Koliko samo toga mogao bih reći,
a malo kažem kad kraj sebe nekog imam.
Reči koje nosim prkose mi sreći,
u meni gromore, a ćute svima ostalima.

Igraju se sa mnom, noću ljubav vode,
dok ležim u postelji nepomičan, tih.
Pre svitanja dušu mi oplode
i svakog mi jutra poklone stih.

Tako mazne tada ih upitam
zašto li baš mene one tol´ko vole,
Al’ ohlade me i kažu da ne snevam,
Sa mnom jesu dok je njima volje.

Moje reči – moja ljubav,
Moja patnja i potreba.
Moje reči – moja ljubav,
Sedma kora moga hleba.

Zašto na reči tupiti zube i grlu ružiti stas,
Kada u tišini leži dostojanstvo za nas pokisle.
Uzalud je sada dizati galamu,
jer bordel se zatvara, devojke su odavno otišle.

Sve što je nekada ovaj prostor činilo lepim,
Sada je na nekom drugom mestu,
Sa tek po nekim, dragim, sećanjem na nas.
Drugome vedri natmurene misli.
Otišlo je odavde. I zato ćuti! Ni glas.

Ne kvari spokoj, jer kad neme su institucije-
Budi nem i ti.
Poštuj kuću, poštuj madam, poštuj ovaj kasni čas.
Ne kvari spokoj, već –
Nade u lepše sutra pronosi glas.

Pa igraj sa nama, raduj se i pleši,
Slušajući obećanja o kojima zidovi ovi bruje,
Da su šansa i mogućnost evo tu, na pragu,
Kako pobede truba skoro pa se čuje.

Na kraju savet da uputim želim,
Budi tih i molim, bez mnogo pitanja,
Ako želiš danu se veselit’
Ako ti je stalo do svitanja.