Profesor

cetkice

Gledao je u nazad, na svoju prvu godinu Akademije. Video sebe kraj Ljubomira Popovića, kako povlače prve “školovane” linije, te kako Ljubomirove lete po hartiji, ćarlijavo i lako poput povetarca na Monmartru (u čijoj se blizini na kraju i nastanio). On je međutim orao svoj rad. Teško, poput brazda izvaljenih tupim plugom i gladnim volovima. Nije bio nadaren slikar. Bio je uporan slikar.

Svoj je život posvetio slikarstvu.Učio o njemu u želji da ga bolje razume. Tolikom je silinom upijao sve o slikarstvu- da je već pet godina nakon prvih bolno iskrenih linija, povučenih sumnjajući u svoj talenat, postao asistent na Akademiji. Slikanje ga je sludelo i potpuno obuzelo, još u ranoj mladosti, pre svake druge požude, pre svake ljubavi. Obuzelo ga je snažno, poput žene koja je tek kasnije došla u njegov život. Danica. Došla je i pronela mu pometnju svojim nesređenim životom. Životom varoške kurtizane, kojoj su viđenije prilike promakle i otišle put belog sveta ostavljajući je ucveljenu između kafe i porcije krempita u Pelivanu. Tako tužna i podgojena, jedne je večeri pokazivala mladom asistentu na Akademiji kako se iz muškarca ustima izvlači seme. Mlad i zelen, mogao je samo drhtati od jeze i zaljubiti se poput šiparice. Učila ga je Danica kako se postaje muškarac i kakve dužnosti sa time dolaze. Kako ženu napraviti srećnom. Kako do te sreće može i jezikom, prstima, povrćem… Uporedo sa slikarskim sazrevao je i u ljubavnim veštinama. Probao je vatrenije, lepše, tesnije. Probao bolje, probao lošije. Danici se međutim- uvek vraćao. Danica je bila njegova profesorica života. Popustljiva i strpljiva poput godine.

Postavši profesor napokon je uspeo da se otarasi stega koje mu je još u studentskim danima nametnuo njegov klasić Ljubomir svojom  rukom i Pariškim šarmom. Stvari je počeo da rešava sa lakoćom. Odlučio je da sledi put koji je pred sobom video. Da ostane dosledan, te da uživa ili da pati, već kako mu put kojim je krenuo šta nametne. Put Profesora Akademije mu je to nalagao. Ipak, meko srce (na čijem je očvršćivanju tada uveliko radio) omogućilo je njegovoj prvoj dami, njegovoj profesorici života, smeštaj na Akademiji kao model za aktove.

Danica je- vremenom iskreno zavolevši ovog čoveka, u znak zahvalnosti za radno mesto i priliku da ostane da boravi u njegovoj blizini bila ocrtala par neizrecivo bolnih brazda oko očiju, potamnela podočnjake i stegla obraze držeći suze na okupu.

2014- te, studentkinja prve godine Akademije- Anđela Vojvodić, ćarlijavim pokretima ruke, po platnu razliva istinu. Istinu koju joj lice modela za akt priča. Njoj nepoznatu i stranu, ipak tako dobro oslikanu da kod njenog profesora budi nespokoj…

“Ja ne bih tako odvažno ulazio u aktove”- reče profesor pokušavajući prodati mir pogledu sa slike.

Čuvši ga, Danica zatvori oči na trenutak (te u njemu- iz utrobe vremena izvuče šaptanje tada mladog asistenta, sada uglednog profesora): “Nikada više neću spiti sam, nikad bez tebe. Kao pas veran ću ti biti. Dok nam tela ne postanu neprijatelji, dok nas sudbina života ne oslobodi…”

“Pauza, ljudi, pauza!”- uz pljesak šaka je- sada mladi asistent, sutra možda ugledni profesor, rasporio tišinu. “Modeli da se okrepe, studenti sa indeksima da dođu do mene. Parafiram vežbe, ko nema moju švrljotinu- nema ni potpis od profana. Pravila drugari- jebi ga! –reče mladić, namestivši kez preko lica.

