SVAČIJA


Nastavi samo pustoši da brojiš sede,
Beskorisno, kao sa poda hleba mrva.
Posmatraj svet svoje uzvišene bede,
Blistaj! Ne dopusti samoći da te shrva.
 
Jednom će već neko da dođe i po tebe.
Celivaće poljupcima stare, gorke rane,
Istraj! Hrabar od vetrova sudbe ne zebe,
Makar se nad njom već svijale vrane.
 
Gde životu pronaći suštine nit?
Gde počiva blagost, ta dečja privilegija?
U srcu tvome, hladnom kao hrid,
Sigurno ne! Zato neću više ni ja.
 
Tu samo još ludak može da traži radost,
Priznajem, da mojoj jeste godilo duši,
Svemu da nađeš manu sposobnost,
Ali ja ipak moram o nas da se oglušim,
 
Da krenem dalje, jer velikog imam posla,
Važnog, znaš onog koji ne može da čeka,
Potreba mi upravlja tim kompasom života,
Ka luci u kojoj dane greje svetlost meka.
 
Moram da shvatim čije je oko i duša čista,
Čijeg srca bat kuca tonovima sreće snene,
Da pogledom prvim čim zatreperi iskra,
Ljubav, ta zver divlja, u lov na nas krene.
 
Ali ti! Ti nemoj da misliš da te ja izdajem,
Samo ti nastavi svoju bitku da vodiš,
Ja i tebe volim, ali teško mi je – priznajem,
Bespomoćno da gledam kako nestaješ, kopniš.
Advertisements