Pan Oneja Ep

Posted: 26/02/2017 in Charles offspring

Nastavak šesti.

Dva mala Meseca, dva verna vaseljenska pratioca Pan Onejina, ovih dana behu lepo obasjavala tamne dane sredine Bisernika. Staza se dobro videla i vetar beše uminuo. Kroz pustaru je, vijugajući poput zmije, kolska prtina vodila ka prvom najbližem mestu.  Od Stiofanove izbe to je bilo trgovačko svratište na putu ka Topoli. Ne baš omiljeno, zbog sveta koji ga posećuje. Kao ni sama Topola, uostalom- iz istog razloga. Jer, u Topolu ne ideš ukoliko ne prodaješ oružje, đulad, barut i opremu za topove. Ili ukoliko nisi ratnik- najamnik koji se za novac prijavljuje krunu i narod carev braniti. A takvi kad dolaze- povedu  svoje kurveštije, a za kurvama pođu i trgovci opijumom i hašišom.

Sad, ni po’ jada da se sav taj svet, po obavljenom poslu, vrati natrag odakle ih carski namesnici šalju da ispune volju svetle krune. Ferevaru ili Novom gradu- glavnim centrima moći građanske, gde se kroji kapa nameta i poreza koje kruna za sebe iziskuje. Pošto i divlji sever spada pod carsku zemaljsku vlast – tako su i zakoni koje ministri krune propisuju i ovde obavezni primenjivati se. Ali to nije slučaj. Ne odu.

U početku, poreznici behu hodili sa svojom pratnjom. Obilazeći pustaru i svraćajući narodu u kuće, uzimali su gotovo sav novac koji prilikom posete zateknu. Izdavali su carsku priznanicu, za sumu novca koji je uzet na ime poreza. U sadašnjoj Topoli (tada samo bezimenom seocetu sa kućicama načičkanim oko birtije i poreske ispostave) bi carski namesnici, po izvršenom oporezivanju, prebrojavali harač i pisali nove priznanice sa iznosom umanjenim za cenu usluga provoda i birtijskog boravka njihovih kurvi i „trgovaca pametnim tvarima“- kako su varoške hašišare zvali iz milošte. Nakon nekog vremena odlazili bi.

Al’ je narod severa pametniji i od zime i aveti zimskih, kako neće biti od debelih namesnika i njihove družbe i bratije. Novac počeše skrivati u zidove svojih izbi, ostavljajući tek po koji cvonjak da umire careve krmke kada, štićeni slovom zakona, dođu rovariti i otimati. Kako je novca za carevu kesu bivalo sve manje, tako je i dolazak na sever postao manje omiljen. Stoga je car osnovao vojnu postaju, izgradio rudnik gvožđa i pokrenuo izradu topova. Poslao je redovan sastav carske vojske i poreskih namesnika. Odredio da se četir’ puta u godini smenjuju. Izgradio naselje rudarima i grad nazvao Topola. U pustari ga nazvaše i Careva prćija, no su zbog tog nagrda glave već sletale sa ramena, pa nije bilo uputno kurčiti se.

Od toga doba Topola postade omraženo mesto, jer ga otuđiše carevi dođoši. Pošto je i sam car voleo doći probati kako novi topovi đulad ispaljuju, morali su namesnici i oficiri izmestiti svoje kurve i hašišare van carevog grada. Na dva dana jahanja od Topole. U trgovačko svratište, nedaleko od Stiofanove izbe.

-„E, vidiš momčino u tu te krčmu večeras vodim! Tu ćemo piti i pobiti se! Da se razonodimo i stresemo zimu sa svojih ramena“ prozbori Stiofan, nakon što je i on Mihovilu, svom plećatom pratiocu objasnio ove redove koje i mi iščitasmo.

Mihovil je sa nevericom promatrao starca, sada se već dobrano pitajući da li je starkelja još uvek „sasvim svoj“.

„Znaš li starče da tu krčmu zovu „Kuća izgubljenih duša“? Da je to mesto u kom sa materom legneš sa ćerkom joj se budiš a otac te njihov hašišom poslužuje i lulu dopunjuje. Za novac, jedinu svetinju njihovu. Ljubiti ili ubiti- tamo je to tako svejedno. Sve dok je novac ono što će im na kraju zavagnuti dlan.“

-„Znam, sinak. Idemo zato i jedno i drugo hasnirati. A mogli bi malo srknuti i tog hašiša… Čuo sam da je na jugu bilo toplo i suvo leto. Tada je najbolji!“

„Ti si starče lud i smakao si se sa uma!“

-„Nije starac lud, no se starac ne krije ogradom.“

„Lud, lud.“ – potvrdi Mihovil svoj zaključak.

-„Balav!“- odgovori Stiofan.

Tišinu biserničkog mraka, onako tamnu, temeljnu i tešku- poput noći u kojoj stanuje, na trenutke je prekidao slabašan zvuk koji je do ušiju dvojice saputnika dopirao kada bi se ispeli na proplanke gde je put morao izviriti iz zavetrine šanca kojim beše sa obe strane opasan i po čijim obodima behu rasle tuje i borovi. Onako okićeni snegom, zaglušivali su noć toliko da si mogao čuti otkucaje svoga srca kada zastaneš i ne tapaš nogom o prtinu. Tek kada bi se put izvio na gore, nošen voljom bregova nad kojima se prostirao, tek tada je bilo moguće oslušnuti pustaru oko sebe i čuti zverinje, ljude ili aveti o kojima retki mogaše posvedočiti, jer koji ih videše- ti koraka više ne napraviše. Noćas, međutim, zvuk beše dolazio od krčme u koju se behu uputili. Larma muzikanata, smeh kroz koji rakija i pivo iz ljudi progovara, lupanje vrata o dovratak, lupanje šake o lice. Svađa sa psovkama, smeh sa uzdasima. Pesma.

-„Čuješ li larmu Mihovil- delijo? Eto smo blizu birtije. Sad slobodno ubrzaj korak i ne budi više na oprezu. Ovim prostorom caruje velik čopor vukova. Neće drugi stvorovi da se bakću sa stotinu očnjaka.“

„Kako znaš da je čopor velik starče?“

-„Osećaš li koliko je vonj pišaćke vučije osnažio u odnosu na onaj gde se na stazu popesmo iz moje izbe?“

„Jeste, mnogo je jači!“

-„Znači da ih ima mnogo. Eto kako.“

„Ali, zašto da ne brinem onda i ne budem na oprezu. Ako ne od drugih zveri, od koje nas vukovi štite ono upravo od tog velikog čopora. Šta ako se oni na nas namerače? Da nemaš kakvu mađiju spremnu da ih odvratiš? Ili mečkin loj pa da se namažemo sa njim?“

-„Jest, namaži se lojem mečkinim, pa da te medved pojebe!“ –zasmeja se starac Mihovilovom razmišljanju.

-„A ja ću za sreću da vam bajam mađije!“ –nastavi se sprdati, glasom kao u ciganke gatare.

„A nego šta je onda, govno matoro? Hajde, nauči me da znam i teraj se više u pizdu svoje matere!“ – Mihovil se oglasi s kraja živaca.

-„De, de! Oprosti starcu na malo šale. Ljudski je.“ –brk mu se ponovo nasmeja, no tu zastade. Beše mu žao ovog dobrog mladića.

-„Vidiš Mihovile delijo, ja iskreno nisam znao da ovu krčmu zovu „Kuća izgubljenih duša“. Ja je znam po drugom imenu, koje mu davno nadenuše. Posprdno, doduše, baš kao i to za koje mi ti reče.“

-„Kod lenjog vuka“ – još i tako zovu ovo mesto.

-„A zovu ga tako jer ovde vuci ne napadaju i ne love. Ovde samo dočekaju kad će neko iz birtije pijan krenuti put kuće, ostati da leži izubijan ili izaći glavu da vetri od hašiša. Tad samo priđu i raskomadaju ga onako poluživog. Najedu se, a opiju u isto vreme. Mokraća im po rakiji tukne.“

To reče, te zagrli mladog gorostasa i krenu se niz proplanak spuštati ka dolini u kojoj beše smeštena krčma, obasjana svetlom fenjera, krova usnulog pod snegom i nekolicinom odžaka koji iz nje izvirivaše, pušeći se. Priđoše veseloj kući, olupaše sneg sa obuće o širok basamak ispred vrata.

Mihovil povuče tešku bravu širokih vrata i obojica stadoše na prag.

Krčma se primiri i čeljad iz birtije osmotri starca i rmpaliju.

Njih dvojica kročiše i nazvaše dobro veče…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s