Anđela i parafiran indeks trknuli su do kafeterije, gde naručiše kapućino sa trenutkom mira, kako bi mogli dobro promisliti o rečima upućenim od strane profesora. Zamišljena nad njegovim rečima Anđela nije primetila Danicu koja joj se u svilenom kimonu prislonila uz rame. Tek šapat njenih reči prenu je iz opere beznađa kojom je pošla napajati svoju mladu dušu.

“Ne trudi se draga osloboditi njegovih primedbi. Radije oslobodi duh- da ga nadahnuće oplodi ” prošapta Danica ubadajući Anđelu bradavicom nabreklom od hladnoće predstojećeg januarskog ispitnog roka i hladnoće počivše mladosti jednog života.

“Ispričaću ti priču o tvome profesoru. Jer znam je na pamet, znam kao zlu paru. Pošto sujeti je svojoj u meni pronašao grob:

Za početak, draga: -Nastavi da slikaš!

Jer svakim pokretom ruke u meni izazivaš plač.

Svaka moja suza tvojom je rukom tkana.

Svu te mrzim, jer gledajući me- govoriš da mrtva sam.

Da zalud čekam njegovog srca poj.

Služih svojem poniranju,

zarad uspona tame i tišine koje srce princa moga nastaniše.

U svojem ga neznanju blagoslovih.

Advertisements

KAYLEE- Oda počivšoj kreposti

Kaylee

Shelley, Idaho

15.05.1985

Poljem preko Linkoln avenije igrao se vetrić. Začikavao je lišće i duguljaste peteljke starih katalpi, posađenih u drvored koji je štitio prolaznike od letnjeg sunca Ajdahoa. Ćarlijao je mameći dečicu na igranje. I kao da je sklopio neki nadljudski pakt sa njima, uvek je to bilo u vreme popodnevnog odmora i uvek bi sve išlo deci u korist. Povetarac je bio njihov pomoćnik. Kroz poluotvorene prozore razmicao bi zavese i pirkao preko pasuljem napunjenih stomaka. Olakšavao im je muku koju podnose pokušavajući da svare svu količinu bezumno unete hrane od strane svojih vlasnika. Ljudi uvek jedu kao da jedu u nekoga drugog. A deca su tu činjenicu umela okrenuti sebi u korist…Jer, onako beznadežno izvrntačeni na trosedima, sa daljinskim upravljačem kao obeliskom sudbine u rukama i povetarcem preko nadutih creva, na dečije pitanje da li mogu napolje- jedini mogući ishod koji su roditelji u tim trenucima imali na raspolaganju bio je potvrdan odgovor…

Kaylee i Travis bili su komšijska deca koja su poput malog plemena hrabro osvajala metar po metar polja kojim su, obilazivši naseljeni deo mesta, dolazili do autoputa za Yellowstone. Taj im je put dugo predstavljao nepremostivu prepreku sačinjenu od priča o pregaženim kućnim ljubimcima koji se vraćaju noću svojim vlasnicima na san moleći ih da vode više brige o njima. Tek kada im je velečasni Nathaniel Jordan- propovednik u Crkvi Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana, jednom od retkih prilika kada su se deca zapravo pojavila na propoved, pojasnio da to ne može biti istina jer je istina da se svi- i ljudi i njihovi ljubimci i sva živuća stvorenja, nakon smrti prigrle u večnom životu Carstva Nebeskog, te da je, s tim u vezi, njihov zadatak da, kao dobri Mormoni (uobičajen naziv za vernike Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana) slušaju roditelje i budu „dobra deca“- što beše i osta odrednica kojoj još niko nije otkrio pravo značenje.

Nakon toga, ubrzo osvojiše i prostore sa druge strane sela. Na obližnjoj reci zvanoj „Snake river“ naučili su da pecaju, love i kampuju. Tu su Kaylee i Travis videli „velike“ kako se ljube i kupaju goli. Tu su Kaylee i Travis odrasli, ljubili se i kupali goli…

Tridesetak godina i jedan ljubavni brodolom kasnije… Los Angeles.

