, muzika je postala sav vaš svet gospodine Olafson! govorio je dr. Martin dok je u uglu ordinacije ubacivao disk u plejer smešten na ukrasnom stočiću.

-A interesantna je činjenica kako je danas muzika postala tražena i svima dostupna stvar. Ipak toliko malo nas, ume istinski je prepoznati i uživati u njoj. Uvodni taktovi Vivaldijevog proleća zaćarlijaše ordinacijom. Martin privuče stolicu i sede kraj Tima.

– Iskoristićemo priliku i upotrebiti sledeći model: -Želim da postignem veoma dobro razumevanje vaše brige. Vašeg straha, kako rekoste na početku. I na dobrom sam putu. Sada mi je potrebna vaša pomoć. Moramo postavljati pitanja o sebi. Opustite se Timo. Zažmurite. Zamislite note. Volite ih. Vodite ljubav sa njima.

Ustade i ode do stola, te pojača muziku. Zastao je i posmatrao svog pacijenta.

-Timo! prekori ga. -Ne igrate se sa svojim notama! Ne pomažete mi.

Timo je utonuo još dublje u kompoziciju. Prepustio se. Mogao je da čuje zvuk svoje violine. Zamenio ga je sa onim koji dopire iz zvučnika. Njegov ton. Njegov instrument. On.

-Ovo ja, Timo Olafson, poklanjam svetu i niko ne može stvoriti bolji sklad od mene i moje violine. Tonuo je u muziku. Igrao se. Uživao.

Martin je tiho prišao stolici i gledao svog pacijenta. Čekao je. Vrebao strpljivo poput mačke. I tad, na prelomnom delu kompozicije “Četiri godišnja doba”- na prelazu iz Leta u Jesen, dočekao je da njegov plod sazre i pokaže se u punoj veličini i snazi. Dočekao je da Timo poveže nagon i muziku.

Nežno poput povetarca, tek ovlaš dodirujući prešao je Martin preko Timovog međunožja. Timo je bio duboko, duboko u zagrljaju sa notama. Martin se oslobodi, te ga pritisnu jače.

– Tajne su Timo, tajne su ono u čemu ja pronalazim utehu svoju! Vlažnih usana šaputao je doktor kretavši rukama da ubere plod svoje vešte manipulacije. Lagano je povlačio zip na dole. Drhtao je od jeze. Želeo je Tima na usnama. Izvukao ga i poklonio mu topao dah. Miris je bio hipnotičan.

Otvori širom usta nadvijen nad Timovim telom i krenu po svoju poslasticu.

Tek, sledećeg trenutka Martinova naslada postade vrtoglava i jedva podnošljiva za svest jednog čoveka. Preko lobanje su mu topotali bolni udarci, snažni poput medveđih. Glava mu je bubnjala u agoniji kojom su Timove šake prinosile Martinu sam pakao pred kapije njegove svesti.

Timo ustade iz fotelje i nastavi bojiti Martinovu glavu u crveno, pršteći iz nje krv po celoj ordinaciji. Kao da je preklao vepra. Tek kada se Martin stropoštao pred Timove cipele darivajući im crvenu podlogu, tek tada prestade sa udarcima.

Stajao je Timo u lokvi Martinove esencije. Ukrućen ali neokaljan.

-Dobar izbor doktore, te tvoje tajne. Nikada nikome pisnuti nećeš o ovome. Jer ne smeš zbog reputacije a ne smeš ni zbog budućnosti tvojih iskrivljenih nagona… A meni je baš prijalo malo dobrog batinanja. Nisu li, doktore, tajne najsavršenija stvar na svetu?

Isthmus

isthmus (zemljouz)

/ɪsθməs,ɪstməs,ɪsməs/

noun: isthmus; plural noun: isthmuses; plural noun: isthmi

1. 1

a narrow strip of land with sea on either side, forming a link between two larger areas of land.

