Naježila se kada je prostor zaparalo škripanje automatskih vrata. Za divno čudo, senzori su još uvek dobro radili. Sve ostalo u ovoj prostoriji koju je nadobudni vlasnik kompanije nazivao magacin za prijem robe- doslovno se raspadalo. Smešten u industrijskoj zoni Arcachon-a, varošice nedaleko od Bordoa koja se nalazi na samim vratima istoimenog basena, mesta gde se Atlanski okean bezobrazno razlio po tlu Francuske, ovaj magacin bio je jedan od bezbroj koji je prihvatao robu spremljenu u industrijska pakovanja sa lokalnih brodova- fabrika koji su prerađivali morske plodove i time isplaćivali sebe, svoju posadu i njihove porodice.

Sedela je na improvizovanoj stolici koju su činile dve omanje palete složene jedna na drugu, umotana u vunenu deku, ušuškana do zuba u toplu odeću. Sedela je u svoje dvadeset i tri godine studentkinja ekonomije Yvette. Pored nje čamila je kutija sa etiketama na kojima su bile odštampane deklaracije proizvoda. Veštim pokretima ruke devojka je odlepljivala etikete sa podloge i lepila na konzerve punjene dagnjama. Koliko samo glamurozno izgleda ova konzerva u supermarketu sa svim tim fancy dizajnom i skupim printom koji je, istini za volju, bio jedina kvalitetna stvar u vezi celog tog tračka mora spakovanog u 250 grama školjki u sosu od mirođije i belog luka. Međutim, ovde- gde je cela stvar dobijala svoj konačan oblik, sva radost koju pruža uživanje u proždiranju hrane bila je proterana zauvek. Hladan vazduh magacina parao je nozdrve toj mladoj ženi. Monoton, jeftino plaćen posao koji je dobila preko studentske zadruge opominjao ju je da njena dilema nije čvrsto utemeljena. Dilemu je činilo pitanje da li se uopšte isplati mučiti sa završavanjem fakulteta, radi početka karijere u slabo plaćenoj Bordoškoj gradskoj administraciji kao stručnjak pri socijalnoj službi grada, zatim godinama predano raditi kako bi sagradila imidž koji bi o koncu vodio uspehu i ugledu. Međutim, znala je mlada Yvette da se svakako vredi pomučiti jer, ako nastavi raditi po ovakvim rupetinama, jedino što može očekivati je to da do kraja svog života izdiže glavu iz govnjive kaše, udišući malo vazduha. Tako je volela zamišljati hijerarhijsku lestvicu kompanijskih odnosa. Uvek ta obskurno- komična slika: jezerce napunjeno žitkim izmetom i iznad njega drvo. U ”vodi”- ona sa svojim saradnicima po “staleškoj horizontali” . Na obali jezerceta, sa nogama uronjenim u njihov životni prostor sede njeni nadređeni. Brčkaju nožicama, pogleda uprtog ka granama drveta. Klimaju potvrdno, večno gajeći strah da ih neko iz one kašaste tečnosti ne zgrabi i povuče na mesto iz kog su potekli, koristeći priliku da se uzvere i postavi sebe na mesto sa koga se potvrdno klima glavom očiju uprtih u krošnju.  Lestvicu je okončavao “onaj što sedi na grani”. Njegova jedina funkcija bila je da priprema sebi mekan dušek koji se nalazio sa druge strane drveta, nevidljiv nižim slojevima. Bio je satkan od mekanih, šuškavih novčanica i imao je za cilj ublažiti njegov pad sa grane, kada vreme za to dođe. Jer to vreme će svakako doći, znala je Yvette. Znala je takođe da se tom padu nadaju svi iz njenog jezerceta. Ne, jebeno žive da vide taj pad! Ali pogodite šta? Njeni sapatnici iz govno- kupke nisu shvatali da im taj pad nikako neće doneti očekivanu satisfakciju. Jer, stvari su bile postavljene tako. Zato postoji dušek sa one strane drveta. Samo će moći konstatovati da se nije mnogo udario kada je pao. Rezignirani, zaroniće ponovo. Nadređeni će ih šljapkati nogama, klimajući potvrdno novopostavljenom “onom što sedi na grani”. On će, na drugoj strani drveta, puniti dušek šuškavim novčanicama.

Onoga što sedi trenutno je igrao Jacques “Teo” Benoit, o kome bi pričali malo kasnije kada bi se o njemu imalo šta reći. Ali nema. Jer je idot. Klasično kapitalističko govno koje je spletom srećnih okolnosti došlo do pozicije na kojoj je. Odolevao je pritiscima i održavao se jedino zahvaljujući činjenici da je 40% deonica njegove kompanije prodao visokom činovniku Francuskog parlamenta. Od tog trenutka posao je počeo rasti a posete poreske inspekcije i nadzornih organa se proredile.

-Jesi li za šolju čaja draga? – topao prijateljski glas rastera tišinu kojom su bili okovani ledeni rafovi hale pune zamrznutih konzervi. Tridesetogodišnja brineta Klaris, asistentkinja gospodina direktora i Yvettina prijateljica iz Bordoa. Došla je do magacina da poseti prijateljicu i unese joj malo vedrine u glup i dosadan dan.

-Izvoli draga, okrepi se! – pruži joj šolju toplog čaja.

Yvette prihvati tečnost i otpi gutljaj. Obavila je obe ruke oko šolje kako bi upila što više toplote koju je odavala. Moramo da razgovaramo- reče Klaris pomalo besno, sa trunkom tajnovitosti u glasu. Oslobodivši se šolje, u ruci joj je ostao papir na kojem se video odštampan kratak mail.

-Pogledaj ovo molim te!

Yvette baci oko na mail:

From: Teo Benoit

To: Claris Abel

Subject – payment voucher no. 344

Klaris,
isplatite dvojicu studenata zaposlenih preko studentske zadruge na poslovima lepljenja etiketa. Na payroll im dodajte bonus od 50 €. Zahvalite se i obavestite ih o narednom angažmanu. Devojčicu pošaljite kod mene u kancelariju danas u 15 i 45. Treba mi na petnaest minuta, želeo bih da razmenim par reči sa njom. Nemojte joj ništa plaćati za sada.

Pozdrav,
Teo

-Draga to je za pola sata! reče Klaris i upita je šta je to uradila. Sirota Yvette bila je vidno začuđena i nemoćno je slegla ramenima umesto odgovora na pitanje njene drugarice.

-Zaista ne znam o čemu se radi. Moraću sačekati da bih saznala.

Pročavrljale su neobavezno još koji minut, zahvalila se na čaju i rastala se sa prijateljicom uz obećanje da će joj sve detaljno ispričati.

Nastaviće se…