Posts Tagged ‘Miriamm’

spieluhr

Te su večeri postigli dogovor. Prećutno, ne dotakavši se bolnih i teških stvari, vešto ostavljajući praznine na ključnim mestima. Dali su suštini prostor na kom može nići i iznedriti svoj  gorak i neizbežan cvet- Istinu. Shvatili su da ne mogu uticati na okolnosti koje ih zadese na  putu svojih očekivanja, te zaključili da je najbolje što su mogli- bilo da budu jedno drugom u blizini kada ustrebaju ruku spasa ili tračak nade ukoliko se zateknu u ponorima pogrešnih izbora. Onih opijajuće slatkih u svojoj  nepoznatosti i neizvesnosti. Onih, koji  tek na kraju poduče da se na nepoznato ne valja oslanjati, niti mu veličati značaj. Da je besmisleno gajiti nadu da će s’ proleća olistati nešto čemu je još  jesenas koren satrulio.

Govoriću u ovoj priči o Panursusu, vampiru ovdašnjem, što u gluvo doba noći ispija kafu mešajući je sa spermom. To čini da ne bi morao krvopiti nedužne, jer ih je živeći vekovima među njima i od njih, naposletku- zavoleo. Shvatio ko je i koliku bol ljudima nanosi hranivši svoju izgladnelu dušu, koja bi već narednog dana vapila za još krvi- obuzimajući ga, nezahvalnica, strahom i jezom. Tako bi, prestravljeniji od bilo koje od svojih žrtava, morao ponovo da trgne u noć. Živ se isprepadati dok se krvlju ne zasoli i umiri strahove.

No, uz malu pomoć, uspeo je nagonima svoje demonske duše stati na rep. Čini se da sada uživa u miru kojeg je pronašao, jer mir je bio ono što je sve vreme tražio.

Sada je večerima sedeo sa  Miriamm, ženom poznatog novinara i ispijao šeri liker. Uveče, posle večernjeg bogosluženja, u bistrou ispred njene zgrade, na čijem je tavanu i sam spavao. Naglavačke, okrenut teškom sudbinom prokletog bića.

Kako ju je upoznao, pre svega? -Jedne se večeri Miriamm vraćala iz crkve. Uplakana i neudovoljena u svojoj molitvi, nastavljala je sa očenašima duž puta do kuće. Panursusa je privukao milozvučni glas u kojem je osetio uzburkanu krv i približio se osvetljenoj stazi krijući se u senkama krošnji. Oh, kako su samo mirisale suze koje je prolivala dok je ponavljala molitvu. Mirisalo je Panursusu još nešto što nije pripadalo niti Miriamm, niti onome koji sa njom deli postelju. Drugi muškarac. Sada zna, pošto mu se Miriamm poverila, našavši ga te večeri na tavanu i upoznavši se sa njim. I dan danas se, kroz šalu, vole prisetiti tog događaja. Kako je Panursus po prvi put uspeo da savlada svoje nagone (koje sada smatra izuzetno glupim i koje je prevazišao zahvaljujući upravo njoj). Kako je Miriamm umalo pala niz stepenice kada joj je- čim je odškrinula vrata tavana, Panursus dreknuvši naredio da odmah upali svetlo. Toliko je to munjevito uradila da je, sirota, spasila sebi glavu upravo hitrinom kojom je poslušala naređenje. Pri tom se upišala i ostala bez vode koju beše pošla na oči prosuti- zbog prevare koju je počinila. Panursus te večeri ostade prikovan u senkama tavana. Ostade i gladan po prvi put u svom besmrtnom životu.