1.2

Anatomy

a narrow organ, passage, or piece of tissue connecting two larger parts

99830 Saariselkä, FI

-Ustaj mišonjo! Ustaj, oblači se i kreći da pročistiš staze Deda Mrazu. Takođe se potrudi, ako ikako možeš, i da mu izljubiš pišu kako bi mu se osmeh utkao što dublje u brkove. Deca to vole, znaš?- začikavala je Niina Tomija pred odlazak na posao. Tommi Harmaajärvi generalni menadžer Igloo Resort hotela. Čovek koji je u svojoj rodnoj Finskoj imao ponajmanje dodira sa svojim sunarodnicima. Bio je na čelu tima kojeg su činili Švedski menadžeri, domari i sobarice sa Balkana, kuvari sa istoka, crni čistači snega u oranž uniformama…Čak je i Niina, njegova dugogodišnja ljubav bila Karelijanka. Nekada možda prepreka za žensko čeljade sa tih prostora. Srećom, druga su vremena. Lepše se živi. A više pije.

Na Tomijevo ispijanje alkohola do kasno u noć Niina je bila posebno osetljiva. Htela je, zaista se trudeći, da Tomiju stavi do znanja kako su, gazeći svoju četrvtu deceniju života pomalo prerasli proslavljanje mračnih zimskih dana utapajući ih u tečnosti koja budi uspomene iz mladosti. Međutim svojeglavom Tomiju taj Niinin trud nije dopirao do svesti. Radije bi trenutke pred odlazak na posao začinjavao mamurnim baljezgarijama, poput jutrošnje:

-Nemi smo Niina, naši su glasovi ućutkani! Zašto ne vidiš isto što i ja? Zašto ne gledaš mojim očima? Zarad sopstvenog komfora žrtvovali smo naša radna mesta. Dopustili da stranci ostavljaju tragove u našem snegu. Da kaljaju našu čistotu…Osećam da nešto nije u redu Niina!

-Hajde molim te prestani da sereš i navlači taj kaput! Vidiš li termometar idiote? Kuda si pošao sa tim šalom preko košulje i sakou? Ludice! Prekori ga Niina i čvrsto zagrli, poklonivši mu vlažan i topao poljubac za srećan put do posla.

-Zbogom Deda Mrazov pomoćniče! Čekam te večeras. Mestimično klizava- „gde se vozačima preporučuje oprezna vožnja radi održanja željenog pravca i brzine“ parafrazirala je Niina „weather guy“-a kog su maločaš odgledali, iskoristivši njegove reči kako bi misao razvila u željenom pravcu…

Tek što je iz toplote svog Volvoa iskoračio na decembarsku nulu praćenu dosadnom kišom pred očima mu se razastra niz prokleto belih zuba preko kojih se na jedva razumljivom engleskom nanizaše dupeuvlakačke rečenice kojima se novi domar predstavi Tomiju.

Uh, ovo je gore nego kad mi Niina prisere kako pušim u kući, pomisli, te se izveštačeno raskezi pa pozdravi stranca cinično mu poželevši dobrodošlicu. Na Finskom. Da omeđi granice njihove buduće saradnje.

„Staze da se prođu još jednom a potom da se svetlarnici svakog apartmana detaljno očiste i na njih nanese sredstvo protiv smrzavanja, čim kiša stane. Na kraju dana doći ćeš do moje kancelarije da poradimo na formalnostima“- sada smireno i na engleskom izdade Tomi prvo zaduženje došljaku sa Istoka Evrope, sve vreme misleći na šolju kafe i sendvič sa dimljenom tunom i kuvanim jajetom koji ga čeka kao uvertira u još jedan dan.

