Writ III, The Origins- Raiders of the Holy Cross

I

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine

Putovahu ćutke, dlanova bolnih od držanja mača. Hipnotički ritam umornog hoda njihovih konja odavno je bio usahao svaku želju za razgovorom. Mada, o čemu razgovarati posle tolike krvi, umirućih pogleda i molećivog jecanja? Čime su nagrađeni ova dvojica okrvavljenih jahača? Životom? –Žive i oni koji nisu, niti će ikada znati kako je teška i gorka ratnička rabota. Krvaviti svoje odore zarad ugleda na dvoru krojača sudbine. Onih što žele ostvariti svoju viziju u kojoj uspeše sagledati bolji svet i lepše sutra. Udarcima mača razmicati kosti u pesnici. Lizati rane poput pasa. Sa glavom u torbi krčiti svoj put. Nikada svoji, nikad među svojima- prava na slobodu oduzetog zauvek.

Do večeras- jahalo ih je osam. “Mi smo samo prašina i senke, mi smo mrtvi i naš jedini život je budućnost”- bila je krilatica koja ih je štitila od uplitanja straha ili čiste pameti u dela u koja su se upuštali. Ta je mantra bila skovana u udobnim stolicama vatikanskih glavešina. Osmorici Krstaša pak, beše mnogo rađi sopstveni ritual gde bi u kasu preko posne zemlje Arabijske isukali svoje mačeve i osluškivali pesmu koju vetar tvori lomeći se o oštrice. Jasnih tonova, zavijajuća i pomamna, mirisala je pesma na krv, strah i sreću. Upravo taj doživljaj sreće koju bi im preko mača vetar šaputao, bio je razlog zbog kojeg bi im se kroz gustu bradu u uglu usana iskrao osmeh koji bi učinio da im se pogledi međusobno pronađu i svima jasno saopšte da će se u smiraj dana smejati onome koji od njih osmorice bude najviše kukao kada mu budu posipali gorke meleme po ranama stečenim u pokolju o kojem im je jutros vetar pojao. Taj im je ritual ulivao više poverenja od bilo kakve poruke koju su dobijali od strane vlastodržaca iz Vatikana. Jer, ko još veruje u papir koji miriše na spermu mladih Franjevaca?

Osmorica su u izvidničkim naletima, kao predhodnica krstaške armije, u krvi gušila neprijatelje svete stolice koji behu postavljeni kao straže oko Jerusalima. Munjevitih naleta vojnicima nisu ostavljali vremena  da se priberu i odbrane, pa ni čestito da svojoj smrti u oči pogledaju. Napadaše poput lavova. I bi tako sve do večeras. Tek- večeras gledamo dvojicu preteklih kako pognute glave tiho jašu ka proplanku ne bi li uhvatili još zrak- dva Sunca koje je krvavo crvenim zracima pokazivalo Zapad. Da ih još jednom ogreje. Još jednom, pre Mraka. Sunce Zapada.

Po svojom delima Osmorica izvidnika Krstaške vojske behu na daleko znani. Raspredale su se o njima priče, preuveličavale i kuražile vojsku koja se gomilala po kampovima. Zahvaljujući njima glasnici su put dvorova slali izveštaje koji su činili da se dupeta papskih glavešina zadovoljno meškolje dok zakrvavljenih očiju gledahu gde se granice oko Jerusalima stežu u odnosu na mapu poslatu po prethodnom glasniku. Stvari su išle na dobro. Ipak, pored sve vojske, namesnika, osmorice najboljih krstaša, sastajanja i većanja, tajnih dogovora i planova, zaboravljaše crkveni moćnici na jednu činjenicu. Širili su veru, poruku mira i stremili vraćanju svetog grada hrišćanima. Ali, dobitkom vere gubiše istinu. Jer, širili su Reč umesto Istine. Krojili su poruku mira, po meri svojih interesa . Poglavare je zanimala vera i granice do kojih ona seže. O veri u istinu nije se mnogo marilo. Da iskroje put i omeđe granice lažne moći imali su Osmoricu koja su šavove ocrtavali i vojske koje će šavove držati. Međutim, raskol sa Istinom bivao je sve veći i tu ništa od svetovnih, vojnih niti sakralnih alata nije moglo biti od pomoći. Jer, čineći tako- otvoriše vrata onome ko na glavne kapije Vatikanske ulazi leđima okrenut. Leđima o koja beše okačio sliku Boga- nekada stvarnog domaćina tih odaja…

