Morning Dew

Image

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija

Plaha letnja kiša umivala je plave plodove načičkane po krošnjama voćnjaka. Zavučen pod grane, iščekujući prve zrake sunca, razgledao je šljive Milovan. Pipkao ih je i ocenjivao kvalitet poigravajući se sa njihovim sudbinama. –Ti će u pekmez d’ ideš, a ti za rakiju. Vidi kakva si spučena već na grani ‘bem li te! A tebe ću odmah da izedem, gle’ što si mi lepotica! Uživao je Milovan u samonametnutoj ulozi boga. Pipao je šljive puštajući da mu kapljice te plahe letnje kiše klize preko šake u rukav. Radio je to nežno i osećajno, kao da se posvetio dojkama mladih majki…

Novi Beograd, stare zgrade bloka 22

Treskanje po vratima zgrade uznemirilo je penzionisane oficire koji su se načičkali sa svojim boljkama oko Vojno-medicinskog centra, pronalazeći u ovom kraju savršeno stanište. Blizu zelenjak, blizu reka, blizu park. Blizu arena, kada premijer napravi kongres partije da idu da gledaju. Ipak, glavni adut je VMC. Zavide nam čak i generali sa Dedinja, bila je lokalna šala koja je kolala za šahovskim tablama gde su oficiri u penziji odmeravali svoje strateške sposobnosti. Lupao je po ulaznim vratima taj dežmekasti sugrađanin, sav upljuvan i umusavljen krvlju.

Šta je, ko lupa? Znaš li da je kućni red majku mu! –Gunđao je Savić, penzionisani pukovnik pešadije. Gunđao je u bradu, više za sebe. Hrabrio se. Savić je imao najveća muda u ulazu. Ostatak ekipe iz ulaza su bili “ćate for life” i jedino što su voleli da rade ovih dana je da polemišu kako bi oni rešili situaciju u Ukrajini po kratkom postupku. Livingroom heroes. Savić je zato uvek silazio da reši konfliktne situacije. Samoproklamovani redar ulaza, odluka prećutno prihvaćena od strane ostatka vremešnog kolektiva.

–Čuo sam onoliko toga što nisam hteo da slušam, koliko se nisam naslušao onoga što želeh čuti! Ali da neko ovako razvaljuje u tri popodne još nikad! Šta je prijatelju, majka mu stara? Kakva je muka? – pojačavao je ton Savić, pretvarajući gunđanje u razgovetan i jasan govor, kako je silazio do ulaznih vrata.

Ne mogu, ne mogu više ovako Saviću! Sve su mi bliži, prate me bre čoveče! Samo za tebe znam da si pouzdan, nemam više na koga da se oslonim. Video sam na interfonu tvoje prezime, obradovao sam se kao nikad do sada, čoveče! Ti, ti si taj! Jedini koji je preostao! Ovo su sve njihovi! Razumeš li me?- trtljao je okrvavljenog lica neznanac, potpuno stran zapanjenom Saviću.

Znam druže moj! Lako je tuđim kurcem koprive mlatiti! A mi koji smo ostali? Šta sa nama?- hitro se dosetio Savić i krenuo ludaku niz dlaku.

Tako je brate moj, tako je! Mogu par reči da ti kažem i o tome. Znam da im je jedan na krovu preko puta ali povadio sam zube maločas pa ne mogu više da me prate. U plombama su bili GPS lokatori. Trebalo mi je neko vreme da prokljuvim. Ali sam na kraju shvatio. Do tada te nisam ni tražio! Nisam hteo da te kompromitujem brate, molim te ceni to! I znam da ćeš znati da vratiš! Jedan je Simić. Savić! – brzo se ispravi, te zamuca: -Znam, znam, to je bila šala , ometam im tragove razumeš? Oni su tehničari sa izvorom prihoda koji je finansiran od NASA-e, znaš li to? Došao sam do te informacije teškom mukom, ali sam im pobegao živ pa sada znam! Video sam sve, onda kada su me odveli na pregled i kidnapovali iz ordinacije. Odveli me u neku podrumsku salu za intervencije i ubacili sve te žice u moju glavu. Ona poslednja išla je tik iznad ušiju. Bolela je toliko da sam mislio da ću pokleknuti. Ali nisam! Nisam Saviću! Ne znaju ništa o našoj stvari! Ja sam jebeni heroj, razumeš li? Znam da razumeš!- penio je ludak ispod svoje vunene kape, kojom je valjda hteo sakriti “žice” provučene onomad kroz glavu.

