Panoneja- Ep

Posted: 05/02/2017 in Charles offspring

Beseda četvrta, o zlobogu.

…Videvši kako je Ukun stvorio dva snažna i moćna boga, Ilva odluči mudrije da postupi, kako bi se njena božanstva, ako ikad ustreba, mogla nositi sa Ukonovim gorostasima. Stvori, tako, na hiljade virova- da gospodare i životvore vodom, a po nebu na stotine Vihor-vila, ćerki svojih vetrovitih.  Da se svetom raspu i jedni drugima vesti da pronose.

 

„Da caruju nebom silnim i da vodom gospodare,

Kad ustreba da skupe se- silnu snagu da podare,

Hitro, kao oka treptaj, mesto strašno da posete.“

 

„Tako je zapisao Almoši, prvi hroničar prvih vremena naše slatke zemlje Pan Oneje. Što je na jeziku prvih ljudi značilo „Svagda Sreće“. Eto, i tome da te podučim večeras i dosta ti je škole, nabubreće ti mozak te će ti oči iz glave isterati. Sipaj tu rakiju, ne drelji tako!“

 

„I ponesi vosak iz ostave, da tvorimo noćas sveće. Trebaće nam u danima što dolaze…“- reče Stiofan i otpi gutljaj toplog napitka.

 

Mihovil posluša starca i pođe ka ostavi.

 

Stiofan osmotri Mihovila. Svide mu se kako sluša i upija predavanja i kako izvršava naređenja, te se nad njim zamisli i uvide kako bi od ovoga momčeta vrstan junak mogao izaći. Tu i reši da ga primi na školovanje i izuči pustinjačkim tajnama i veštinama, kako bi ga kasnije mogao na Istok poslati, da usavrši znanje i protumači spise koje na učenje nudi bogata zbirka knjiga i svezaka popa Selešija i njegovog bratstva, zakletog na večni oprez. Obrzornici Vatre iz ponora, što tumače i prate svaki znak koji im grotlo uputi.

 

1.2  CRNA CRKVA UKUNOVA

“Jednom bogu posvećena, od dva boga izgrađena.” – piše nad  vratima Crne crkve Ukunove.  Jedino je, što je na zid crkve, ikada ljudskom rukom uklesano. Potkraj Poznog doba, kada je u ljudima  sećanje počelo bledeti i jedino se još u prvim spisima i nekolicini sačuvanih runa,  mogla izučiti istina o tome kako je ova crkva nastala, ko ju je podigao i kako ju je Ukun sebi namenio.

 

Beše to vreme kada se Hudun Ur, prvo dete Ukunovo, strašno razmetalo po zemlji. Palilo je i u pepelu ostavljalo svaki pedalj na kom bi se zateklo. Neukrotivo i gluvo na molbe Ukunove,  s’ pravom izazva gnev svoga oca, koji stvori drugoga sina- Sveboga i sa njim sklopi savez te prvenče zauvek u ponor otera. Gazila su tri boga po zemljici, kršila, palila, siktala i roptala. Stvorila planine i ravnice i na Istoku grotlo kroz koje utukoše Hudun Ur-a pod zemlju. Dok je Svebog držao brata u rukama, otac Ukun šakom raspali po tlu zemlje i raspori je do samog srca, te gurnuše sina i brata dvojica bogova u večnu tamu, u središte zemlje. Hudun, ponirući u zemlju, onako skučen i bespomoćan, savladan po prvi put u svom božanskom bitiju, u gnevu mogaše samo ispustiti plamen iz svojih otrovnih ustiju. Međutim, plamen beše toliko pun sumpora i žive, da je svaki kamen oko sebe živim žarom načinio. Trovao je tako zemljicu iznutra, sve dok nije propao u sami centar, u srce naše zemlje. Tu udari u Večni Vir, koji se vrti takvom silinom i brzinom, koja od vatre tvori led, a led u sami ugljenik, najtvrđi element zemaljski. Tako Večni Vir počiva u središtu, optočen u ledeni dijamant. Na to tle pade božanska telesina i zalepi se, onako zla i vatrena o kao staklo ravnu površinu. I hladnoća ga poče obuzimati i skamenjivati  ga. Tako Hudun Ur postade na pola kamen, na pola vatren. I bi se ceo u kam o koncu satvorio i usahao; No pronađe, zlo seme, način da se održi živ i neugašen. Jer, kako koje biće Panoneje umre, odlazi mu duša upravo u središte, u Večni Vir, koji ih svojom silinom u čestice raspršuje i šalje ih materi Ilvi na ponovnu kreaciju. Kako bi sva bića svetlost dana ugledala jednaka.  Kako bi svoju prošlost zaboravile, sve su duše, bile dobre ili loše, prolazile ovaj put  nakon smrti tela.

I tu zlo-bog, Hudun Ur, pronađe sebi izvor hrane. Isprva je proždirao duše koje mu kraj usta prolaziše. Onako slab i prikovan, jedva da je mogao koju i dohvatiti, no i to beše dovoljno da ga održava u životu i omogući mu da malo ojača. Kako je snažio, tako je brži bivao i duže vratom mogao dosegnuti, te je sve više i više duša uspevao ukrasti. Prikovan za dijamantski omotač Večnog Vira i još uvek polu- okamenjenog tela, Hudunu je samo vrat krenuo rasti i izduživati se. I sada uspešno lovi duše koje tražeći svoj spokoj putuju u središte zemlje. Vatra u njemu silnije sad žari i kamen polako počinje da puca, preteći da će se u lavu istopiti.

Naučio je sada Hudun i postao probirljiv. Naučio je da razlikuje duše čiji vlasnici na zemlji bejahu zli. I njih je samo birao svojim dugim, zmijskim vratom, kroz čije je žile čak i glas povratio. Te spevao pesmu i doziva na zemlji sledbenike. Čije su uši voljne one poj mogu čuti što se iz grotla prostire i poziva ljude da ga na svet vrate, obećavajući sreću, tpolotu,igru… I sve je više onih što čuju, ne sluteći šta će iz utrobe podići.

Zato tu, na ždrelu zemlje, gde su otac i brat satrli zlog sina i brata, podigoše crkvu u kojoj će izuzetni službovati i iz utrobe osluškivati šta zlo progovara, te iznalaziti načina kako da mu doskoče i da ljude od zla zaklone i ne dozvole da u njihove uši prodre.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s