Noć je bila tamna, pivo mlako a kokain loš. Jedva da je radio. Vozeći do Bulevara Nade trnuo sam u nameri da ponovo osetim onoga sebe kakav bejah na početku cele ove igranke oko mog talenta. Ja, Emilio slikar sa obronaka Svetle planine, umetničke enklave Najvećeg grada na svetu. Razgovaram sa parom očiju iz retrovizora.
-“Jebo te, sećam se te slike čoveče… Ja, u malom iznajmljenom stanu, sedim kraj prozora i gledam u park i košarkašku arenu preko puta moje zgrade. Napolju mrak, sneg koji se topi i grane koje njišu najupornije listove, koji zimu ponosno dočekaše vijoreći se na severnom vetru. Kraj mene radijator, na radijatoru bela najlon kesa. Na njoj plavim markerom ispisana reč: „Repovi“
Da, beše to kesa sa svinjskim repovima koju sam izvadio iz zamrzivača u nameri da ih otopim i sutra od njih napravim gulaš. Jer sutradan je dolazio taj agent prodaje šta li je već, taj bucmasti peder, koji je želeo da mi pomogne da uspem po svaku cenu. Prepoznao je, kako reče, u meni izdanak divljine, čvrst kao kamen i surov kao morska hrid. Odmah sam shvatio da su jedine dve stvari koje je taj tip od mene zaista želeo bile procenat od prodatih slika i centimetri moje kite.
Međutim kada ti neko uz gulaš od svinjskih repova pomene hiljade dolara vredne ugovore, izbor i nije baš najsretniji. Jer, naravno, prihvatiš netremice. Prihvatiš i lažni osmeh i manikirane prste koje ti pogled navode ka isprekidanoj liniji u dnu papira. Onoj, na koju ćeš svojim potpisom staviti do znanja da si od strane svog agenta upoznat sa svim aspektima koji iz Ugovora proističu. Direktno ili indirektno.
Naravno, prilikom potpisivanja pojma nemaš o čemu je zapravo reč. Jer, ti si slikar. Jebeni slikar. Dovoljno je da tvoj sagovornik kaže jednu jedinu reč i začika tvoju radoznalu umetničku maštu. Onu prokletu, neodoljivu. Tako udružene, mašta i reč u tebi potegnu okidače i već narednog trenutka gledaš mu iz očiju siže života. Strahove i strepnje, radovanja i nade. Vidiš šta voli, čega se stidi, čime se ponosi… I sve to u par minuta razgovora. Kako, do đavola, onda da potpišeš da si sa nečim saglasan? Jer dok izlaže tačke ugovora, ti pokušavaš u njemu otkriti koliko će te zakinuti. Da li ćeš i dalje jesti repove dok on bude menjao svoj stari srebrni escajg za još stariji. Ovoga puta sa nekog srednjovekovnog dvora, po mogućstvu.
No, potpisah ipak.
-„Može sada poljubac?“
-„Ne baš!“
-„OK, dragi mladiću. Biće prilike. Dobrodošao i lepo se snašao u životu poznatih!“ Namignuo mi je iskrivivši lice u idiotsku grimasu.
-„OK, hvala!“- pružih mu ruku i najebah mu se matere u sebi preko učtivog osmeha. Već sam tada počeo shvatati kako mašina zapravo radi.
Par meseci kasnije, punio sam izložbene ateljee na Bulevaru Nade. Punio sam i novčanik. U banci su mi odobrili stavljanje nadimka između imena i prezimena. Stvar prestiža ovde na Ostrvu Umetnosti.
Emilio „White Trash“ Tenaglia.
Voleo sam svoj život tih dana. Nisam razmišljao ni o čemu. Bele linije, zelene novčanice, semenke koje pucaju i buše košulje. Raj. Raj u koji sam uplovio suviše glupo, suviše mlad i nesvestan da sam svoje telo, svoje suze i strahove, svoju dušu o koncu, ponudio debelom mesaru koji me je seckao i prodavao na kilo. Ne želeći izgubiti ono što ja mogu da stvorim. Kada ne bih imao gotovu sliku, bio sam u obavezi pojaviti se (iskreno, donosili su me iz ateljea) u sred noći u Najpoznatijem klubu Najvećeg grada. Tu bi mi mesar moje duše turio plajvaz u šake i tada sam potpisivao jeftine reprodukcije svojih slika. Na njima beše odštampan QR kod koji je vodio ka mojoj službenoj stranici na Globalnoj mreži. Bio sam popularan. Bio sam white trash superstar. Pijan i drogiran 24/7. Nazdravljao svojoj slavi, gušeći se u lažima koje sam niz grlo spuštao. Jer nisam bio „Pikaso današnjice“, niti sam bio „Vizionar o kome će tek budućnost posvedočiti“, kako naslovi štampe o meni tada pisaše. Ne. Bio sam još uvek Emilio. Drugar sa kistom, paletom i temperama koji po sniženoj ceni dobija svinjske repove u bakalnici iz komšiluka. Bio sam normalan, prizeman i skroman. Nisam želeo stan na Aleji bogatih, kola iz poslednjeg broja Automagazina niti svu tu drogu i skupe godine berbe. Ne! Ipak, mimo svoje volje postadoh Crni Isus Najvećeg grada na svetu.
Naravno, takva titula sa sobom donosi određenu odgovornost. Kao i očekivanja. Grimizni anđeo- svedok pokopa naših sopstava. Onih čistih, kojih se ni vi, zajedno sa mnom ne možete zapravo setiti jer je toliko toga prošlo od tada. Sakrivasmo se ispod jastuka punjenih perjem rajske ptice. U tom mraku i strahu pronalazili smo srodne duše. Pod jastukom se ugušili. Vaskrsli u zmije, šišteći dvostrukim jezikom: „Sve je isto kao nekada!“
charlesoffspring 