Panoneja Ep

Posted: 01/02/2017 in Charles offspring

Knjiga prva- Postanje

Odeljak prvi- godina, beseda druga

Takva, eto, biva godina na severu Pan Oneje, od obale Velikog Severnog Okeana do oboda Bele Šume koja, kao kakav štit, Sever odvaja od ostatka kontinenta. Onog, što ga u davnim vremenima nastaniše prvobitni severnjaci, kada uspeše pregaziti Veliku Pustaru i proći kroz Belu šumu te videti kakve im sve blagodeti ima podariti ova zemlja. Neki ostaše odmah, neki se vratiše nazad i pričom svojom podstakoše ostale da se sa severa sklone i odsele, neki ne htedoše ni čuti da se sa ognjišta pomeraju te im, eto, potomaka još uvek ovde, na najhladnijem i najtamnijem delu kontinenta dok poneki- očarani čudima Bele Šume, zauvek ostaše u njoj. Zasnovaše red i postaše druidi. Ispitujući i beležeći sve što su, lutajući zemljom uspeli da prikupe, pokloniše nam veliko znanje. Tako sada znamo da je Pan Oneja jedna zemlja optočena sa četiri velika okeana, od kojih svaki nosi ime po strani sveta sa koje kopno zapljuskuje. Znamo da je Sever taman i hladan, da je narod u njemu čvrst, snažan, plećat i mišićav, oštrog i nemilosrdnog uma. Znamo i da Sever ima samo jedan trgovački put, prohodan uglavnom u mesecima kada na Severu ima dnevne svetlosti te je stoga narod ovde siromašan i skroman.  Takođe nam šamani prvog doba ostaviše u nasleđe i knjigu u kojoj sabraše svu mudrost i nauku o božanstvima koja vladaju Pan Onejom. Nazvaše je po Almošu- začetniku reda šamana te je mi danas kao Knjigu Almoševu poznajemo i spram nje se vladamo. Taj spis postade prihvaćen od strane svih i raširi se po svetu kao Opšti Almanah svetog i svetovnog. Koliko mu na severu korice vrede, kada u mećavniku ulivaju nadu ljudima i greju im srca umesto Sunca nebeskog, toliko vrede i na Jugu, gde se čeljad u vodi zapljuskuje, okružena gotovo bezbrigom i obiljem hrane i toplote. Jer na jugu, potomci ljudi sa Velike Pustare, zaboraviše da im je nekada vatra i molitva koja odvraća demone sa kućnog praga bila osnov postojanja… Zapalili su most kojim su pregazili prošlost, ali Knjigu nastaviše poštovati.

Znamo i da Istočnjaci ne mogu oprostiti čuvarima Bele Šume što im nikada nije dozvoljeno da se tamo nastane i seku drva koja su toliko velika da bi iz jednog stabla mogao kuću iskovati i krevetima, stolom i sedištima opremiti. Nikada nisu shvatili značaj Božanske čistote Bele Šume, te postaše omraženi među narodima. Ipak, behu neophodni, jer jedini savladaše mlinarsko umeće. Nastanivši se oko Bele Reke, postaviše svoje vodenice. Osnovaše potom i trgovački put ka Zapadu, koji vodi vrsnim trgovcima koji uvek behu puni svakojakih potrepština koje za novac prodaju ili u robi menjaju. I dan današnji sve je isto, kao što je isto i to da u Pustari postoje mnogi putevi ali samo nekolicina njih je sigurna za prolazak i to ako postupaš i noćivaš kako se to čini na ovim putevima. Jer, na svaki dan jahanja, kraj puta postoji odmorište, sa krčmom i toplim krevetima, štalama za konje i spremnikom za kočije. Svratiti na konak u prvo odmorište znači da će se glas o tvom dolasku na sledećem konačištu čuti dok još se dim vije iz tvoje činije. Spremno će čekati da prođe period od jednog dana- na koji su trgovci u svom delu sveta navikli a ovde ga nema. Na tolikom su razmaku konačišta i podizana. Širiće ruke krčmari zlatniku tvom. Skup put za trgovačke karavane. Skup ali siguran. Jer svaki konak i pratnju pruža do sledećeg odmorišta. A pošto krčmari za pratioce uglavnom najme najozloglašenije tamošnje hajduke, koji im za dobar novac ovu uslugu pružaju, tako je na ovaj način sigurno putovati.

