Panoneja- Ep

Posted: 30/01/2017 in Charles offspring

KNJIGA PRVA

Postanje

Odeljak prvi- godina

Pokrivena nebom sa hiljadu zvezda, okružena beskrajnim okeanima, snila je zemlja Pan Oneja. Ponosila se svojom veličinom. Jer zemlja je to u kojoj njeni istočni narodi umivaju lice Suncem dok se svet nastanjen na zapadnom delu, oko Gadograda, meškolji u posteljama, milovan mesečinom. Severna čeljad retko kad da viđahu Sunca, jer Velika Pustara beše oblast gde je ono na kratko svraćalo u proleće, zadržavajući se samo do pred kraj leta. Da pomogne žitu da nikne i dozri. Obezbedi brašno, hmelj i kvas slugama svojim. Čim bi mlinari Bele Vode samleli svo žito, ječam i ovas  i  zaustavili točkove svojih vodenica, Sunce bi, bežeći ka Beloj Šumi napuštalo Veliku Pustaru. Ostavivši je u mraku i hladnoći, da je samo dva meseca- blizanca osvetljavaju i nevešto greju svojim bledim svetlom. Severu je pak, time podarena prilika da se divi zelenkastom pramenju kose Ilvine, koje se po nebu znalo zavijoriti, kada mećave uminu.

Po tim je mećavama svet pustarski jedino i razaznavao koliko je još  tamnih zimskih dana preostalo. Jer se u pustari znalo- kada je svetlost napusti, narednih će stotinu dana lavež i urlici šakala oplakivati tople dane. Bljeskaće oči zverinje u mraku, odsjajem koji im vilinska trava ispod nogu daruje. Ta mudra biljka, preko leta u svoje stablo svetlost sakuplja. Sa odlaskom Sunca, kada se većina- poradivši oko letine, sa polja povuče, tada krene isijavati svoju svetlost što za leta prikupi. Svetleći tako u zelenilu biljne prostirke čoveku se čini kao da se Vihor vile igraju sa kosom Ilvinom smetajući tako materi nestašlukom dečijim. Zato ovu biljku, koja svetli i rasplođava se stotinu dana od poslednjeg zraka Sunca, i nazvaše po kćerima Ilvinim- Vihor vilama.

Kada vilinska trava osemeni tlo i počine snom od osam stotina dana, umine i njena svetlost. Mrak učini da se zveri više ne mogu videti očima. Tada krene iz zemlje isparavati i tlo se kameniti. Narednih dve stotine dana, tokom kaljavog i mrtvog meseca,  pripremi se pustara za dolazeću zimu.

Sedam stotina dana od kraja mrtvog meseca u Velikoj Pustari  pticama mrznu i otpadaju noge,  zverinje obezubi, marvi rogovlje pootpada. Ta hladnoća pustoši prostranstvo od obale do središta kontinenta, do Bele Šume- spasiteljke i izbaviteljke svega što ne može tamnu severnu zimu proživeti i preteknuti.

Kako bi se mogli nadom ispuniti i jezu noći lakše prebroditi, osmisliše šamani severa podelu, kojom godinu razabraše na dvanaest jednakih meseci, od kojih svaki broji po stotinu dana. Grana ovih hroničara prirode, kolenima unazad sakupljajući i zapisujući znamenitosti svakog od njih, uvide sledeće promene i po njima nadenu imena mesecima. Te ovako izgleda:

          G O D I N A

Besnik – Ovoga se čuvaj svom svojom pameću, koliko je god u glavi imao! Neka te Ilva sakloni pod svoje skute od grada u ovom mesecu. Jer proćiće led kroz tebe poput šiljka strele čuvara Bele šume! Probušiće tvoju drob i prosuti creva po snegu. Neće ti se telo stići ni usmrdeti a već će od tebe ostati  smeđa fleka na ledenom pokrovu. Sneg, vetar i mećave besne u ovih stotinu dana. Vele stari- Zimi preseo Polutan. Sasekao je na pola, pa sve šišti i besni, boreći se htenjem da nikad ne umine. Jer takva je Zima- vlastoljubac, moćnik i hvalisavac. U Besniku pokazuje svoju slabost i tu se zgrlite i pritrpite jošte malo, jer svakom je vođi u doba njegovih najlepših dana zapravo omča oko vrata bila namicana. Tako je i sa Zimom, tim lažnim gospodarom Severa.

Vesnik – Eto vetra, onog što je ribama krljušt u vodi trgao, gde se smiruje i gubi snagu. Stari i uviđa grehe koje u svojoj obesti počini. Povlači se i kaje. Obmanjivač, koji je živote ispijao i krao, ustuknjuje pred pravim Božanstvom.  Sama se Ilva u Vesniku prikazuje, rasplete svoje kose po nebu severa. Zlatnu i zelenu, belu i srebrnu, raspusti je da pute osvetljava. Sa nebesa poručuje da još malo izdržimo i Sunce će nas ponovo ogrejati.

Bisernik –  Promrzlo granje i rastinje svo, izmučeno i izubijano mećavom i snegom, sada se u tihim noćima bez vetra, presijava na svetlu Ilvinog pramenja te tako smrznuto zvoni poput niske od bisera i na najmanjem povetarcu. Mesec kada se ljubav u čeljadi budi, grejući promrzle duše ovog  hladnog  naroda.

Zemnik – Mesec je ovaj kada vetar ponovo poseti ravnicu. Ovaj put pitom i krotak, pomogne da se sneg sa zemlje skloni. Pomete ga sa lica zemlje, podigne vihorima u nebesa, ogoli zemlju i pripremi je Suncu da je zagreje.

