– Muka mi je bre više od ovog posla! – gunđao je dok je u ogledalu posmatrao lice koje mu je svakim danom sve više postajalo strano. Znao je da je to on- ali ipak… Ovaj čovek u čiji se odraz jutros upiljio, sve manje je oslikavao ono što u sebi još uvek nosi. Menjao se. Parao se poput rukava starog džempera. Nestajao i kopnio. Lišen priznanja, lišen odlikovanja, nikad spominjan kao stub jedne službe.
Todor Krunić, poreklom iz Dalmacije, rođen i odgojen na Novom Beogradu. Inspektor odeljenja za krvne delikte u drugoj polovini svojih četrdesetih i u drugoj polovini svoje karijere.
Todi– nenametljivi spektor iz kraja, koji bi ponekad imao običaj da svojom značkom primora lokalne dilere da mu prodaju nešto trave.

– Krvni delikti- jebote što lepo zvuči kad se ovako uvije u celofan, a? – govorio bi klincima.

– Jel znaš ti sinak šta to zapravo znači?
Naravno da ne znaš, jebi ga! – odgovarao bi umesto sagovornika, nastavljajući:

– Ne znaš, jer si balavac koji se naložio na tu uličnu, narko – krimi priču pa tripuješ po komšiluku. E, zato ću ti reći šta znači…

Kada bi deci željnoj lakog novca objasnio da oni sa njim neće nikada imati problem, jer će njegov slučaj da postanu tek nakon što svojom krvlju celivaju asfalt koji ih je podigao – prodavali bi mu robu. Sa knedlom u grlu i uz obavezan popust. Todor, međutim, nikada nije koristio povlastice. Uvek je plaćao punu cenu, govoreći da se zbog prljave love mnogo velike stvari u životu stavljaju na kocku. Zato je, dok je ima i dok kombinacije traju, treba koristiti i uživati u svemu što može da ti pruži. Jer, na kraju će taj ( i takav) novac doći da naplati sebe. Kao klatno koje ti pruži nezaboravnu vožnju do same ivice energije. Do nulte tačke. I tek što iskusiš taj magični trenutak, već će nezaustavljivo krenuti da te vraća u ponor iz kog si potekao.

…

– Sviće. Kreće opet ista, jutarnja priča. Smog, reka ljudi, krkljanac u centru, haos na Gazeli… Stvarnost na očigled. Sunce ti jebem, nisam nos iz gajbe promolio a već mi dan ide na đoku! – mrmljao je gaseći računar na kom je celu noć pokušavao da uklopi profil i motiv još uvek nepoznatom počiniocu kojem treba da nakači odgovornost za delo koje je prodavalo jučerašnju dnevnu štampu:

„Horor u parku kod škole – silovana pa obešena”

Oblačeći se, otpi gutljaj kafe i okrenu broj.

– Dobro jutro Simo! Vidi, znam da je pet sati i da spavaš i to, ali daj zovi one tvoje hrčkove iz noćne i najavi me na uviđaj! Nešto mi je palo na pamet, hteo bih da proverim, okej?

-Pobogu Todore, pa zašto mi radiš ovo bre? Teraj se u kurac idiote jedan! Pet sati, ej! Pet je sati mili! Zvaću ih, idi u pičku materinu…
-Jebeni drogoš – čulo se dok je Simo, načelnik odeljenja arhive u kojoj se skladištio i sav dokazni materijal predmeta u postupku, spuštao slušalicu. Todor je nekako bio zavoleo taj pozdrav. Iskreno je uživao prenuti ga iz sna i naterati ga da se digne iz upuvane postelje budeći gospođu koja počinje da pizdi čim oseti da se čaršav pomerio. Sklad. Brak. Ljubav. Kako da ne!

…

– Simo šupku, evo ti stiže dan. Ti, gospođa i horde vama sličnih izmileće uskoro, pretvarajući se da su sveži i puni energije. Naturićete na svoja lica onaj providno lažni kez i krenuti da drobite dan. Ceo je jebeni svet počeo da fura taj televizijski osmeh. Eto u kakvom svetu ja moram da rešavam zločine. Kako brate, kako kad su svi postali isti? Pa čovek sam majku mu, nisam krvoslednik! – mrmljao je Todor nazuvajući cipele.