II

Vatikan, prostorije papskog arhiva, 14 dana ranije

Do mladog franjevačkog brata Virdisa dođe određena osoba. Do njega, u memljivim podrumima koji behu ispreplitani policama punim svitaka i spisa, te ukrašeni skulpturama koje su vajale velike sveće topeći bledim plamenom svoja voštana tela. Vosak se slivao niz visoke svećnjake do samog poda popločanog žutom ciglom. Osoba ogrnuta plaštom boje okrvavljene zemlje tiho, preko pločnika obraslog finom mahovinom, pregazi put od vrata do Virdisovog stola. Nije odavala niti miris niti vonj i njeno prisustvo kao da se nije moglo osetiti. Kao da je sena ili vešta obmana igre ogledala. Ipak, prišavši Virdisovom stolu šapatom mu saopšti kako zna da ovo nije prvi svitak na koji krišom, daleko od radoznalih očiju ostale bratije, prevodi zaplenjene knjige čije su strane ispisane mudrošću Grčkih filozofa prošlih vremena.

“Čini mi se, šaptao mu je, da nije vreme niti mesto za ovakve rabote. Znaš i sam da sveta stolica uveliko formira novo namesništvo za neke od tvoje braće. Znaš i da će se ono baviti utvrđivanjem istine. Istine koja će biti merena u odnosu na činjenice na koje vam ukazuje učenje crkve. Čuh takođe, da će se nazvati Inkvizicijom te da će im, preširokih ovlaštenja, izbor kazni i metoda za utvrđivanje istine biti monstruozan.

– Bojim se, nastavi,  da ćeš zbog  reči koje ovde ispisuješ završiti na lomači, gledajući kako ti telo gori sve dok ga duša ne napusti. A telo je čovekovo snažna i masivna tvorevina, te bi čekanje trajalo. A peklo bi i bolelo i svaki bi plameni jezik šištao istu, strahovitu pretnju- da se nemaš kako osloboditi no sačekati dok izgoriš. Jer taj je pakleni oganj jedini put koji te vodi do slobode. Tako bi spaljene okončale i misli koje čuvaš od zaborava za neko drugo, umnije vreme.”

Graške znoja obasuše čelo mladog franjevačog redovnika i on se drhtavim glasom obrati nepoznatom posetiocu:

-Šta hoćete od mene?

Kroz kapuljaču kojom je bio prekrio glavu zaiskri osmeh preko kojeg hrapavim šapatom prelete:

– Ištem tvoju pomoć!

-Kako mogu biti od koristi?- upita Virdis

-Već jesi tako preplašen! – kroz podsmeh mu se obrati prikaza…

– Ali gledati tvoje ucveljeno biće kako gubi veru u sve ono čemu je život posvetio, samo zbog malo straha nije mi, shvataš to i sam, bio razlog prevaliti ovoliko vremena, preći preko toliko toga i drznuti se doći u ove prostorije. (mada se iznenadih koliko mi je pitomija ova kuća nego ranije i sve mi se čini da će vremenom ovo zdanje više pristajati nama nego raspetom jevrejinu kojeg još uvek slavite- pomisli u sebi).

Vidiš li, mali čoveče, policu na kojoj su odloženi svitci koji čak ni tebi nisu zagolicali maštu? Koje si čak i ti prepustio zaboravu. Ti- Virdis, mladi Franjevac željan znanja, željan knjige i pisanja. Ti- Virdis, učeni mladić o kome je reč doprla sve do Urbana drugog- vašeg sadašnjeg poglavara. Zna on za tebe sinko, zna i smešta te u redove svoje, koji će se u Novembru otisnuti put Klermonta u Francusku- da mu budeš zapisničar na sastanku koji će sazvati nakon što mu glasnik Aleksijusa Komnenusa Vizantijskog uputi poziv za pomoć u borbi protiv armija Seldžukovih Turaka.

Sad, pitaš se kako znam? …

–Znam!

