Panoneja Ep

Posted: 04/02/2017 in Charles offspring

Beseda treća

„Ako si ga tamo sreo, onda tu nešto nije u redu. Od Bitišta kad se krene ima put kroz Belu Šumu, popločan i osvetljen uljanim fenjerima celom dužinom“

-„Znam starino, nisam ih mali broj puta dosipao. Jer, nalaže pravilo da onaj koji  usput prođe kraj fenjera i primeti da je ponestalo ulja ili da je fitilj dogoreo, da se lati posla i zameni šta je zastarelo. Kraj svakoga svetionika stoji priručna škriljica sa zamenskim potrepštinama i alatom, te je svakom omogućeno pokloniti malo svog vremena, kako bi, na dobrobit svih putnika, taj put bio vazda svetao i u dubokom hladu divovskih krošnji stabala Bele Šume.“ – pohvali se Mihovil.

„Znam za pravilo sine, ja sam ga osmislio i pisao Druidu Isäilu, koji ga odobri pre mnogo vremena. Tako smo, zapravo počeli Sever povezivati sa ostatkom kontinenta. Popločali i osvetlili trgovački put kroz Belu Šumu do Crne Crkve preko Topole. Od Topole do Grada Slobode i natrag kroz šumu do Novog Grada. Izgradili smo odmorišta kraj puta u Pustari i organizovali pratnje, kako bi karavani bili sigurni. Ostaje nam da uradimo i podzemni put, koji će se u noćnim mesecima koristiti i tako se zaštititi trgovci i marva njihovih karavana od studeni i zala koje vrebaju iz mraka od hiljadu dana.“ – objasni stari šaman Mihovilu i postavi ga na svoje mesto.

„Obišao je taj celu Belu Šumu, pa došao obalom,  jer bi takvoga čuvari šumski odmah rupom u čelu darivali! Gde  drugoga  srete?”- upita odmah zatim, ne ostavljajući Mihovilu vremena da se čestito začudi.

-“Drugi beše kod nas u selu. Naišao potkraj meseca. Tražio je nekoga, kako reče „ko zna gde je šta po pustari“ i koji je proveo više od mesec dana zaredom u njoj.”

“To si, naravno, bio ti…”

-“Tačno tako!”

Stiofan se zagleda u zid, u tačku koju beše odredio nekako tik iznad Mihovilovog ramena,  prinese zemljanu činiju ustima, raspiri dim koji se vio nad vrućom rakijom i srknu dobar gutljaj. Spusti čašu na sto očiju jednako prikovanih za onu tačku. Ćuti i razmišlja. Ćuti on, ćuti i Mihovil. Šta će, druge mu nema. Misli starac, mršti se i pomera obrve. Potraja to neko vreme, dok ne prozbori:

”… I pitao te je gde u pustari može da se pronađe Buj T’ar- zver što ljude satire i jede. I da li znaš kako mu jazbina izgleda, te da li bi ga po mirisu poznao. Na kraju te upita da li bi vas znao odbraniti, ako bi se vas dvojica oko cene pogodili i krenuli ga loviti.”

Mihovil je začuđeno gledao u starca. Slušao je reči i zapanjeno klimao glavom čudeći se kako Stiofan do u detalja pogađa tok njegovog susreta sa strancem.

-”Kako znaš sve to? Tačno… Tačno je tako bilo Stiofane!” –prozbori napokon Mihovil, do podbratka u čudu.

“Kako znam?! Eh, sine moj… Znam kako svaka vrata u pustari škripe. Posvetio sam se proučavanju pojava oko nas.” – reče Stiofan i ustade od stola. Priđe ormaru i iz njega uze duvankesu i lulu.

“Odbio si ga, začudio se i rešio školovati kod šamana, jer u tebi iskra dušu prži i osećaš da nešto treba poduzeti”- mrmoljio je starac vraćajući se.

Sede natrag za astal te lupi lulom o njega kako bi se uverio da je čista, i poče je puniti.

“Ispričaću ti sve o postanju naše zemlje, ispričaću ti i kako smo postali i kako smo počeli zaboravljati ko smo. Učiću te šta se upravo zbiva, dok zborimo ove časke. Tamna žalost bliži nam se pragu. Srca, kao ugalj crna, viju mračne brige pod oblake. Pitanje je dana kada će se nečista sakupiti snaga. Krenuti ognjem i sečivom. Ne znam tačno, ali miris krvi već kroz vetar čujem. Zorom sviće, noću ne počiva…”        – zapoja Stiofan, prenoseći reči svoje šamanske duše. Napuni lulu, kresnu kremen i duvan zašušta pod plamenom. Nastavi Mihovilu besediti:

“Podučiću te- vidim da si voljan. Znam- pošto si mene krenuo tražiti. Drugačije, čovek koji poznaje Pustaru, ne bi na ovu stranu zalazio. Jesam li u pravu?“ – upita škiljeći kroz dim.