Savić, gospodar ulaza 34, našao se pred svojim najvećim izazovom do sada. Zastao je na par trenutaka. Stavio je kažiprst na usta signalizirajući “saborcu” da bude tih. Čučnimo! –prošaputa. Onaj tvoj sa krova susedne zgrade nas je spazio. Lezi tu na otirač i pravi se da spavaš. Savić će da reši ovo, dobro što si me našao. Hitrim korakom pukovnik Savić uzventra se uz stepenište do prvog sprata, ulete u stan i maši se telefona. Okrenuo je 192.

– Policija izvolite! žvakala je slušalicu pandurska službenica. –Ženo, šalji inteventnu i hitnu pomoć imam jebenog ludaka u ulazu, ne znam kako da ga se oparam. Opasan po sebe i okolinu. Izražena manija gonjenja. Moguća šizofrenija!- urodilo je u trenutku plodom svo ono čitanje službenih glasila VMC-a dok se čekalo u redu za pregled.

-U redu gospodine, adresu molim. Budite pribrani, ekipe stižu za par minuta. Ostanite na bezbednoj udaljenosti. Hvala na pozivu! – torokala je kao da je govorni automat, potpuno nesvesna drame koju proživljava Savić u ulazu 34.

Uzeo je najveću kartonsku kutiju koju je imao u stanu i kročio na stepenište. Otvorenu šaku slobodne ruke prisloni ustima kako bi pojačao zvuk svog šaputanja.

-Prijatelju! Jesi još dole? šaptao je.

-Jesam! Na otiraču kako si mi i rekao. Požuri Saviću, mislim da ovaj hoće da me ubije!

-Ne deri se! Dolazim. Zvao sam naše! Rešeno je za sada.

Savić se hitro strča do ulaza.

-Upadaj u kutiju, sedi tu i ćuti, ja ću biti sa tobom dok ne dođe transport. Pitao sam da li mogu da te odvedu u rodni kraj, da budeš miran neko vreme, ali ne može! Boje se da su i tamo, zamisli!

-Ma šta ti je čoveče pa sve znaju Saviću, sve znaju! Eeeej!!! Daj kutiju! Ulazim! Hvala ti brate.

Savić je sačekao dolazak policije i kola hitne pomoći. Pokazao je službenicima na kutiju, dajući im mimikom do znanja da budu tihi jer je već odradio njihov posao. Lekar iz ambulantnih kola samo je upitno klimnuo glavom ka Saviću. Savić je odgovorio karakterističnim vrtenjem otvorene šake kraj glave kojim prikazujemo da nešto nije u redu u glavi onoga o kome govorimo. Spakovali su kutiju. Otišli. “Naši”.

Gunđajući, kako je i počeo svoju popodnevnu avanturu penzionisani pukovnik pešadije Savić, penjao se uz stepenište ka spokoju svoga stana. –“Eee moj ti Milovane, ima ja da prodam ovaj stan pa me eto u Zabojnicu kod tebe, nećeš više da mi se zajebavaš i zoveš celo selo kad pečeš šljivovicu. Da znaš samo!”

 

Zabojnica, selo nadomak Kragujevca, Srbija, 2 sata kasnije

Bio je potpuno nesvestan varoških boljki, sin penzionisanog pukovnika pešadije Savića.  Razvijao je Milovan strategiju za ovu godinu. Da li će prvo da peče ove što dozrevaju ranije, ili će da ostavi sve šljive u buretu pa da ima samo jedno paljenje kazana u godini i da je miran oko pečenja rakije. Oko te dileme će se još pozabaviti, jer valjalo se sada ići iz šljivika pošto je kiša stala. Dodajmo tome da on, Milovan, ima takođe o čemu da brine. Ima i on svojih boljki. Doduše, nisu one nešto preterano zanimljive- kao ove urbane. Ali jesu boljke.