Mnoge stvari znam- ali tebi posvećujem posetu zbog onoga što ne znam. Dohvati mi sa te police svitak koji ste sačuvali i održali sve ove vekove, na moju veliku sreću. Jer u tom svitku, osporenom i opvrgnutom od strane svete stolice, stoji zapravo jedna divna istina. Zapisana su u njemu prva imena ljudi, prve duše koje su nastanile ovo tle i uobličile se u ljudima. One imaju svoj pisani trag u njemu. A jedna je duša od mog gospodara utekla i nastanila se na tvorevini Božjoj. Na Zemlji. Tu je i dalje, skriva se i među vama obitava. Jedini joj je trag- preka narav i oholost kojom presuđuje. Moj je zadatak da je vratim, jer, svojim neznanjem omogućili ste joj da se oboži i umnoži, raslojavajući svoje zlo na svaku generaciju na koju prenese deo sebe, omogućivši joj tako da obgrli dobrotu, transformiše se i odbegne od svog pravog gospodara. Dragi moj Virdise, mi nismo pisali vaša jevanđelja- nemojte ni vi ribariti naše duše!  Virdis se prope i dohvati svitak koji posetilac zaiska. Ne beše toliko prašnjav i iako osporen izgleda da je mladi Virdis, kao i njegovi prethodnici, u svojoj radoznalosti ipak zavirio u njega. No, odluči da o tome nikako ne zbori.

-Sad, podaj mi svitak kojim ću vratiti ono što pripada meni- ne vama… Jer jedan od osmorice vaših čuvenih jahača nosi dušu koja nije ni ljudska ni Božija. Pod vašim barjakom skida glave i sakati. U vašu slavu ispija pehar.

Mladi Virdis preda svitak spodobi i sede. Za uzvrat, o sto mu tresnu prašnjava vrećica u kojoj zazvečaše dukati. “Veruj u istinu i plaši se istine. Ne govori ništa osim istine! Po svoj prilici, sine- vidimo se u Paklu!” – graknu spodoba i nestade u vazduhu kao da je nikada ni bilo nije.

III

Buduća granica Arabije i Kraljevstva Jerusalimskog, 1095 godine, u smiraj dana…

Dve siluete lagano su nicale iza proplanka poprimajući sve jasnije formu konjanika. Zraci Sunca obasjavali su im čelik kojim behu optočeni radi zaštite svojih tela od oštrica kojima do danas uspešno odolevaše.

-Markuse… Napokon prozbori jahač sa leve strane, stariji, umorniji, zabrinutiji.

-Ovde ćemo stati, ovde ćemo napraviti naše poslednje uporište. Pogleda ga u oči.

-Gotovo je Markuse i praštaj mi brate što mora ovako da skonča. Dao sam zakletvu da ću te čuvati i u dobru i u zlu. Kroz mnoga smo zla prošli nas osam i nikada nas niko nije taći mogao. Pak, danas- šestoro naše braće pade takvom lakoćom i svi od iste ruke behu poslati Bogu na istinu. Markuse jasno je kao dan i tebi i meni da se neće zaustaviti dok nas ne poseče sve i pronađe šta je tražio. Imali smo zasad sreće i pomoći od Gospoda, te ga Seldžukova žgadija provika herojem i ponudi mu device i mladež, kao nagradu što im neznani ratnik priteče u pomoć i savlada nas. Uspeli smo na kratko pobeći. No to neće dugo potrajati, jer spodoba već sprema horde i natiče ih na konje da jurnu za nama dvojicom. Ali nije Markuse smrt ono što mene plaši i što mi lice bora a srce od tuge cepa.

Jer, ustadoh ujutro pre svih vas, kao i obično, i osamih se na jutarnju molitvu. Kad, na drvetu iznad glave ugledah goluba. Lepog i negovanog. Uhranjenog i snažnog. Takvu pticu ovde ne videh do sada. Iz džepova sam nagrabio nekoliko mrva i grumenova starog hleba što mi se okruni u putu i bacio pred noge. Ptica slete i ugledah joj o nogu pričvršćen svežanj. Skinuo sam ga i od kada sam ga pročitao- prestadoh stariti.

Po svežnju beše žurnim rukopisom ispisana kratka poruka:

„Osmorici!

Dolazi po vas, jednog traži. Nečist je i neljudski. Markus Tower ne sme da strada  od ruke njegove“

Virdis.

Nije mi prvi put da bežim od njega! -prozbori na kraju Markus. Skide kacigu i sjaha sa konja. Stariji krstaš sjaha takođe. Zagrliše se.

Oprosti mi brate!- kroz suze mu reče ne puštajući ga iz zagrljaja. Markus ga uhvati za mišice i protrese mu telo.

-Spasi naše duše!

Potom kleknu, podiže pogled i rukom načini krst u pravcu svog dželata.

-Praštam ti. Reče i pognu glavu.

Stariji krstaš isuka mač i čelik zapara noć.

Sede na konja i uz glasnu molitvu krenu u susret hordi jahača koja je jašući sa istoka bakljama prkosila noći.