-Ljubavi, pa ti si ponovo bio celu noć budan? Zašto to sebi radiš srećice? I gde si da me poljubiš, tvoju malu devojčicu koju čuva opasni, veliki policajac? – mlela je ulazeći u kuhinju Marina, Todorova supruga. Tako brzo kao da je celu noć šmrkala spid.

-O, dobro jutro i tebi! Samo skuvaj tu kafu, molim te i ne kenjaj mnogo. Klonja služi za te stvari. – iskusno je oladio gospođu u dve rečenice i zapalio iz gajbe. Seo u auto, okrenuo ključ i postao deo jutarnjeg saobraćaja.

…

– Šta misliš da je pomerimo na onaj zid do svoda, a?
– Hajde…Jel’ ovde?
– Da!

– Tu vam je do jaja! – odgovori Todor ulazeći u kafanu u nadi da će pomoći da vlasnik i konobar pronađu zajednički jezik i dogovore se oko novog mesta sa kojeg će limena reklama ukrašavati zid. Posledično, da mu se nakon toga posvete i usluže.

-Ne znam da li ste možda primetili ali te vaše zidove niko i ne gleda, ja da vam kažem. Bolje razbacajte novine po stolovima.

– Ej inspektore Kruniću! Dobro jutro i hvala na savetu! Uvek volimo čuti reč svojih gostiju.

-Da sam na tvom mestu, pre bih mi se zahvalio na čitavoj vilici nakon svog onog trubljenja, isecanja i prelaska kroz crveno. Video sam te Tomo, u onoj tvojoj kanti od audija. Malo se bahatimo po ulici, a momčino?

-Joj izvini druže, kasnio sam na posao… i bilo je žuto kad sam prešao. iskrivio je i gazda Toma lice u TV kez, nadajući se da će iz Todora izmamiti trunku razumevanja.

– Zajebi me sa tim osmehivanjem. Obojica znamo da sam zaradio svoje besplatno piće za danas, zar ne?- upita Todor, namignuvši.

-Naravno. Kiselo se smešio Toma, strepeći od količine pića koje će Todoru kliznuti niz grlo, donevši mu pritom čist gubitak. Jer Todor je mogao da potegne. Veoma.

-Ne beri brigu Tomo, samo dva tri krateža da me krene inspiracija. Imam neko sjebano ubistvo na kom moram da poradim. Poštedeću ti džep ovoga jutra.
Krenuli su viskiji sa vodom. Jedan, drugi, treći…Todor je zamišljeno gledao u prazninu koja beše potisla ostatak njegovog sveta. Niti je više ikoga čuo, niti je išta video. Samo mrak, tišina i pitanja koja lete oko glave poput razbesnelih stršljenova. Zašto? Ko? Kako ga uklopiti u priču? Kako obezbediti čvrste dokaze? Zašto baš park i to vešanje? Je li bila neophodna tolika pompa?

…

– Do kurca! – promrmlja sebi u bradu.

– Moraću debelo da se oznojim oko ovoga. Valjda će i neki indijanac za pakovanje da ispliva…

Uzdahnu duboko, odgurnu se od šanka i zaputi ka izlazu.

– Hvala Tomo. I pazi kako voziš!

– Sve okej inspektore Kruniću. Dođite nam ponovo.

– Naravno da je sve okej!

Zaputio se do stanice. Dan je kuljao sa istoka, bojeći zoru u crveno. Noć je uzmicala sklanjajući se do večeras, kada će iznova progutati Sunce. Igra svetlosti i senki. Ta opsena je tako prirodna stvar!

– Dobro jutro gospodo!

– Jutro Kruno! Otkud tebe? Mihajlović je bio zvao da te najavi ovima u jazbinu. Bio je besan što ga ponovo budiš.
-Znam dečkonja. Uvek mu to radim. Prdonja matori!

Nasmejaše se obojica, pružiše ruku jedan drugom. Razmeniše još par reči na prijavnici osme policijske stanice. Todor se zatim zaputi hodnikom ka liftu. Pritisnu dugme sa oslikanom strelicom na dole.
– Idemo dole… Čudne li simbolike, pomisli. Vrata se otvoriše i on kroči u odeljenje arhive.