„Ne pravi mi đavolje kopile, već mi se izlij u usta!“ govorila je Miriamm već naredne noći, ležeći ispod njega, podavši mu se u želji da pokaže vampiru kako se i bez prolivene krvi može doći do naslade među ženskim svetom. Panursus je posluša i prosu svoj životni sok Miriamm u usta. Bi mu osobito drago što su do maločas ta ista usta molila u crkvi. Miriamm ga, vođena tom čarobnom ženskom intuicijom, trenutak zatim poljubi i izruči mu seme u grlo. Panursus se zajapuri, razjapi čeljust i preko zmijskog jezika i između očnjaka ispusti krik zadovoljstva. Oči mu se zacakleše i rukama obuhvati Miriammino lice. Pomilova je po glavi i reče da ne zna kako je ona ovo naučila niti da li je sa namerom uradila, ali joj objasni da on više ne oseća glad za krvlju niti strah koji ga u noć tera. Zagrliše se. Miriamm mu kroz šapat prizna da nije ni sama znala šta i kako čini. Da je i ona u nasladi pronašla zaključak da spava sa bićem koje nije muškarac, stoga nema osećaj krivnje za vratom. Da istinski uživa po prvi put i ponaša se kako joj priroda njenog bića nalaže. Na stranu to, što ne može da se poredi kada te vampir odluči provesti kroz polja strasti. Jer Panursus je prolazio kroz predele i napajao se sokom od cvetova koji za druge behu strani i odbojni. Ni sama Miriamm do tada nije znala koliko se duboko može zaći niti koliko se kroz nešto naizgled tesno može lako proći. Tako upoznaše jedno drugo i strašću satkaše večni savez. Sijali su sjajnije od Sunca, bili neumoljivi u svome trajanju. Pomerali su temelje  postojanja nošeni vatrenim talasom nove ljubavi. Uzdižući se, zaboravili su na svoju srž i postali nova bića. Snažnija i spremnija za promene koje su usledile.

Jer, taj bljesak što im je živote spojio i oplemenio, ipak je imao svoj vek. Ispunivši zadatak uminuo je, ostavljajući u miru naše saveznike zaklete na večnu odanost. Da sada sagledaju stvar, svako iz svog ugla, i sami donesu zaključak o tome kako će nastaviti dalje. I eto ih večeras, kako mi uz šeri liker i kafu, pali anđeo i njegova Miriamm govore o jednom od njihovih susreta u koji, kao gosta, primiše spoznaju. Zahvaljujući njoj, videše suštinu i postignuše dogovor. Jer, govori Miriamm (Panursus potvrdno klima glavom, saglasan sa svakom njenom rečju):

”Te smo je noći videli jasno po prvi put. Tu čarobnu vatru, koja nas je privukla iz tmine života. Žarila i obasjavala naše svetove kroz sve te pore fantazije. Čarobno izrezbarene otvore kroz koje je blještalo naše Sunce. Skrojeno po našoj meri, toplo i milo. Kao da smo mu dragi i stari znanci. Kao da nam se raduje i veseli svakoga trena svojeg postojanja,  jer svetli samo za nas. Ipak, te smo se noći udaljili od vatre. Vođeni nagonima životne snage- one iste koja nas, izgleda, na početku i spoji. Odaljismo se kako bi odmorili oči od istog prizora blještavog sjaja koje je počelo da umara. Jer, iako toplo i pitomo telu, svetlo nam je peklo i pržilo vid. Beše jedino u blizini. Jedino takvoga sjaja. Zaslepljeni ovim Suncem ne videsmo stvarnu i dugovečnu luču, onu koja taman iskri koliko je potrebno da nam celog života bude saputnik, da nas uveseli i ogreje, te pomogne pronalaziti put. Tako odmaknuti, sa razumom i ljubavlju kao naočarima, ugledasmo oboje šta beše to naše Sunce. Videli smo- svako za sebe, isti prizor. Ne prozborismo o tome ni reč. Samo ga prihvatismo u obliku u kom zaista beše. Naše Sunce, toplije od sveg svetla, oblikovano po našoj meri-  beše zapravo jedna cirkuska tikva. Ona lepa, izdubljena šarama koje predstavljaju život, koja se vrti na postolju na koji beše nataknuta sveća. Spieluhr– napravica koja matricom na limenom bubnjiću tare svoje čelične jezičke, tvoreći tako melodiju kojom uspavljuje. Takvo je bilo i naše Sunce. Naša svetleća, vašarska tikva što se vrti na postolju, išarana slikama iz života čineći da zaboraviš u kolikom si mraku zastao i da si sveću svoju gotovo zagasio, ne motreći na nju. Ipak, tu je. Zagledala se u u mrak tražeći obzorjem sledeću iskru. Uzmi je i kreni dalje, sada naučen iskustvom da ćeš pravu svetlost pronaći tek kada odgovoriš sebi na pitanje: Šta je moj mrak?