Travis Longbow –Rocky

business consultant

Travis je nakon završenog fakulteta shvatio da, iako sjajan ekonomista sa veoma izraženim sposobnostima prenošenja znanja, ipak ne želi ostati na poziciji asistenta, kasnije profesora na UCLA. Jer, u društvu znan kao „Kameni (Rocky)“ uvek je večernje sate kafea u kojem se sastajao krem poslovnih ljudi severnog dela Los Angelesa, voleo protkati takvim pikanterijama da su, samo slušajući ljubavne avanture ovog poslovnog konsultanta, postajali njegovi klijenti koji su pored briljantno odrađene usluge, imali i moralnu obavezu ka potrebi plaćanja usluga za servis pružen od strane Rocky-ja, vrhunskog ekonomiste, vrhunskog šmekera i pravog prijatelja koji zarađuje tako što pomaže drugima da zarađuju više a troši tako što proživljava ono što slušaoci njegovih „kafanskih predavanja“, u svojim najdivljijim snovima žele osetiti po rođenoj koži. „One of the God’s own prototypes… To weird to live but to rare to die”. Rocky je znao sve najbolje kurve Los Angelesa. Rocky je po ovom gradu jednako dobro hodao i u jesenjim cipelama, zimskim čizmama ili papučama. Kalifornija mu se utkala pod kožu. Pronašao je svoj način za preživeti je.

Jedino, kada sjaj neonskih svetala umine, kada kandelabre zamene sveće na oltaru nedeljne mise, kada se sa svojim mislima uhvati u koštac, po ko zna koji put tražeći opravdanje za ličnu „rukom pisanu“ bol. Kad god se seti Kaylee, kraljice Sunrise osnovne škole, njegove drugarice, saplemenika, ljubavi. Prve žene njegovog života. Prvog kraha ljubavi. Prve nevere.

Jedino tada sebi prizna da bi sve ovo što je sada zamenio za parče neba nad svojom rodnom nedođijom. Da bi sve te nule koje rastu iza prve cifre na tekućem računu rado menjao za roštilj u komšiluku priređen povodom bližnjenja kobile. Tada shvati da su male životne radosti- zapravo radost samog življenja.

„Ali hej, sipaj nam još po jednu, Rocky se zamislio!“ – njištao je kroz brkove moržoliki debeljko. Imao je par sitnih, zajedljivih očiju, kratku labrnju pod kojom je rasadio duge niti mornarnskih brokova čiji su se krajevi spuštali sve do gronika. Ostatak tela pratio je opis a cela pojava uokvirena je prikladnim nadimnkom. Budući da se bavio posredovanjem pri uvozu i distribuciji repromaterijala za štamparije i pečatorezačke radnje, nadenuše mu nadimak „Seal“ (pečat ili foka).

Rocky je, sa svog mesta na kraju šanka vinuo ruku ka plafonu, pucnuo prstima istovremeno čineći naklon glavom, sve u znak zahvalnosti za gest. Rocky se zahvaljivao, nekad ovako, nekada manje teatralno- u zavisnosti od atmosfere i količine unetog alkohola. Takođe je tura koja usledi nakon što neko Rocky-ju plati piće obavezno bila finansirana od njega. I to nikada nikome nije rekao. Naravno barmen je primetio. To je bilo dovoljno i Rocky je to znao. Zahvaljujući barmenovoj laprdavoj prirodi za to je uskoro saznao ceo klub u kojem se ekipa okupljala, donevši tako Rocky-ju bonus poene.Ekipa bogataša Los Angeles-a.

„Hajde Rocky, pričaj nam o onoj što ti je drknula šamarčinu sa vrata i rekla da će za kaznu da te popiša, jer kasniš dva minuta. Hahahaha!“- molio je Seal za reprizu Rockyjeve avanture sa domino kuravom.

„Neka Seal, drugi put… Nešto sam danas više raspoložen za Crystal. Crystal iz Golden Plaza hotela. Crystal- high class escort. Ljudi, ja stvarno imam neku čudnu vibraciju sa tom ribom! Toliko je kapiram i toliko me kapira, da mi ponekad baš bude truba kada treba da joj ostavim keš posle karanja. A zaradi svaki jebeni cent verujte! Seal, jel znaš zašto kod Crystal nema pripremljenih maramica?