Zato- plati i ne traži prečice. Sever je to! Taman i surov. Tih i hladan. Čim si sišao sa glavnog druma- napravio si sebi nevolju. Osim ako nisi ondašnji. Tada te put vodi gde si naumio i znaš šta na njemu možeš dočekati. Baš kao naš noćašnji junak.

. . .

„O, delijo! Vetar se raspiruje, svraćaj u izbu, da besedimo dok oluja traje!“- začu kako se dubok i jak glas probija kroz šiblje i vetar. Putnik zastade, te odgovori:

-„Zar te nije strah tako svakog u dom pozivati?“

„A što bi me, pa bio? Ja sam Stiofan, pustinjak Prvog Šamanskog Reda. Moj je red- sve to, od čega vi znate po trun, sakupio i prenosio. Znam da bijem bolje no da rane vidam, a do Bele šume od mene veštijeg vidara nema. Pa ti sad gledaj! Hajde ulazi, kuvam rakiju! Da se okrepimo i da mi kažeš ko si i šta ćeš, po Bogu brate, u ovoj nedođiji!“- nasmeja se na kraju starac, dok se neznanac približavao.

-„Evo ruka starino. Svako ti dobro i hvala! Ja sam Mihovil od Žednih“.

„Od onih Žednih, što na stotinu koju u svojoj ruci broje, dodaju desetinu što od one stotine koju će tuđa ruka brojati oduzmu?“

-„A kako si ti do takvoga saznanja došao, starče? Biće da ti reči nisu slamnate i šuplje, biće da si tu i tamo prošarao Pustaru tim nogama…”

“Muči drago dete i sedaj za astal, jer svoju ćeš rakiju sada piti. Koliko god da ste vi Žedni skupi, u pustari je najbolju imate.”

Mihovil posluša starog šamana, te se raskomoti. Skide kožuh i ponjavu, iz pojasa izvuče sekiru i ostade komotan u laganoj košulji od Ferevarskog lana. Okači svoje stvari o čiviluk, izu čizme i pod nogama oseti toplinu vunene prostirke.

-”Lepo ti je ovde starče Stiofane i toplo. Sipni nam te moje rakije po čašu dok ja ubacim koje drvo u vatru. Kad si me ugostio red je da ti u nečemu i pomognem.  Bar je tako kod nas, oko Krvograda.”

”Pravo zboriš sinko! Red je to i običaj po celoj Pustari, neka je Bogovi blagosiljaju ovako divlju i prelepu.”

-“Jeste starino, te se stoga pitam kako je moguće da u jednom mesecu dva puta sretnem svet koji je meni nepoznat koliko i njima običaji po pustari. Jednoga sam sreo početkom Mrtvoga meseca, od Bitišta se, kako reče, zaputio preko Bele Šume pa odlazi u Crnu Crkvu da trguje amajlije sa šamanom Pavlom Selešijem”

“Seleši je pop. Nije šaman. Niti je druid Bele šume. Pop je Seleši Pavle, član jedinog reda popova u Pustari. Reda Čuvara Crne Crkve Ukunove. I nemaju oni potrebe za takvom trgovinom, jer oni ne tvore amajlije. Bave se oni nekim drugim stvarima… Jedino, ako im nije živu nosio.“

-„Nije živu, reče mi da je krenuo da kupi amajlije za sebe i svoje. Sam, na konju. Vranac, snažan kao planina. Odmoran i vedrog oka,  kao da je malopre krenuo. “

„Znači noćio je na Kalvariji“- primeti Stiofan.

-„Ne, Ilvine mi božanske snage, nije. Jer sam ja u Peščarima kod reke Panakije bio. Tamo bejah postavio šator. Sedam sam dana lovio ribu i dimio je za zimnicu. Sa Kalvarije ako je krenuo nije imao radi čega nailaziti od strane reke. Da ne pričam da je Crna Crkva istočno otuda i da ima put do tamo, popločan. Šta će s’ ove strane onda, osim ako nije zalutao. A da je zalutao od Kalvarije do obale trebalo bi mu dva dobra dana jahati.”

”Hmmm!?”- gladio je bradu Stiofan. Bio je u nedoumici.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s