Pan Oneja Ep

Posted: 12/03/2017 in Charles offspring

Beseda sedma.

Njih dvojica kročiše i nazvaše dobro veče…

Poneko se javi i odazva se, poželevši isto. Ostatak nezainteresovano nastavi šta je i radio. Žamor je ponovo počeo dobijati na snazi, posude sa pićem su krenule zveckati, kockari se vratili škiljiti u svoje karte. Kroz dim, sladunjav od mirisa duvana, hašiša i birtijske kujne, videla se unutrašnjost „Kuće izgubljenih duša“…

Krčmari su, iz dna prostorije, nasuprot ulaznim vratima, točili pivo iz drvenih buradi u posude za piće načinjene od goveđeg rogovlja, izdubljenih da odmere kilo. Pružali ih na dugačak, uglačan pult kojim behu odvojeni od ostatka prostorije, odakle su ih jedre i prsate krčmarice preuzimale.  Po tri roga u svakoj ruci, nosile bi poručeno piće do stola za kojim sedeše žedni gosti. Usput, onako zauzetih ruku, behu poslastica za bezubu bagru, koja je slinu otezala pipajući im bedra, kolena i dupeta- ono što beše na dohvat iz stolice.  Od desne se strane birtije širio miris iz kujne. Na ražnju se okretalo prase, kraj njega dva niza kojekakve peradi a u podnožju ražnja sačem beše poklopljeno jagnje. Pokraj ražnja, dve vatre nad kojima se kuvala čorba u ogromnim kotlovima. Znojav i mršav ložač, pepeljavih cipela i čakšira. Kuvar, podgojen i umašćen izgledao je kao da sve pristavljeno može sam u obroku izjesti. Imali su svoj sto, pokraj drvenih cepanica poslaganih za ogrev kuhinjski. Iza tog zida koji se večito beše trošio i dopunjavao novim cepanicama, behu smešteni muzikanti. Lica garavih i sivih poput dima u kom behu radili, razveseljavali bi i razgaljivali duše okupljene svetine. Za novce, ne zato što ih vole. Niti što im znači da nekome dušu oporave. Koja god da je provela vreme sa ovakvom vrstom, znala je koliko je lažna suza muzičara. „Bolje ti je kraj mudraca život proćutati, no u kofer da mećeš sviralo.“ Tako su majke savetovale kćeri svoje, znajući, koja iz iskustva, koja po predanju, šta znači dati srce muzikantu. Koji svira noću u bitriji, međ’ pijanim ženskim svetom. Svakom pesmom postelji je bliži. Samo bira koja mu milija. Prevrće ih k’o sviralom note. Kući dođe, jede i odspava. Poljubi ti kosu, opet odlazeći. Takav ti je čovek i domaćin.

Sa druge strane prostorije, udaljena od dima, muzike i kuhinje, beše smeštena parna banja, gde se vatra loži što toplija i kamenje oko peći slaže, te se vodom prevrelo poliva. Oslobađa paru lekovitu što iz tela svo zlo izvlači, znojeći te, na drvenoj klupi, dok u tamnom prostoru boraviš. Debelim je drvetom ograđena, čamovinom dvestoletnom, koja smolom žamor zaglušuje a otpušta miris lekoviti što ga para iz debla namami. Svaka izba na severu imala je štošta nalik, jer je način to jedini kojim zimu možeš isterati, kojim kosti opet  zgrejati. No u krčmi slabe hasne ima, ovde piće zagreva čoveka. Da odmaraš il’ sa ženom opštiš- pretoplo je, te ne prija telu. Umara ga više no odmara. Ko u krčmi banjati se ide, u tišini da gleda u plamen, tom se skloni, poštuj i ne smetaj. Takvog gosta piće ne zanima, niti iće il’ muzike note. Taj svog posla ima obaviti.

Po sredini prostorije, šaroliki svet, okupljen oko stolova, zaokupljen najpre pićem, pa jelom, pa ponovo pićem. Pred kraj sedenja- zagrljajima kurvi, srkanjem hašiša iz lule i odlaženjem u odaje gde su gospoje od noći obavljale svoj posao.  Sva ta larma i sedeljka bila je prošarana sveprisutnim dobacivanjem, smehom ili kavgom što je činilo da je lako među svetom znalo zavarničiti. Baš na tu kartu je večeras Stiofan, seda glava duge kose vezane u perčin, i računao. Posmatrao je preko birtije tražeći slobodan sto ili makar dve stolice, za njega i Mihovila, deliju širokih ramena i oštrog pogleda, kog beše prikovao za pod, sramežljiv zbog ženskih pogleda koji krenuše plaziti po njemu kako je prostor ispunio.