Seal hitro izvadi telefon iz džepa i otvorivši You Tube aplikaciju, otkuca par reči i odabra pesmu. Nakon prve strofe, smeh je lomio inventar a čaše u vazduhu pevale su sa lusterima: „I know an old lady who swallowed a fly…“

„Znaš me stara foko! Kao jebeni usisivač je.“

Kroz larmu je Rocky razaznao zvuk SMS poruke sa svog telefona. Pogledao je telefon i pročitao kratak poziv na roštilj u svoj rodni gradić. Roštilj će biti priređen u čast rođendana njegovog oca. Biće piva i priča iz rata. Biće tu i kapetan Jack Barlow, bivši vojskovođa vijetnamskih trupa, cenjeni veteran i poštivani građanin Shelley-a. Kaylee- in otac.

Otići ću- pomisli Rocky, baš me je obradovao poziv. Stvari su ovde pod punom kontrolom i čini mi se da ne bih izgubio ni centa, taman da me nema čitavu godinu. Poklanjam si odlazak u rodni grad.

collection1014

Shelley, Idaho

17.08.2014.

Zamamni miris dima punio je nozdrve Travisovom ocu, slavljeniku i domaćinu ove male seoske fešte priređene njemu u čast. Drhtavim rukama vešto je premetao po mesu koje je dimom kadilo svoje poslednje trenutke svetlosti, pre nego što u tami želuca nestane u nekom od stomaka posađenih ispred televizora, gurajući se o zidove sa kojih se bezuspešno luči kiselina nedovoljno snažna da svari i pošalje u zaborav svu tu gomilu za koju se Gospodu zahvališe pre proždiranja.

-Još uvek ti ide stari, a? Jebo te, bolje da sam ti kupio novog Harley-a za rođendan, umesto tog novog seta opreme za ribolov koji si mi tražio- našali se Travis na račun dobrog zdravlja svog oca.

-A za koji kurac vi mladi uvek morate otkrivati tajne pre nego im vreme dođe? Nikada nemoj biti siguran da zaista želiš saznati neke stvari pre nego što ih vreme samo ne iznedri. Nikad ne kvari rođendansko iznenađenje sinak! – mumlao je prilazeći Rocky-ju u zagrljaj stari Jack Barlow, ratni veteran i Kayleen otac. Mirođija svakog događaja priređenog u Shelley-u od 1975 na dalje.

-Heeej kapetane, osmehnu se Travis i zagrliše se. Sigurno se pitaš imam li ih za tebe? Ha, stara kuko? Nego kako nego imam! Iz torbice izvuče kutiju sa hiljadu komada metaka za Jackov Smith & Weson .38 Special revolver koji je dobio od lokalnog odbora ratnih veterana, kao uspomena na učešće i zasluge za vreme službe.

-Aaaa, obradovao si me sinak! Ima ćale ti i ja da razvalimo streljanu sa ovolikom municijom! Hvala sine! reče Jack i maši se džepa.

-Koliko sam dužan? upita šireći novčanik

-Nemoj da ti je na pamet palo čika Jack, reče Travis i krene rukom da zatvara starkeljin novčanik. Pogled mu privuče njegova vizit karta:

Travis Longbow –Rocky

business consultant

-Hej, odakle tebi stari vojskovođo moja vizit karta? Znam da sam ove uradio tek nedavno i da od tada nisam dolazio u Shelley. Ccc! Koje li ti samo kanale imaš da mi je znati ? -sa smeškom ali i dalje u nedoumici upita Travis starog Jacka.

-A, ova…bila je Kaylee pre dve nedelje…izvrtala je torbe i sređivala stvari. Znaš već…Žene. Imaju više smeća nego potrebnih stvari u torbi. A i one koje smatraju potrebnima, pitanje je da li zaista to jesu. Pa sam sačuvao vizit kartu. Možda će je tražiti. Mada vi mladi, sa tim čudima od telefona i kompjutera i svega toga…Verovatno ste u kontaktu bez obzira na ove komade kartona. Je li tako sinak?

-Zapravo ne čika Jack. Zaista nisam čuo ništa o Kaylee od kako sam otišao u L.A. Zato me i čudi…Ne sećam se da sam širio posao van Los Angelesa a ovde nisam bio otkad imam ove nove….