Koristeći prednost ovog sve manje domaćeg mesta, Tomi je redovno unajmljivao nekoga od hotelske posluge za obavljanje poslova oko svoje kuće. Za bajkovitu okućnicu koju je poklonio i održavao za svoju Niinu upregao je crne čistače snega u narandžastim uniformama, mlade i izvajane. Za održavanje instalacione mreže pozajmljivao je od hotela duhovite i obrazovane IT inženjere, mahom sa Istoka Evrope, crnokose, zategnutih tela i naravi. Budući da je Niina cenjena i tražena turistička blogerka, čije je radno mesto definisano cyber prostorom i za čiji joj pristup- gde god da bila, treba samo WiFi hotspot, Tomi je održavao Niinino životno okruženje besprekornim. Tako je Niina, radeći u „kući iz bajke“ svoj život učinila sretnim tipkajući po tastaturi, uobličavajući svoje misli u formu za kojom je tržište turističkog krema severne Evrope bilo spremno platiti bilo koju cenu kako bi baš njihova kompanija bila viđena Niininim očima. O tome bi Niina posvedočila sa par stotina reči koje bi o koncu, posredstvom medija usredsređenih na promociju turizma, tim kompanijama donelo zavidne prihode nabacivši menadžmentu osmeh na lice. Niina je to, naravno, dobro znala i- dobro naplaćivala. Tomi je, sa druge strane, znao da nikome od „pozajmljenih ljudi“ koji mu vršljaju po gajbi dok Niina uživa u sauni praveći predah od pisanja, ne sme ni na pamet pasti da makar pogledom odmeri njegovu ljupku Finkinju. Jer ovde, u dvorani Laponskih mećava, suze nemaju ime. Ili radiš, ili se vraćaš odakle god da si došao. Po tim je načelima Tomi pronašao prečicu do Harmonije. Ipak, jedna je osoba remetila Tomijev zen. Bordoškinja Yvette, tek svršeni diplomac ekonomskih nauka, mlada, željna promene i sticanja novih iskustava. Odlučila je pokloniti sebi par godina karijere u zemlji Deda Mraza, u zemlji gde se bajka živi. Takva joj je uloga bila preko potrebna nakon jednog lošeg sezonskog posla u Bordoškoj fabrici za preradu morskih plodova. Sa zavidnim poznavanjem trenutnih ekonomskih kretanja u grani turizma, Yvette je primljena u odeljenje prodaje Tomijevog hotela, gde je cela priča zapravo i počela, jer je pukim slučajem prvog radnog dana Yvette na hodniku srela Niinu, koja je bila u kratkoj poseti Tomiju. Budući da je Niinina majka bila Francuskinja, bilo joj je lako prepoznati odakle potiče teško akcentovan engleski na kojem joj je Yvette zatražila pomoć u pronalaženju Tomijeve kancelarije.

Sad, kada bi obe bile iskrene i želele sa nama podeliti svoju intimu, obe bi nam rekle kako su već tog prvog dana osetile izvesnu prisnost i naklonost jedna ka drugoj. Nije prošlo dugo od tog trenutka do prvog zajedničkog izlaska na pivo u podne, po mrklom mraku. Mraku jednog od pedeset i jednog dana magične severne zime u kojima Sunce ne izlazi i kada jedinu svetlost pruža sneg koji se presijava pod svetlošću zvezda Severnog neba. Nedugo zatim poče Yvette posećivati Niinu kući, gde je ova iz puke simpatije uze podučavati Finskom jeziku. Ništa od toga ne bi Tomiju remetilo duševni mir, da jednog dana ove preduge zime, nije na hodniku svog hotela čuo kako dvojica od „pozajmljenih ljudi“ razmeniše par energičnih rečenica koje su prosto odisale seksom. Dvojice ljudi koji su prepoznali mladu Francuskinju u stanu njihovog ledenog gospodara. Rasporiše ga reči jednog od IT inženjera koji se poveravao svom tamnoputom kolegi koji je istog dana čistio svetlarnik Tomijeve dnevne sobe:

„Jesi li video brate kako je pljesnula po guzici kada je izlazila iz saune!? “

„Daaa, a ova se samo osmehnula i namignula joj…Kao, u fazonu, vidimo se- i vratiću ti! Brate kakve su Parižanke!“

„Matori, Yvette je iz Bordoa!“

„Ne znam matori, ali znam da je Francuska moja sledeća destinacija“

…

Još iste je večeri Tomi zamolio Niinu da dodje do Ikeine prodavnice nameštaja gde ju je čekao na parkingu. U toplom Volvou.

Niina je, sudeći po mestu sastanka, mogla lako zaključiti da će da usledi neko Tomijevo popovanje ali nije joj na pamet padalo o čemu se radi. Znajući za Tomijev poslovični tvrdičluk, naslućivala je da su neke pare u pitanju. Jer, izabrala je pre par dana saunu sa klasičnim gorionikom na prirodno gorivo, te kako bi se takav tip grejnog tela ugradio u kupatilo bilo je potrebno izvršiti izvesne prepravke u instalacijama, te nabaviti kvalitetan ugalj i kamenje koje bi držalo toplotu. Stvar bi izgledala savršeno izvorno, ali bi koštala novca i vremena. Sa druge strane, takva bi sauna pružila pravi doživljaj proćišćenja te je Niina bila spremna stati u odbranu…

Gazila je parking prilazeći Tomijevom automobilu, nervozna zbog same činjenice da smišlja opravdanje novčanih izdataka za stvar koja će ih zauvek rešiti ultraljubičastih zraka u rođenoj sauni.