Kako nije boljka kada ti Rada, ćerka mlinara, mlada kao jutarnja rosa i lepa kao izvor, ne da pičke ni za lek? Rešen je Milovan na tome da poradi.

Vartan Džaparidze (R.I.P.)

Image

Cele je noći dambarala kiša po oluku iznad prozora. Nanosi olujnog vetra šamarali su mu i cepali san bezobrazno i bezobzirno poput čopora gladnih vojnika odbeglih sa linije fronta u obližnje selo u potrazi za skloništem od krvi rata. Željni hrane, željni majke, oca, ljudskih bića. Tako je bar on osećao taj uporni vetar koji ga je celu noć trzao iz sna. Ujedinjen sa kišom, na kraju ga je i pobedio. Pred svitanje. Ovoga puta nije mogao ponovo zaspati…

Dok ga je para nad džezvom mamila svojim zanosnim plesom odlučio je da se počasti sa kašikom- dve mleka u svojoj prvoj jutarnjoj kafi.

-Jutros kafa stiže malo ranije, zbog ovog prokletog vetra, tako da ću ipak sunuti malo mleka. Godine su me ophrvale, moram paziti na želudac i sve to. Kako sam samo nekada to olako shvatao… Sećam se one: „Ne na hladan beton!“ – evocirao je u svom unutrašnjem monologu floskule koje smo svi mi čuli na stotine puta. Tako glupa, neutemeljena a ipak topla i puna ljubavi. Roditelji- zamisli se. Nekada sam ih voleo. Voleo sam nekada mnogo ljudi. Moja cela firma je bila zasuta ljubavlju. Sve što sam radio u životu radio sam iz ljubavi. Ne, ne želim jutros o tome! Hitro prekinu tok misli propali generalni menadžer Litvanske poslovnice Svetske Multikorporacije.

„Dok hladni led

naše sinove bije… „

Zapevao je Vartan Džaparidze prastaru Litvansku pesmu, tonom koji je tresao Karpatski masiv. Bio je spreman na sve kako bi odagnao misli i napustio mentalni klanac kojim su ga vukle. Uzvodno, do same srži- do izvora njegove propasti. Nije želeo znati koja mu je to debela svinja smestila i veštim spletkarenjem ga dovela do kraha svega onoga što je postao. Urušila mu sopstvo. Poništila bitak. Ne! Nikako.

Welcome…piljio je u digitalni pozdrav Bila Gejtsa na monitoru svog lap top računara. Verzija 7. Prati tokove. Sa 60 svojih godina. Zadovoljan, zapravo. “Hajde, iskreno. Moglo je bolje, znam…ali ko ga jebe! Jednom se živi”- kontemplirao je, čekajući da se pretraživač otvori.

File- New private window…

Suviše je rano- pomisli. Ne želim da se zajebavam, pa da ostavim beleg u istoriji traganja internetom. Beleg koji mi kasnije može prouzrokovati neugodne trenutke. Naučio sam što-šta za ovo vreme. Izjeo sam ja svoj džak soli. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek.