-„Nema niti jedne koja ti ga ne bi popušila! Šta si oborio pogled kao da ti je konj crkao. Diži glavu, pogledaj se ko si. Gledaj pravo u oči i videćeš kako te ljudi vide. Nikad pogled ne obaraj!“ reče Stiofan, primetivši kako se Mihovil povukao.

-„Hajde, susretni pogled sa nekim. Reci mi šta vidiš?“

„Požudu i strah!“

-„Tako je momčino! Svakoga pogledaj. I kad već gledaš, nađi nam krčmara te nam tamnog piva poruči. Ali nemoj samo dva roga da išteš, reci odmah po vrč da natoči, neka štedi korak devojkama.“

„Luda starkeljo, kakav vrč, Sveboga ti i njegove snage? Zar se nismo mi došli pobiti? Pa u svakom vrču po tri roga imaš za ispiti! Kako ćemo takvi krenuti se tući?“

-„E, govno jedno mekano!“ reče Stiofan i pođe žurno ka krčmaru. Pozdravi ga te prozboriše po koju reč, udeliše neki osmeh, rukovaše se, te krčmar pozva jednu od devojaka što vrčeve i rogovlje raznosi. Prstom upre ka sredini krčme, pokazujući na mesto gde se beše smestio Mihovil. Delovao je smešan onako velik i nesnađen. Po licu mu se videlo da nije baš imao iskustva po ovakvim mestima. Što se nikako nije moglo reći  i za  Stiofana, kojem je, čini se, trebalo pola večeri da dođe od krčmarskog pulta do stola za kojim ga je čekao njegov stidljivi pratilac. Gotovo da nije bilo društva okupljenog oko stola, a da za njim žilavi starkelja nije zastao i proljudikao po koju reč. Mihovil ga je posmatrao, pokušavajući da shvati šta toliko priča i o čemu ima uopšte sa svakim da priča. Nemoguće je da poznaje sav ovaj svet. Pa unutra je gotovo dve stotine ljudi, koliko je uspeo od oka da nabroji, a barem polovinu od ovoga sveta čine ljudi što nisu iz Pustare. Topolčani, carevi namesnici, sa svojom svitom. Pitao se momak da li starac i kraj njih zastaje i kakvog li razgovora sa takvima ima.

Prenu mu misli ona devojka što je krčmar posla, da odnese vrčeve sa pivom i ćupove od rogovlja. Lepuškasta, vidi se- seljančica iz okoline, lica oslikanog varoškom pomadom. Oko očiju i po ustima, kako bi joj lice i poprsje koje je bujalo iz bele čipkane košulje imalo istu boju. U tamno plavoj haljini, opasane bele pregačice svaka servirka beše isto odevena. Samo su se lica i boja kose dali razlikovati.

„Piće za vas i vašeg prijatelja, mladiću. Izvolite se poslužiti i uživati u pogledu“ govorila je postavljajući sto, primetivši kuda Mihovilov pogled luta. Nasmeja se i krene sa njim dalje govoriti.

Mihovil se primače kako bi je mogao bolje čuti, trudeći se da pogled održi na njenim očima. Devojka je, ohrabrena gestom, počela rukama mahati, praveći oko grudi kružne pokrete, čas šireći oči, čaš ih zatvarajući i dižući nos kao da u zanosu priča o nekom dalekom i lepom sećanju…

-„Ne kupuj pomorandže ludo, ni za živu glavu! Samo ih takvima kao ti i nude! Hvala ti srce, evo dukat za tvoj trud. Osmotri nas kad prolaziš i donesi još kad primetiš da smo rogovlje prazno oborili. Na jugu, na dvoru odakle potiče i tvoja pomorandža, postoje posude koje se provide te se ne moraju izvrtati na sto kako bi servirke znale da su prazne. Prave se od stakla. To je tvar koja se u vatri topi a kada se ohladi u oblik koji staklari sačine, tada takav ostane zauvek. Ili dok se ne razbije. Zna da pukne kao ledenica. Eto, da znaš.“

„Pih, sreća te ne znam. Ovde bi ga za noć dvaput menjala.“

-„Ili za noć dvaput prala pa ponovo točila!“

„Oprala bih starče samo tvoga sina za noć. Dvaput. Posudi mi ga u neko doba…“ –namignu seljančica, odmeravajući Mihovila još jednom i polazeći nazad da piće raznosi.