-Pa Kaylee ti je u Los Angelesu tupane. Ostali ste isti oni klipani i ti i ona, kakve smo vas poslali odavde. Čekaj…evo, evo imam i njenu posetnicu pa stupite u kontakt. Izlapeli starac, simbol prošlog vremena, operisan od današnjih termina, pruži mu posetnicu. Bogato ukrašenu sa skupim printom:

Crystal

Golden Plaza Hotel

High Class escort

Zvuci melodije Travisove i Kayleene omiljene pesme iz vremena kada su gledali „velike“ kako se ljube i kupaju goli, raspirivao je dim po podnevnom suncu Ajdahoa.

“So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we’re gonna be face-to-face
And I’ll lay right down in my favorite place
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Well c’mon”

Zvono sa Crkve Isusa hrista i Svetaca poslednjih dana označilo je podne. Dan je krenuo tami u zagrljaj.

GRIM FATE

grimm fate

“Cela ova zemlja, ovaj veliki neformirani kontinent nudi šansu novom početku”- Thomas Jefferson, autor Američke Deklaracije o Nezavisnosti i treći predsednik S.A.D.

Pretpostavka je bila veoma jednostavna: da su ljudi, delujući zarad ličnih interesa, u dovoljnoj meri pamenti da urade pravu stvar. Amerika je mogla bili fantastičan spomenik najboljih instinktivnih odgovora ljudske rase. Umesto toga, naselili su to tle i potpuno ga uništili, od obale- do obale; kao puževi baštu…

Vreme koje je provodila jašući na talasima hladne Litvanske mašte, trnući od lošeg dopa i podajući se svim svojim nazovi prijateljima, zarad ispijanja Long Island-a, zapravo njegove nevešte interpretacije od strane barmena Riganskih noćnih klubova beše joj, sada gledajući svet drugačijom vrstom očiju, potpuno strano. Pasé. Njeno se gorivo sada sastojalo od vrhunskih šampanjaca, školjki i trocifrenih novčanica. Dolaskom u Ameriku promenila je gotovo sve osim njene lepote. Lepote koja nosi divlje tonove beskrajnih tajgi kojima vetar mete svaki trun nesavršenosti i kojemu jedino može odoleti šapat iznedren iz samih temelja Zemlje. Jedino takve ostavlja da rađaju i obnavljaju. Jedino takve štedi zavijajuća istina Severa. Ona koja balzamuje u ledu. Okrutno, predano i temeljno poput samih bogova. Stoga takva i ostade prelepa Vita Sergejevič.

Ali šta počivaše iza te lepote? … “What lies behind?” kako je nekom prilikom upita jedan od njenih “prijatelja”. Odgovorila je pitanjem: “Have you ever actually lived what you think you are?” čime mu je zapušila usta. Ne zauvek, do duše- kao što je imala običaj raditi do sada. Uz pomoć svojih prijatelja iz ukrajinskih mračnih podruma sadašnjice, pogano i s’ leđa, kao što to učini počivšem Vartanu Džaparidzeu. Ali dovoljno jasno da poruči kako nije predmet koji je dat na raspolaganje u cilju zadovoljenja poganih potreba pretvaranjem istih u stvarnost, sa njom kao objektom koji tu radnju podnosi. Ćutke, za par izgužvanih stotki, koje se uvek nađu u džepovima markiranih pantalona Njujorških menadžera…

Kada je došla u Veliku Jabuku nije Vita imala na umu trčkarati okolo i, perući posuđe sa Meksikancima, vikendom grabiti mrvice koje ovaj grad pruža. Ne. Došla je po svoj komad jabuke koji će jesti za stolom ravnopravno sa ostalima. Neće u sivim senkama stola čekati mrve pod nogama.

Iznajmila je stan na uglu 85-te i Medison avenije. U srcu srca. Sa Central Parkom na dohvat ruke. Zore je dočekivala uz pesmu razdraganih ptičica. Zore koje su joj otrkivale umorne oči, pocrvenele od svetlosti monitora i par linija koke. Jer to je cena koju je morala platiti kako bi uspešno ćarlijala strmim stazama lagodnog života koje su joj se, kao prečice, nudile od strane njenih novih sunarodnika. Domaćina, čiji jezik tek razaznaje i, kada ga progovore- u svakom od njih vidi svoju učiteljicu kako zblanuto sleže ramenima izvinjavajući joj se jer nije imala odakle da ih poduči pravilnom akcentovanju, pošto od svoje bedne plate i bedne prosvetne politike nikada nije mogla očekivati da će videti ili makar čuti kako jezik za koji se školovala zapravo zvuči izgovaran ustima svojih rodonačelnika. Prokletstvo istoka. Čelične zavese. Černobilske uspavanke.