Vatroslav – Vatroslavom sviće! – Pozdrav je kojim se svih stotinu dana ovog meseca slavi dolazak Sunca, svitanje i rađanje dana. Žubori rekom naroda, zamenjujući sve dnevne i noćne pozdrave. U mesecu Vatre pomole se prvi zraci Sunca. Noć se povlači pred nadolazeće dve i po stotine dana čiste svetlosti. U prvih je pedeset dana ovog meseca pustara crvena i žuta od jezika plamenitih,  kojima Severnjaci zagrevaju njihovu majku, njihovu plodnu crnicu zemlju, kojom će- jošte malo, pa sve ponovo zazeleniti i radošću se ispuniti. Paleći ogromne lomače gotovo po celoj Velikoj Pustari zagrevaju svoju zemlju severnjaci, kako bi je mogli ulepšati i pripremiti, pomilovati i u nju seme izručiti. Oplođenu sa prvom zorom u godini, gledati je kako niče i hleb donosi.

Oračevac – Sunce se prvim danom Oračevca skrasilo na nebu i sada mrak samo senkama preti da ga Sunce nije sasvim istrebilo, niti će ikada- dok je veka. Počinju se izvlačiti prve brazde na otopljenoj zemlji Velike Pustare. Boginja Ilva svojom suzom zaliva Pustaru, plačući od sreće što je odlukom svojom obradovala narode severa te im svetlost darivala. U ovom se mesecu ore, kopa, seje, zemlja se priprema, skuplja se kišnica, mnogo se i teško radi, tako se i hrani.

Žrvnik – Cvrkutom svojim ptice žrvnik proslavljaju, radosne srne poljem skaču. Leptir krasi cvet i pustara nikada ne biva lepša. Svak, ko je oko zemlje poradio- uživa. Žrvnik odiše toplotom, lepim vremenom i  lepim trenucima. Mesec je to u kome samo mlinari ne predaju duh svoj i telo užitku, jer mlinovi u Žrvniku melju bez prestanka. Po mlinskom kamenu- žrvnju, ovaj mesec i dobi ime- u znak velike zahvalnosti svim mlinarima. Hvala vam i ovde, mlinari, na trudu kojim nam letinu u brašno tvorite. Jer, znamo svi: poslednjih deset dana ovog meseca doći će do odlaska Sunca. Opet će Sunce Pustaru ustupiti Noći. Onoj, koja će se tek narednog Vatroslava meseca povući. Tih deset dana svetkujte i vi, mlinari, koji sav posao poradiste. Ispratimo skupa odlazak Sunca ka Beloj Šumi. Poklonimo se dolazećoj Noći.

Vilovnjak – prvi tamni mesec  na Velikoj Pustari. Zovu ga i jesen Severa, oni što prođoše Pan Onejom i videše pravu jesen. Ovaj mesec nije potpuno taman, jer iako na nebu nema više Sunca niti Ilva Boginja u ovo doba godine raspliće po nebu pramenje, ovaj mesec ipak sija. Zelenkasto-žutom svetlošću skoro celom površinom Velike Pustare. Međutim ne prkosi svetlost noći sa nebesa, već je sa zemlje razdanjuje. Jer je Velika pustara svojim najvećim delom obrasla Vilinskom travom, biljkom koja tokom leta sakuplja Sunčev sjaj te ga čuva u stablima svojim. Sebično, dok se Pustara ne zamrači. Sa prvim sumrakom, Vilinska trava počinje svoju ljubavnu igru. Iz svojih stabala tad svetlost ispušta osvetljavajući tlo Velike pustare. Razmnožava se, rasejava, niče te odrasta. Sve pod svetlom  koje je od Sunca ukrala i za sebe sačuvala. U stotinu dana ovog meseca , koji po ovoj čudesnoj i jedinstvenoj pojavi i dobi svoje ime.

Kaljavac – kada i Vilinska trava završi svoj čudesni ciklus, tada nastupa mesec Kaljavac. Prvi, pravi tamni mesec u kojem se tlo Velike Pustare oslobađa viška vlage kako bi opustelo i tako zaštitilo svo bilje i semenje u sebi od zaleđivanja. Zbog velike količine vode po površini dolazi do znatnih naslaga blata koje se tokom meseca isušuju, te je svet u ovo doba godine uglavnom ukaljan blatom te mu stoga i nadenuše takvo ime. Omražen mesec među severnim svetom.

Mratavac – Mesec u kom sve mre. Bez svetla i bez vode koju je Kaljavac iz zemlje izvukao, svo se bilje umrtvi, osuši, sklupča, savije ili na kakav god način i najbolje što ume pripremi za dolazak prvih bičeva vetra i prvih pahulja koje probijaju kožu svojom brzinom.

Mećavnik – Gde kraj je početku, tu i kraj počinje. Tako kazuju u Pustari za ovaj mesec. Jer, takvi će vetrovi šibati u narednih stotinu dana da će bezmalo oduvati meso sa imena tvojeg. Sneg će pasti toliki da će do duše dopreti. Hladiti je danima. U ovome mesecu ne izlazi napolje niko. Narod čak i zverinje u izbe svoje prima sažaljen strahom koji im iz očiju zapomaže.

Raspolutan – Eto ga gde preseče zimu na pola, rep joj poslavši u nesita usta prošlosti, ostavivši joj glavu da šišti i besni dok gubi snagu i umire. Velika zima Severa- raspolućena kad je bila najjača. Sad je se sačuvajte i stotinu narednih dana još- i eto vas gde sačuvaste glave i u njima oči, da ponovo dan ugledaju.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s