The Writ II- Na putu kući

-Mark Tower?

-Ovde bejbe!

Kroz osmeh su nadjačavali glasove oficiri MI6 tog oktobarskog jutra pustinjske dve hiljade jedanaeste godine.

-Obavimo ovo, pa da idemo kući. Dosta mi je pustinje za ovu godinu… Jel to u redu momci?– upitao je dežurni oficir zadužen da obavi formalnosti oko rasformiranja grupe agenata i opreme, korišćenih u ovoj misiji.

– Da gospodine!– u glas odgovori stroj od desetak agenata, više prijatelja nego bilo čega drugog. Očigledno je bilo da je ta prisnost i atmosfera rasterećena formalnosti bila ključ uspeha njihovog tima. Odrekli su se slave bez obzira na popularnost koju su kao jedan od najuspešnijih timova za specijalne i “crne” operacije uživali. Srcem, pre nego pravilima- bio stav kojim su ovih deset modernih ratnika oivičili svoje okvire pravila službe. Izopšten i manje popularan kod starešina, ali veoma funkcionalan. Do te mere, da- dokle god ih zdravlje služi, ostalim timovima ostaju zadaci tipa „skidanje mačke sa drveta“. Prave stvari radili su oni.

-Mark, ptica ili…

-Ili! preuduhitro je Mark dežurnog oficira aludirajući na opciju broj dva.

Ono što je bio dužan da predoči kao mogućnost prevoza do kuće činile su dve opcije: vazduh i voda. Helikopter- i za nekoliko sati si kod kuće. Tuširaš se, izjebeš gospođu i posadiš se u pab. Ispijaš ture koje ne plaćaš i pričaš ekipi iz kraja priče od kojih će oni stvarati legende o tebi, čineći ti uslugu za stare dane potpuno nesvesni onoga što rade. Samo će se, već dockan upitati kako li je Mark toliko razjebao ceo koncept? Ništa bolje od glupog komšiluka.

Druga opcija- bila je voda. Plutaš do ostrva danima, štediš službi novac i odmaraš mozak od svega kroz šta si prošao. Ova je opcija službi MI6 bila zapravo filter.

Niko ne želi da provede dane, nedelje, ponekad i mesece na vodi ukoliko ima mogućnost da taj put prevali vazduhom i to u nekoliko sati leta. Niko, osim lažnih patriota, parazita i socijalnog otpada koji se izveštio preživeti- čak dogurati do ove pozicije.

Sa druge strane- niko osim odanih, lojalnih agenata službe, koji ovu opciju koriste samo u slučajevima kada procene da im je ona neophodna radi ponovnog uspostavljanja sopstvenog mentalnog mira i harmonije.

-Ali samo do obale Španije, ako može. Nakon toga bih dalji angažman preuzeo na sebe, koristeći preostale slobodne dane. – dodao je Mark.

-Svakako Hiljadarko*! Rešeno.

* Hiljadarka= Mark Tower= MT= Metric Ton= Hiljadu kilograma= Hiljadarka.

-Malaga, Cartagena ili Ibiza? upita dežurni, pokušavajući da dozna nešto više o Markovim planovima. Potpuno benigno, iz puke radoznalosti…Jer znalo se:

Malaga- gospođa i on, romantika, sveće i sranja. Cartagena- uzbudljiva šetnja istorijskim činjenicama koje sežu i do dve stotine godina pre Hrista, ili Ibiza- tech house ludnica o koncu leta.

Prozrevši igru svog dežurnog kolege Hiljadarka hladno i zvanično odgovori sa „Barcelona, gospodine!“, dajući time do znanja da mu je zaista potreban odmor od samog sebe na prvom mestu…

Barcelona, četiri dana kasnije

Koračao je pločnikom u potrazi za iole ozbiljnom rent a car agencijom. Sa poslovnicama širom Evrope i uljudnim auto parkom. Nije se mogao načuditi koliko je zapravo teško naći pouzdanu kuću u ovoj grani turizma. A rent-a-karova po Barsi bilo je kao pečuraka posle kiše. Nakotili se kako bi gulili turistima džepove… Nemoćan da bilo šta promeni, Mark je tražio dalje. Tipkao je usput mail kako bi se izjadao svojoj ljubavi, svojoj sigurnoj luci. Njegovoj muzi, ženi koja je posedovala drugu polovinu njegove duše. Znao je da će tu naići na utehu i da će kroz razgovor sa njom povratiti energiju čiji je nedostatak počeo osećati. Aristofanova deca meseca.