Uprkos svemu, Vita je u Nju Jorku uspešno vodila svoj “xxx-rated vlog” kako ga nove genarice zovu. Generacije samoživih drkadžija koji poseduju svoje male ili srednje IT kompanije, kojima su otvorili centralne kancelarije u zemljama trećeg sveta, pardon- zemljama u razvoju, kako one same vole sebi ublažiti gorčinu- nevešto poput tinejžerke koja se teši, jer- iako joj sise baš i nisu nešto, makar nema bubuljice na licu.

Koncept Vitinog posla sastojao se u sledećem: postaviti željeni limit za izvršenje određene radnje; zatim, zavodeći klijentelu, nuditi sve više i više- za sve više i više donacija u vidu Bitcoina, novoproklamovanog sredstva plaćanja elektronskog sveta sadašnjice. Pošto su Bitcoini zaživeli kao platežno sredsvo mreže, to je dovelo američko ministarstvo finansija da Bitcoin uvrsti u kursnu listu kao virtuelnu valutu. “Criptocurrency” . O kako je mlada Litvanska devojčica volela sadašnjost.

Međutim, bi izuzetak. Kako zapravo uvek biva…

Ostrvljanin. Englez.

Koji je, čim se ulogovao na Vitin virtuelni životni prostor upitao kako se slaže sa predlogom da biznis prevaziđe ljudske prepreke. Vita ga je pitanjem o tome da li je spreman da mu dokaže da biznis zapravo čine ljudi na trenutak poljuljala iz njegovog sveta koji mu je značio sve i koji ga je opravdavao za svaki njegov postupak.

Hajde probajmo. Složio se sa izazovom ostrvljanin. Dežmekast i pirgav ne beše baš prilika koja bi joj maštu zavrtela poput ringišpila. Pritom nadobudan, jer se po statističkoj skali kotirao prilično dobro u odnosu na besmislenost usluge koju je njegova kompanija nudila… Ali hajde… Zašto ne, pomisli Vita i pozva ga na “private session” uz potpuno blokiranje ostalih korisnika njenog kanala.

Ali ne! Ne beše pohlepnom Englezu dovoljna činjenica da mu je Vita odobrila prostor i vreme kojim, neupitno šiljeći glaviće, plazi i slini gomila pratilaca Vitinog kanala. Ne! U svojoj samoljubivosti predloži joj nešto van svih okvira dosadašnjeg Vitinog bistva u zemlji koja garantuje da ima san i da je taj san ostvarljiv. Predložio joj je kontakt uživo. Zamislite šok na Vitinom licu kada je posle treće linije Kolumbijski belog videla na monitoru ispisane reči koje su joj, nekada davno- u rodnoj Litvaniji značile priliv od celih pedesetak američkih dolara??? Koje je, koristeći priliku za prilikom, štekala i odricala ih se zarad dolaska ovde.

Napokon! Prilika. Prilika da, po prvi put ona prigrli sumrak, umesto da joj sumrak grleći je, šapuće o nesreći i stradajućoj sudbini koja je bezupitno satkana nad njom i njenim svetom. Bez obzira. Bez ikakvog obzira…

Nekoliko je dana kasnije na zvaničnom sajtu bivšeg CEO-a kompanije, šeretski nazvane Hidemyass, raspisan konkurs za generalnog menadžera…

Interesantna je stvar kako, vođena pretpostavkama i neznanjem, istina poprima sasvim druge dimenzije od svoje izvorne verzije, koja je poslovično skromna i ni malo teatralna. Vitina istina ima potpuno obrnut redosled. Nekada hladnokrvni asistent u procesu nabavke organa na crnom tržištu, sada je zvezda internet prostitucije. Sa klijentelom koja ceni žrtvu koju podnosi za njih. Pristojni i prosvećeni. Današnji svet. Sve dok joj se ne približite previše.