Srknuo je malo kafe. Prepustio se čarima tog novog vrlog sveta…Uskoro, vrlo uskoro tu će, pred njegovim očima biti svi ti mladi ljudi. Svi ti mladi ljudi otvorenih pogleda na svet. Pametni. Suprotni onima koji su se u njegov život debelo posrali. Sretni. Lepi. Požudni…

Kucao je svoj tajni pronalazak Vartan Džaparidze… Camturbation.net;  Section: Female; Area: Latvia

Tu je još uvek bio smatran za bogatog matorca. Tu je još uvek macho. Tu se ne vidi da je Rolls Royce-a prodao kako bi vratio kredit banci koji je podigao za World Circumnavigation- Round the Globe Cruise- četvoromesečnoj turi na luksuznom brodu Arcadia, kruzeru koji mu je tokom puta ponudio pregršt sadržaja osmišljenih za vrhunsko opuštanje čineći time jedno nezaboravno iskustvo čoveku koji se bezobrazno klatio na litici vrha sveta, uveren da se nikada neće pomeriti odatle. Ipak, tolika doza hedonizma morala se prikriti kreditom u banci, iako je u to vreme imao novca za nekoliko ovakvih putovanja. Bilo bi suviše očigledno čak i njegovim korumpiranim saradnicima kada bi ovakvo „ jednom u životu“ krstarenje platio kešom.

No, to je bila stvar prošlosti i Vartan ju je kao takvu smatrao manje bitnom. Pogotovo u ovom trenutku. Trenutku u kojem mu se privatnom porukom obratila Vita. Rekla je da ima 18 godina, da živi u predgrađu Rige te da je večeras ostala sama kod kuće jer je „u kazni“ pa moli za malo zabave.

-Vartane, jel možeš da upališ kameru, molim te? Hoću da te vidim. I molim te izvini unapred, moji su mi odneli tablet- zbog kazne, tako da nemam kameru, ali bih ti zato slala svoje sličice sa XXXtagrama dok pričamo. Mislim da je to ok, šta kažeš?

-Sve u redu malena. Reci mi zašto kazna?

-Popustila sam u školi…Ali za tebe frajeru evo link da vidiš šta još Vita ume da otpusti.

Kliknuo je. Magija je počela. Jednu za drugom slala je tek punoletna Vita svoje raskalašne, bezobrazne fotkice. Mnogo njih. Vartan je bio zajapuren poput vepra i taman kada je planirao da se oslobodi napetosti Vita ga prekinu sa molbom:

Stani! Nemoj ovako…Hajde da se vidimo! Šta misliš? Daj mi broj telefona ili ti pozovi mene, da se dogovorimo i da ti objasnim gde sam. Hipnotisan, Vartan okrenu broj, ispriča se sa devojčicom, utrča u kupatilo i povuče jednu dobru liniju koke. Spakovao je u celofan još nešto belog, da ima back up ukoliko ga snaga počne izdavati. Starkelja sede u svoj drugi, manje popularan automobil i odlete put Vitine adrese.

Pritisnu taster za zvono na vratima i oseti trnce kako mu se penju uz kičmu. Za koji trenutak će uživati u mladosti Vitinog tela. Trgaće kurvaste krpice sa devojčicine sedefaste kože. Zažmurio je. Osetio kako raste. Vrata se otvoriše i Vartan kroči u predsoblje stana. Osmehnu se Viti koja je, preko prsta koji je sisala ustima, razvukla osmeh. Vartan žurno skide kaput. Vita se okrenu pokazavši prelepu kosu koja se spuštala niz leđa. Dupe, but, listovi. Izvajana. Vartan je gubio razum. Prišao je Viti s leđa i uhvatio je za bokove.

-Hvala ti! Šapnu joj na uvo dok je svojim starim jezikom kružio po ušnoj školjki.

-Ne, hvala tebi! -odgovori Vita i odgurnu se od starca. Okrete mu se licem i zadovoljno namignu.

Strahovit udarac oborio je Vartana na pod. Gruzijski trgovac organima izbroja Viti dve stotine dolara. Slobodna si!- reče pružajući joj novčanice i cedulju sa adresom sledećeg stana. -Ključevi u sredu. Preuzimanje u parku kod Latifa na štandu sa kokicama.

Vladimir! Matori ima oko šest banki. Samo srce i bubrege, od ostalog nema vajde. Momci! Opremu! Hitro!

I Vladimir. Molim te mu prekrsti ruke kada ga budete spaljivali!

Zašto gazda? Zar mu nije svejedno?

Nije. Mrtvi tako vole.