– Pozdrav društvo! Šta se radi?

– Pozdrav inspektore! Kao i obično… Police pune pečata raznih sudbina, sudije koje ne potpisuju revers i hladna kafa od kuće jer nam je aparat u kurcu. A niko od nas nema želju da se penje do narkotika na peti sprat zarad kafe. TV radi i to je ok. Večeras je utakmica. Menjao sam smenu, radiću duplu, da bih u miru mogao da gledam. Kući me izludeše i klinci i žena. A? Šta kažeš? Mudro, a? To za smene.

-Pravi si detektiv Manojlo, nema šta! Kako si to samo dobro odigrao. Moram da ti priznam – vrhunski si strateg! – kuražio je Todor debelog Manojla, službenika iz arhivskog.

Tip je bio toliko prizeman i jednostavan da je Todor prosto voleo ponekad doći ovde samo da bi prozborio sa njim po koju reč.

– Nego, da te pitam.

– Kaži druže moj?

– Treba da pogledam onu od pre mesec dana. Parkić u gradu, ubodena iglom za štrikanje u srce, sirotica. Sećaš se?

– Da, da…Dokle se stiglo sa tim? Ima li pomaka? Jeste uhvatili manijaka već?

– Ništa još, dobri moj Mane ali mislim da sam mu na tragu. Mislim da su to i ovo od preksinoć dva povezana ubistva. Zato mi i trebaju neke stvarčice. Pokušavam da uklopim nešto…

– U bre, nadam se da će mu se najebeš milosne majčice! Izvoli druže, uzmi šta ti treba. Samo mi nije jasno kako će tu išta da pronađeš? Ja se divim kako na kraju rešite slučaj, majke mi mile! Ne znam kako to vama inspektorima polazi za rukom jer po tom dokaznom materijalu nema ničega više osim polu – otisaka, prašinčine, skorene krvi i trake sa delovodnim brojem pod kojim je kod mene zaveden.

– Umetnost Mane, umetnost! – nasmeja se Todor, uzimajući dugu iglu na čijoj je oštrici pre trideset dana jedna duša predata Svevišnjem.

-Šalim se druže, naravno! – potapša Maneta po ramenu.
-Analitika, usmeravanje, konstrukcije, odbacivanje izgrađenih teorija, prisvajanje novih teorija, pravi otisci prstiju, lažni otisci prstiju, nedostatak dokaznog materijala, logički ćorsokaci…pakao druže moj! Tako se rešavaju slučajevi. Vidiš da je šest ujutro dobri moj… I? Jel jebem ženu? Ne! Radim na slučaju!

Manojle se nasmeja. Todor mu uzvrati osmeh.

– Jel ima novosti sa kamerama oko parka u vezi one mukice od preksinoć? Okačene u parku između naše stanice i škole?

– Ništa novo, samo snimak sa uviđaja iz patrolnog vozila kada je pronađena ujutro i na njemu ti koji si bezbroj puta protabanao po tom delu parka, tražeći bilo šta…

– Znam! I obilazio okolne zgrade kao kreten u potrazi za bilo kakvom kamerom. Znaš li koliko ih je po kraju?

– Ne!?

– Jedna! I to naša, u dvorištu stanice. Pokriva deo stanice gde su vozila. Jedino ona baca malo sliku i u park, ali ništa nije zabeležila. Jebote, ubistvo pored naše stanice čoveče! Kao da nam se neko ruga u pičku materinu… Strašno! Nego, pamtiš li ti Mane kad je baš ta kamera uhvatila Radovana kako trsi onu malu iz kadrovske u onom ulubljenom puntiću?

– Ha-ha-ha! Gde bre toga da se ne sećam! Ha- ha-ha!

– Otišao sam dobri moj! Ne daj se!

– Ćao Kruno! Srećno druže. E, što me dobro nasmeja, e! Jel se sećaš ujutro face kad je shvatio da smo svi pogledali snimak! A- ha-ha-ha!

Todor je već bio na vratima. Mahnu rukom u znak pozdrava. Pokupio je dokazni materijal i zaputio se ka svom stanu. Kasnije će da izađe na teren i poradi šta ima.