Kročio je u sledeću agenciju. Za pultom je sedeo omanji službenik, skockan i nasmejan. Lisičjeg pogleda, nepoverljiv i srebroljubiv na očigled. „Ovakav mi treba“- pomisli Mark i kroz osmeh mu poželi dobar dan.

„Igualmente senor!”- prozbori lisica

“How can I help you ser?” nastavio je na pogrešno akcentovanom engleskom, dajući do znanja kako je prozreo stranca.

“Već jesi prijatelju” – iznenadi ga Mark odgovorom. “Vidim da si već zaključio da sam stranac, da izgledam umorno ali da nisam na odmoru i da mi je potreban prevoz” –punio je Mark glavu lisici mislima koje možda i nisu bile njegove ali mu je laskanje toliko prijalo da nije mogao da odoli a da i sam ne pomisli kako je zaista toliko dobar u proceni svojih klijenata. Nasmešio se i time dao signal Marku da može nastaviti sa obradom.

-Vidi prijatelju: Malo sam u nekoj gužvi i potrebno mi je da vaša kuća, kao što je do sada to tradicionalno uspešno radila, iznajmi vozilo kojim ću se sigurno, udobno i na vreme dovesti do Londona, gde ću ga razdužiti u jednoj od vaših poslovnica ili podugovaračkih kuća. Šta mi predlažete?

Lisica je bio pod stresom. Ovakav zadatak još nije imao u svojoj karijeri. Plašio se odgovornosti. Mark je to znao. Video je odmah sitnog prevaranta u duši tog patuljka. Željnog slave uz malo truda i sitne novce. Zato je i nastupio sa ovako direktnim predlogom. Potpuno ga je sludeo. Ovoga puta lisica je bio plen…

“Ovako, imamo za vas nekoliko sjajnih Ford mondeo benzinaca.”- pokušavao je da se snađe, nedorastao zadatku. Po glavi mu se motala misao da zamaje Marka nudeći mu na uvid prospekte automobila, kako bi to vreme iskoristio da se zavuče u arhivu poslovnice i krišom pozove direktora da dođe da obavi ovaj nesvakidašnji- samim tim sumnjiv i nesiguran ugovor.

“OK! Vidi druškane…” -krenuo je Mark da zaključuje dilemu koju je instruisao kako bi obradio lisicu .

“Onaj Jeep Cherokee, dizel. Garminova navigacija. Kladim se da ga niko nije provozao od kako vam je pukom srećom jebeni Nadal banuo u radnju. Keš, na licu mesta. Samo mi daj adresu u Londonu gde da ga ostavim. OK?”

“OK senor, ok!” –srećna je bila lisica čuvši da će keš dobiti na licu mesta. Bila je to je jedina stvar koja ga je zaista brinula.

Obavili su formalnosti i lisica mu požele srećan put. Izveštačeno i neiskreno kao što to uvek čini.

Na izlasku iz garaže upitao je Marka kako je znao za Nadala. Mark mu je rekao kako je video fotografiju koju čuva u novčaniku, na kojoj se rukuje sa dotičnim. Rekao mu je i to da fotografija stoji ispred MasterCard kartice, a iza nje cedulja sa privatnim brojem telefona.

-Sve ovo, poentirao je Mark, video sam dok si tražio taj broj svog direktora, verovatno u nameri da ga pozoveš iz nekog šteka pošto nisi  bio sasvim siguran da li da prihvatiš ovaj ugovor.

Lisica je progutao knedlu. Mark krenu put kuće.