-„Jesi starino i mudrače, svaku reč, do sada.“

„I od sada ću… Slušaj, dakle, Mihovil- delijo, kako sve nasta. I ovaj sneg i vetar što ga sobom nosi i zemljica koju pokriva. Kako postaše nebesa, bogovi i ljudi”

Zagladi Stiofan brke sa usana, niz belu mu bradu kliznu ruka. Oči sneno sklopi i poče tiho pojati:

”U vazdušnim dvoranama, pustinjama bezvremenim,

Poče majka sveg postanja, ona koja ime nema, nit oblika, ni trajnosti,

Klupko nemo savijati,

 

Vrtela ga godinama, snagom svoje volje vrle,

I namota vir nebeski, formu stvori prvobitnu.

Tu se snaga rodi moćna, koja vrtlog raspoluti,

Vihor prazan osta gore, vir propade stene stvori,

Kad je stenom zaigrao u vodu je samu zdrobi,

I nastade zemlja prva- Pan Oneja naša mila,

Teškom vodom optočena.

 

Gledala je majka dugo, kako pusta tu počiva,

Na srce joj dođe žao, te izrodi kćer i sina,

Divnom željom da zaživi- što nastade ni iz čega.

Spusti Ilvu, kćer svevišnju, na zemljicu ona pustu,

I spusti je ona niže, do valova mora tamnog,

Gde se vetar grozni diže, uskoleba penom vale,

Potera ih kopnu jakom, kamen lomeć’ kraj obale.

 

Plivala je vodom Ilva, čas na istok, čas na zapad,

Brata svoga srcem tražeć, iz zemljice blagorodne,

I izbaci bolna zemlja, Pan Oneja naša mila,

Iz utrobe teško breme, prvo dete- božjeg brata,

Ukun Boga Prvorodnog.

 

Kad videše jedno drugo, brat i sestra zapevaše,

Zaigraše poljem pustim, ljubavlju se ponosiše.

Skoči Ilva- u zrak vinu, svoju sreću beskonačnu,

Majci svojoj pozdrav šalje, što udahnu život sinu.

 

Vide majka sreću čistu, te prozbori deci svojoj,

Silnoj deci- bogovima:

 

„Sad ostavljam vama carstvo, što ga sama stvorih deva,

Carujte vi njime strašno, množite se htenjem bitka,

Otpočnite novo doba, gde će život biti istkan.

Ja nastavit’ pute moram, stvarati vam blizančiće,

Braće ćete i sestara, svuda imat’ to da znate.

Videti se nemožete zbog daljine puste, teške,

Al’ osetit’ jedno drugo uvek ćete, nek je sreće.“

 

Tako reče i iščeze, do danas je ne počuše.

 

Od pogleda Ilve setnog, što ka majci prostire se,

Samo nebo izatka se, suzom oblak ispuni se,

Ograniči Pan Oneju i poj tužni tu zarobi,

U vetar ga strašni stvori, što okolo grozan huči.

 

Ukun bratu beše žao, gde se sestra sneveseli,

Te kamenjem on po zemlji, poče stene udarati,

Kremen sinu, vatra prva, te božicu razveseli.

 

Bratu svome na zahvalnost, tad zemljicu na vlast dade,

Caruj brate, rode mili, vatrom što me razveseli,

I kamenom i stenama, zemljom celom što se beli.

Ja ću nebo celivati i vodom ću gospodarit’

Tako ćemo, braco mili, naše carstvo podeliti.“

 

 

Stiofan sklopi ruke i oči otvori, te pogleda Mihovila. Poćuta malo, te mu se obrati:

 

„Eto Mihovil- delijo, kako nastade svet za koji danas znamo. Ove reči su mi stud ulivale otkad bejah dete malo. Nana moja pojaše ih, pamteć dobro šta su stari rekli. A rekli su, oni sami, da su tačno ove reči od bogova nižih pošle, što stvoriše ljude i sva bića i sve živo što danas poznajemo.“

 

-„Zar nisu Ilva i Ukun stvorili svet svojim rođenjem, kao što me pesmom poduči?“ –upita Mihovil, dodajući još drva na vatru.

 

„Svet jesu, i prve elemente. Zemlju, Vodu, Vazduh i Vatru. Kako su imali samo pustu zemljicu, nebo i more, odlučiše brat i sestra da iskušaju dar matere svoje- dar stvaranja života.  Tako Ukun za svoju polovinu carstva stvori dva niža boga. Jednog stvori u istoj utrobi iz koje ga zemlja iznedri- iz vulkanskog je ognja potekao,

 

„Od vrele ga lave sazda  – boga vatre, slugu lošeg,

Hudun Ura, srditoga.“

 

Drugoga je boga stvorio veštijeg, vrlijeg i pitomijeg od svoga prvenca. Nadene mu ime Svebog i zapovedi mu da vlada svime zemaljskim. Hudun Ur ostade tako samo gospodar vatre, zbog svoje loše naravi koju pokaza- paleći i uništavajući kud god da je krenuo hoditi, ne slušavši roditelja. Tu je Ukun sa Svebogom- sinom drugim, savez sačinio i pomogao da svu Hudunovu vatru, zemljom, rastinjem i svakojakim stenjem prekriju. Ostaviše ga tako da obasjava tamu podzemlja, ne smetajući nikome.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s