…

Sačekavši veče, izvukao se iz kuće i krenuo u potragu. Morao je naći nešto. Bilo šta! Zar da čeka svakih trideset dana na novo ubistvo. Nije mogao da dozvoli da se za mesec dana ponovo pune naslovnice dnevne štampe. Bio je odlučan u nameri da koliko večeras završi sa tim. Razmišljao je: u parku, mestu zločina od pre mesec dana- postavljen je policijski punkt na sred parka i uspostavljeno celodnevno dežurstvo. Da je ubica potpuni idiot, to mesto mu više ne bi palo na pamet. Parkić između škole i osme policijske- mesto zločina od pre dva dana još uvek je pod budnim okom komšiluka željnog nove senzacije. Željnog pažnje novinara i kamera. Poziva rodbine iz daleka, koja na vestima prepozna adresu.
Ne. Ta dva mesta nisu nikako više predmet njegovog interesovanja. Međutim je Todor, iskusni inspektor osme gradske policijske stanice, bivao sve snažnije privučen istančanim predosećajem da večeras mora biti napolju. Tumarao je ulicama koje su gubile svoje oštre konture pod plazećom izmaglicom novembarske noći. Žuta gradska svetla su iz trena u tren sve više gubila moć da osvetle prostor oko sebe.
-Do đavola, sad može biti bilo gde. Ako bude…
Noć je odmicala. Mirna, tiha, umotana u maglu. Ne čuju se sirene, motorola ćuti. Todor se, obilazeći grad približio stanici. Na svega dva bloka od radnog mesta, shvatio kako je na izmaku snaga.
Otići ću da se pozabavim papirima, kad sam već tu. Obiđem još ovaj kvart i večeras ne hodam više po busenju makar šta da je u pitanju- pomisli.
Bližilo se osam uveče, magla je bila gusta kao testo. Tek na par metara vidljivosti nedrila je noć retke prolaznike. Uglavnom vernike – članove crkvenog hora koji su išli na večernju probu koja je ovako kasno organizovana jer članovi drugačije nisu mogli da se usklade zbog dnevnih obaveza.
Todor se zagleda u časovnik. Vreme je oticalo. Sam na ulici, upadljiv i sablasan u toj magli Todor je gledao na sat. Možda bi to moglo biti i ovako– pomisli i krene bliže crkvi.
– Izvinite mlada damo! Inspektor Krunić iz osme policijske.
– Izvolite inspektore… Marija, bibliotekarka iz knjižare preko puta vaše stanice, znam vas iz viđenja. Kako mogu da vam pomognem? upita mlada komšinica kroz osmeh.
-Pretpostavljam da ste krenuli na hor pa vas neću mnogo zadržavati. Stvar je u tome da radim na profilisanju u vezi određenog zločina i trebala bi mi vaša pomoć na trenutak.
Svakako! Imam par minuta.
-Odlično. I hvala vam. Pođite sa mnom iza crkve, molim vas. Pazite samo velika je magla. Znate taj mali šumarak tu iza, sa onim dosadnim pticama… Tu je osvetljeno od ulice, tu ćemo.
Pošli su stazicom punom maramica i iskorištenih kondoma koja je kroz šiblje vodila do zapuštenog dela dvorišta u kojem se nekad nalazio crkveni letljikovac. Dok su inspektor i bibliotekarka Marija bazali stazicom kroz šiblje, sa zvonika se oglasi zvono za pun sat. Sa prvim zvucima Todor pogleda oko sebe, sagnu se i pokupi šiljat kamen koji mu se našao usput.
-Improvizacija! – reče tiho.
– Molim? – upita bibliotekarka.
Inspektoru Kruniću jurnu krv u glavu. Oči mu zakrvaviše. Ubrza mu se disanje i raširiše mu se nozdrve. Krenuše mu trnci po telu i jedva odole da ispusti krik osetivši zakasneli strah…

Tupi udarci kamena u glavu i lepetanje rukava Todorovog mantila još jednom su tišini noći poverili ko je zapravo i koliko je postao nestrpljiv.
Zvono utihnu. Sveštenik se obrati horu: Pomaže Bog sestre i braćo. Jesmo li svi tu?

-Nema Marije! – reče neko.