Starac je isprati zagonetnim osmehom ostavljajući je da se u nadi trudi što bolje ih ugostiti.

„Otkud si znao za pomorandže? Jel to red kada se prvi put dođe, a i sve da jeste, nisu skupe a i rad sam ih kušati.“ –reče Mihovil

-„Znao sam, jer se nude takvim lososima kao što si ti. Što mu se po labrnji poznaje da mu je mrešćenje na pameti čim koleno žensko ugleda. Zato ti maše rukom oko sise, pokušavajući je sa njom poistovetiti. A pomorandže ovde dolaze četir puta u godini, kad ih carska svita sa smenom donese. A ovi su spremni uskoro polaziti, tako da računaj koliko je voćka sveža i čedna. Kao i tvoja servirka u koju si zablenuo. Batali pomorandžu, ješćemo je kad budemo na jug putovali. Jer se bojim da ćemo morati. Prozborio sam reč tu i tamo, pričaću ti šta sam sve doznao…Ali prvo pijmo! Večeras se hitrini učimo.“

Natočiše rogovlje i nazdraviše. Malo pene kanu po astalu. Ispiše prvi rog naiskap. Natočiše ponovo. I ponovo. Muzikanti behu zagudili pesme o bitkama koje je navodno vodio njihov veliki car i njegova vojska. Namesnici krenuše piti i hašiš srkati, pevajući u glas, zavlačeći svojim kujama ruke pod suknje.

Starac primeti jednog od carskih poreznika kako ide njihovim putem, verovatno se zaputivši krčmaru tražiti još napoja. Rukom pokaza Mihovilu da se primakne preko stola i reče mu da na njegov namig ispruži svoju desnu nogu. Teturavi poreznik, sav uobražen, pevajući svoju junačku pesmu prilazio je Mihovilovim leđima. Stiofan namignu i Mihovil tobož nehajno ispruži nogu. O nju se saplete poreznik, pade na kaljav pod nekim ljudima pod noge, koji već behu dobrano popili, te se ne plašiše carskom izaslaniku nasmejati. Sujetni činovnik, ustade, otra svoju odeću, prekori prvoga što mu se nađe na pogledu i raspali mu šamar. Ostali poskakaše sa stolica i krenuše se raspravljati i gurkati. Stiofan je zadovoljno točio još piva. Sve je išlo kao podmazano.

-“Kada ti se leđima primaknu i kada ti gurnu rog iz usta, prosipajući ti pivo po kušulji, a ti se okreći i udri! Na, pij!“ –reče starac.

„Koga da udaram, carevog ili ove krezave pijandure? Šta da kažem?“

-„Ne govori ništa, samo udri. Udri koga stigneš. Nemoj da se razmišljaš. Taman smo popili. Hajde doći će ti dobro. Kada si se poslednji put pošteno pobio. Rekoh ti da će biti zanimljivo.“

Dok je govorio, naiđoše Mihovilu na leđa, grunuše ga i prosuše mu piće po košulji. Ustade, kao medved da je ustao. Okrenu se i ošinu prvoga koji mu se pod rukom nađe. Udari ga dlanom preko lica, a on pade kao pokošen. Videvši sa kim imaju posla, poustajaše i ostali a onaj se carev namesnik pokuša izgubiti. Primetiše ga nekolicina i ustadoše mu put zakrčiti.

Stiofan ustade i prisloni se leđima o Mihovila, uze vrč, te ga zaošilja u glavu jednom od vojnika koji tamam lulu hašiša beše pripalio. Ustadoše vojnici sa tog stola i krenuše na starca. Ugledaše tada kako i namesnika oni iza Mihovila tuku i proderaše se u glas:

„Pobuna. Udariše na krunu! Pobuna!“

Birtija se poče na noge dizati. Stiofan pogleda Mihovila u oči i ozarenog pogleda reče:

-„Uspelo je sinko, sad udri! Nek ti šake k’o ćekić zakivaju. Pazi glavu da ti ne olupaju i motri na kepece da ti ne sapliću noge. Bićemo u redu. Hajd’ sad! Kidaj!“

U tren oka cela se birtija krenula komešati. Sve je odzvanjalo od jauka, sevale su pesnice, pucali su nosevi i vilice. Krv. Znoj. Unezvereni pogledi…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s