Tek, tako joj zamišljenoj i na pola puta, prve pahulje ove zime navukoše osmeh. Ušla je u automobil. Poljubila Tomijevo odsutno lice i osmotrila scenu:

Flaša Finlandia votke stajala je Tomiju u krilu. Nedostajala je dobra polovina tečnosti. Votka. U toplom automobilu. Sam na parkingu.

Ne. Ovo nije zbog saune…

-Tomi? Šta ti je?

-Šta mi je? Pitaš me- „Šta mi je?“- izusti kao da je čekao na zvuk sudijske pištaljke.

Pod nosom mi miriše francuska pička, pa moram da ispiram usta, kako bih prestao misliti o njoj, eto šta mi je! Beskrajno sam prazan Niina. Zar je moguće da ti nije nikakav problem podići talase naših mirnih voda kako bi svojem slobodoumlju podarila naredni iskorak? Da ti nije teško pregaziti preko moga lica i oblatiti ga na očigled svih? Da li se ikada upitaš kako zvuče tvoji izgovori? Znaš li kako?- Kao da pričaš sa sobom- o sebi. Mumlaš i hvataš se za slamke kojima pokušavaš izvući trenutni mir i opravdanje. Nema više Niina, istrošila si ih sve kod mene…Ja ne mogu više ovako! Ti si mi donela bedu na prag. Oštetila ugled! Ukaljala obraz slinom te francuske klinke! Sramoto! Duša mi zebe, skloništa joj ne nalazim!

Kako si samo mogla?

Osvestivši se od baraža uvreda upućenih na njen račun, Niina promisli na trenutak te uputi prekoran pogled ka središtu Tomijevog bića.

– Dobro, kretenu jedan, da li je moguće da nakon svega kroz šta smo ti i ja prošli, a što ne želim ovom hroničaru što o nama piše da poverim, zar nakon svega onoga- ja moram tebi da se pravdam za malo svoje zabave? Zbog savatavanja u sauni sa francuskom klinkom? Pa vetrovi te zameli, stoko jedna nevaspitana! Zar je greška biti srećna? Promašaju jedan!

Ne! –nastavi Niiina još srčanije,

-Gospodin mora da ima potpunu dominaciju nad svim što gamiže u ovoj vukojebini, jel tako? Ti, ti si kralj ovog dela sveta, jel da!? E pa, Vaša uzvišena, ledena ekselencijo želela bih vas obavestiti da mene, vašu prvu damu, od danas savršeno zabole kurac za to što će vaše balkansko i afričko roblje ispirati usta pričama kako je kraljica lezbejka i kako kara francusku klinku koja miriše na požudu i bordoške vinograde.

A ti, o kralju moj, izvoli se osamiti sa svojim mislima u, podvukla bih, našu kolibu na jezeru te dobro promisliti o svemu. Ne dolazi bez pravog zaključka makar trajalo godinama i makar morao zverinje kože o sebe pasati. Ne zanimaš me!

Tresnu vratima u znak pozdrava. Pahulje su se topile na ekranu Niiniog telefona dok je kucala poruku ljupkoj Yvette.

„I bleed for you, but cold troups can not stand in my way!“

Tomi otpi gutljaj dok je ispraćao svoju kraljicu… Jer, eto ko beše…Hladan samoživi smrad. Tek na kraju i – kasno, dopre mu do duše toplina koja je, od nekog koga više nema, svim srcem bila podarena. Od nekog, ko ga je kroz život pratio ne busajući se, ne trudeći se da dominira. Nekog kome nikada nije uzvratio potrebnom merom, jer zabašuren izazovima sopstvenog života, nikada iz sebe nije isplivao kao jasna poruka.

Tek, taj neko mu uvek beše tu. Da sa par reči, gestom ili životnom lekcijom, pokaže šta se i kako ima činiti zarad onoga što nas kao deo društva izdvaja i čini jedinstvenima. Da pojasni kako se izgraditi, kako zaobići zamke, kako se spasiti popravnog ispita života. Jer kada jednom napraviš krug, retke su prilike u kojima iz kruga iskoračiš. Izgubljen u bespućima polarnih noći, tražeći mesto gde svojom ćeš vatrom zaiskriti.

M	T	W	T	F	S	S
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this:

Share:

Like this: