Panoneja- Ep

Posted: 11/02/2017 in Charles offspring

Nastavak peti:

No je Hudun kova božanskoga! Te je znao gde će udariti i kako će ljude porobiti. Na megdan se deliji ne meće, već ga smeškom u kući dočekuje. Ne bori se sa junakom svakim, već on čini da ga svaki traži…

Jer su oci i sveštena lica svaku pesmu znali tumačiti. Svaku, osim one koju sami behu zapustili!

Zlobni krvnik na žene se namerio! Spevao im pesme slatke- kako prava svakoga imaju, bez obzira šta u duši misle, te im pesmu poje po uštapu. Pre čišćenja gnezda dušinoga, pred krv slatku, kada su ranjive.

Šapuće im gde ne znaju i gde kadra nisu bile, smoći snage i krenuti- putem kojim on sam ide. Gde se radost strašću meri, gde je bitno uživati. Ne postoje obaveze, ne postoji zakon tačan.

Takvim pojem on im nelagodu budi. Tada one svog čoveka krive, proklinju ga i sa njim svađu vode. Izazovu bes i srdžbu, gnev u pogled a dušu potište.

Kad uminu reči teške i razum se na tron bića vrati, kad prostorom ovlada tišina, tad zloćudi Hudun- bog pod zemljom, širi svoje otrovne nozdrve. Pluća puni vetrom iz pustare, punim besa, čemera i straha. Pluća puni, duša mu se hrani. Osmehom se zadovoljnim smeje. Jer je opet prevario ljude i uzeo zlo što svađom stvoriše. S tim zlom Hudun sebe hrani, raspiruje dušu ognjevitu. Vatra jača, kamen s’ tela puca.

Kažu, da kako koji grumen kojim je Hudun prikovan u srcu zemlje sa njega otpadne, tako se sva bića (koja je on stvorio za svog kratkog bogovanja Pan onejom) oglase i krenu štetiti.

Baš kao i ti, koji  čitaš ove redove, slušao je i Mihovil kako stari pustinjak predaje svoje znanje. Upijao je i trudio se- sve na svoje mesto uklopiti. Bio je željan znanja, dobar mladić. Neustrašiv i snažan kao stena. Oštrog, gotovo zverskog pogleda koji je sekao laž na pola svojim tirkizno plavim sjajem. Odlučan u nameri da školu od pustinjaka izuči, Mihovil upita belu bradu:

„Kažeš starino da je i Hudun stvarao bića dok je hodao zemljom?“

-„Dabome da jeste, kao i mlađi brat mu, Svebog.“

„A koji je šta od bića stvorio? Poduči me da znam ko je čiji!“ reče Mihovil pun nestrpljenja u glasu.

-„Dodaj mi, dete, iza tebe one dve motke! Te, te… iz ćoška.“

Mihovil posluša i pruži stracu preko stola dve lepe, rukom rezbarene motke od javorovog drveta. Starac uze jednu, a drugu vrati Mihovilu u ruke.

-„Naučiću te, ali prvo da se malo razgibamo. Usedeli smo se, danima se ne pokrenusmo. Hajde da se mlatimo motkama.“

Sedeći u svojoj stolici reče Mihovilu da prvi udari. Ovaj se čudio, nećkajući se. Kako da motkom udarim  starca koji sedi u stolici, mislio se. Znao je da će Stiofan pokušati postaviti svoju motku na put njegovoj i sprečiti udarac, no bojao se starčevih godina i svoje snage, te mislio kako će mu zlo naneti udarcem. No, prenu ga gromoglasna starčeva naredba:

-„Udri!“

-„Udri, šta čekaš slinavče? Dosadilo mi je sedeti! Da sam hteo da sedim ženu bih imao a ne tebe, beskorisni glupane!“

Mihovila rasrdiše ove reči i više na starca nije gledao istim očima niti ga žalio i zbog toga oklevao. Zamahnu onom motkom iza leđa i takvom silinom pođe starca udariti, kao da je u najmanju ruku vo, te ga treba dobro mlatnuti kako bi kleknuo na noge. Starac ga pogleda u oči, sačeka da mu se smrtonosni udarac kojim je motka prenosila mladićevu snagu približi još malo. I tik pred očima, đipi se starkelja iz stolice, izmače se i odskoči na sto, podupre se o svoju motku koristeći je da preskoči Mihovila i nađe mu se iza leđa. Pusti motku da padne na sto. Jednom rukom podiže mu bradu, drugom izvuče nož iz pojasa. Prisloni ga mladiću kraj grla i prošaputa:

-„Snaga je samo mali deo onoga što te deli od pobede. Pamet u glavu, sinko. I ovo je nauka.“

Mihovil je začuđeno i sa oduševljenjem posmatrao starca, sa nevericom gledajući u starog pustinjaka – i  u ogrlicu sa zmijskom lobanjom koja mu je pored mnogih visila oko vrata. Uperi prstom u nju i upita starog pustinjaka:

„Ima li tvoja brzina veze sa tom ogrlicom? Je si li zbog nje tako brz i vešt? Od zmije si uzeo hitrost te je čuvaš u toj ogrlici. Jesam li u pravu? Ha, starino?!“

-„Ne budali dečače, naravno da nisi. Po običaju. Samo tu snagu imaš, medveđu. A glava- promaja! Vidi šta si mi od stolice napravio!“

Stolica koju je Mihovil darivao udarcem namenjenom Stiofanu, beše se sva rastresla i raspolutila. Od nje  samo sećanje na dobru, čvrstu stolicu beše ostalo. Stojeći nad njom, kao da joj opelo čitaju, gledali su u neverici. Mihovil nesvestan snage koju poseduje, Stiofan zadivljen darom, kojim ovog mladića božica Ilva pri rođenju nagradi.

-„Velika je snaga u tebi sine. Moraš naučiti vladati sa njom. Kao što, jebi ga, moraš naučiti i novu stolicu da mi napraviš!“ – reče starina i krenu na sebe ponjave nadevati.

-„Hajde budalane, šta si se zadreljio! Polazi! Jel hoćeš hitrini da te podučim? Onda kreći, idemo u krčmu! Ova će ti se lekcija posebno svideti!“

„Ma kako se to hitrina u krčmi uči, šta drobiš stari čoveče? Kad se to u krčmi škola izučavala?“

-„Oduvek klipane, oduvek!“- odgovori Stiofan.

„Sve i da je tako… A kako se baš hitrina u krčmi vežba i usvaja?“

-„Tako, tupane moj dragi, što ćemo se prvo napiti, pa se onda sa svima u krčmi pobiti! Ko se vrati manje plav- taj je pobedio! Rekoh ti da će ti ova lekcija biti posebno draga! Hajde polazi, žedan sam!“

Krenuše.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s